Da li možemo definisati genijalnost?

Homer, Leonardo da Vinči, Šekspir, Mocart, Tolstoj, Galileo, Njutn, Darvin, Kiri i Ajnštajn. Šta ovi velikani imaju zajedničko – osim činjenice da su njihovi uspesi stari čitav vek ili više?


Većina nas će reći da su oni individualci koji su radom trajno promenili tok razvoja čovečanstva i da je svako od njih posedovao nešto što bismo mogli nazvati – genijalnošću.

Teško je definisati genija, naročito među pojedincima koji su nam savremenici. Uprkos slavi i uticaju koji je imao, genijalnost Pabla Pikasa na polju slikarstva je i dalje predmet debata, na isti način na koji je Virdžinja Vulf među književnim kritičarima.

Stiven Hoking kog laici ne smatraju genijalcem, prihvaćen je od kolega fizičara (za razliku od Ajnštajna) i smatraju ga jednim od nekoliko sadašnjih prosvetitelja na polju kosmologije.

Genije je originalni individualac čiji značaj razume široka javnost koliko i njegove kolege stručnjaci. Darvinova dela i dalje moraju čitati svi oni koji planiraju da se bave biologijom i šire njegovu ideju kroz sopstveni rad.

Takođe, Ajnštajnove teorije i dalje proučavaju fizičari i ljubitelji popularne nauke. Šekspirovi komadi i Mocartove melodije i harmonije nastavljaju da žive kroz ljude raznih govornih područja i kultura daleko od njihovih rodnih Engleske i Austrije.

Privremeni “genijalci” dolaze i prolaze, ali oni stvarni traju.

Reč genije ima korene u Starom Rimu; u latinskom reč genius je služila da opiše čuvara ljudskih duša, mesta ili institucije. Među Rimljanima, ideja o genijalnosti nije isključivo vezana za sposobnost izuzetne kreativnosti.

Bar ne do perioda Prosvetiteljstva kada su genijalci dobili drugačije, moderno određenje: pojedince koji pokazuju izuzetne intelektualne ili kreativne moći, bilo da su one urođene ili stečene (ili oboje istovremeno).

Homer, recimo, uprkos tome što je dva milenijuma bio poznat kao božanski inspirisan pesnik, nije postao genije sve do 18. veka.

Ova kasnija upotreba reči dolazi od latinskog ingenium (a ne od genius), što znači “prirodna sklonost” , “urođena sposobnost” ili “talenat”.

U široku upotrebu reč je ušla 1711. godine kada je Džozef Edison objavio članak pod nazivom “Genije” u njegovom magazinu “Posmatrač”.

“Nema češćeg epiteta za jednog pisca od reči genije. Nema heroja bez onih koji ga obožavaju i koji ga ne nazivaju velikanom; među mnogim amaterima i bubalicama, postoji malo onih koji se mogu pohvaliti čudesnom genijalnošću”, napisao je tada Edison.

Sredinom 18. veka, Semjuel Džonson pokušao je da definiše genijalnost u svojim prilično modernim traktatima kao nešto što se može postići kroz predan rad.

“Pošto je genije, šta god on bio, kao plamen na kremen (tu je samo kao okidač), posao svakog čoveka je da pokuša da uskladi svoje aktivnosti sa željama. Pošto su oni kojima se obični ljudi dive sagledavali sopstvenu snagu samo na osnovu svojih dela, svaki pojedinac mora da podnese jednake žrtve, sa jednakim žarom i može se nadati potpuno jednakom ishodu”, rekao je Džonson.

Nedugo potom, Džonsonov prijatelj slikar Džošua Rejnolds zabeležio je u knjizi “Rasprave o umetnosti” da je “najveća ambicija svakog umetnika da ostane upamćen kao genije”.

Ali 1826. godine kritiar Vilijam Haclit je u svom eseju “Da li je genije svestan svojih moći” izneo stanovište da “nijedan veliki čovek sebe ne posmatra tako… Onaj koji ima ideje o sopstvenoj veličini, obično ima veoma niske standarde”.

Pikaso je recimo javno rekao: “Kad sam sam sa sobom, ne mogu sebe posmatrati kao umetnika. U strogom smislu te reči. Veliki slikari su bili Đoto, Rembrant i Goja”.

Naučna studija o genijalnosti počela je sa publikacijom iz 1869. “Nasleđivanje genijalnosti: uvid u njene zakone i posledice” Darvinovog rođaka Fransisa Galtona, osnivača psihologije koji je sproveo detaljno istraživanje na životima i uspesima inspirativnih pojedinaca i njihovih rođaka. Međutim, čudno je to da se reč “genije” gotovo uopšte ne pojavljuje u Galtonovoj knjizi i ne postoji nijedan pokušaj da definiše genija.

Kada je Galton objavio drugo izdanje 1892, pokajao se zbog naziva i poželeo da ga promeni u “Sposobnost nasleđivanja”.

