Da li je isrtorija koju danas citamo falsifikat? :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Злоупотреба историје?

Постављено: 5.новембар.2007.

У понедељак се на киосцима појавио „Историјски атлас света“ за школе и кућу београдског издавачког предузећа Monde Neuf. Такав начин приближавања историје ученицима, и одраслима који су већ помало заборавили „градиво“, био би за сваку похвалу да атлас не врви од грешака и да кроз њега не провејава дух једностраности и прекрајања прошлости.

Ево тек неких грешака и „превида“ које сам приметио:

Према картама посвећеним реформацији и католичкој обнови у Европи (16-17. век), на стр. 38-39, у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Влашкој, муслимани чине значајну већину становништва док су православци скоро безначајна мањина (да парадокс буде већи, у Влашкој где готово и није било муслимана они су на карти на стр. 39 приказани као стопостотна већина)! Опет, чињеница је да је према турском попису из 1468-69 године на простору средњовековне босанске државе било мање од 1% муслиманских домаћинстава, да би у време када је БиХ доспела под власт Беча удео муслимана достигао 39% (наспрам 43% православаца). Што се тиче Србије и Црне Горе, удео муслиманског становништва ни у 16-17. веку, ни касније, није достигао ни приближне размере.

У делу посвећеном жртвама у првом светском рату (погинулим и умрлим војницима), на стр. 65, стоји да је Србија имала 120 хиљада жртава! Ако број од 1,3 милиона укупних жртава може да буде дискутабилан (због пословичног мешања броја погинулих и демографских жртава, односно комбиновања тих података, на јужнословенским просторима) прецизан је број од око 370 хиљада погинулих српских војника. На другој стани, војни губици неких других земаља су предимензионирани, па је тако наведено да је В. Британија имала 1,85 милиона погинулих и умрлих војника а стварно је имала 1,1 милион жртава (укључујући и нестале).

Из карте која говори о распореду народа у Аустроугарској (1868-1918), на стр. 57, сазнајемо да већ тада постоји бошњачка нација. Ни накрај памети ми није да оспоравам Бошњацима право да се тако изјашњавају, али ради историјске истине, ниједан попис становништва спроведен у Аустроугарској не говори о Бошњацима.

Што се тиче наше новије (несрећне) историје, према карти посвећеној распаду Југославије (стр. 93) произлази да је једино подручје Републике Српске и, некадашње, Републике Српске Крајне, било захваћено ратним операцијама. Као да се и у другим крајевима БиХ и Хрватске нису одвијале ратне операције и етничко чишћење (нпр. рат Хрвата и Муслимана – Бошњака у Централној Босни или етничко чишћење Срба са простора под контролом Хрвата и Муслимана).

Аутори беспоговорно прихватају „теорију“ о илирском пореклу Албанаца (стр. 29, Насељавање Јужних Словена на Балканском полуострву). А како наводи врстан познавалац тог проблема Петер Бартл, аутор књиге „Албанци – од средњег века до данас“: „Слика коју албанска наука ствара о раној историји сопственог народа је поједностављена, некритичка и делује исконструисано. Језичких доказа о илирско-албанској сродности готово да и нема.“

Да не испадне да тврдим да је све само на штету Срба, на стр. 50, на карти посвећеној грађанским, националним и социјалним покретима који су потресли Европу око 1848, територија Србије је скоро дупло већа него што је у то време била. Уз то, грешке и грешкице нису резервисане само за нас. Тако је Пољска наводно постала руска провинција 1830. године, а тачно је да је потпала под власт Москве 1815 године (можда аутори мисле на уставне промене из 1831. којима је смањена „аутономија“ Пољске, али опет оне нису наметнуте 1830). Руска република Чеченија се, по мишљењу аутора, налази у јужном Сибиру, на граници Русије и Казахстана, а не на северу Кавказа. Из атласа „сазнајемо“ да је Царска Русија имала „аутономне покрајине“ уместо протектората у Средњој Азији (Хива и Бухара), итд.

Уз грешке, не могу да не споменем и поједине „једностраности“ и некоректне интерпретације:

Иако је једна карта посвећена историји Дукље (Зете) од 10 до 12 века (а узгред ништа се не каже о њеном етничком карактеру), историја друге моћне српске државе (и уз то прве по редоследу јер њом су владали потомци вође који је Србе довео на европски југ), Србије (Рашке), до 12. века као да не постоји! Као да су безначајни владари као што су Властимир, Мутимир, Петар, моћни Часлав. Аутори занемарују да је, захваљујући византијском цару Константну Порфирогениту и његовом изузетном „Спису о народима“ (чији значајан део је посвећен Србима и поготово раној историји балканске Србије), наша историја од досељавања Словена на Балкан па до средине 10. века далеко од тога да је непозната, а да за период до 12. века постоје други извори.

Три карте су посвећене проблемима хрватског и словеначког рубног етничког подручја, у вези са разграничењем Краљевине СХС са Италијом односно Аустријом, а ниједна за нас до данас деликатном проблему Косова и Метохије! Узгред, нашу јавност сигурно више занимају и гранични спорови Србије са Бугарском у вези са Македонијом и југоисточним крајевима Србије, или питање разграничења са Мађарима у Војводини 1918. године, од граничних спорова који су у вези са нашим западним јужнословенским комшијама.

Други светски рат обрађен је као да је атлас издат 1965. године! Све се посматра искључиво кроз призму партизанског покрета, Тито нам се осмехује са страница атласа … само још фали слика „издајника“ Драже Михајловића. Узгред, на карти која приказује Европу 1942. године не прави се разлика између савезничких држава Трећег Рајха (нпр. НДХ поглавника Павелића или Мађарске адмирала Хортија) и окупираних подручја (као што је Француска, Грчка или Србија), већ су све то земље „под надзором осовинских снага“. С друге стране, пристојни светски атласи (нпр. енглески „Тајмсов историјски атлас“) не пропуштају да истакну разлику између савезница нацистичке Немачке и оних земаља које су биле под окупационом управом.

Две карте се баве историјом Далмације и суседних хрватских и словеначких крајева, а једна Дубровачком републиком, док се Војна Крајна, област од битног значаја за српску историју, и не спомиње! Уједно, ниједна карта није посвећена сеобама Срба или историји Војводине. Уз то, целокупној историји Србије од 1804-1914 године посвећена је само једна посебна карта.

На први светски рат као да се гледа из перспективе Аустроугарске! О збивањима на ратишту те царевине са Италијом говоре две карте, а једна је посвећена нашем фронту, и то неутрално као „балкански фронт“. Читаоци имају прилику да виде како је изгледао прослављени аустроугарски фелдмаршал, додуше српског порекла, Светозар Боројевић фон Бојна или светли цар и краљ Фрања Јосиф, али нема слика српког краља Петра или наших војвода Путника, Мишића …

На крају, надам се да се ради о неупућености и немару аутора (Дениса и Демира Шехића), рецензента (проф. Томажа Вебера) и стручног сарадника (Мидхата Шехића), а не о малициозности. Но, како год било, не би требало да наша деца и остали заинтересовани, код куће или у школи, уче историју на основу оваквог атласа!

Драгомир Анђелковић, дипл. историчар

Evo nešto malo ozbiljnije Smile