био је истакнути члан јагњеће бригаде за време тита...

Zahvaljujući njemu je glupi Ivica bratanac Pere Konja završio gimnaziju a posle postao predsednik SR Srbije Opaki Slobica je bio njegov zamenik sekretara SKJizvršilac političkih čistki na BU posle varljivog leta. Bio je ambasador Jugoslavije u Vašingtonu koji je stvorio od te ambasade lobi centar hrvata i šiptara.

Guglaj  " Žika Bambus" - ima se šta naći...

----------------------------
Живорад Ковачевић (1930-2011)

александар ћирић

Свој невероватно богат живот Живорад Ковачевић, политичар, дипломата и писац, окончао је 23. марта увече.

Рођен је 30. маја 1930. у Јагодини. У Београду је завршио Шесту мушку гимназију и дипломирао 1952. године на Високој новинарско-дипломатској школи у Београду. Магистрирао је политичке науке 1961. на Универзитету Беркли у Калифорнији, на тему управљања градовима, и специјализирао међународне односе 1963. на Харварду, САД.

У Београду је 1948. године основана Висока новинарско-дипломатска школа, у којој се Ковачевић школовао заједно с Југом Гризељом, Александром Ненадовићем, Владимиром Булатовићем Вибом, Васком Ивановићем, Драганом Марковићем… Одатле, можда, потиче његова одлична комуникација с новинарима. "Била је то сјајна школа", сећао се касније. "Учили смо по неколико језика, што је у оно време било фантастично. Нажалост, угасили су је после само четири године. Ликвидирали су партијску организацију и то је био крај. Ја сам пред партијском комисијом одговарао због, како се то и данас каже, уређивачког промашаја. Уређивао сам зидне новине и за неког написао, отприлике: родио се 1929. у знак протеста против монархофашистичке диктатуре. Крај. То ме је одвело у војску".

Био је главни уредник часописа "Комуна" (1954-1962), директор Републичког завода за јавну управу (1962-1964), подсекретар у Републичком извршном већу Србије (1964-1967), генерални секретар Сталне конференције градова и општина Југославије (1967-1973). Од 1974. до 1984. године био градоначелник Београда, потом члан савезне владе СФРЈ.

Амбасадор Југославије у Вашингтону био је од 1987. до 1989, када је опозван због неслагања са политиком Слободана Милошевића. Током тог кратког амбасадорског мандата битно је допринео пребацивању заоставштине америчког научника српског порекла Николе Тесле у Београд.

После отказа Министарству спољних послова, због политичких ризика за консултантску фирму "Про-ман" коју је основао с пријатељима, повукао се у превремену пензију 1991. Био је активан члан неколико невладиних организација, од 1994. у Европском покрету у Србији, чији је председник постао 1999. Био је и копредседник Игманске иницијативе која окупља 140 организација из земаља тзв. Дејтонског троугла окупљених око идеје да се на територији југоисточне Европе успоставе односи слични онима који постоје у ЕУ. Био је председник Спољнополитичког савета Министарства спољних послова који је формиран 6. септембра 2007. на иницијативу шефа српске дипломатије Вука Јеремића.

Аутор је књига "Урбанизација у свету и у Југославији", "САД и југословенска криза", "Србија и свет: између ароганције и понизности", "Међународно преговарање" и "Америка и распад Југославије", као и три речника на којима је радио 14 година: "Српско-енглески речник идиома, израза и изрека", "Енглеско-српски фразеолошки речник" и "Српско-енглески фразеолошки речник". Говорио је енглески, француски и руски језик.

Поменуте речнике Живорада Ковачевића, који су доживели неколико допуњених издања, стручњаци су оценили као "далеко највећи двојезични речник енглеских идиома који је досада објављен код нас, а врло вероватно и у свету" (29.000 идиома и 1200 пословица) и речник који "у свим елементима задовољава највише стандарде, а негде их превазилази".

Сам је једном изјавио да је Слободану Милошевићу захвалан за све што му је учинио. "Замишљам време када неко буде листао неки од мојих речника, па се запита: замисли, аутор овог речника је био и градоначелник, министар и амбасадор… Надам се да ће тако и бити", испричао је у интервјуу за "Илустровану политику" пре неку годину. "Јер, градоначелник, министер и амбасадор може да буде свако ко има подршку партије, странке. А ово човек може да уради једино – сам".

