Odluka suda da zemunski klan (osudjeni clanovi) moraju da vrate novac od iznude, a to znaci najverovatnije zaplena imovine menja neke stvari u konfiguraciji izjava.
Nije bas zgodno kad znas da si u zatvoru a plene ti kucu i proteruju porodicu na ulici.
Da li je ovo prekretnica u pravosudju i za ostale i sve one koji kriju neku istinu?

Mafija mafiji vraca novac.

nije li vec govorio

To jeste ali do sada su se bavili politikom. Sad ce morati da kazu ko je ko? Zar nije logicno?

Nije, ubiće ga pre nego što zucne. Biće overio se u zatvoru, ne znamo odakle mu droga.

Bravo.Ništa se ne dešava slučajno.

Ma bre ljudi, ovo je ozbiljna stvar, kad ti pleni imovinu i trpi porodica.
Skidas sa sebe sve ako imas naravno.Do sada je dolazio Kurir, plati kilo kobasica, par boxa dobroh cigareta i hajde pricaj ovo da zaradim pare.
Ali sada je u pitanju licna stvar. Zena, deca, itd itd. Nije naivno.

o tome je trebao da misli pre 10 godina kad je stvarao porodicu to neznaci ako ima porodicu da se ne naplati ono sto je duzan

Da li je njega bilo briga kad je tolike porodice zavijao u crno?Nije.
   Isto tako ga nije briga ni za svoju,verovali ili ne.To je vrsta osobe koju zanima skoro isključivo lični interes.Radi se o takvom mentalnom sklopu.

To bi bila druga tema, ali i cinjenica da je tezak glupan, kad nije shvatio da su mu sve ovo vlasti smetile.
Oni su primitivci koji misle da ako ce recimo Toma pobediti, ce imati neke povlastice ili ce biti amnestirani.
Toma bi bio zadnji koji bi ih pustio iz bajbokane. Ne mislim na Tomu kao predsednika vec sa vecim uticajem radikala.

Ali ovo moze ipak da bude prekretnica u nasim sudjenjima a takodje moze da bude i dobar polazak za korupcionase.
Jevrejska kletva: da Bog da imao, pa nemao, je surovija od svakog zatvora.

Sa Kosovom pored nas prolaze mnogo bitnije stvari koje su odavno trebale da se primenjuju.

patiće mu porodica... baš me nešto žiga u predelu prepona... uostalom kao i njega dok je trovao heroinom toliku drugu decu... nek stoka crkne i to što pre...

.....da i ovi sto jos uvek truju nasu decu....

Sve imam utisak da ne sagledavate koliko je to dobro.
Kada se budu nekima kao sto su kriminalci, a jos vise korumpirana gamad, oduzela sudski imovina, onda ce to biti znak za sve da se kriminal ne isplati.

Zamislite recimo Shilerovu.
Primitivno su rekli: ovo je leglo kriminala, nema dozvolu za gradnju, hajde rusi.

A da su recimo rekli i to sudki: ovo je steceno kriminalom ovakvim i ovakvim, to se nadoknadjuje drzavi, oduzima se imovina na osnovu sudkog naloga i prodaje na dobos, da bi se drzavi vratile pare. Pa ko ima nek izvoli.

Onaj ko kupi, znace dobro da ce sutra neko pitati: odakle ti pare?
Pa ako dokaze da je sve stekao normalno da je drzavi platio porez, daj mu i nagradu.
Sve se bojim da cemo kao sve drzave u tranziciji naci opravdanja za svakog politicara, koji je svojom platom od 2000 evra, stekao par miliona po bankama.

Ali da se vratimo Legiji i ostalima. Njihova sansa i to jedina je sada, da kazu da je to bila naredba, od koga i da to i dokazu.
Sto je jos gore, treba prvo da prizna da je to uradio(ubio) pa posle i da kaze ko mu je naredio, pa da to i dokaze ili ako ima vise njih onda se moze i tako dokazati.

Klupko ce se ovako svakako odmotati.

Krvavi put ruže


PENZIONISANI pukovnik Državne bezbednosti, istetovirani legionar s potpisom atentatora, u istoriju srpskog, ali i evropskog i svetskog pravosuđa ulazi kao rekorder - okrivljeni sa presuđenih 160 godina robije! Dobio je kazne od po 40 godina za atentat na premijera Zorana Đinđića, zločine "zemunskog klana", trostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, ali i za smrt Ivana Stambolića i pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi.

