Стаљинова наредба: Дража уместо Тита

Стаљинова наредба: Дража уместо Тита

Мустафу Голубића предао Милован Ђилас лично када се сазнало за Стаљинов план да се приклони генералу Дражи Михаиловићу. Коме је и чему послужио фантастичан живот Мустафе Голубића и хиљада других храбрих комуниста Срба, који су служили интересима једне стране силе и једне убиствене утопије?

Црвени оркестар... ЦК КПЈ закључио да је Мустафа имао задатак да са Стаљином убије Тита и за вођу покрета постави Дражу Михаиловића

Због мржње коју је Јосип Броз осећао према Мустафи Голубићу, шездесет година било је проклето опасно писати о том изузетном авантуристи, модерном хајдуку, совјетском обавештајцу, Аписовом човеку за „специјалне операције", ученику Воје Танкосића и прослављеном борцу против Арнаута, заверенику против краља Александра Карађорђевића, организатору убиства Лава Троцког...

И кад се писало, већином су то били апокрифи, препричавања, сазнања из друге руке, дезинформације пензионисаних Удбиних обавештајаца, понајвише невеште и писане да се напакости Брозу и да се он представи као хладнокрвни убица правих комуниста оданих СССР-у. Ни свемоћни Крлежа, Брозов пријатељ из младих дана, није се усуђивао да ишта каже или напише о Мустафи. Ако би се то име споменуло у његовом присуству, Крлежа би одмах заћутао и напуштао просторију.
Мустафа Голубић

Црнорукац... Мустафа Голубић

Данас отварамо његов Архив у Архиву Београда и читамо редом: У Лесковцу је Мустафа боравио у више наврата: 1928, 1933/34, крајем лета 1940, у децембру 1940. и јануару 1941. године. Легално се кретао под именом Милорад Николић. У вези је с Благојем Николићем (учесником у Лењиновом преврату), у чијој кући се израђују лажне исправе. Становао је у Пупиновој улици код Параскеве - Кеве Ђорђевић и био активан у Синдикату. Сматрали су га за обућара јер је израђивао модерне женске сандале „на штиклу" (нешто између сандале и опанка) и своје рукотворине продавао радницама у Радничком дому и другде. У Лесковцу је Мустафа отворио радњу за израду сандала која се звала „Венера" и запослио педесетак радника. Један сведок каже: „Сви смо код њега навраћали, поправљао нам је ципеле и кувао босански лонац.

Лесковчани који су га запамтили из тог времена сећали су се после да је пушио на лулу и да им је „Милорад" лепо причао о својим путовањима у Грчку и на Блиски исток. Причао је како је у Египту наручио кајгану. Келнер га упитао да ли жели кајгану од четврт или пола јајета. Одговорио му је да донесе кајгану од пет комада јаја и келнер је донео огромну кајгану - од нојевих јаја! Није, каже, знао да прочита јеловник. „Милорад" је волео добро да поједе, с уживањем је помагао некој баба Јелени када је она кувала папазјанију која је слична босанском лонцу. Он је лично облепљивао земљани суд тестом да не би испаравао нагло како би се папазјанија кувала у пари. Исто тако, као прави гурман, волео је да једе купус са сланином.

Свакакве „пословне" идеје је имао „Милорад": да израђује керамичке плочице од струготине, ђонове за ципеле од старих филмова. Успело му је да из Грчке увезе два вагона јужног воћа на име неке „сестре" из Параћина, међутим, воће је продао „друг" Тодор Живковић за потребе „Црвене помоћи".

Мустафину „Венеру" у Бечу водио је његов земљак Алија Мујкић, по занимању прави обућар. Фирма је почела да ради негде 1922. године и, како је Мустафа тада тешко живео, по једном сведочењу (Милоша Араницког), новчано му је помагао Божин Симић, „црнорукац" који је тада био срећно и богато ожењен неком Францускињом у Ници.

После неуспелог атентата на краља Александра 1921. који је извршио Спасоје Стејић, краљ је био добро обавештен ко иза свега стоји радећи му о глави и, кажу, до краја живота био опседнут Голубићем.

Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу, за моћни „Црвени оркестар". Данас је познато да је та организација изграђивана по систему тројки или четворки тако да у случају провала већина буде заштићена (слично је била устројена и „Црна рука"). „Црвени оркестар" је био дело генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина, учесника Октобарске револуције у којој је командовао злогласним Естонским батаљоном, бринући се о личном обезбеђењу В. И. Лењина. Овог бившег агента царске Охране регрутовао је лично Ђержински у ГПУ који је основан 6. фебруара 1922. Берзин је обучавао Голубића, Леополда Трепера, Копинича, Благоја Паровића, Драгишу Васића... Не зна се колико пута и колико дуго је Голубић боравио у Москви. И о томе има много контроверзних детаља. Готово је сигурно да је у Москви имао жену: Едуарду Исаковну Еулешен, која није ликвидирана у чисткама. Такође, Мустафа је имао добре односе с породицом Ј. В. Стаљина и његовом супругом Надеждом Алелујевном.

