Stanoja Ćebića (75), svetskog putnika, pisca i boema, niko u Valjevu neće da primi u stan
Danima spava na klupi železničke stanice
U zatvoru je bio 90 puta, legitimisan 6.000 puta, 500 puta bio privođen, promenio 150 firmi i ima samo tri godine radnog staža. Ni to mu nije upisano, a u penziju je otišao kao pisac

VALJEVO - Retko koga ćete kasno uveče sresti na valjevskoj železničkoj stanici. Tek pokoji putnik namernik, a i to pod uslovom da nije obavešten ili nema kud dok čeka voz Beograd - Bar, koji uvek kasni 80 i više minuta. Daleko je od grada, a klupe u čekaonici tvrde, metalne. Desi se, ali retko, da ponekad neko i zanoći. Stanoje Ćebić u svemu je, pa i u ovome, izuzetak. On je, silom prilika, ne svojom voljom, domaći. Uvek ista metalna klupa u uglu već više od mesec dana njegov je jedini dom i konačište.

Nemojte me terati
- Htela je policija da me izgoni, ali sam rekao: "Došao sam iz Beograda u svoju kuću i nemojte me terati. Učestvovao sam u gradnji ove železničke stanice i ona je moja kuća, moj dom" - priča smireno, uprkos nevolji.

Nije mu teško da iz torbice, od koje se ne razdvaja, izvuče stari požuteli novinski članak kojim je i policiji dokazao kako je poklonom od 200 dinara pre gotovo četiri decenije učestvovao u gradnji valjevske železničke stanice. To ga je, kaže, spaslo. Inače, gde bi i šta bi?

Posle 5. oktobra 2000. vratio se iz Beograda u rodno Valjevo. Tamo je prodao stan u Gavrila Principa, koji je kao nužni smeštaj svojevremeno dobio od Udruženja književnika, iznajmio ovde sobicu sa kupatilom, ali ga je, posle pet godina, gazda Milojko Aleksić, kaže, izbacio na ulicu.
- Rekao mi je da moram da izađem dva meseca dok on renovira stan. Znam da je to izgovor, ali nema veze. Valjda je ljut što mu nisam platio kiriju godinu dana unapred kada sam dobio odštetu od 50.000 dinara u jednom sudskom sporu. Niko sada neće da mi izda stan. Ne bi ni on, nego sam mu nešto učinio u Beogradu. Gde god se pojavim, kažu: "A, ti si onaj!". "Ma nisam ja onaj, ljudi, ja sam ovaj", kažem ja njima, ali ne vredi. Jedino me novinari razumeju. Uvek je tako bilo. Niko drugi me ne posećuje - kaže ovaj nevoljnik, neobičnog životnog puta i sudbine, koji gazi već osmu deceniju života.

Zašto sam postao vo?
Napunio je u aprilu 75 godina i iza sebe ima sijaset neobičnih brojki i događaja. U zatvoru je bio 90 puta, legitimisan 6.000 puta, 500 puta privođen, promenio 150 firmi, a samo tri godine radnog staža. Ni to mu, kaže, nije upisano, a u penziju je otišao kao pisac, sa 70 godina. Ponosan je na svoje knjige "Zašto sam postao vo" i "Ima boga i u volova". Zbog priče "San letnje noći", 1978. godine proveo je četiri godine u zatvoru, a u biografiju upisuje i dokumentarni film Jovana Jovanovića o njegovom životu "KOLT 15 GA" (Kupim otpatke, ližem tanjire, 15 godina aktivno), koji je sedamdesetih godina pobrao najvrednija domaća i međunarodna priznanja.

Čuva Ćebić i stotinu novinskih napisa pisanih o njemu. Čuva i pamti. "Žrtva ima najveće pamćenje", tvrdi, dok priča svoje dogodovštine u borbi za radnička prava. Metalostrugar po zanimanju, gde god bi se pojavio tražio je akontaciju, a ubrzo, zbog toga bi ga označili kao "bukača". Najduži staž - 14 meseci u Hadžićima, najkraći - opet u Hadžićima, u pilani - svega četiri sata.

- Kad sam video one radnike kako grabe ogromne balvane, čudo jedno! To leti, ko raketa. Ja nisam mogao ni da počnem. Nisu mi dali akontaciju unapred, a kako da radim, pa još težak fizički posao, ako ne jedem. Gladan nije nigde pristao - ozbiljno će Ćebić o nekim svojim radničkim iskustvima. Radio je i u Banjaluci, valjevskom "Krušiku" tri puta po deset dana i uvek isti problem - "zločinačka norma", plata unapred i druga prava radnika. Danas za sebe najradije kaže da je radnički tribun, ali ga ni radnici nešto ne vole. On smatra da je to zato što su, pre svega, politički neobrazovani i ništa ne smeju i ne razumeju.
   
      

Odbilo ga 30 Žena

Stan u Beogradu, za 25.000 maraka, kaže Ćebić, prodao je da bi preživeo.
- Glad me naterala. Šta sam mogao? Zidovi se ne jedu. Tada sam se vratio u Valjevo. Drugi nisam mogao da kupim, ni kuću da napravim, a ni da se oženim. Pokušao sam da nađem neku ženu sa stanom, ali me njih 30 odbilo. Glupe su. Kažu: "Što si prodao stan, mogli smo jedan da izdajemo". Ja im objašnjavam, pitam šta bi jeli, ali ne vredi - samouvereno će. Među izabranicama bila je i Jovanka Broz. Inače, u mladosti lepuškast, hvali se da je u životu imao 101 ženu i da ljubavi poklanja veliku pažnju.
      
      
      
   

On je davno došao iz rodne Jovanje kod Valjeva u grad da uči zanat. Nije se zadržao. Takav kakav jeste uvek je hteo sve da vidi, sve da iskusi. Zbog ilegalnih prelazaka granice, u Nemačkoj mu je bio zabranjen ulazak 100 godina. Smanjeno je na 25 i prvi put posle toga ponovo je otišao na svoj način i - deportovan.

I boem, između ostalog
- Sva čuda koja su se dešavala morala su prvo mene da udare. Ne znam, valjda sam i neki čudotvorac. Davno pre Evropske unije sam ja to sve ukinuo, putovao u Evropu i bez pasoša i bez para - priča u polušali. Naizgled miran i staložen, sadašnju beskućničku nevolju, koja ga po drugi put pogađa, ipak, teško podnosi.

- Godine su, tvrda ova klupa... Pun sam modrica, nemam gde ni da se okupam. Da je bar drvena klupa, rado bih je prigrlio - tek usput, vajka se. I gladan je. Penziju ima od 9.000 dinara. Leto je, pa se nekako i provlači, ali ne zna dokle će izdržati. Pre godinu dana bio je kod predsednika opštine i on ga je poslao u Opštinsku stambenu agenciju, gde mu je obećan jedan od socijalnih stanova čiju izgradnju finansira italijanska vlada. Gradnja je trebala da počne u aprilu. Pitanje je da li će dok sam živ - kaže Ćebić.

Ranim jutrom, u šest sati, svakog dana pređe jednoličnih pet kilometara u jednom pravcu, najpre do Gradske biblioteke, gde izbistri dnevnu štampu, potom do omiljenog restorana "Zlatibor", gde ruča ako ima para. Ponekad, u vrele letnje dane, nađe se poneko da ga časti, a voli i sam da popije jednu kriglu piva. Inače ne pije i ne puši, pa sebe ne smatra ni nekakvim boemom, mada ga i tako nazivaju.
Tekst i foto: B. Osmanović

Izvor: Glas Javnosti