Ko je ovaj čovek koji je koristio prezimena Luković i Ulemek (sadašnje)? Sa 40 godine krvavog iskustva, njegov životni put ne bi mogao na svojoj koži da zamisli običan smrtnik. Ni za sto života.
Milorad Ulemek bio je sve. Obijač sa Novog Beograda, legionar, ratnik, ubica, kidnaper, atentator, šef mafije... Na kraju, uplivao je i u književne vode. Njegovi obožavaoci kažu: pisac bestselera sa bogatim tiražima. Drugi: polupismeni autor sa ambicioznim ciljem.

U nejasnoj prošlosti "gospodina Legije", kako ga je svojvremeno nazvao pretpostavljeni ministar Dušan Mihajlović, jedno je dobro znano: on je mogao šta mu se prohtelo! Mnogi su zatvarali na njegove nestašluke ne jedno, nego oba oka. Onda - bum! Heroj, čiju je hrabrost u građanskim ratovima širom SFRJ polako krenulo da nagriza paljenje diskoteke u Kuli i mahanje pištoljem s metkom u cevi po raznim beogradski lokalima. I, postao je najveći kažnjenik novije istorije.

Posle presuđenih 160 godina robije, uspomenu na Legiju čuvaju obožavaoci na čuvenom sajber "Fejsbuku". Tu su mu otvorili drugu, sajber adresu. Jer, prvu ne bi trebalo da menja decenijama - u samici budućeg najbezbednijeg srpskog zatvora rezervisanog za kriminalce najvećeg kalibra.

Običan mladić

Kako objektivno opisati ovog četrdesetogodišnjaka, sa privremenom adresom u Centralnom zatvoru u Beogradu? Neke činjenice i događaji ostali su masnim slovima upisani u njegovu, ali i u biografije srpskih političara, kriminalaca, biznismena...

Prosečno i neupadljivo dete - sećaju se pojedinci u njegovom kraju kod hotela "Jugoslavija". Otac i majka poreklom iz sela Pecka, sa Korduna. Učio je školu za automehaničara. Sada kažu da nije završio ni treći stepen srednje škole. Samo kurs.

Automehaničarski alat nikada nije upotrebio za automobile. Ali mu je dobro došao kada se upoznao sa sumnjivim novobeogradskim tipovima koji su već imali idole u susednom kraju - u Zemunu. Ipak, majka Natalija je, gnevna, branila sina od učestalih napada na njega.

- Milorad je završio muzičku gimnaziju. Svira klavir.

Kasnije je i Ulemek, na sudu, u procesu za atentat na Đinđića, naveo da je završio muzičku školu i srednju automehaničarsku.

Značajan momenat u njegovoj mladosti predstavlja i upoznavanje sa Kristijanom Golubovićem, poslednjim iz plejade "crnih likova" u devedesetim godinama kultnog filma "Vidimo se u čitulji".
- Kristijan je pokvario Milorada - ispričala je svojevremeno Legijina majka, koja je još tada pretpostavila da ovo druženje neće izaći na dobro.
Setila se još jedne stvari - uz Kristijana je počeo da se tetovira.

Golubović se ne seća kada se tačno upoznao sa Legijom, mladićem u pank fazonu, koji nije voleo tuče. Negde, priča, 1984. ili, možda,
1985.

Prva radnja

I tako je sve počelo. Onda je "pukla" radnja. "Elanova", sa sportskom opremom.
- Majka i otac nisu imali dovoljno novca da mi kupe patike. Morao sam! - pravdao se mladi Ulemek.

Ipak, pune torbe ukradene sportske opreme (za preprodaju) bile su i te kako dobar razlog da, zbog stroge tadašnje policije, Milorad krene na put, na sedam godina dugo putovanje. Krajnja stanica bila je Francuska. Cilj: priključiti se Legiji stranaca. Pod legionarskom kapom sakriti se od greha u domovini, preživeti, a zatim se vratiti nazad, u Beograd.

Ostavio je prijatelja, "ratnog druga" iz sportske prodavnice i krenuo na sedmogodišnji put po ratištima. Na početku, nakratko je bio u Londonu, kelnerisao i pokušavao da nauči jezik. Sada, navodno, ima zvanje poliglote, čoveka koji zna francuski, arapski, grčki, italijanski i nemački. U osnovi, nikada se nije ratosiljao čuvenog slenga sa beogradske kaldrme.

Bela kapa legionara postala je neodvojiva od Milorada, "borca za Francusku". Usledio je prvi petogodišnji ugovor. Počele su obuke. Rukovanje raznim oružjem, preživljavanje... Tu je upoznao i Antu Gotovinu, Hrvata, generala kojem sud u Hagu sudi zbog zločina nad Srbima.