Књигом "Америка и распад Југославије" прикључио се великом броју аутора студија и мемоарских дела која се баве ратовима деведесетих на тлу Југославије (Конгресна библиотека у Вашингтону има око 600 наслова на ту тему). Студија Живорада Ковачевића ипак је "значајан допринос разумевању свега кроз шта смо прошли, подстицајна и провокативна литература за размишљање да ли је баш све тако морало да буде".

Своје димпломатско знање и искуство сабрао је у књигу "Међународно преговарање", која је намењена првенствено оним младим људима који се школују за дипломате.

Сам је имао привилегију да лично упозна шесторицу председника Сједињених Америчких Држава – Џона Кенедија, Ричарда Никсона, Џералда Форда, Џимија Картера, Роналда Регана и Џорџа Буша старијег. Уз њих и петорицу државних секретара – Хенрија Кисинџера, Сајруса Венса, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера и Лоренса Иглбергера, и три саветника за националну безбедност: поред Хенрија Кисинџера, још и Збигњева Бжежинског и Брента Скоукрофта.

Подједнако је ценио своја студентска познанства, сматрајући да су му била значајнија од магистратуре.
На специјализацији из међународних односа на Харварду, ментор му је био Хенри Кисинџер. "Много касније, Хенри Кисинџер ми је изузетно помогао као амбасадору СФР Југославије", ипричао је у разговору за "Илустровану политику". "Ја сам управо дошао у Вашингтон, а Хенри Кисинџер је требало да одржао неко предавање којем је присуствовао цео дипломатски кор. Он је био велика звезда, још у журби. На моје изненађење, пре него што је почео излагање, рекао је: ´Не смем да започнем, а да претходно не поздравим свог великог пријатеља, амбасадора Југославије´. Био сам збуњен, али тиме ми је, практично, отворио сва врата. Па, ја сам истог дана добио љубазне позиве за вечеру од амбасадора Немачке и Совјетског Савеза".

Сматрао је срећом што је градоначелник Београда постао у време велике експанзије, али и несрећом што је на том месту заменио Бранка Пешића, "оригиналну личност изузетних способности и енергије, који је истински био посвећен Београду као нико пре, а рекао бих, ни после њега". Градоначелников телефон се могао наћи у јавном именику, па се догађало да га грађани зову у недоба, да се жале на то што нема воде: "Ковачевић? Ја сам. Председник? Да. Па, председниче, ја немам воду већ три дана, морате да предузмете нешто! Добро, дајте ми вашу адресу и телефон, видећу шта је, јавићу". Прича је позната, радници су случајно пресекли водоводну цев, поправка квара је у току. Кад је чуо да је вода пуштена, градоначелник се јавио телефонском саговорнику: "У пола два ујутру, позовем телефоном оног од прошле ноћи. После упорне звоњаве, јави се. Хало, овде Живорад. Који Живорад? Председник Градске скупштине: зовем вас само да вам јавим да је квар отклоњен. Знам, знам, што ме будите овако касно – и тресне слушалицу. Нису престали да ме зивкају ноћу, али сам бар имао ту малу освету".

И на "истеривање" из Вашингтона гледао је с дозом хумора. Његовом именовању 1987. противила се Словенија, желећи тамо свог човека. Стицајем околности, две године касније у Вашингтону је гостовао Јанез Становник, тадашњи председник Председништва Словеније. Један од скупова на којима је учествовао искористио је да нападне политику Слободана Милошевића. Живорад Ковачевић је о томе известио Београд једном умереном депешом, не желећи да долива уље на ватру. "Да је почела хајка, установио сам по тексту у ´Експресу´, који су заједнички потписали Драгољуб Милановић и Слободан Јовановић", сећао се касније. "Писало је, отприлике, како наш амбасадор у Вашингтону приређује гала пријеме и купа се на Нијагари, док јадан народ на Косову страда, крвари… После тога се јавио неизбежни Никола Љубичић, да би се, потом, тај цирцус преселио у злогласну (´Политикину´) рубрику ´Одјеци и реаговања´". Мада је надлежна комисија Министарства иностраних послова позитивно оценила Ковачевићев рад, на притисак Слободана Милошевића он је у јулу 1989. опозван.

