Obrisan off od nekoliko strana, u toku brisanje preostalog off-a.

Vidim da se cmelka probudio.

Inace, da ne bude zabune, ovo je Srpski Nacionalisticki forum.

Sve ostalo je na Politickom ~ Geopolitickom forumu.

ej da te pitam nesto, puno mi licis na onog tankovratog iz Obraza, da ti nisi licno on ??? 

I iz zatvora te proganjam...

Nije se rodio ko je Crowzu utekao 

Котао за претапање других у Хрвате

Пише Ратко Дмитровић

Уз Србе, чији је посредни и непосредни допринос хрватској историји и култури велики и неспоран, огроман је број изузетно значајних личности у хрватском националном корпусу, хрватских државотвораца, националиста, уметника… који немају хрватско порекло

Хрватска је данас етнички најчистија држава у Европи. Више од 93 одсто становника ове земље изјашњавају се као Хрвати. Нови попис само што није почео ( у априлу ове године), а реалне процене говоре да ће се на том попису преко 95 одсто становника Хрватске национално определити као Хрвати. Зашто је то тако?

Постоји код Хрвата нешто што се мора посматрати као феномен и што тек треба објаснити. Ако је некоме до те врсте анализе. Наиме, Хрватска има „способност“ да брзо, до краја и врло ефикасно своје националне мањине или дошљаке у ту раније регију, а однедавно државу, претвара у Хрвате; горљиве, жестоке, велике хрватске националисте, неретко и шовинисте.

ХРВАТ СВИХ ВРЕМЕНА

Оставићу у овом тексту на страну Србе и њихово претапање у Хрвате. Цео овај серијал у „Печату“ посвећен је тој појави и ред је да видимо како други стоје на том плану. А стоје слично Србима; посебно Аустријанци, Немци, Чеси, Словаци, Јевреји…Најбоље је да то посматрамо на пољу науке, културе и политике, где су имена позната и звучна.

Јосип Јурај Штросмајер „један од највећих Хрвата свих времена“ пореклом је из немачке војничке породице, из Горње Аустрије. Рођен је у Осијеку 1815. године. Данас ће само површно обавештени рећи да је Штросмајер зачетник идеје југословенства. Он јесте радио на томе, али је његово југословенство било условљено и прохрватско…Залагао се да Аустрија, под круном Хабзбурговаца, буде федерална држава унутар које ће Јужни Словени бити уједињени под бечком круном и папом, односно, Ватиканом. Верски центар те нове државе, по Штросмајеру, требало је да буде у Загребу. Иако свештено лице, председавао је Народном странком од 1860. до 1873. године. Окосница његовог политичког програма била је идеја да се сви муслимани у Босни покатоличе и приведу хрватском националном корпусу, а Срби поунијате.

Да је Штросмајер унутар аустријског царства хтео да направи велику хрватску, а не југословенску државу, говори његово залагање да цео простор данашње Босне и Херцеговине, те Срем и Бачка, буду обележени као хрватска територија.

Тридесетих година 19. века код Хрвата се јавља културни и друштвено-политички покрет назван илиризам, илирски покрет, хрватски народни препород. Главни вођа тог покрета био је Људевит Гај. Хрват? Не. Гај долази из француско-немачке породице; отац му је из Бургундије, презиме се у оригиналу пише Gay, а мајка је Немица, Schmit. Године 1835. покренуо је „Новине хорватске“.
Најближи сарадници Људевита Гаја у том „хрватском препороду“ били су Станко Враз (правим именом Јакоб Фрас, родом из Штајерске) и Димитрије Деметар, грчко-цинцарског порекла.

Без сумње најзначајнији музички стваралац у доба илиризма, један од највећих у хрватској историји иначе, био је Ватрослав Лисински. Ни он није Хрват по пореклу; рођен је као Ignac Fuchs, бавио се композицијом, а прву хрватску оперу „Љубав и злоба“ написао је Лисински, односно Fuchs. Први пут је изведена 28. марта 1846. године.