Gvozdena ruka

STALNO pod presijom, oštrim nadzorom i čeličnom disciplinom. Znali su i Francuzi sa kim imaju posla, sa okrutnim ljudima sumnjive prošlosti, beguncima od stvarnosti koji su utočište našli u Legiji stranaca. Ti ljudi, pod jakom paljbom kopalja i strela raznih afričkih plemena, sklopili su čvrsto prijateljstvo koje su kasnije razvili u građanskom ratu na prostoru bivše SFRJ. Ovoga puta, iako na suprotnim stranama, zarađuju milione tadašnjih nemačkih maraka, daleko više od skromne legionarske plate koja je sada jedva nekoliko hiljada evra.

Tu je "pala" i čuvena ruža, tetovaža cveta iscrtanog na ruci i vratu. Uz ružu, znak prepoznavanja njegovih kasnijih saboraca, istetovirao je još ponešto.

Iz centra za obuku, uz padobranski kurs, Ulemek kreće u boj za francuski narod. Daleko od matične zemlje, kao inženjerac, padobranac, specijalac, instruktor... bio je u Čadu, Angoli, Alžiru, Libiji... Prvo zarobljavanje dočekao je u Libiji, a u međuvremenu dva puta je samovoljno odlazio (bežao) iz Legije stranaca i dolazio u Beograd. Uz sve ratne zasluge (ako ih je i bilo) mogao je da dogura do najvišeg podoficirskog čina - ađutanta, što bi se kod nas reklo - zastavnika. Ipak, novobeogradski begunac je zaslužio čin kaplara. Za francuske vlasti on je bio nešto sasvim drugo: običan dezerter.

- Luković je za nas dezerter. Begunac iz Legije stranaca. Ali, nikada mu za to nismo sudili - potvrdio je visoki zvaničnik francuske ambasade u Beogradu kada su posle Ulemekove predaje novinari počeli da istražuju njegovu prošlost.
Ne dočekavši istek drugog ugovora, vratio se 1992. u domovinu, gde je ratni plamen polako počeo da razara ono što se nekada zvalo SFRJ.

TEGOVI OD CEMENTA

KRISTIJAN je o Legiji uvek govorio biranim rečima...
- Prijatelji, to ćemo ostati celog života! - poručio je Kristijan Golubović iz zatvora. - Upoznali smo se davno, u Novom Beogradu. Pecali smo na Dunavu, trenirali, dizali tegove.
Bili su bliski. Trenirali, nisu pušili ni pili.
Tada je Ulemek dobio prvi nadimak - Cema. Po cementu od kojeg je lio tegove.
Ovako su ga, kasnije, nazivali samo bliski prijatelji. Tokom karijere dobio je još nekoliko nadimaka: Šareni i, najpoznatiji - Legija.

HRONOLOGIJA

- 15. marta 1968. Rođen u Beogradu, majka Natalija, domaćica, otac Milan, podoficir JNA
- 1992. Vraća se u Srbiju i priključuje se Arkanu
- 1992. Prvi ratni zadatak na području Zvornika
- 9. april 1996. Pristupa novoformiranoj JSO - Jedinici za specijalne operacije
- 1999. Postaje komandant "crvenih beretki"
- Aprila 1999. Smenjen
- 9. maj 2001. Spalio diskoteku "Tvrđava" u Kuli
- 12. novembar 2001. Počela pobuna JSO
- Leto 2002. Odlazi u penziju
- 12. mart 2003. Ubijen Zoran Đinđić
- 2. maja 2004. Predao se ispred svoje kuće žandarmima

(Nastaviće se)

Izvor: Novosti

(nastavak)

Arkanov prvi oficir

TIHO, te 1992. vratio se u otadžbinu. Iz Francuske je poneo knjižicu Legije stranaca i bogato ratno iskustvo. Uz njega je bio još i, kasnije, nadaleko čuveni nadimak Legija.

Tako se Milorad, još uvek Ulemek, vratio u rodni grad - u svoj Novi Beograd. Kratko je radio za Neđu Boškovića, generala, jedno vreme načelnika Uprave vojne bezbednosti, tadašnje moćne JNA.

Đavo Ulemeku nije dao mira. Miris ratišta ga je neodoljivo privlačio. Jedno je upravo buknulo. U njegovom komšiluku.
Sve to vreme se, kako je kasnije priznao, borio s nečim u sebi. Onda je presekao.

- Moram se boriti za svoju zemlju! - rekao je majci Nataliji.

Prvi zadatak

Brzo se preobukao i "ušetao" u maskirnu uniformu. Naoružan legionarskim iskustvom, zagazio je preko Drine, u Zvornik. Deceniju kasnije svi su se odjednom setili njegovog prvog ratnog zadatka. Neuspešnog.