Све то је преживео и, на нашу срећу, за собом оставио дело по ком ће бити памћен.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=982865

Uh,sav se naježihhh...Još jedan komunistički aparatčik koji se krajem osamdesetih presvukao u ručno krojeno odelo.Sirotinji 7 dana u Opatiji,uz paštete dovučene iz Srbije i paradajz,a Žiki Bambusu i ostalim pripadnicima "Jagnjećih brigada" školovanje na Zapadu.
Interesuje me koje je vajde Srbija imala od njega i njemu sličnih "prosvećenih".Koliko znam,kada je krenulo da se cepa,takvi su prvi štuknuli i odbili da brane tu istu Jugoslaviju prema kojoj osećaju neizrecivu nostalgiju...

Sad se nešto prisetih neke priče..da nije on taj gradonačelnig Beograda za koga se pričalo da je imao spavaću sobu pored kabineta?

Čak i Isidora Bjelica ga pomenu :

   http://arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2006/februar/11/ST-06-11022006.shtml

Опроштај од Живорада Ковачевића

Комеморативни скуп поводом смрти бившег градоначленика Београда Живорада Ковачевића одржан је данас у Скупштини града

На скупу је речено да су његов рад, идеје и посвећеност послу оставиле велики траг у историји Србије и дале велики допринос у промоцији европских и демократских идеја.

Градоначелник Београда Драган Ђилас казао је да је Ковачевић био један од најуспешнијих и најцењенијих градоначелника у новијој историји Београда и да је био познат по томе што је био спреман да се жртвује и не штеди себе.

"Када се споји време, воља, посвећеност и упорност, онда се добије човек на кога се можете у потпуности ослонити и у кога можете имати поверење да ће за свој град учинити највише могуће, а некад и више од тога", казао је Ђилас.

Градоначелник Београда је додао да се Ковачевић током свог мандата показао потпуно достојним посла кога се прихватио, додајући да је тада годишње грађено око 12.000 станова и изграђени конгресни центар "Сава" и хотел "Интерконтинетал".

"Својим радом од Београда је направио метрополу којом се и данас хвалимо", указао је Ђилас, напомињући да су многи Београђани добили сигурност за себе и своју децу.

"Памтићемо га као интелектуалца, градоначелника, дипломату, лексикографа, али и као великог борца за људска права, антиратног активисту, по настојањима да се Србија приближи Европи", казао је Ђилас.

Он је цитирао делове колумне Ивана Мрђена у "Блицу", у којој пише: "када смо сви били другови он је био господин човек, а кад су сви постали господа остао је друг".

Позоришни критичар Јован Ћирилов казао је да је покојни Ковачевић био достојанствен, доследан и достојан сваког поштовања.

Он се осврнуо и на Ковачевићев лексикографски рад, оцењујући да је његов фразеолошки речник не само најбољи међу ретким речницима те врсте у Србији, већ и енциклопедијски богат изразима и мудрим пословицама.

Генерални секретар Европског покрета у Србији Маја Бобић подсетила је да је Ковачевић предводио ту организацију 12 година.

"Био је умни, велики човек и велики европејац, слободан да каже оно што мисли и да се залаже у оно што верује, као и да ради оно што сматра да је искрено и праведно. Залагао се за модерну и слободну европску Србију", рекла је она.

Бобић је додала да је стекао бројне поштоваоце и пријатеље на Балкану и у свету, да је био скроман и једноставан човек, спреман да учи, да прихвати нове идеје...

У име свих пријатеља из Игманске иницијативе од Ковачевића се опростио и копредседник те организације за Србију Александар Попов, наводећи да је Ковачевић био више од сарадника, више од пријатеља и изузезан човек, високих моралних принципа.

"Уз своју интелектуалну, моралну супериорност успео је да остане обичан човек и близак свима нама и зато смо га сви волели", казао је он.

Комеморартивном скупу присуствовали су и заменк пермијера и министар унутрашњих послова Ивица Дачић, министар за културу, медије и информационо друштво Предраг Марковић, шеф Делегације ЕУ у Београду Венсан Дежер, члан Председнишства Демократске странке Драгољуб Мићуновић и друге значајне личности из јавног, културног и политичког живота Србије, као и чланови породице Ковачевић.

Ковачевић је сахрањен у 15 сати на Новом гробљу у Београду.

Био је председник Европског покрета у Србији и градоначелник Београда, а после дуге и тешке болести извршио је самоубиство пре три дана у свом стану у Београду.