ДЕТАЉИ ИЗ РОДОСЛОВА

Најзначајнију националну оперу код Хрвата, чувену „Никола Шубић Зрински“ написао је Иван Зајц, по многима највећи „хрватски глазбеник“. Зајц је рођен у Ријеци, али у свом родослову нема ништа хрватско, потиче из чешко-јеврејске породице, а његово презиме у изворном облику пише се – Zaytz.

По свом пореклу ни Аугуст Шеноа, творац модерне хрватске књижевности и први прави хрватски романописац, нема ништа са Хрватима: он долази из немачко-чешке породице, његов отац се у потрази за бољим животом доселио у Загреб 1830. године. Осам година касније свет је угледао мали Аугуст. Написао је неколико историјских романа, међу којима се издвајају: „Златарево злато“ и „Чувај се сењске руке“.

Први хрватски професионални писац Павао Витезовић, изворно се презивао Ritter и потиче из једне немачке породице која се у Сењ доселила из Алзаса.

Несумњиво велики сликар, изузетног талента, Влахо Буковац, кога Хрвати стављају у сам врх националне уметности, није био Хрват. Рођен је у Цавтату 1855. године, а у књиге крштених заведен је као Biagio Faggioni. Био је Италијан.

Сликари и вајари који су обележили двадесети век хрватске уметности: Ваништа, Тартаља, Кинерт, Херман, Радауш, Кулмер, Пал, Џамоња…нису по пореклу били Хрвати, али су се готово сви тако изјашњавали.

Чувени песник Иван Горан Ковачић, аутор поеме „Јама“, био је Јеврејин, мајка му се презивала Klein. Највећи хрватски карикатуриста свих времена, још увек живи Ото Рајзингер, аустријско-немачких је корена.

Лавослав Ружичка, велики научник рођен у Вуковару, Чех пореклом, добио је 1939. године Нобелову награду за хемију. И по очевој и по мајчиној линији био је странац, али га Хрватска третира као Хрвата.

Хрвати немају никакав проблем да Едуарда Славољуба Пенкалу представе као Хрвата, мада он са Хрватском има везе само утолико што се после женидбе, већ као формиран научник, доселио у Загреб, по препоруци једног пријатеља који му је саветовао да би тај град могао да буде погодно место за бизнис. Испоставило се да је био у праву.
Пенкала је рођен у месту Липтовски Микулаш у Словачкој, 1871. године, а искључиво његовом заслугом ми се данас користимо техничком и хемијском оловком и наливпером. До пре двадесетак година хемијску оловку звали смо, сећате се – пенкало. По Едуарду Пенкали. Он је 1906. године патентирао механичку оловку, а годину дана касније и наливперо. Поред 80-ак иновација и патената, уз Пенкалу се веже и први детерџент за прање веша.

СТРАНО ТЕЛО У КОРПУСУ ХРВАТСКЕ

Ових дана Хрватска телевизија репризира серију „Грунтовчани“, без конкуренције најбоље остварење те врсте направљено у Хрватској. Никада нико ни пре, ни после „Грунтовчана“ није и неће на тако једноставан, сликовит и аутентичан начин приказати Хрватско загорје као аутори „Грунтовчана“. Неки од глумаца који доминирају у том серијалу остаће заувек на високим местима лествице хрватског глумишта, и сами су се изјашњавали као Хрвати, а били су из чешких или немачких породица. На пример: Мартин Сагнер (Дудек) и Смиљка Бенцет (Регица), па Младен Шермент, Рикард Брзеска, Марија Гемл, Јожа Шеб…Сценарио за серију написао је Младен Керстнер, чије презиме јасно говори о његовом немачком пореклу.

Међу хрватским глумцима, уз споменуте (а изостављајући Србе) налазимо и друге глумце, телевизијске и филмске ствараоце, чије је порекло, рекох већ, немачко, чешко, словачко, јеврејско: Ivan Hetrich, Sanda Langerholc, Vanja Drach, Marija Kohn, Josip Marotti, Magda Fodor, Zvonimir Črnko, Sven Lasta…Овај последњи, Свен Ласта, био је добровољац у „домовинском рату“ на линији разграничења код Суње и био је, по сопственом опредељењу, снајпериста.

