Sećate li se pesme „Samo jednom se ljubi, sve je ostalo varka...“? Pre pedesetak godina ta je poruka poprimila obeležje pravog mita o ljubavi. Naši roditelji su pevali tu pesmu, igrali uz nju i zaljubljivali se, ne primećujući kako ih hipnotiše. Tako se neprimetno uvukla u njihov sklop verovanja, da su, ne znajući, počeli i da je žive. Posledice su za mnoge bile kobne.

piše: Vesna Špalj, prof.
izvor web portal Ogledalce, oglasi za ženski svet

Ako poverujemo da se samo jednom ljubi, odnosno da imamo pravo samo na jedan ljubavni izbor u životu, šta će biti posledica tog verovanja? Strah od moguće greške i razočarenja, sumnjičavost, kritičnost i nepoverenje, nesposobnost da se prihvate i prožive i prijatne i neprijatne emocije vezane za ljubavno iskustvo. Šta ako zavolim pogrešnu osobu? Što ako prokockam jedinu šansu? Moram otvoriti „četvore oči“ da mi se to ne dogodi.

Izbor partnera



I tako, postajemo kontrolisani i kritični. Čim primetimo nečije znakove naklonosti, odmah ćemo toj osobi početi da tražimo mane. Bolje da odmah otkrijemo sve što ne valja, pre nego što “poklonimo svoje srce”. Bolje da pobegnemo na vreme i sačuvamo svoju „kartu za ljubav“. A kad nešto grčevito tražimo, onda to i pronađemo. Nećemo biti svesni koliko lepih ljudskih osobina nismo registrovali i koliko nam je zanimljivih, emocijama bogatih iskustava promaklo jer to nismo tražili. Tražićemo i naći razloge za beg od bliskosti. I tako ćemo svoj život pretvoriti u čekanje „prave ljubavi“ i „idealnog partnera“.
A kako uopšte da otkrijemo koliko je neko pravi za nas ako ne dopustimo zajednička iskustva u najrazličitijim situacijama? Na prvi se pogled možemo jedino zaljubiti, ali ne i zavoleti. Zaljubiti se znači projektovati svoju bajku o princu ili princezi na neku nama privlačnu osobu, koju zapravo ne poznajemo. Ona nas privuče svojim izgledom, nekom osobinom ili veštinom, a mi joj pripišemo sve što želimo da ima.
Kako vreme prolazi, nastupa faza trežnjenja. Shvatamo da osoba u koju smo zaljubljeni nije onakva kakva nam se činila na početku.
Dopustimo li sebi da je upoznamo, otkrićemo njene stvarne kvalitete. Možda oni nisu kao u našoj bajci, ali to ne znači da su loši. Dopuštajući osobi da nam se predstavi, možda nas osvoji na neočekivan način. Tada će nam, možda, nešto drugo postati važno, nešto za šta do tada nismo ni znali da postoji. Ako se to dogodi, naša će zaljubljenost preći u ljubav. Prihvatićemo osobu i barem 70% njenih ponašanja. Ostalih 30% biće područje zajedničkog učenja, prilagođavanja, usklađivanja i ličnog razvoja.
Ako otkrijemo da osoba u koju smo se zaljubili nema osobine koje su nam važne, ako sa njom nemamo o čemu da razgovaramo, ako nemamo zajedničkih interesa i dodirnih tačaka, ako su nam vrednosni sistemi različiti, ako se međusobno ne razumemo i ne podržavamo, tada ćemo znati da je vreme za rastanak. Biće potrebno vreme da prebolimo i neće biti prijatno, ali kada odbolujemo, ponovno ćemo biti spremni za nov početak - samo što ćemo posle takvog iskustva mnogo brže prepoznati ono što stvarno cenimo i volimo. Zaljubljivanje i odljubljivanje proces je sopstvenog rasta i formiranja kriterijuma. To je put ka emocionalnoj zrelosti.

Za ljude koji veruju da imaju pravo na samo jedan pokušaj, sve što je potrebno da se ljudi zbliže oni već smatraju pokušajem. Kada bi sa nekim provodili vreme, delili aktivnosti, iskustva i emocije, to bi već bila veza. I tako sebe dovode u paradoksalnu poziciju: započnu li bliskiji odnos sa nekom osobom, možda će potrošiti jedinu „kartu za ljubav“ na pogrešnu osobu, a ako ne, kako će saznati da li je ta osoba prava ili pogrešna? To je kao da pokušavate da plivate, a da se ne pokvasite. Rezultat je odgađanje i čekanje onoga pravog, a ti „idealni“ baš ne „rastu“ često. Što su bliže kraju reproduktivnog razdoblja i što im više otkucava „biološki sat“, to i potraga postaje paničnija. Posle pedesete polako odustaju, objašnjavajući sami sebi da bi “pristati na nekog ko nije idealan”, nakon toliko čekanja, značilo izneveriti samoga sebe. A nisu svesni da su sami sebe izneverili i izdali onda kada su sebi oduzeli pravo na greške i učenje kroz zaljubljivanje i odljubljivanje. Jer kako mi učimo o ljubavi? Ljubeći! Nekad zaboli, nekad se razočaramo, ali smo svaki put kad odbolujemo, zreliji i sposobniji razlikovati ljubav od iluzije.