“Nisam osetio ni najmanju potrebu da upotrebim reč genije u tehničkom smislu. Ima mnogo toga neodređenog u posedicama upotrebe reči genije. Odnosi se na one koje su kao takve odredili njihovi savremenici, retko biografi, tako da o tome ne postoji konsenzus”, smatra on.

Ta neizbežna nepreciznost opstaje i danas. Iako određeni pojedinci mogu biti široko prihvaćeni kao genijalci, ne postoji konsenzus o tome ko jeste, a ko nije genije.

Zaista, tak paradoks je deo draži koju genijalnost nosi – koliko za naučne istraživače genije, toliko i za Džonsonove “obične ljude”.

Izvor

Za mene je genije Kasparov,a vi kako hocete 

Kasparov je budala. Znaci da je stvarno genijalan 

I to bi otprilike bilo to o definicijama

Ljudi povezuju genijalnost sa IQ-om a to je koliko tacno toliko i netacno. Mocart je bio muzicki genije (moze se reci) ali sta ako je umesto muzike krenuo da se bavi naukom? Mozda bi bio samo prosecan a mozda bi takodje bio genijalan i u tome ali opet, to nikada necemo znati. Sustina je da genijalizam zahteva odredjene vestine kao i pravilno usmeravanje istih i sustina je da je ta kategorija veoma neodredjena. Postoje genijalni naucnici, slikari, muzicari, sportisti, glumci itd ali opet oni su spoj talenta i dobro razvijenih vestina. Neko se izrazi tako a neko ne ali opet cak i da kazemo za nekoga da je genijalan postojace neko ko ce reci da nije i tako ide u krug a nemamo pravilnu definiciju po kome je neko takav

Gde kasparov budala si lud
Ko moze da mu pridje ? 

Kramnik  A i ja sam uvek vise voleo Karpova 

Zajebavam se bre 

Pa budala je sto nije ostao na sahu i genijalnim partijama koje je pruzao i koje pruza. Poceo da se kurci i da se bavi politikom. Ja iskreno ne mogu da shvatim sta mu bi pa posle 19 poteza predade partiju onom kompjuteru, pri rezultatu 2:2.

Inace, tanka je linija izmedju genija i ordinarne budale. Neke umove u istoriji krase osobine genija i budale. Pa zavisi kod koga sta preovlada.

...potpuno se slazem.
za mene je genijalac u fulu Charls Bukowski

ne

Verovatno je video kraj partije

Vagabunde medju nama


Ja sam star i usamljen čovek koga ponekad prikazuju u javnosti zato što ne nosim čarape – Albert Ajnštajn u jednom pismu iz 1942. godine

 

Poslednjih nekoliko meseci svetska medijska javnost je neumorno prenosila vest da je Grigorij Perelman, genijalni ruski matematičar, odbio da primi nagradu od milion dolara za rešenje jednog od najtežih matematičkih problema. U pitanju je dokaz čuvene Poincare-ove pretpostavke, problema koji je skoro 100 godina odolevao pokušajima mnogih velikih matematičara. Preciznije, Perelman je (1) odbio da svoj rad štampa u regularnom matematičkom časopisu i svoj dokaz objavio na internetu, i  (2) odbio da se pojavi na konferenciji u Madridu gde se druga značajna nagrada dodeljivala.

Da je ispunio prvi uslov, dobio bi nagradu Clay Matematičkog instituta u iznosu od milion dolara. Da je ispunio drugi uslov dobio bi Fields Medalju – ekvivalent Nobelovoj nagradi u matematičkim naukama. Umesto toga, on je otišao da živi sa svojom majkom u malom stanu u St. Petersburgu, izdržavajući se od nevelike uštedjevine, koju je ranije stekao držeći predavanja po američkim univerzitetima, i majčine penzije koja iznosi oko 50 dolara mesečno. Prestao je da se pojavljuje u svojoj kancelariji, na čuvenom Steklov institutu (tu se, formalno, još uvek vodi na spisku zaposlenih), odbio ponude za posao na najvećim svetskim univerzitetima, i počeo da provodi vreme u dugim šetnjama oko grada, često sakupljajući pečurke.



Kad bi ga, kojim slučajem, sreli na ulici ili u metrou pomislili bi da imate posla sa beskućnikom, zapuštenim čovekom (Grigorij retko podrezuje nokte, na primer) ili ekscentrikom. Ova vrsta ponašanje kod “normalnog sveta” često izaziva sumnju, pa je taj svet i smislio izreku Od genija do ludaka..., nemajući drugi način da sebi objasni “ nenormalno” ponašanje ovih ljudi.

Perelman redovno odbija susrete sa novinarima, i u jednom retkom obraćanju je rekao da je svoj dokaz stavio javnosti na uvid i da ništa drugo što bi imao o sebi da kaže ne može biti od najmanjeg interesa za druge.