За оне којима је политика опсесија ова прича је посебно интересантна, тек ту долазимо до оног феномена, у неким елементима парадоксалног, чије објашњење још увек немамо. Ради се о „страном телу“ у корпусу хрватске нације које је уздизало хрватство и преко линије национализма.
Описивао сам на овим страницама случај Анте Старчевића (отац покатоличени Србин, а мајка православна Српкиња) за чије се име веже осмишљена, систематизована и прецизно ширена мржња према Србима, па нема разлога да је поново разматрамо. Али, у овој причи мора се рећи да је ту мржњу, у идејном, политичком и спроведбеном смислу од Старчевића, на самом крају 19. века, преузео Јошуа Јосип Франк, осјечки Јеврејин који се добровољно покатоличио, постао хрватски шовиниста и највећи заговорник хрватске независности и самосталности. Управо је он предводио оне страшне, рушилачке, антисрпске демонстрације 1902. године у Загребу, и још неколико градова Хрватске.

ПРЕДЛОЖАК ЗА РАСПРАВУ

Чувени хрватски комуниста Андрија Хебранг, отац садашњег потпредседника ХДЗ-а Андрије Хебранга, био је истовремено и жестоки хрватски националиста, отворено се залагао за Хрватску као самосталну и независну државу. За тзв. „хрватски комунизам“ то је уобичајено. Код Срба је сасвим супротно.
Хебранг је, само презиме говори, немачког порекла, а и мајка Хебранга старијег била је са тих простора; презивала се Штрасер. Дода ли се свему овоме податак да је старији Хебранг оженио Олгу Штраус, Јеврејку, и да је из тог брака овај данашњи Андрија Хебранг, хадезеовац, жестоки хрватски националиста, велики поштовалац оснивача логора Јасеновац Макса Лубурића, човек који редовно одлази у Блајбург да се тамо поклони пред спомеником усташама, иако зна да је малтене цела породица његове мајке побијена у Јасеновцу – онда све ово добија ирационалну димензију. Слабашан је мој мозак да то схвати и објасни.

Фрањо Туђман такође има немачко порекло, само презиме каже да је туђи човек, странац. Иван Шибл је пореклом Немац, Бакарић је вешто скривао своје право презиме, Купферштајн, Вјечеслав Хољевац је пореклом Словак, Владимир Шекс вуче немачке корене… Од савремених хрватских политичара, уз Шекса, нехрватско и несрпско порекло имају: Иван Шукер, Дамир Поланчец, Божидар Калмета, Радован Фуцхс…Углавном су сви у ХДЗ-у и сви су велики Хрвати.

Уместо одговора на бројна питања и дилеме унутар ове теме, нека вам овај текст послужи као предложак за расправу са онима који говоре о Хрватима као „старом аутохтоном народу“.
http://www.pecat.co.rs/2011/03/kotao-za-pretapanje-drugih-u-hrvate/
------------------------
Текст је посрбљен,али су нека лична имена остала у оригиналном,германском облику.

pa nešto sigurno ima u tom hrvatskom narodu, kad jevreji, nemci, slovaci, itd dobrovoljno se hrvatizuju 

Или нема ништа, па је плодно тле за разне друге 

Zar neko obraca paznju na ovu temu? Zaista mi nije jasno kako ljudi mogu za nekoga protiv koga su nasi ljudi ratovali nazivati Srbima. Aj neko od admina neka se potrudi pa neka lupi lock na ovu temu, jer ona ocigledno sluzi sa izduvavanje kompleksa sa svih strana, koliko god da ih ima, i iz koje god da su nacije.

