Od srećnog deteta do narcisa




Znamo da ljubav koju primimo u detinjstvu bitno utiče na to kako ćemo voleti kada odrastemo. Životne priče odraslih čije je detinjstvo bilo nesrećno zbog nedostatka ljubavi pokazuju da odrasli žude za onom ljubavlju koju nisu dobili kao deca. Ali šta je sa onom decom kojima su roditelji svakodnevno pokazivali da ih vole? Kako „srećna deca” vole kada odrastu?

Živimo u vremenima kada više nema heroja spremnih da se žrtvuju za drugoga. Izuzetak su roditelji, spremni i da umru za svoju decu. Mnogi roditelji znaju da su dobri roditelji samo ako gledaju u emocije deteta i vide ispred sebe srećno dete. Zbog toga ih na razne načine usrećujemo, nudimo im samo pozitivne doživljaje, upućujemo pohvale, kupujemo poklone. Kada odbijemo neku detetovu želju ili kada od njega nešto neprijatno zahtevamo, pogled na neraspoloženo, žalosno, nesrećno dete izaziva ogromno osećanje krivice, tako da popuštamo detetovoj volji. To je najbrži način da ponovo postane srećno.

Problem je što takav odgoj, paradoksalno, kod dece razvija narcisoidnost. Roditelji koji u svemu ugađaju detetu onemogućuju mu da razvije sposobnost da voli druge. Ono stalno u centar stavlja sebe, svoje želje i svoja osećanja, a ako je njemu neprijatno, drugi nisu važni. Za normalni razvoj nije dovoljno da dete oseti da je voljeno, ono mora da ima priliku i da pokaže ljubav prema drugima, prema roditeljima, da se zbog drugih nečega odrekne.

Naša srećna deca ne žele da napuste svoje udobno detinjstvo ni onda kada imaju 20, 30, pa i 40 godina. Kada roditelji umru ili postanu nemoćni, ova odrasla deca se trude da sa nekim drugim oko sebe izgrade svet ljubavi kakav su imala u detinjstvu. A to je da ih neko bezuslovno voli, da im ispunjava sve želje. Mladići traže seksi dame koje će se ponašati kao mame, a devojke lepotane koji će se ponašati kao tate. I jedni i drugi traže da budu voljeni, a ne da vole. U ljubavi pokazuju dečju sebičnost: vole samo zato što su voljeni.

Srećno dete često postane za život nespremni, nesrećni odrasli. Zaboravili smo da je naš roditeljski cilj trebalo da bude da pripremimo našu decu za samostalni život u ljudskom društvu. Umesto da gledamo u detetove emocije i da se osećamo krivima svaki put kada se dete oseti neprijatno, gledajmo naš udaljeni cilj. On je glavni kriterijum dobrog vaspitanja. A za samostalnost – dete mora naučiti da se nosi sa neprijatnim osećanjima. Kada roditelj koji voli nešto zabrani detetu, mora izdržati da gleda detetovo nezadovoljstvo. Ako mu je teško, neka pogleda u budućnost i neka ga vidi kao odraslu osobu koja sama gradi svoju sreću.

Zoran Milivojević

Izvor: Politika

Opet tekstovi o tome kako ljubav unistava pojedinca. U svetu u kome je korupcija, razvrat i necasnost svih vrsta nadjacala sve ostale vrline coveka, mi citamo o tome kako "preterana ljubav" moze da te hendikapira za ceo zivot.

E pa dobro, evo, ja cu da hendikepiram svoju decu za ceo zivot .. bezgranicno cu ih voleti i ugadjacu im. Jer znam da u zivotu moze da im se desi jedan jedini sekund posle koga im vise nista nece biti isto. Iskoristiti dan i iskoristiti momenat to je svrha zivota. A ne ne sto drugo ..

Ovakve tekstove mogu da pisu samo  ljudi koji nisu do kraja osetili ili pruzili nekome roditeljsku ljubav. Da ne pricam o tome koliko nikad nisu osetili sta znaci kad izgubis sve sto ti je biitno i sto te pokrece da zivis jos jedan dan. Studija o necemu je cesto samo iskustvo drugih, a nista od ovoga nema smisla osim kad sam ne prozivis.

Nekada sam bio uobrazen, ali sam se oslobodio te mane. Sada sam savrsen!

Prezasticenost je isto sto i nezasticenost.Posledice mogu biti kobne i u jednom i u drugom slucaju.
  Majka ne moze i ne treba biti drugarica,ali ne treba biti ni neko koga cemo se plasiti.
Mislim da su cesti razgovori delotvorni i da pricom dete mozes da naucis da razmislja,da razdvaja lose od dobrog,da spozna prave vrednosti.

Mislim da taj ''višak'' roditeljske ljubavi i te kako može da napravi ogrmomnu štetu kod dece; od toga da budu retardi koji ne znaju sami da uzmu da jedu, preko toga da žive pod staklenim zvonom i u sledećeoj životnoj situaciji koja zahteva nezavisnost i borbenost padaju kao s kruške. 

Biti mudar roditelj verujem da znači i znati kada se u nečemu zaustaviti. Od same ljubavi dete neće izrasti u debila, ali od načina pokazivanja te ljubavi i te kako može. Nije isto detetu kupiti najveću igračku u prodavnici kao znak ljubavi u odnosu na maziti ga, grliti, ljubiti i govoriti mu da ga mama i tata vole najviše na svetu.

bolje i ovakvi roditelji, nego oni koji se nikako ne brinu za svoje dijete...

Dokaz je ona tema koja je skoro otvorena..Dete ne ide u skolu jer ga "boli glava"

sve to o cemu vi pisete nema veze sa pruznjem ljubavi detetu, a ni sa temom ako cemo realno .. ne zeli sam da uzme da jede, pa nije tema o tome, vec kako ce oni voleti jednog dana i kakav ce im odnos biti prema drugim ljudima .. no dobro

a ovo


necu ni da komentarise.. samo se pitam ko je i na koji nacin zlostavljao autora teksta.