Gotovo svako nešto želi. Rellativno malo ljudi radi na svojim ciljevima.Skoro svi se nadamo. A kada je zapravo korisno nadati se?

Rimljani su davno smislili termin emptio spei , što u bukvalnom prevodu znači "prodaja nade", a tekstovima iz rimskog prava se može naći dosta pisanja o tome kako u se u poslovanju ne može računati na nju. Nasledstvo koje nismo dobili, devojka ili dečko koji nam nisu prišli, loto-tiket bez dobitka, klijent koji se nije javio, "loša pitanja" koja smo dobili na ispitu ili bilo koja druga kalkulacija koju smo napravili ili stalno pravimo sa stvarima koje nisu pod našom kontrolom su upravo to.



Ovaj članak sam rešio da napišem upravo zbog toga. Mnogo ljudi koje srećem želi da radi na svojim vizijama i to je dobro. Želeti je dobro. Raditi na tome je odlično. Proaktivno reagovati, krenuti u akciju i biti fleksibilan je sjajno... Očekivati da će stvari same da se promene...?

Očekivanje da će stvari same da se reše je stav koji ima jedan deo ljudi i upravo zbog računanja na stvari na koje nemaju uticaja njihove težnje se uglavnom razbiju o "hridi neuspeha" ili ih "realni život" ošamari po glavi. To očekivanje se zove NADA.

Šta je "nada"?: prema Z.Milivojevicu nada je osećanje koje subjekt oseća kada veruje da će se stvari koje su izvan njegove kontrole odvijati na način koji će dovesti do ostarenja njegove želje".

Razumete?

To je razlog zašto, kada se radi sa nekim na formulaciji i ostvrenju njegovih ciljeva, insistiramo da cilj bude nešto što zapravo zavisi od klijenta. Mi smo odgovorni za ono na šta možemo da utičemo. Mi bi trebalo da znamo kuda idemo, a ako na našem putu do cilja bude "rupa", uradićemo isto što i kada vozimo po legendarno "autopoutu" Beograd - Niš, zaobićićemo ih i stići do odredišta. Ukoliko događaje stavimo u taj frejm, onda naša "vožnja" postaje mnogo jednostavnija, čak i ako nas negde u Batočini malo skrenu sa puta. Prateći putokaze mi se opet vraćamo tamo kuda bi trebalo.

To je princip Želje, koju opet definišemo kao: osećanje težnje da se nešto poseduje, postigne ili ostvari. Ona je svesnost o postijanju važnog cilja (Z. Milivojevic, Emocije) i koju prati jasna mentalna slika odredišta, proaktivnost i fleksibilnost.

Dakle, kad je korisna Želja, a kad Nada? Kada bismo da vozimo kola po autoputu Beograd-Niš, a kad bismo da se malo "klackamo" na suvozačevom mestu? Ova pitanja ostavimo za kasnije. Sad je najbitniji da znamo i vidimo razliku.


izvor

Pa ko se nenada taj nek se kokne

naravno da se treba nadati , ali ne preterano , ako se preterano nadate nečemu i onda se to ne ispuni samo se možete razočarati....

Ja msilim da je nabitinije da znas da spoznas sta treba ostaviti da vreme resi, a sta ti sada, ovog trena mozes poceti da resavas.

Uvek se treba nadati i raditi na ostvarenju nade. Cak i ako ces se kasnije razocarati

Nada je najveca prevara zivota. 

Chovek mora da uzme karte koje su mu podeljene i da ih iskoristi najbolje shto mozhe.

Iskoristicu Texas Hold'em kao ilustraciju. Mozhesh ti chekati dva keca, i nadati se da ce ti ta ruka reshiti sve, ali ti nishta ne garantuje da ce tako biti chak i kad kechevi dodju. Iskoristish lepo chetvorku i peticu koje su ti sada doshle, pa zatim sledecu ruku, i malo po malo strpljivo izgradish sebi lep zhivot.

naravno da treba , ali samo umereno...