Trajnost odnosa



A šta ako osobi koja veruje da se samo jednom ljubi partner umre? Ona to nikad neće preboleti i nikad neće započeti nov odnos, naprosto jer sebi to neće dozvoliti. To za nju nije samo gubitak voljene osobe, već je to i gubitak mogućnosti da voli do kraja života. Ljudi koji nisu prihvatili to verovanje, osećaće tugu, plakaće i žaliti, ali će se posle nekog vremena smiriti i usmeriti prema budućnosti. Oni koji su poverovali u tu predrasudu, nakon gubitka voljene osobe zapadaju u bezvoljnost, besciljnost, celi niz poremećaja funkcionisanja tela. Konačno ih znaju spopadati i misli o samoubistvu jer im je nesnosno godinama čekati smrt živeći bez ljubavi. Što je osoba više priželjkivala i kasnije veličala svoju ljubav, to će njen život posle gubitka biti besmisleniji.

Isto se može dogoditi i kada se zaljubimo, pa nas voljena osoba ostavi. Ako poverujemo da smo time potrošili svoju jedinu šansu za ljubav, sami ćemo sebe osuditi na život bez ljubavi. Ako ne, gubitak će nas ojačati i za nove dobitke - lakše ćemo prepoznati osobu koju možemo istinski prihvatiti i voleti.

Ljudi najčešće nisu svesni kada su i kako sebe osudili na život bez ljubavi. Primećuju da im se ljubav ne događa, da za nju nemaju vremena jer su npr. zatrpani poslom. Postanu predani svom humanitarnom radu, hobiju, političkim aktivnostima, sportu, nekoj verskoj zajednici ili bilo čemu drugom, samo da im ne pretekne vremena za razmišljanje o bliskosti. Neki ljudi mogu u svojoj glavi odvojiti seks od ljubavi i svoja seksualna lutanja smatrati samo igrom ili zadovoljavanjem potreba. Tada seks više nema nikakve veze sa ljubavlju, pa im je lakše da opravdaju svoje ponašanje.
I tako mi sami sa sobom igramo razne igre. Uveravamo se da to što smo do sada imali sa nekim i nije ljubav jer nam se tako čini da svoje pravo na ljubav ipak nismo potrošili. Progonimo sami sebe svojim verovanjima, osuđujemo se na bol i oduzimamo sebi pravo na učenje i razvoj kroz sopstvena iskustva. A zašto? Samo zato što su nam tako rekli, a mi smo to prihvatili bez ikakve provere. Kao da vam sada neko kaže da ste pozeleneli i vi to prihvatite, umesto da se pogledate u ogledalo! Ograničenja su najvećim delom u našim glavama. Što više „eksera“ koji nam kvare život „izvadimo iz glave“, više će kreativnosti, zadovoljstva i mudrosti biti u našim životima.

A sada svako sebe može zapitati: Postoji li u mojoj prošlosti „najveća ljubav“? Ne najintenzivnija, već ona za koju bismo mogli reći da je prava, za razliku od svih ostalih? Ako je tako, znajte da je to prikriven način verovanja u jednu ljubav. Zamislite da ta najveća ljubav ima neku boju. Koja bi to boja bila? A onda se setite nekog drugog odnosa koji je nalikovao na ljubav. Koju bi boju imao taj oblik ljubavi? I možda još jedan odnos. Koju bi boju imao? Ljubav je kao i boje. Postoji cela paleta boja i njenih nijansi. Isto tako, postoji i cela paleta ljubavi i njenih nijansi. I tek kad ih dopustimo sebi, moći ćemo osvedočiti o tom bogatstvu. Svaka ljubav koju doživljavamo prava je i stvarna, kao i svaka boja u paleti boja.

mali dodatak:
Savremeni psiholozi tvrde da bez EQ faktora (emocionalne inteligencije) ne vredi ni onaj opštepoznati IQ (opšta inteligencija). Istraživanje EQ - emocionalne inteligencije je hit u svetu, a trenutno naučnici pokušavaju da shvate kako se IQ i EQ (opšta i emocionalna inteligencija) uzajamno dopunjuju. Kada je reč o elementima uspeha u životu, tvrde da IQ (opšta inteligencija) čini oko 20 odsto uspeha. Ostalo zavisi od drugih faktora, kao što su pripadnost određenoj klasi, sreća, neurološki procesi u mozgu i, naravno, EQ – emocionalna inteligencija. Samosvest je od ključnog značaja za emocionalnu inteligenciju.

To je sposobnost da budemo srećni zbog onoga što osećamo. Samosvest je najvažnija jer nam omogućava samokontrolu, koja nije važna zato da bismo ugušili osećanja, već zato da bismo sproveli ono što hoćemo.



