Daglas DC-3
 
Daglas DC-3 (eng. Douglas DC-3) je vazduhoplov fiksnih krila, pogonjen klipnim motorima. Njegove letne osobine su promenile vazdušni transport tridesetih godina dvadesetog veka. Zahvaljujući svojim letnim osobinama, opštoj pouzdanosti i činjenici da se letelica koristi i danas u 21. veku, smatra se jednim od najznačajnijih transportnih aviona ikada napravljenih.

Istorija

Daglas DC-3 je dizajnirao i izgradio Artur Rejmond sa svojim timom. Daglas DC-3 je prvi put poleteo 17. decembra 1935. godine. Povod za pravljenje letelice bio je telefonski razgovor između predsedavajućeg kompanije Amerikan erlajns Sajrusa Smita i Donalda Daglasa. Sajrus Smit je zatražio od Daglasa da se izradi avion sličan modelu DC-2 ali sa značajnim poboljšanjima u dizajnu. Neke od novih pogodnosti koje je nudio DC-3 bile su: kuhinja sa tekućom vodom, sedišta prilagodljiva za spavanje... Ove pogodnosti su popularizovale su vazdušna putovanja širom Sjedinjenih Američkih Država. Postalo je moguće preleteti SAD sa Istoka na Zapad za oko 15 časova, uključujući tri sletanja duž putanje da bi avion bio napunjen gorivom. To je bilo značajno unapređenje u odnosu na glavog konkurenta Boingovog modela 247 Boing 247 .

Za vreme drugog svetskog rata mnogi civilni DC-3 avioni prepravljeni su u vojne verzije. Za potrebe ratnog vadzduhoplovstva savezničkih snaga, izrađeno je preko 10.000 vojnih verzija DC-3 pod nazivom C-47 Skytrain C-47, C-53, R4D i Dakota. Vrhunac produkcije dostignut je 1944-te godine kada je dostavljeno 4853 modela. Ratne snage mnogih savezničkih zemalja koristilo ga je za transport trupa, tereta i ranjenika. Licencirane kopije proizvodile su se i u Japanu pod nazivom Showa L2D (487 aviona) i u SSSR-u pod nazivom Lisunov Li-2 (između 2200 i 4900 aviona).

Posle rata hiljade vojnih verzija su prerađene u civilne verzije, gde su postale standard u gotovo svim svetskim avio kompanijama. Značajno je doprineo ubrzanom razvoju svetskog avio transporta zahavaljujući jeftinim delovima mnogih vojnih modela zaostalih iz drugog svetskog rata i relativno lakom održavanju aviona.

Produkcija (DC-3)

Kokpit DC-3 10,655 modela DC-3 izrađeno je u Santa Moniki, Long Bič u Kaliforniji za potrebe civilnog i vojnog vazduhoplovstva. Preko 2000 licenciranih komada napravljeno je u Rusiji pod nazivom Lisunov Li-2. U Japanu je takođe idzrađeno 485 komada pod nazivom L2D Type 0, od kojih je preko četiri stotine modela bilo je u upotrebi 1998 godine.

Veliki broj motora rađen je za DC-3 kroz istoriju njegove prizvodnje. Najpopularniji bio je Pratt & Whitney R-1830. Neki su bili unapređivani sa motorima tipa: Rolls-Royce Dart ili Armstrong Siddeley Mamba turbines.

Specifikacija (DC-3)
 
Kokpit DC-3.
posada: 2
kapacitet: 21-32 putnika
dužina: 19.7 m
razmak krila: 29.0 m
visina: 5.16 m
površina: 91.7 m²
težina praznog aviona: 8,300 kg
maksimalna težina aviona: 11,400 kg
maksimalna težina pri poletanju: 12,700 kg

motori (klipni): Pratt & Whitney Twin Wasp S1C3G
tip motora: 14-cilindara radial engines
broj motora: 2
snaga: 1,200 ks
snaga alt.: 895 kW
propeleri: 3-oštrice Hamilton Standard 7149-A

maksimalna brdzina: 381 km/h
brzina krstarenja: 274 km/h
domet: 1,650 km
plafon leta: 7,300 m
brzina penjanja: 5.73 m/s
odnos snaga/masa: 157 W/kg

Izvor: Wikipedia

legenda.............