Родољуба Чолаковића је упознао 1933. године. Као члан терористичке организације „Црвена правда", Чолаковић је провео више година на робији. У Москви, по каснијем причању Чолаковића, Мустафа га је упознао са Стаљином („улазио је у Кремљ без пропуснице").

О умешаности Мустафе Голубића у убиство Троцког за сада не постоје никакви веродостојни извори. Остало је казивање његове најмлађе сестре Хабибе, коју је Мустафа много волео, да је у Америку (или на повратку) стигао једним бродом који је превозио банане. Њој је Мустафа испричао да је за време тог илегалног пребацивања био присиљен да се храни искључиво овим јужним воћем. У Мексику је Мустафи успело да Троцког окружи совјетским агентима Италијаном Виториом Видалијем и сликаром Дијегом Ривером (оснивач КП Мексика). Давид Алфер Сикериос (наследио Риверу на челу КП Мексика) је са својим људима покушао да убије Троцког 24. маја 1940. године, али није успео. Непуна три месеца касније то је успело Рамону Меркадеру, познатом и као Жак Морнар и Франк Џаксон. У кварту Којоакан мексичке престонице, убица је Лава Давидовича Бронштајна, званог Троцки, ударио пијуком у главу. Тешко рањен, пре него што је издахнуо, Троцки је имао времена да каже: „Реците нашим пријатељима: ја сам сигуран у победу ИВ интернационале."

Мустафа се (из Мексика?) вратио у Лесковац и те зиме је, кажу, носио нов громби капут. Према одличном познаваоцу ознашких тајни Живораду Михајловићу - Шиљи, Мустафа Голубић је у Београд дошао 1939. године са задатком да ликвидира Живојина Павловића званог Ждребе (писца чувене дисидентске књиге „Биланс совјетских термидора"). Ухватио је везу с Драгишом Васићем, Живком Топаловићем и још неким „црнорукцима". Убрзо је пао у очи Александру Ранковићу и Миловану Ђиласу. Броз се налазио у Београду од маја 1941. године (Рибникареву кућу у којој се крио обезбеђивао је Гестапо) и, пошто му је успело да обави разговор са совјетским отправником послова у Београду који му је пренео директиву из Москве „да Голубић не сме да се дира", за неко време је стопирао своје наређење да се Мустафа ликвидира.

Пуцањ у комунизам... У Мексику је Мустафи успело да Лава Троцког окружи совјетским агентима Италијаном Видалијем и сликаром Ривером

Ђилас је касније тврдио да је постојала та одлука да се Голубић убије. Чолаковић се срео с Мустафом у Сарајеву и овај му је поверио да „Валтер (Тито) неће дуго трајати и да ће морати да буде макнут". Чолаковић је то испричао Брозу.

Убрзо, Мате Видаковић (обучен у Москви за прављење експлозивних направа) и Мустафа Голубић дижу у ваздух смедеревску тврђаву у којој је немачка команда сместила привремено складиште експлозива и муниције заплењене у априлском рату. Та страховита експлозија је 5. јуна 1941. године убила 2.500 људи и готово уништила град.

Мустафа је ухапшен у Београду 7. јуна 1941. под веома баналним околностима. Према сећању суседа Тихомира Вишњевца (Миријевски пут 97), ухапсили су га фолксдојчери у акцији „Превентива" намењеној борби против шверцера.

Живорад Михајловић Шиља („Досије", Београд, 1989) сматра да је Мустафу потказао Гестапоу Милован Ђилас по наредби Јосипа Броза. ЦК КПЈ је закључио да је Мустафа Голубић у Београду са задатком да убије Тита, и да за вођу покрета отпора постави - Драгољуба - Дражу Михаиловића!

О томе шта се све догађало у Рибникаревој кући на Дедињу, као и о томе ко је издао Мустафу Голубића (у званичној историји ова кућа је позната по томе што је у њој донета одлука комуниста да се крене с устанком у Србији 4. јула 1941), написана је и једна књига која, опет, никада није одштампана. Њу је написао Божин Симић, бивши „црнорукац", Мустафин човек, Титов амбасадор у Анкари, особа која је по препоруци Милана Антића (министра Двора кнеза Павла) одрадила посао око успостављања дипломатских односа између Краљевине Југославије и СССР-а у лето 1940. године. Симићеве књиге нема и остала су само нагађања о њеној судбини.

На крају, намеће нам се једноставно питање: коме је и чему послужио по свему фантастичан живот Мустафе Голубића и хиљада других живота несумњиво врло храбрих комуниста „илегалаца", уистину Срба, који су служили интересима једне стране силе и једне убиствене утопије, од које је њихова отаџбина, као и Русија, имала толико штете?

Извор - прес