никад не заборавити

нама америка и остала гамад уопште нису проблем...проблем су грађани србије који су позивали на бомбардовање,оправдавали га и веселили му се...е такве треба немилосрдно сатирати и надам се да ће то време доћи кад тад...
и уопште не мислим само на јавне личности него мислим на све...сви треба да буду у тефтеру

Данашњи дан пре 12 година, један од оних тренутака који невољно памтиш до краја живота. Отац регрутован не зна се ни где је ни шта ради, мајка и нана као и све жене уплашене и ако навикнуте на безизлазну реалност. У подруму(као да то може помоћи) су већ намештене фотеље, кревети и наравно неизоставна ставка из тог периода, свеће.

Дани и недеље су пролазили, ракете су падале центру мог лепог града. Гађали су ту страшну пошту око које на 30м живи стотине људи, репетитор, аеродром... Струје није било, вечерње новсти су имале 10 страна.

На улицама има мало људи, скоро сви су отишли по селима, остали су само они који нису имали где да оду. После 5 дана неког неописивог страха дошао је период индолентности, више ми није било битно. Оца нисам видео већ неко време, мајка плаче јер не види излаз а нана седи у дневној соби и са упаљеним светлом им псује мајку и позива их да је убију, како то само бабе умеју.
Играо се баскет на импровзованим кошевима преко којих су се надвијале гране... Свака грана је имала своје име а она која је била најтежа за заобићи се звала Ребрача. Ребрачу је ретко ко од нас клинаца могао да пребаци. Струје није било скоро никад али није нам ни требала. Љиља је држала играоницу која је имала агрегат... То је све што нам је било потребно у животу. Макар смо се тако понашали.

Десет година после тога ушао сам у тај подрум и онда сам схватио да она прича како ти сећање може у секунди проћи кроз главу није само празна прича, срећом је мајка била ту да ме задржи да не разбијем главу при паду од несвестице.
12 година посла тога људи се све мање сећају, ја не желим да заборавим, ја им никад нећу заборавити, никад им нећу опростити. И цитираћу једног репера: "И после се питаш зашто нећу у европу"

-3500 људи им никад нећу опростити
-мостове им нећу опростити
-поште и репетиторе им нећу опроситити
-Милицу Ракић им нећу опростити
-осиромашени уранијум им нећу опростити
-Наш Космет им нећу опростити

Реци не забораву, јер ко се не освети тај се не посвети.