Da vas emocije ne ponesu previše (1)

Ivana Milaković 13.03.2008.

Svakome se bar nekad desilo da ga emocije previše ponesu - i odnesu negde gde nije želeo da bude. Svađa s partnerom ili partnerkom (i to oko nečeg trivijalnog), nenamerno blamiranje ili ponižavanje prijatelja, i gomila sličnih stvari zbog kojih se kasnije kajemo i ni sami ne znamo šta nam je bilo, zašto smo se tako poneli. Malo samokontrole ne bi bilo na odmet, a postoje i načini da se ona nauči.

Nije uvek loše prepustiti se emocijama, naprotiv, ali postoje situacije kada to nije poželjno, kada zbog toga povredimo neku dragu osobu ili sami sebi nanesemo štetu. A nije lako stalno se kontrolisati, da i ne spominjemo teškoće s reagovanjem u trenutku kad vas nešto žestoko iznervira. Ipak, nije ni nemoguće - evo nekih tehnika koje bi vam mogle pomoći.

"Posmatranje" sopstvenih osećanja u boji. Pokušajte da svakog dana, ili bar dva-tri puta nedeljno, izdvojite nekoliko trenutaka kada ćete zamisliti da ste poput praznog zida. A zatim pustite mašti na volju, svakoj emociji koju osećate "dodelite" određenu boju i pokušajte da zamislite kako bi taj zid izgledao namazan svim tim bojama. Recimo, narandžasta bi mogla da predstavlja frustraciju (nije obavezno, možete se opredeliti i za neku drugu boju), i moglo bi se desiti da otkrijete da vam se trake narandžaste pojave na zamišljenom zidu svaki put kada ste prinuđeni da komunicirate s izvesnom neprijatnom koleginicom. To bi vas pak moglo dovesti do uviđanja da vas ne nervira kompletno radno okruženje ni vaš posao kao takav, već da je ta jedna osoba izvor vašeg nezadovoljstva na poslu. Kada na ovakav način posmatrate svoja osećanja, lakše je uvideti koja su i preciznije odrediti šta je to što vam smeta, a šta vas raduje, i potom i naći neko pozitivno i konstruktivno rešenje za konkretne probleme.

Kultivisana radoznalost. Vrlo često se dešava da onako u prolazu pitamo kolege (komšije, prijatelje, poznanike..) kako su, a onda i ne saslušamo stvarno njihov odgovor, pitamo iz učtivosti. Nekada zaista nemamo vremena za razgovor, ali bilo bi dobro povremeno izdvojiti nekoliko minuta za postavljanje konkretnijeg pitanja (umesto "Kako ide?" moglo bi da bude "Kako ide s novom bebisiterkom?"), gledanje te osobe u oči dok pitanje postavljate i stvarno slušanje odgovora. Osoba koju ste pitali na ovakav način osetiće da ste iskreno zainteresovani, pa njen odgovor neće biti uobičajeno nehajan, i verovatno će nakon toga i ona vas nešto pitati i pažljivo vas saslušati. Ovo ne oduzima mnogo vremena, a donosi vam neke prednosti. Jedna je ta da krvni pritisak opada i osećate se smirenije onda kad stvarno slušate šta neko govori (izuzev ako vas baš ne "smara" - osobe sklone beskrajnim žalbama kad god ih bilo šta pitate je najzdravije izbegavati), plus i razvijate prijatniji odnos s tom osobom.

Izvor: Krstarica