Чудно хрватство Руђера Бошковића

Пише Ратко Дмитровић

Хрватска ових дана у Дубровнику обележава 300 година од рођења „највећег хрватског знанственика, једног од најзначајнијих Хрвата“ Руђера Бошковића, прескачући објашњење какве то везе Бошковић има са Хрватском и Хрватима као народом

Знате ли да је међу римским царевима било чак 16 Срба. Константин Велики, најпознатији међу њима, човек који је зауставио прогон Исусових следбеника и уздигао хришћанство на ниво државне вере, припада, дакле, низу најпознатијих Срба свих времена. Не плашите се, нисам скренуо са ума; овде само примењујем хрватску методологију одређивања националне припадности људи који су одавно мртви. Хрватска ових дана обележава 300 година од рођења „великог хрватског знанственика и филозофа“ Руђера Бошковића. У Дубровнику је од 29. маја до 2. јуна, ове 2011. године, одржан међународни научни симпозијум: „Од Руђера Бошковића до данас: допринос хрватских знанственика свјетској знанственој баштини“. Високи покровитељ скупа била је председница Владе Хрватске Јадранка Косор.
Да вас не давим детаљима са тродневног заседања и рефератима, међу којима је био и реферат Карла Рубија, добитника Нобелове награде за физику (1984. године), наводим закључак из завршног документа којим се сугерише да Хрватска поради на националном бренду „Руђер Бошковић“, по којем та земља, уз остало, треба да буде препознатљива у свету. Када је Туђман, бришући све трагове Југославије на тлу Хрватске, крајем 1991. године увео хрватски динар, на свим апоенима био је портрет Руђера Бошковића.
Значи, Руђер Бошковић је Хрват! Јесте, исто онолико колико је римски цар Константин Велики био Србин.

ДУБРОВНИК И ХРВАТИ

Хрвати, а свакога ко је некада, неважно је у које време, живео на простору данашње Хрватске, проглашавају Хрватом. Да ли тај има или нема и најмање везе са Хрватима као народом, да ли су му корени по очевој и мајчиној линији хрватски или макар делимично хрватски, или уопште нису хрватски, то високу школу хрватског националног инжењеринга уопште не интересује. Својевремено су чак и Марка Пола хтели да сврстају међу значајне Хрвате, тврдећи да је рођен на Корчули, али се од те намере одустало кад се огласио надлежни министар Владе Италије и поручио Хрватима да не праве будале од себе.

Да ли је Руђер Бошковић рођен у Дубровнику? Јесте. Да ли је Дубровник сада у саставу Хрватске? Јесте! Молим лепо, онда је Руђер Бошковић Хрват – рећи ће вам данас сваки Хрват, а тај приступ је само друга страна хрватске крштенице на којој пише да је сваки католик у Хрватској по националности Хрват. Да ли је Руђер Бошковић био католик? Јесте, био је. Значи, Бошковић је Хрват – одговара заступник оне школе.
А какве везе, у националном, родбинском, државном, територијалном смислу Руђер Бошковић има са Хрватима и Хрватском? Апсолутно никакве. Ни најмање.

Бошковић је рођен 1711. године у Дубровнику. Отац му је био Никола Бошковић, Србин из села Орахов Дол, код Требиња, а мајка Павла Бетера из познате италијанске дубровачке породице. То је почетак 18. века. Писани трагови из тог доба готово да не познају Хрвате и хрватство у Дубровнику. То је време Дубровачке републике, коју ће Наполеон касније укинути и припојити своме царству. Дубровник је кроз историју успевао да исходи и задржи одређене облике самосталности коју је златом плаћао Византији, Млецима, Мађарима и Отоманској империји.

Дубровник никада у прошлости, ни административним везама, није припадао хрватској држави која је, да подсетим, нестала крајем 11. века, тачније 1097. године, када је мађарски краљ Коломан поразио хрватску војску на Гвозду (данашња Петрова Гора) и убио последњег хрватског краља Петра Свачића.
Узгред, ни тај Петар није био краљ већ народни вођа без краљевске круне, о чему и данас постоје докази у архивама града Сплита, али то је посебна тема.

