U stvarnoj bliskosti između dva bića moguće je o svemu razgovarati. Ćutanje je najgori način komuniciranja Činjenica je da niko (i ništa) na ovom svetu nije savršen(o). Tako se i svaka emotivna veza i brak povremeno suočava sa raznim problemima. I nije problem u problemima, njih mora biti i uvek će ih biti. Problem je u načinu kako se oni rešavaju. U svakodnevnom životu vidimo da ljudi to čine različito. Neki ih zaobilaze i zataškavaju, neki potiskuju i odlažu probleme a neki se ćutanjem brane od njih. Ovaj poslednji način je najčešće i najgori jer se ćutanjem problem „zamrzava”, a što je najgore ćutanje stvara napetost praćenu strahom, neizvesnošću i iščekivanjem „ko će prvi popustiti” što zamara i iscrpljuje obe strane.
     
Sem toga, većina parova ima naviku da na nastali problem automatski reaguje okrivljavanjem drugog, besom, vređanjem, ljubomorom ili nepažljivim slušanjem što sve samo produbljuje krizu. Ako se takav odnos i ponašanje ponavljaju i duže traju može da dođe do međusobnog udaljavanja, i emotivnog i fizičkog. Koliko samo ima parova koji žive zajedno ali spavaju u odvojenim posteljama, čak i posebnim sobama izbegavajući susrete, dodire, razgovor! Mnogima od njih je lakše da se povere prijateljima, kolegi sa posla, čak i stranim osobama nego svom bračnom drugu. Oni će se žaliti na svoj život i sudbinu ali neće pokušati ono što je najednostavnije i najlakše i što im je uvek dostupno -- da iskreno razgovaraju sa svojim partnerom o onome što ih muči. Činjenica je da je za otvoren i iskren razgovor potrebna bliskost, ali ne fizička nego pre svega psihološka. U psihološkom smislu bliskost znači biti ono što jesi i smeti pokazati jedno drugom ono što jesi a da nema loših posledica, odnosno, da se partneri prihvataju međusobno onakvim kakvi jesu sa svojim vrlinama ali i manama. U stvarnoj bliskosti između dva bića moguće je o svemu razgovarati.
   
Inače, ne postoji neki recept ili formalni oblik iskrenog razgovora, niti pravilan ili pogrešan način kako se to radi. Potrebna je samo volja i želja da se razgovara bez obzira da li se radi o beznačajnom problemu ili nečem ozbiljnijem i potrebno je složiti se i verovati da se mora i treba uvek i o svemu razgovarati a to znači umeti saslušati i kazati jedno drugom ono što mislimo i osećamo. Pritom treba izbegavati agresiju, brzopletost, tvrdoglavost, ne treba zauzimati odbrambeni stav i što je najvažnije ni jedna strana ne bi smela da se „ukopa” u svoje pozicije i mišljenje jer je tada nemoguće rešiti bilo kakav problem.
   
Najzad, treba se podsetiti da samo čovek ima tu divnu sposobnost da može da govori -- i da se dogovori. Zašto ne bismo češće iskoristili tu ljudsku sposobnost koja nam je na dohvat ruke i uvek na raspolaganju i tako živeli lepše i mirnije? Konačno, samo razgovori i dodiri stvaraju psihološku bliskost a takva bliskost održava i ljubav i brak.