Ideologija i praksa „slobodnog tržišta“  ne dovodi do odgovarajuće raspodele bogatstva između raznih društvenih slojeva i otkriva neefikasnost svoje „teorije o (re)distribuicji prihoda“ između raznih ekonomskih subjekata.
Prema istraživanjima Centra za proučavanje društvenih investicija u Italiji, 10 odsto najbogatijih porodica poseduje skoro polovinu neto bogatstva zemnje, odnosno 45,1 odsto. U zadnjih deset godina, naročito posle propasti bipolarnog poretka sveta i od početka brzog širenja „slobodnog tržišta“ i globalizacije, kvota bogatih porodica je porasla sa 27 odsto na 32 odsto. Nasuprot tome, u zadnje tri godine, 23,4 odsto porodica sa niskim ili srednje niskim prihodima doživele su smanjenje svojih prihoda, a samo 9,5 odsto ih je imalo povećanje prihoda.
Međutim, u obgatijim klasama tendencija je suprotna. U istom periodu je 19,5 odsto onih što pripadaju srednjevisokoj klasi imalo povećanje svojih prihoda, a samo 13,8 odsto njih je doživelo njihovo smanjenje.
Istovremeno, takođe prema istraživanjima Centra, za prvih osam meseci 2005. prodaja luskuznih automobila sa cenom od 80.000 eura porasla je za 12,6 odsto, a takođe se povećao broj registracija čamaca dužih od 12 metara (povećanje od 10,6 odsto u odnosu na 2004.). Čamci duži od 16 metara su imali skok od čitavih 16,5 odsto, što znači da su Baje Patkovi Italije sve bogatiji. Broj porodica sa imovinom većom od 500.000 evra popeo se za 8 odsto u odnosu na 2004. godinu, dostigavši brojku od 702.000, što iznosi oko 3,3 odsto porodica u Italiji. Još veći je skok među Italijanima koji su u 2004. imali, osim kuće u vlasništvu, individualno bogatstvo veće od milion dolara. Italijanski bogataši su se umnožili za 3,7 odsto, dostigavši brojku od skoro 195.000
Društveni slojevi koji su loše živeli brojali su 2004.godine jedva 2,6 miliona, a u 2005. obuhvatali su 13,2 odsto stanovništva, što iznosi više od 7,5 miliona, a prognoze su i dalje negativne. Prema Centru za proučavanje društvenih investicija, jedva 3,5 odsto porodica sa mesečnim prihodima manjim od 1000 evra uveren je da će naredne godine njihov prihod moći da se poveća. U višim kalsama, sa prihodom većim od 3.100 evra mesečno, taj procenat je 22,5 odsto.
Skoro da je suvišno posebno spominjati da će se oni,a što žive u siromaštvu, ili nemaju nikakvu imovinu, u budućnosti nevolje povećavati i zbog kombinovanog efekta inflacije, povećanja nesigurnosti i smanjenja državne podrške i socijalnih amortizacija, kao što to nalaže vladajuća ekonomska teorija.
Geografski gledano bogataša ima najviše u Lombardiji (25 odsto), iako ih ima mnogo i u Laciju, Emiliji Romanji i Venetu.
Slika koju daje ugledni rimski centar nedvosmisleno dovodi u pitanje aktuelni sistem razvoja. Naime, jasno je da ta zabrinjavajuća slika ne samo da neće biti poboljšana u bliskoj budućnosti, već ima izgleda da se zaoštri kroz progresivno uvećanje jaza između bogatih i siromašnih, odnosno kroz sve veću koncentraciju bogatstva u rukama malobrojnih bogataša i progresivnog daljeg osiromašavanja mase onih koji su već siromasi.

Sabrina Lauričela

Povećanje fašizma je jasan znak da se to dešava zaista. Uskoro će se pojaviti i komunisti, samo treba da fašisti prvo nešto isprovociraju.

Fašizam,komunizam,kakva je razlika...

Komunisti duplo bolje lažu .... 

У комунизму владају несташице. 

Lepa analiza- globalizacija i neoliberalizam na delu.

Ово је случај у многим земљама. Занимљиво је да то утиче на просек, па испада како смо у просеку "сви богатији".
Занимљив је са овим у вези мит о "вертикалној социјалној покретљивости"... И опасан, јер је довео неолибералну десницу свуда на власт, док се левица одриче својих традиционалних циљева. О томе ћу вероиватно једном опширније писати.
Укратко - као и сваки мит овај се заснива на прецењивању самог себе. Као што неко верује да баш његов народ има светлу прошлост у којој је спасао ово или оно, или да је баш он/она одличан хришћанин/муслиман који има загарантовано место у рају/џенету, тако и неки радници верују како су баш они одлични у свом послу, способни, па ће се са својих десет прстију обогатити... Али у стварности да би се инвестиција остварила радник мора имати много мањи део колача. То је као и на коцки/кладионици/играма на срећу. Никад фонд награда није исти или већи од онога што је уложено.

 

Ta zabluda o navodnoj nevezanosti socijalnim stegama nije nastala sama od sebe- to je proizvedena licemerna laz tipa "Od nas zavisi"...

Иначе, ја не верујем да сам одличан у свом послу. Зато нека добије што више просечан запослени, прво у мојој фирми, онда у целој земљи.
Не, стварно не мислим да сам неки радник, професионалац. Моје амбиције и его-трипови иду у другом правцу. Овде сам задовољан солидним стандардом уз нека ограничења која могу поднети. Што се тиче радне етике мој идол је Хомер Симпсон. Ето, не мрзим све Американце