СЛУЧАЈ ВАЛТАЗАРА БОГИШИЋА

Комунисти, на челу са Брозом, стварају 1945. године нову Југославију и шест република у њој. Једна од њих била је Хрватска. Тада успостављене административне линије постаће 1974. године међурепубличке, а 1992. године границе међународно признатих држава. Тим путем је Хрватска добила Дубровник, као и целу Далмацију. Пре тога ни Далмација, ни Дубровник нису имали везе са Хрватском.
Жељан да види свет изван дубровачких зидина, а гоњен немирима великих талената којима је био обдарен, Руђер Бошковић веома рано одлази из Дубровника. Његови хрватски биографи прећуткују податак да је велики научник од одласка само једном, 1747. године, посетио родни град. Није искључено да је знао за постојање аустријске провинције која се звала Хрватска и то је можда његова једина веза са хрватством. Лично, не верујем да је Бошковић одржавао у себи осећање припадања народу из којег је дошао његов отац Никола, са онаквим умом Руђеру је и цео свет био мали, али са хрватством тај човек заиста ништа није имао. Са српством – јесте.

Ако се примени логика хрватског националног инжењеринга на тло данашње Србије, онда је, рекох, Константин Велики српскога рода. Рођен је у месту Наис, данашњем Нишу.

Али, није Бошковић једини Србин са тог дубровачког простора којег су Хрвати присвојили. Нећемо сада о Држићу и Гундулићу, који такође немају никакве везе са Хрватима, а Загреб их већ одавно представља као Хрвате, већ о једном значајном човеку из не тако давног времена.

Ако вас данас пут нанесе у Цавтат, на једном од најлепших делова тог градића, административног центра Конавла, видећете монументални споменик Валтазару Богишићу. У хрватским енциклопедијама прочитаћете да је Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“. А да ли је био? Није.
Богишић (рођен 1834) као веома млад, иако из трговачке породице, показивао је интересовање за правне науке. После очеве смрти уписује Правни факултет у Бечу, и уз правне материје изучава историју, филологију и филозофију. Године 1864. у главном граду Аустрије докторирао је право. Ношен идејом да изучава обичаје и обичајно право разних народа прихвата позив Новоросијског универзитета у Одеси, где постаје предавач. Обилази Кавказ и записује обичаје тамошњих народа тражећи подударност у начину живота кавкаских народа и Јужних Словена.

Црногорски Књаз Никола замолио је 1872. године Богишића да напише Имовински законик за Црну Гору, што је и учинио. Није то била једина активност Валтазара Богишића у Црној Гори: књаз Никола нуди 1893. године Богишићу место министра правде. Богишић прихвата и на тој дужности остаје све до 1899. године, када одлази у Париз. Умро је 1908. године, у Ријеци.

А какве везе Богишић има са Хрватском? Никакве. Осим ако се примени формула по којој је Руђер Бошковић постао Хрват. Богишић је рођен у Цавтату, а Цавтат је у саставу данашње Хрватске.

У Новом Саду, 1866. године основан је политички покрет назван „Уједињена омладина српска“. На оснивачкој скупштини утврђени су основни циљеви Покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства…уз паролу Покрета: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе, образоване, умне и већ познате Србе међу којима су били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић, Лазар Томановић и Валтазар Богишић. Да, овај из Цавтата, „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.

Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин, цео живот, уз изучавање правних наука, посветио је неговању српске традиције и сећању на славну историју средњовековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Још средином 19. века у Конавлима се народ изјашњавао српски, свака породица је имала крсну славу коју су, као јединствено обележје Срба, славили и Срби католици, а таквих је највише било у Дубровнику и Цавтату.

Интересантно је да и данас многе породице у селима Конавла обележавају славе својих предака, иако се готово сви у Конавлима изјашњавају као Хрвати.

Суочен са великим утицајем Уједињене омладине српске на простору Хабзбуршке монархије, утицајем који се ширио снажније и брже него што је аустријска власт могла и да претпостави, Беч доноси одлуку да забрани Уједињену омладину српску. Исту одлуку донела је и Кнежевина Србија под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они седиште из Новог Сада премештају у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.

Српска краљевска академија изабрала је Валтазара Богишића 23. јануара 1888. године за редовног члана.

http://www.pecat.co.rs/2011/06/cudno-hrvatstvo-rudera-boskovica/

glavno d aje dokazano uz gusle da je Nikola Bošković bio Srbin.Još da je bija i pravoslavac ali nema veze on je Srbin.