Kao vozač,često opsujete pješaka ili vas isti bar malo iznervira. kao pješak,poludite kada vidite kako se neki vozači ponašaju.
dosta toga,ako ne i sve,ima dvije strane,često su naše uloge u situacijama dvojake. svakodnevno učestvujemo u interakciji sa drugim ljudima i ta interakcija počinje od neformalnih odnosa,porodičnih,emotivnih,prijateljskih,poznaničkih,poslovnih i onih sa raznim službenicima gdje smo mi tzv civili.
Diže nam pritisak ponašanje službenika na šalterima,na kasi,sa one druge strane. zašto se tako ponašaju,čemu nadmenost i nipodaštavanje?
dan nam  počinje makar jednom prostom kupovinom,a u toku istog desi se da nam prosto trebaju nečije usluge ili proizvodi,pa smo prinudjeni na ili treniranje živaca ili brojne kompromise.
toliko zanimanja podrazumijeva rad sa ljudima. bilo bi interesantno da u temi učestvujemo kao predstavnici obje strane,i oni koji koriste usluge i proizv.,i oni koji iste pružaju ili su makar posrednici. Kakvo je vaše iskustvo i kao zaposlenog,i kao mušterije/klijenta? koliko puta ste bili svjedok bezobrazluka,a koliko ljubaznosti neke od strana,gdje je ista zloupotrijebljena? Koliko smo kao kupci u prvu,gdje prelazimo granicu normalnih zahtjeva i ponašanja ?gdje kao službenici griješimo i šta trpimo?
kako je moguće da se nekad toliko toleriše nečiji bezobrazluk i maltretiranje,kako isto suzbiti,jer ga je ignorisati teško..?
inspirisili su me brojni dogadjaji,a poslednji se desio nedavno. prodavačica,koja je inače divna i tolerantna žena i koja je tada bila u velikoj gužvi,pokušala je da pokloni pažnju svima ili bar većini koji su u to vrijeme bili u radnji. bilo je ok ljudi i zahtjeva,svako je ponešto pitao ali ok,ništa neuobičajeno. i onda je došao čovjek da vrati neki aparat,jer je za svadbu dobio 2 ista. prodavačica mu je objasnila da to nije moguće i navela mu razloge,i on se neko vrijeme bunio. kada je vidio da zbilja ne može da zamijeni za nešto drugo,namjerno je ostao narednih pola sata,uz toliku gužvu,u radnji i otvorio je sve moguće aparate,postavio milion pitanja...i tek onda otišao. ta situacija mi je toliko žalosna jer neko treba da trpi tudje  iživljavanje i nezadovoljstvo,ode kući kasnije,jer su svi došli u vrijeme zatvaranja ,ali su bar pošli relativno brzo,za razliku od pomenutog.

nema ništa gore nego raditi sa ljudima  .
ja sam uvijek na strani činovnika, šalterskih službenika,  prodavaca ...

i moja mama kaže isto,ma koliko god neko bio neljubazan. pusti ih,nije lako raditi sa narodom

Uvek mislimo da smo jednostavni MI sami u pravu.

stvarno nije lako raditi sa narodom   . onaj ko je 8 sati dnevno sa ljudima ( i to bezobraznim ljudima) to dobro zna  

Živa istina.   Ja sam u saobraćaju neuračunljiva. Izderem se na kratko i posle 3 sekunde pevušim happy little tune. 

Ne dižu mi pritisak, ne dozvoljavam si nerviranje zbog nekih tamo nadrkanih piskarala. Ne dam im ni gram svoje energije.

Ljudi uglavnom na ljubaznost odgovaraju ljubaznošću, takvo je moje iskustvo. Uglavnom imam sreće pa nalećem na fin svet. Ne pamtim da mi je neko na ljubaznost i osmeh odgovorio negativno, iskreno.

S druge strane, kad me dočeka nadrkanost od nekoga kome nije posao da bude nadrkan, a trebaju mi njegove/njene poslovne usluge... jednostavno odem na drugo mesto gde se ponašaju normalno prema klijentima. A i u većini mesta imaju direktivu da moraju biti nasmejani.  

Nisam zahtevan kupac, obično se snađem sama, pomoć tražim samo kad mi je potrebna, umem i ljubazno da odbijem smaranje. Nikada ne maltetiram konobare, ne izdirem se na napadne prodavačice. Osmeh i ''hvala, doviđenja'' spašavaju živce.

Teško možda jeste u početku, vremenom postane normalno ponašanje. Imam doktorat iz ignorisanja budala.  

Prodavačica mora da bude pripremljena za ovakve slučajeve. Mora da zna da treba da zove poslovođu prodajnog objekta, pa i obezbeđenje ukoliko mušterija ugrožava nju ili druge kupce. Na neki način je ispala neprofesionalna, jer je morala znati da se među mušterijama često nalaze i čistokrvni ludaci.

Poenta je u tome da nam drugi narušavaju naš lični prostor i slobodu onoliko koliko im mi to dozvolimo.
I dok sam radila sa nepismenima i primitivnima, sa ponekim zatvorenikom, narkomanom i sličnima, znao se red. Sve zavisi kako se postaviš.

Mene nervira bezobrazluk u svakom obliku. Volim kad dobijem lepu uslugu i kada je neko prijatan i usluzan. Toj zeni je posao da odgovara na pitanja za to dobija pare.

Ljudi su g.... . Uvek cu pricati pricu kada je moja mama radila u jednoj radnji a kupac usao, pogledao secer koji imaju i rekao: "Kakav vam je ovo secer, nije ni za stoku a kamoli za ljude". Naravno, posto nije nasao nigde za jeftinije pare, posle pola sata se vratio i kupio 3 kila istog. 

Raditi posao koji podrazumeva konstatnu pricu sa gomilom ljudi je tesko. Jeste da je takav posao ali nekada moramo imati toleranciju prema ljudima koji rade takav posao jer nije lako "trpeti" ono sto oni trpe. Zato se i ne uzrujavam previse osim ako bas vidim da su bezobrazni pa onda i ja teram po svome

Isto je za bilo koji posao koji ukljucuje rad sa ljudima a da nisu u pitanju prodavci. Da li ste ikada pomislili kako je lekarima? Kako je profesorima? Kako je sudijama? Nekako, nije lako pa ih poneki put shvatam ali poneki put jednostavno ne mogu da shvatim neke postupke. Ako nisu za taj posao, ne treba ni da ga rade

I ja sam ludeo ranije ..... popizdim na te radnike .... a onda sam ja postao onaj "sa druge strane" .... i počeo da radim sa ljudima.

I iako živim od toga, i maksimalno se trudim i ljubazan sam, verujte, nekad mi dodje da zadavim "klijenta"!

Ali vremenom "izoštriš" oko, i naučiš da razlikuješ kupca/korisnika, od razgledača, i od šetača-svadjalice, kome je dosadno, šeta po gradu,  čeka autobus za svoje mesto, pa davi ljude . . .