Da se ne zaboravi: Četrnaesta godišnjica napada NATO snaga

Devetnaest na jednoga

Na današnji dan pre četrnaest godina, 19 članica NATO-a započelo je rat protiv SR Jugoslavije koji je trajao 78 dana, ostavivši za sobom hiljade žrtava, ogromna razaranja, zatrovanu prirodnu sredinu i Kosovo i Metohiju pod patronatom NATO-a.

Pogođen „legitimni“ cilj: zgrada Vlade Srbije Foto D. Jevremović

Kada je prva krstareća raketa “tomahavk” pogodila cilj u Batajnici, na današnji dan pre 14 godina, 24. marta 1999. godine u 20.45 sati, počela je agresija NATO-a na SR Jugoslaviju.

Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kršenjem Povelje UN i temeljnih načela međunarodnog prava, snage 19 zemalja, članica NATO-a, započele su vazdušnu kampanju uništavanja ciljeva u SR Jugoslaviji, pre svega u Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Rat je potrajao punih 78 dana, do 10. juna 1999, mada su planeri NATO-a optimistički tvrdili da će otpor SR Jugoslavije trajati tek desetak dana.

Prva operacija NATO-a, u okviru njegove nove, ofanzivne strategije, neplanirano je potrajala znatno duže, a brojne teškoće u tom ratu koji je trebalo brzo da bude okončan zahvaljujući hirurškoj preciznosti i nesravnjivoj nadmoći agresora, učinile su da za nekoliko nedelja bude pomereno obeležavanje 50-godišnjice postojanja ovog vojnog saveza.

Na svečanosti planiranoj za početak aprila trebalo je da NATO slavodobitno oglasi pobedu, što se nije dogodilo. Jubilej NATO-a je obeležen od 23. do 25. aprila u Vašingtonu, rat je još trajao i bio je završen tek posle pedesetak dana.

Pripreme za agresiju trajale su dugo, a mogućnosti NATO-a ispitane su prethodno u bombardovanju položaja Vojske Republike Srpske, tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Krajem 1998. u nemačkoj štampi je objavljen podatak da su NATO planovi za napad na SR Jugoslaviju bili definisani u leto te godine.

“U planiranju napada NATO-a predviđeno je više stotina vojnih ciljeva u Srbiji i na Kosovu. Iz dugačke liste ciljeva izabrani su za slučaj potrebe i prioritetni ciljevi, u koje su ubrajani uređaji za protivvazdušnu odbranu, komandna mesta, repetitori i skladišta oružja, municije i goriva, u zavisnosti od konkretnog vojnog naloga i aktuelne vojne situacije. Saveznici su napravili i planove za zauzimanje Kosova i za kopneni ulazak u Srbiju, planirane su i trupe koje bi se morale prebaciti iz Amerike za Evropu”, poslala je nekoliko meseci pre početka rata Lotra Ril.

Pošto za početak agresije nije dobijen mandat UN, stratezi NATO-a su zaobilaženjem odredbi Povelje UN cinično, elementarno siledžijski proširili značenje Člana 51 Povelje UN koji kaže da je „nasilje legitimno, ali isključivo u skladu s pravima naroda”, odnosno da je u slučaju upotrebe nasilja „jedini izuzetak pravo na samoodbranu”, dok je „svako drugo vojno angažovanje osvajački rat”.

Američki državni sekretar za političke prilike u Pentagonu, Valter Slokomb, ovako je argumentovao ignorisanje Člana 51 Povelje UN: „Mi ne poričemo da je odobrenje UN korisno i poželjno. Ali, činjenica je da Povelja UN sadrži Član 51 koji priznaje pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu, i ta definicija je nezavisna od Saveta bezbednosti UN i pravno je odvojena. Prema našem mišljenju Član 51 Povelje UN dozvoljava pravo narodima da se angažuju i rade zajedno, ako je ugrožena njihova bezbednost, i da ne moraju da čekaju da dođe do invazije. U slučaju Kosova ili npr. Bosne radi se o situacijama, u kojima je postojala realna opasnost da dođe do izbijanja konflikta, ako se ne preduzme nešto. Takva nestabilnost u regionu bi mogla da ugrozi stabilnost i bezbednost i konflikti mogu da se prenesu na države članice NATO-a”.

