Danica Dana Milosavljević, partizanka i narodni heroj Jugoslavije.

Rođena je 15. avgusta 1925. godine u selu Bioski, kod Užica. Potiče iz radničke porodice. Posle završetka osnovne škole, s roditeljima dolazi u Užice, gde pohađa gimnaziju.

U šesnaestoj godini, 1941. postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Politički radi s grupom omladinki, učestvuje i u radu grupe koja je imala zadatak da prikuplja hranu i odeću za partizane i održava vezu s partizanskom četom "Miloš Marković" i "Radoje Marić". U okupiranom Užicu završila je sanitetski kurs, koji je ilegalno održavan s omladinkama koje su se spremale da idu u Užički NOP odred. Prilikom oslobođenja Užica, 24. septembra 1941. godine, Danica je s grupom ilegalnih bolničarki imala zadatak da, ukoliko bude uličnih borbi, previja ranjene partizane.

Odmah posle oslobođenja Užica, počela je da radi u Užičkoj partizanskoj bolnici, i posle petnaestodnevne prakse, 10. oktobra 1941. godine odlazi u Treću četu Užičkog NOP odreda "Dimitrije Tucović". U četu je došla s rancem sanitetskog materijala, za koji je bila zadužena od štaba saniteta. Očekivala je da u četi dobije pušku, ali to za bolničarke nije bilo uobičajeno. Sa svojom jedinicom i glavninom partizanskih snaga povukla se u Sandžak, posle Prve neprijateljske ofanzive, novembra 1941. godine.

Pri formiranju Prve proleterske NOU brigade, 21. decembra 1941. godine, Danica postaje borac-bolničar Treće (Užičke) čete Petog (Šumadijskog) bataljona.

Posle borbe na Čajniču, uoči 1. maja 1942. godine, Danica je postala borac Druge proleterske brigade. Učestvovala je u bitkama na Kupresu, Jajcu, Vakufu, Bugojnu, Sutjesci i mnogim drugim, sve poznatija po hrabrosti, ne samo kao borac s puškom i bombaš, već i puškomitraljezac. Kada je postavljena za desetara, pojedini borci su s podozrenjem gledali na to što će im komandovati neiskusna mlada devojka. U prvom jurišu na bunkere, ona je pokazala izvanrednu hrabrost i umešnost komandovanja, što joj je donelo poštovanje svih boraca.

U članstvo Komunističke partije Jugoslavije primljena je 10. novembra 1942. godine.

Decembra 1942. godine, Četvrti (Užički) bataljon Druge proleterske brigade nalazio se u selu Ljubunčiću, i pripremao se za napad na Livno. Ustaše su iznenadile bataljon i izvršile prepad na njega. Među 17 ranjenih boraca, nalazila se i Danica Milosavljević. Tri druga su joj pritekla u pomoć. Teško ranjena, molila je drugove da je ostave, da oko nje ne gube vreme i ne izlažu živote opasnosti, već da nastave da se bore i tuku ustaše. Drugovi je nisu ostavili, izneli su je iz borbe, previli, odneli do sela, odakle su sve ranjene borce preneli u partizansku bolnicu u Glamoču. Kad je ozdravila, vratila se ponovo u Drugu proletersku brigadu. U čin potporučnika proizvedena je 1943. godine, kad su uvedeni prvi činovi.

Od avgusta 1944. godine, Danica je bila omladinski rukovodilac Prvog bataljona Druge proleterske brigade. Na putu za Srbiju, jula-avgusta 1944. godine, Prvi bataljon imao je zadatak da pređe reku Ibar i da zauzme važne neprijateljske položaje, kako bi ostali bataljoni Druge proleterske brigade nesmetano mogli da zauzmu svoje položaje. Nabujali Ibar otežavao je prebacivanje, tako da je četa, koja je bila na začelju, izgubila vezu s bataljonom. U ovoj četi je bila i Danica. Ona se u toj situaciji brzo snašla, i, videći da nema nikoga iz štaba čete, pozvala borce u juriš. Kako je u četi bilo dosta novih i neiskusnih boraca koji su se kolebali, jer ih nije pozivala komanda čete, Danica je, znajući da kolebanje u ovakvoj situaciji može da utiče na ishod borbe, sama pošla na neprijateljski bunker, koji je s još jednim drugom uništila i zarobila mitraljez.

Godine 1945. postala je član Glavnog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, zatim rukovodilac SKOJ-a Druge protivavionske brigade i Treće protivavionske zone. Demobilisana je juna 1946. godine, i prešla na politički rad u Užice, gde je bila sekretar Gradskog komiteta SKOJ-a i član Opštinskog komiteta SKOJ-a za Užice.

Početkom 1948. godine, prešla je u Beograd, na rad u Centralni komitet Narodne omladine Srbije. Mlada i hrabra partizanska, nekoliko godina posle rata, setila se svojih školskih knjiga koje je ostavila 1941. godine pred polazak u Užički odred i nastavila je studije na Beogradskom univerzitetu.

Nalazila se na raznim odgovornim funkcijama:
član Glavnog odbora SUBNOR-a Srbije i član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije,
član Glavnog odbora AFŽ Srbije i Saveza ženskih društava Srbije,
član Izvršnog komiteta SSRN Srbije,
predsednik Konferencije za društvenu aktivnost žene Srbije,
član Kontrolne komisije SK Srbije
član Predsedništva Konferencije za pitanja društvenog položaja žena Jugoslavije,
član Komisije za statutarna pitanja SKJ i član Saveta SR Srbije.

Noslilac je Partizanske spomenice 1941. godine. Ordenom narodnog heroja odlikovana je 6. jula 1953. godine.

Izvor: Wikipedia