Izvor: B92

Pa sta tu ima da se veruje ?
Da li za zenu mogu da postoje dva najbolja muskarca, ili za muskarca dve najbolje zene ?
(osecaj homoseksualaca ne mogu da komentarisem posto on za mene nema nikakve veze sa heteroseksualnoscu)
Rekao bih da je pomisao da covek ima pravo na ljiubav - mentalni poremecaj.
Svi i ti ljudi koji (profesionalno) govore drugim ljudima kako da se ponasaji i kako da shvataju situacije su
"prodavci zmijskog ulja", lazovi, prevaranti, koje ne zanimaju oni kojima se to sto ih oni ubedjuju nece desiti.
Sve ljudske nauke su teorije i teorije mogu da pomognu samo teoretski.

Ja mislim da se ljubi vise puta i to svaki put na razlicit nacin .

Ja se slažem sa tobom.

Daleko bilo da se ljubi samo jednom 

Slažem se.

Kad bolje razmislis nijednom. Ljudi su ipak pre svega individualna bica, ne drustvena, i postoji samo prava opsta altruisticka ljubav prema svemu i svima sto sve povezuje a nista ne cini zavisnim.
Ako vam se ne svidja ostanite jos kolko mozete u slatkoj neprosvetljenoj zabludi, ljubite se dok jos mozete. 

I hoćemo, bez te ''slatke zablude'' život je prosto čemeran. 

Antoni de Melo, mistik koji je bio dovoljno hrabar da sagleda stvarnost kakva ona jeste, da bi tako postao ispunjen sa osećanjem i ljubavlju prema svim živim bićima. U posljednjim godinama svog života, Antoni de Melo je odbacio sve intelektualne formule da bi se okrenuo životu, ljubavi, slobodi - najradikalnijoj samoći.

E, ako ovakva persona nadje istu srodnu prosvetljenu dusu, mozemo govoriti o pravoj vecnoj ljubavi. OK?

A sto to?Koji mi/nam je on klinac u zivotu? 

Uvek mozes da izmislis svoju zaljubljenost 

After all these years, I see that I was mistaken about Eve in the beginning; it is better to live outside the Garden with her than inside it without her.

Adam, in Adam's Diary ~ Mark Twain

Možda bi ovo "Da li se samo jednom ljubi?" imalo više logike kad bi se ljudi rađali naučeni.
U realnosti... čovek mora da uči da hoda, da sedi na noši itd itd... znači neke elementarne stvari.
O naprednijim stvarima je tek teško govoriti.

Sa svakim krajem neke veze... shvatimo šta nam odgovara a šta ne... uvek naučimo nešto novo i raširimo znanje o sebi.. i uz pomoć tog novog znanja sklapamo veze s novim ljudima koji takođe prolaze istu stvar. Dosta toga se dešava podsvesno.
Možda toga nismo ni svesni, ali registrujemo mi mnogo stvari oko nas i u nekom trenutku vremena ih procesuiramo.
(Ja sam nekad imao običaj da svesno, pre spavanja odvojim 10 minuta i premotam ceo film tog dana, šta sam uradio, ko je šta rekao, ko je šta uradio, saberem oduzmem... hmm ... delovao sam informisanije od većine drugih ljudi )

Tako da je "Da li se samo jednom ljubi?" u suštini glupost.

Naravno, ako zanemrimo prastare običaje da upoznajemo naše doživotne partnere na sopstvenom venčanju. Partnere koje su odabrali naši roditelji, nakon što se dogovore oko pokretne i nepokretne imovine  (ukoliko se u međuvremenu ne posvađaju  ). Ima dosta uspešnih primera i zanimljivo je da postoji dosta takvih brakova koji su opstali a ovi što se "šetaju" godinama raskinu/razvedu.
Samo se vremenom to pokazalo kao staromodno i nepraktično jer je u teoriju to i izvodljivo i ima razne prednosti ali u praksi... u praksi... hmm... ljudi su kvarljiva roba. I komunizam je super u teoriji.
Ja imam koleginicu na faxu koja je došla u Bg radi studiranja i naravno planira da ostane ovde da živi.
Moje godište i došla iz neke vukojebine u Srbiji... objasnila mi je da je tamo u svom selu već postala baba-devojka jer se nije udala.

Susretao sam se sa ljudima u kafani koji brane ovo staro pravilo i veličaju ga... govoreći tu i tamo kako oni uživaju u slobodi dok njihove žene moraju da pitaju kad smeju da piške i kake... i kako je sve to sjajno i bajno... međutim nijedan još nije uspeo uspešno da mi odgovori na prosto pitanje: "Zašto su sela danas prazna?" 

svaka je ljubav velika i vazna na svoj nacin i nosi svoju jacinu...to sto smo se zatelebali jednom ne znaci da smo stavili katanac na srce i sad to je to..lepo je kad je ljubav jaka i kada traje..ona iskrena i prava..ali ako to vise nije to...ne reba sebe ubedjivati da drugacije ne moze i ne sme biti...