Имао је дугу политичку каријеру, током које је прешао пут од комунистичког активисте, преко државног функционера, до дипломате, а аутор је и више значајних публицистичких дела.

Ковачевић је рођен 1930. године у Јагодини. Завршио је Шесту мушку гимназију у Београду, где је 1952. године дипломирао на Високој школи за новинарство и дипломатију.

Магистрирао је политичке науке на калифорнијском универзитету Беркли 1960. године и специјализирао међународне односе на универзитету Харвард.

Ковачевић је био члан Савезне владе и председник Комисије за односе са иностранством од 1982. до 1986. године, а потом амбасадор СФРЈ у САД 1987/89.

Из Вашингтона је опозван због неслагања са Слободаном Милошевићем, кога је јавно критиковао, а из тог периода упамћен је његов допринос пребацивању заоставштине српског научника Николе Тесле из САД у Београд.

Ковачевић је био копредседник Цивилног српско-албанског дијалога, председник Асоцијације мултиетничких градова југоисточне Европе, а од 2000. године и члан Савета Игманске иницијативе, која окупља 140 организација из земаља такозваног Дејтонског троугла.

Добитник је високог југословенског одликовања Ордена братства и јединства и међународне награде "Хаас Интернатионал Аwард".

Предавао је међународно преговарање на Дипломатској академији у Београду и Факултету политичких наука у Подгорици.

Ковачевић је говорио енглески, француски и руски језик.

Иза себе је оставио кћер Јелену и сина Радована.

(Тањуг)
http://www.mondo.rs/s201441/Info/Srbija/Oprostaj_od_Zivorada_Kovacevica.html

Сахрањен Живорад Ковачевић

Београд -- Председник Европског покрета у Србији и бивши градоначелник Београда Живорад Ковачевић сахрањен је на Новом гробљу.


Поред породице и пријатеља, од Ковачевића су се опростили градоначелник Драган Ђилас, чланови владе и представници невладиних организација.

Живорад Ковачевић остаће упамћен као један од најцењенијих градоначелника у новијој историј Београда, борац за људска права и модерну Србију, речено је на комеморацији одржаној у Скупштини града.

Садашњи градоначелник Драган Ђилас опростио се од Ковачевића речима да је он жртвовао велики део себе за добробит других.

"Одрастао сам у време када је он био градоначелник, у време које памтимо као време благостања и мањка брига. Једним делом за то је сигурно заслужан и он, који је својим радом од Београда направио метрополу којом се и данас хвали. Памтићемо га као интелектуалца, градоначелника, дипломату, лексикографа, али и као великог борца за људска права и антиратног активисту", каже Ђилас.

Маја Бобић из Европског покрета у Србији је рекла да после смрти Ковачевића, остаје велика празнина како у овој организацији, тако и у читавој Србији.

"Без Жике Ковачевића остаје велика празнина у Европском покрету у Србији, али и шире у Србији, на Балкану, у Европи. Остаје нам обавеза и жеља да са истом борбеношћу и доследношћу радимо на остваривању вредности за које је живео и за циљеве које се залагао. На придруживању у уједињеној Европи, на томе да се суштински променимо и поевропимо", рекла је Бобићева.

Живорад Ковачевић је био 8 година градоначелник Београда од 1974. до 1982, док је од 1987. до 1989. био амбасадора Југославије у Вашингтону. Био је председник Европског покрета у Србији и један од оснивача Игманске иницијативе, која окупља 140 организација из земаља такозваног Дејтонског троугла.

"Сада кад Жике више нема остала су ми драга сећања на сва путешествија у старом стојадину по балканским беспућима која је он и у тим годинама већ нарушеног здравља стоички подносио. Стизао је и до Приштине, Дубровника, Вуковара, Сребренице, Сарајева и других места широм нашег несретног региона да каже праву људску реч и ублажи ратне ране", рекао је Александар Попов, копредседник Игманске иницијативе.

Поред политичке и дипломатске каријере, бавио се и књижевношћу, па је и објавио три речника на којима је радио 14 година: "Српско-енглески речник идиома, израза и изрека", "Енглеско-српски фразеолошки речник" и "Српско-енглески фразеолошки речник".

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=03&dd=26&nav_id=502020


---------------------------------------------
Pošto više nije mogao da stvara, genije je odlučio da ode.
(Svetlana, 26. mart 2011 17:43)
Kоментар преузет са