Valter Slokomb je ovu ciničnu „argumentaciju” iza koje stoje nezasiti interesi imperijalne moći i elementarni govor sile, izložio u razgovoru za „De folksrant” 4. decembra 1998. godine.

Račak, Rambuje i Pariz posle toga samo su bili pažljivo pakovani i odrađivani potezi stratega Pentagona i NATO-a, koji će otvoriti put Havijeru Solani, tada generalnom sekretaru NATO-a, da 23. marta 1999. izda naređenje o početku napada na SRJ.

Istog dana, Momir Bulatović, tadašnji jugoslovenski premijer, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja.

Sutradan uveče, rat je počeo.

U združenoj akciji NATO-a učešće je uzelo 19 članica ovog saveza, zemalja koje su tada imale društveni bruto proizvod od 3,3 hiljade milijardi dolara, a njihovih 743,8 miliona stanovnika živelo je na 22,3 miliona kvadratnih kilometara.

Savezna Republika Jugoslavija imala je društveni bruto proizvod od 3,8 milijardi dolara, 11,5 miliona stanovnika i površinu od 102.000 kvadratnih kilometara.

Devetnaest na jednoga, naravno da se i to može (odnos bruto društvenog proizvoda 860,3:1; stanovništva 67,3:1; površine 228,7:1).

Broj žrtava, vojnih i civilnih, koje je SR Jugoslavija imala u ovom neravnopravnom ratu, do danas nije tačno ustanovljen i pitanje je da li će se to ikada dogoditi. Procene su različite, govore da je tokom agresije živote izgubilo između 2,5 i 3,5 hiljade ljudi, mada ima i onih koji govore o mogućih 10.000 žrtava.

Za proteklih 14 godina nisu ustanovljene ni razmere materijalne štete, tako da se procene kreću od 30, najčešće oko 100 milijardi dolara. Ima i onih koji kažu da šteta iznosi 130 milijardi dolara.

Razaranja su bila sistematska, gađani su vojni i civilni ciljevi, infrastruktura, postrojenja elektroenegretskog sistema, putne komunikacije, mostovi, centri telekomunikacione mreže, petrohemijski kombinati, gradovi i sela, bolnice, škole i dečija obdaništa, izbeglički kampovi i kolone, skloništa, vodeni tokovi, zaštićeni prirodni parkovi, čak i zatvori.

Let „Milosrdnog anđela” nad SR Jugoslavijom, nad Srbijom i Kosovom i Metohijom pogotovo, ostavio je za sobom zastrašujuće, dugotrajne posledice, velike ljudske žrtve, ogromna razaranja, zagađenu prirodnu sredinu i otrove čije će se pogubno dejstvo po zdravlje i živote ljudi ispoljavati u teško merljivom periodu u budućnosti.

„Osuđujemo ovaj surovi rat, koji je vođen bez imalo poštovanja međunarodnog prava, uništavajući živote mnogih ljudi na direktan ili indirektan način. Osuđujemo uništavanje infrastrukture, kao i grubo kršenje Ženevske konvencije. Kao strahoviti ratni zločini naročito se ističu upotreba kasetnih bombi, bombardovanje hemijske industrije, gde su oslobođene velike količine dioksina, zatim upotreba osiromašenog uranijuma. Rat je jednostrano bio uperen protiv Srbije, izazvavši dalji ekonomski pad, i u Srbiji na Kosovu. NATO treba da nadoknadi nanete štete”.

U navedenim rečima Birgite Malzan, predstavnice Saveta za mir iz Kasela u Nemačkoj, jezgrovito je izneta optužnica protiv agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Danas u Srbiji njene rečima mnogima mogu zazvučati kao preterano oštre. Pogotovo zbog toga što je, zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja, od onda do danas u Srbiji proizvedeno snažno uverenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna.

Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem.

Mnoge manifestacije u javnom životu srpskog društva svedoče da je ono suočeno s tom vrstom teškog iskušenja i da onomad, u martu 1999. godine nije sasvim grešio Džejmi Šej, portparol NATO-a, kada je tvrdio:

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.

Članice Alijanse

Združenu agresiju na SRJugoslaviju izvršile su sledeće države, članice NATO-a: Belgija, Holandija, Danska, Island, Češka, Francuska, Nemačka, Mađarska, Italija, Španija, Grčka, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal, Luksemburg i Sjedinjene Američke Države.

Izvor: Politika