Grigorij Perelman je još od rane mladosti pokazivao izuzetan dar za matematiku, pobedjivao na matematičkim olimpijadama, kasnije završio više škole u St. Petersburgu, doktorirao, i, na osnovu svojih naučnih rezultata, bude pozvan da radi na Prinstonu i drugim univerzitetima u Americi. Tu je upoznao Hamiltona, sjajnog matematičara (ovaj je, sa svoje strane, vreme provodio uglavnom po zabavama okružen mladim ženama) koji mu je dao prvu ideju za rešavanje Poincare-ove pretpostavke – tzv. Hamiltonov program. Ubrzo potom, na jednom predavanju u Berkliju, Grigorij objavi da se posvetio ovom problemu i vrati se u St. Petersburg, odbijajući sve ponude da ostane u Americi (na konkursu za posao na Berkli univerzitetu, na primer, nije hteo da prilozi svoju biografiju.) Vrativši se u Rusiju, pokušavao je da sa Hamiltonom, sa kojim je razvio prisan odnos, stupi u kontakt i privoli ga da saradjuju. Hamiton na to pismo nikada nije odgovorio, i Perelman odluči da radi sam na rešenju. Ostalo je istorija.

Perelman je samo jedan u nizu genijalnih i talentovanih ljudi koji se ne uklapaju u naše konvencionalno vidjenje genijalnosti. Recimo, Marlon Brando je svojevremeno odbio da primi Oskara i povukao se da živi jednom ostrvu na Tahitiju. Mikelandjelo je, kao i Perelman, veoma retko podrezivao nokte, a priča se da je spavao u cipelama koje mesecima nije skidao. Lista takvih ljudi je preduga da bih je ovde navodio. Kad malo bolje pogledate, mnogi genijalni ljudi su pokazivali “neobično” ponašanje, tako da je zaista teško reći šta je to običan genije. Kad smo već kod matematičara, navešću samo još jedan poznati primer genija koji se uklonio od sveta i svetske slave.

 
Aleksandar Grotendieck je 60-ih godina važio za jednog od najvećih matematičara svog vremena. Sin oca, Aleksandra Šapira, Rusa i anarhiste, i majke Johanne Grotendieck, takodje anarhiste, on je živeo uglavnom zbrinut kod rodjaka dok su njegovi roditelji učestvovali u Španskom Ratu. Završio je najviše škole u Francuskoj, doktorirao 1953. godine kod Dieudonne-a u Nansiju radeći na problemima iz funkcionalne analize. Od tada počinje njegov briljantni uspon u svetskoj matematici.



U algebarskoj geometriji, algebarskoj topologiji, teoriji brojeva, itd., napravio je revolucionarne doprinose i za to mu je uručena nagrada Fields Medal 1966. godine (ista ona nagrada koju je Perelman nedavno odbio da primi). On je retko objavljivao formalne naučne radove, ali je imao ogroman uticaj na matematičare širom sveta koji su se okupljali na njegovim seminarima i predavanjima. I danas postoji Grotendeick Kružok, a njegov uticaj na Zariski skolu matematike na Harvardu je od izuzetnog značaja. Godine 1988. Grotendieck se povlači iz matematike i sveta. Dugo vremena se nagadjalo njegovo boravište, bilo je ljudi koji su ga videli u Grčkoj, a, prema najnovijim vestima, on sada živi u jednoj kući na Pirinejima, u Andori.

Tokom Vijetnamskog rata je držao predavanja u šumi oko Hanoja dok je grad bio bombardovan.

Godine 1988. mu je dodeljena Crafoord nagrada – koju je delio sa svojim studentom  Pierre Deligne-om, i koju je odbio da primi. Umesto toga, povukao se iz javnosti. U periodu od 1981. do 1986. objavio je svoj matematički program u rukopisu od 1600 stranica, a kasnije je napisao rukopis “Žetva i Setva”  (Récoltes et semailles), koji se može naći na internetu (na Francuskom jeziku). U ovom drugom je razotkrio nemoralnost i nepotizam u matematičkim institucijama u svetu.

Grotendieck danas živi povučeno u Andori, ne komunicira sa javnošću i odbija sve intervjue. Inače, prema najnovijim glasinama, veruje da će se propast sveta desiti ubrzo. Povremeno ode u obližnje selo svojim Spačekom da nabavi neophodne potrepštine za elementarni život. Kažu ljudi koji ga tamo vidjaju da se ničim ne razlikuje od lokalnih meštana.

Mi “normalni ljudi” živimo naše živote trudeći se da zauzmemo bolje mesto u društvu, u autobusu, na utakmici. Utrkujemo se i nadmećemo ko će biti bolji i uspešniji u karijeri, sportu, ljubavi i preferansu. Primamo nagrade i medalje, jer tako znamo da smo uspešni. To je valjda tako bolje i tako treba da bude medju nama normalnima – preskačemo sve prepone, štipamo krivine, prolazimo na žuto svetlo, zauzimamo bolja mesta. Ipak, u celoj toj žurbi, valja nam se setiti da ostavimo makar malo životnog prostora i za vagabunde medju nama.

Izvor: Blog B92 - nsarski