Ratničke veštine su ga i izbavile muslimanskog zarobljavanja, posle neuspelog dizanja u vazduh brane kraj Zvornika. Uspeo je da se izvuče i da ne ode pred streljački vod. Primirio se i izbegao sigurnu smrt. Spasioci su bili - Arkanovi "tigrovi".

Tog Legijinog hapšenja setio se i zaštićeni svedok B-024, bivši komandir policijske stanice u Zvorniku. Pričao je na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.
- U aprilu 1992. godine Arkan je naredio napad na grad, a značajnu ulogu imao je Legija - ispričao je pod zakletvom adut haškog tužilaštva.
Prilikom zarobljavalja, muslimanima je, navodno, pokazao legitimaciju Legije stranaca. Ali, samo on je znao da ona ne važi od onog trenutka kada ih je napustio, otišao zauvek.

Susretom sa bosanskohercegovačkim ratištem se, blago rečeno, razočarao. I u saborce iz Vojske Republike Srpske i u neprijatelje iz Armije BiH.
- Srbi, muslimani, Hrvati, daleko su bili od afričkih plemena i gerile okrutnih diktatora - pričao je Ulemek. - Balkan je, ipak, bio nešto drugo, nešto daleko teže.
I bilo mu je teško, setiće se njegova majka.
- Teško je sve podneo i nije razumeo kako ovde generali ne idu sa svojom vojskom - ispričala je Natalija.
Istoga dana, kada su ga pripadnici Srpske dobrovoljačke garde izvukli iz skrovišta od muslimana, upoznao se sa komandantom. Arkan, vođa SDG, saslušao ga je i odlučio.
- Prekaljeni legionar će biti moj starešina.

Tako je i bilo. Postavio ga je za instruktora u kampu u Erdutu da obučava gomilu sumnjivih tipova, sa još sumnjivijim i debelim policijskim dosijeima. Tu mladi Legija upoznaje "krem" srpskog podzemlja, osobe s kojima kasnije, kao uglednim biznismenima od kojih je većina izrešetana u obračunima na beogradskom asfaltu, postaje prijatelj. Začinju se i poznanstva s policajcima, na prvom mestu sa Radovanom Stojičićem Badžom, kasnije zamenikom ministra unutrašnjih poslova ubijenim pod još nerazjašnjenim okolnostima za stolom jednog beogradskog restorana.

Prenoseći naučenu disciplinu iz Legije pripadnici SDG, uz Ulemeka, iz dana u dan postaju sve čvršći. Borbe se nastavljaju pod čeličnom rukom Arkanovog pulena.

Sledi - Cazinska Krajina, drugovanje sa Fikretom Abdićem. Sve prate nerazjašnjeni događaji, šverc, bogaćenje...
Naočit, istetoviran mladić, kakvog ga se sećaju drugovi iz kraja, pre nego što je obukao ratnički kombinezon već je bio dobro poznat u svojim, ali i neprijateljskim redovima. Neustrašivi ratnik i za neprijatelja - božja kazna. Bilo je dovoljno reći:

- Tu je Legija, sa SDG!
"Tigrovi" su uzvraćali: On je opasan ratnik!
U međuvremenu, "tigrovi" su "svratili" i do Benkovca. Čisto da Draganu Vasiljković, poznatijem kao Kapetan Dragan, pokažu par caka, vrednih za obuku njegovih "knindži".

O periodu boravka "tigrova" u Cazinskoj Krajini navodno je znao i Tošo Panjković, predratni načelnik Centra službe bezbednosti u Bihaću:
- U to vreme (1993), u selu Rašetin Zid, na samoj granici sa Hrvatskom, u halama "Agrokomerca" bili su smešteni specijalci iz Beograda. Među njima je bio izvesni Kemo Sandžaklija, instruktor Abdićeve vojske. Kasnije će se ispostaviti da je Kemo glavom i bradom bio - Legija.

Bez istrage

O ulozi Legiji potanko je ispričao Admir Mulalić, zamenik, a kasnije i komandant Druge brigade. Za njega se govorilo i da je Ulemekov kum.
- Legiju je angažovao Fikret Abdić, i to kao instruktora - naveo
je Mulalić.
O vojevanju mladog Ulemeka na ratištima bivše SFRJ nije se bavio nijedan sud. Haški tribunal je pokušao, ali je brzo i odustao. Tačnije, sve su prebacili na pravosuđe u Srbiji.
Zamenik glavnog tužioca Haškog suda Grejem Bluit je, daleko kasnije, 28. novembra 2001. godine, obelodanio da se protiv Milorada Lukovića, nekadašnjeg zamenika Željka Ražnatovića, vodi istraga zbog učešća u ratnim dešavanjima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Legija je kasnije pomenut i u predraspravnom podnesku haškog tužilaštva zajedno sa optuženima Frankom Simatovićem Frenkijem i vojnim i policijskim generalima Nebojšom Pavkovićem, Sretenom Lukićem, Vladimirom Lazarevićem i Vlastimirom - Rođom Đorđevićem. U pomenutom podnesku navode se osnovni elementi koje će tužilaštvo dokazati u delu suđenja Slobodanu Miloševiću, nekadašnjem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije, posvećenom kosovskoj optužnici. Ali...

