Историјске хронике говоре да је прва кафана на европском континенту отворена 1522. на Дорћолу. – Лав Троцки и Ерих фон Штрохајм у „Москви“

Ко зна колико је пута у литратури, у мемоарима, у историографским и социолошким студијама изречена тврдња да су кафане срце и душа неког града.

Оде кафанама из света поезије, литературе и уметности, из подлистака дневних новина и мемоара, одавно су преточене у говор науке, историографских и социолошких студија, у радове чији аутори анализирају место града, јавног мњења и свакидашњег живота у развоју грађанског друштва.

Историјске хронике говоре да је прва кафана на европском континенту отворена 1522. у Београду, на Дорћолу.

Овај оријентални изум донели су са собом Турци, после оних крвавих дана 1521. када су освојили Бели град на Сави и Дунаву и пред овдашњим а онда и пред европским светом неповратно отворили врата за живот једне нарочите јавне установе. Временом ће кафана постати само средиште друштвеног, економског, политичког и културног живота, место забаве и доколице, порока и страсти, јавних дебата, политичких и свакојаких других сплеткарења, ковања завереничких планова и стварања уметничких праваца, доушничких акција, небројених људских узлета и суноврата.

На фотографијама које су пред читаоцем, углавном видимо изглед београдских кафана у периоду између два светска рата, али су ти снимци могли настати у било ком граду, вароши или селу ондашње Србије.

На непостојећој кафанској мапи Београда, ако судимо на основу многих извора, уз мало напора би се јасно могла оцртати различита кафанска сазвежђа, прво око Железничке станице, онда уз Немањину улицу, на Славији, на Чубури, на Зеленом венцу и Теразијама, на Дорћолу и Палилули, у Скадарлији или у данашњој Македонској улици.

Из сваког од тих сазвежђа, кафанска култура и енергије ширене су даље, да би и данас пулсирао тај нарочити дух Београда, због кога је француски писац Луј Жедоен још 1624. записао да у тој тако богатој вароши „има свега до претераности“. Поготово претераности кафанског живота и културе могло би се додати, о чему и данас редовно сведоче задивљени гости, чак и када у Београду проведу само десетак сати, неизоставно се препуштајући и нарочитим кафанским задовољствима.

Мало је кафана у Београду које нису биле на далеком гласу.

Код „Три сељака“ на Славији нудио се нарочити специјалитет – гурмански рестован кромпир са „јагњећином“, „Нови Београд“ на Чубури ушао је у легенду, комшијска „Херцеговина“ је увек била „кућа весеља“, а прави храм била је „Савиначка касина“ чији је власник био славни Властимир Павловић Царевац, иначе изванредан адвокат.

На путу ка Зеленом венцу пленио је „Босфор“, у коме се окупљало и лако женскиње, залазећи и у многе друге кафане, поготово у подрумски „Мали Оријент“.

А горе, на Теразијама, шепурила се кафана хотела „Москва“, којој је чак и члан Француске академије Емил Оман посветио поему „Москва, кућа-грдосија“. Седео је у тој кафани и Лав Троцки, а у њој су снимљене и главне сцене чувеног француског филма „Ултиматум“, са Ерихом фон Штрохајмом у главној улози.

Биће да нема скадарлијске кафане која није ушла у легенду, али је гостионица „Боем“, на ободу тог сазвежђа, као што и њен назив каже, куцала најдубљим ритмом боемства. Мада ни неизоставно састајалиште „Бајлонов кладенац“ није много заостајало.

„Нова влада“ носила је јасну поруку какве госте окупља, какве незадовољнике и шта они и њен власник, као „глас народа“ мисле о свакој власти и свакој текућој политици.

Упркос свему, чини се да у историји београдских кафана нема ни мање ни познатије кафане од кафане „Албанија“, због чијег су рушења 1938. организоване праве демонстрације. Није помогло.

--------------------------------------------------------------------

Славне кафане из Поенкареове улице

У данашњој Македонској улици гроздиле су се кафане о којима се и данас испредају легенде, баш као и о њиховим гостима. У „Србији“ су се окупљали франкофили, такође играчи и навијачи фудбалског клуба СК Југославија, позоришни глумци и оперски певачи, чекајући да се у касне сате појави Бранислав Нушић. Прекопута је себе и друге увесељавало друштво „Суз“, чији је оснивач био славни Михаило Петровић Алас, а на углу Поенкареове и Дечанске, на месту данашњег Дома омладине, налазило се легендарно стециште уметника, песника, књижевника и новинара, кафана „Гинић“. Онда „Централ“, па славни „Коларац“ на увиру Пеонкареове у Позоришни трг.

Кафане „Млади Арапин“, „Муса Кесеџија“, „Две мегданџије“, „Шуматовац“, „Два побратима“, „Под липом“ и „Два бела голуба“, такође су биле у данашњој Македонској улици, у непосредној близини „Политике“. Дабоме да су многи новинари нашег листа неизоставно припадали том великом кафанском братству и да му припадају и данас.

Слободан Кљакић

објављено: 26.03.2012.

Кладенац: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Na-Dorcolu-otvorena-prva-kafana-u-Evropi.sr.html