Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema službu za zbrinjavanje najtežih, neizlečivih pacijenata

Idi kući, pa umri!

Ne postoji ustanova koja bolesnicima u poslednjoj fazi bolesti pruža zdravstvenu, psihološku i emocionalnu pomoć. Procenjuje se da u Srbiji samo od raka u najtežim mukama umre najmanje 18.500 ljudi svake godine

BEOGRAD - Zorka Adžibulić (67) iz Borče godinu dana boluje od raka dojke. Lekarima se za prvi pregled javila kasno, kada je ova opaka bolest već metastazirala i zahvatila celu levu ruku. U Institutu za onkologiju i radiologiju uzet joj je isečak i konzilijum lekara je poslao staricu na kućno lečenje.

- Posle šest meseci, zdravstveno stanje maje majke se naglo pogoršalo. Počeli su nesnosni bolovi, a na otekloj levoj ruci otvorile su se rane iz kojih je počela da curi tečnost neprijatnog mirisa - priča Salko Adžibulić, sin bolesne starice.

Tada su počela obijanja pragova raznih zdravstvenih ustanova, ali niko nije želeo da je primi u bolnicu. Samo tokom jednog dana ovako bolesnu ženu vodili su u pet bolnica.
- Na Institutu za onkologiju dali su joj morfijum i uputili me u Gradsku bolnicu na zbrinjavanje. U Gradskoj bolnici su mi rekli da to nije za njih i vratili me na Institut. Samoinicijativno sam majku odveo u Hitnu, samo da joj previju ranu, ali su me odatle uputili u Kliničko-bolnički centar "Dr Dragiša Mišović", gde su mi lekari rekli da moram da je vratim u Institut za onkologiju, ustanovu koja se bavi malignitetom. Kasno po podne, u Institutu su joj previli ranu, dali terapiju i uputili na kućno lečenje - žali se Salko Adžibilić.

Kako starica živi u brodskoj kabini na Ovčanskom putu, u Domu zdravlja Palilula odbili su kućno lečenje jer ne postoje uslovi za negu pacijenta. Sada svakodnevno samo dolazi patronažna sestra koja joj previja ranu. Po terapiju odlaze sin ili snaha u Dom zdravlja u Borči.

Slučaj Zorke Adžibulić nije usamljen. Ovakvu sudbinu doživljava još na hiljade onih koji u najvećim bolovima traže pomoć lekara ili nekog drugog ko bi im pomogao da im poslednji trenuci života prođu koliko-toliko podnošljivije. U bolnicama, navodno, nemaju gde da ih smeste, a u stvari ne znaju kako više da im pomognu, a tako je i sa članovima porodice koji bi učinili sve da olakšaju poslednje dane i sate svojih srodnika, ali ne znaju kako.

Dr Nataša Milićević, onkolog i predsednik Republičke komisije za palijativno zbrinjavanje, kaže da je Srbija jedna od retkih zemalja koja nema službu za zbrinjavanje najtežih pacijenata obolelih od raka i drugih neizlečivih bolesti, odnosno nema službu koja u poslednjoj fazi bolesti pruža zdravstvenu, psihološku, duhovnu i emocionalnu pomoć pacijentu i njegovoj porodici.

Procenjuje da u Srbiji najmanje 18.500 ljudi svake godine u najtežim mukama umre od raka. Od tog broja 60 odsto njih umre u bolnici u bolovima i sam, jer sestre i lekari ne mogu da im posvete dovoljnu pažnju, a uz to nisu ni edukovani. Na sve to, kako je na jučerašnjoj konferenciji za novinare istakla dr Milićevićeva, u Srbiji nema ni dovoljno lekova za izrazito jake kancerske bolove - morfina.

- Ti lekovi su jeftini, ali farmaceutske kompanije iz nekog razloga nisu zainteresovane da ih prave. To je samo jedan problem, ali u svakom slučaju, kad je reč o palijativnom zbrinjavanju, u Srbiji je situacija nezadovoljavajuća. Za sada nemamo definisanu nacionalnu politiku u ovoj oblasti, ali je pohvalno to što je u aprilu formirana radna grupa koja procenjuje broj ljudi kojima je potrebna briga u terminalnoj fazi bolesti. Takođe, u poslednjih godinu dana u nevladinoj organizaciji "Bel hospis" oformljena je škola palijativnog zbrinjavanja koju je prošlo stotinak lekara, medicinskih sestara, sveštenika - rekla je dr Milićevićeva.

Dr Ivana Mišić, viši savetnik u Ministarstvu zdravlja, istakla je da će od pet do 10 odsto bolesničkih postelja biti namenjeno palijativnom lečenju, a ona se nada da će od iduće godine u domovima zdravlja biti definisane službe koje će se time baviti.

Glas javnosti \ S. T. - D. S.