- Gospodin Luković nije u ovom krugu odgovornih najvišeg političkog i vojnog ranga - saopštio je potom Grejem Bluit.
I pored velike želje, Hag Legiji nije uspeo ništa da dokaže. Ostalo im je da se nadaju u pomoć Srbije. Zvanični Beograd Legiji za ovakva "dela" nikada nije sudio. Ni pomoć Haga im nije koristila.

Samo se Florens Artman, tadašnja portparolka Tužilaštva, skromno oglasila:
- Možemo samo da pomognemo srpskim vlastima, da pošaljemo neke dokaze i materijale.
U međuvremenu, i ona je duboko zagazila u vode pisca, postavši autor haškog bestselera, kroz čije je redove navela sve što se krilo od javnosti. Čak i više.

Za to vreme, Ulemek je, navodno, koketirao s tužilaštvom u Hagu. Nikada potvrđena veza, bez ijednog zvaničnog komentara.
Tadašnji premijer Zoran Živković nije verovao u navodne priče o ponudama Legije, koji je kao državni neprijatelj broj jedan već bio na poternicama svih zemalja sveta.

- Kao što je dosad prodao mnoge druge, uključujući i svoje prijatelje, sada namerava da proda još nešto - prokomentarisao je Živković, koji je na premijerskom mestu zamenio ubijenog Zorana Đinđića. - Uveren sam da Legija nema robu koju Haški tribunal traži. Siguran sam da Hag neće ući u bilo kakvu prljavu trgovinu sa njim.

O kontaktima Legije i tužilaštva prvi je javio holandski radio. Prema njihovim izvorima, Ulemek je izneo zahteve za naplatu informacije o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, predsedniku i ratnom komandantu u Republici Srpskoj.

- Dajte mi samo pasoš, novo ime i zemlju prebivališta i reći ću vam gde su Karadžić i Mladić - fingirali su Holanđani Ulemekov zahtev na radio-talasima.
Miloradu Ulemeku i njegovoj jedinici, kao poslednju nadu, nameravali su da pripišu zločin i streljanje u Trnovu. Ni to nisu uspeli, ali sada "škorpioni" izdržavaju kaznu zbog tog zlodela nad muslimanima.     

SVAĐE I NAPAD

JOŠ jedan razgovor komandanta i Legije ostao je arhiviran u Haškom sudu.
- Bosanski Srbi su spremni da pregovaraju sa muslimanima - žalio se Ulemek na Ratka Mladića. - Svi se svađaju ko će da komanduje, a niko neće da se svađa kako da napravi taj napad i tu ofanzivu da padne više to Sarajevo.

I PRVA SUPRUGA IZ RATA

OSIM mesta za sklapanje mnogobrojnih prijateljstava i sticanja oreola legende, kamp u Erdutu je ostao u i te kako lepoj uspomeni Ulemeku. Tu je upoznao prvu suprugu Maju Luković. Te 1992. godine ona je kao novinar kanadske televizije došla da izveštava o događajima u Jugoslaviji. Kasnije je pričala:
- Bio je ćutljiv. Tetovaže su mi bile neobične, a kasnije i interesantne. Zabavljali smo se godinu i po dana i venčali se - navela je novinarka.
I bilo je venčanje. U beogradskom "Mažestiku", a kum je bio Željko Ražnatović.

PET IMENjAKA U GARDI

LEGIJA nije bio jedini pripadnik SDG koji se dičio takvim nadimkom. Bila su još petorice imenjaka, iznela je u haškoj sudnici ovaj podatak sekretarica Arkanovih "tigrova". Tada su i pušteni transkripti razgovora "kapetana Legije" sa Željkom Ražnatovićem. I tom prilikom Ulemek iskazuje nezadovoljstvo boraca u VRS.

- Lokalni Srbi su krajnje neorganizovani i nezainteresovani za borbu - ogorčeno sa Ilidže pričao je "kapetan" komandantu Arkanu. - Čim oslobode svoju kuću neće dalje. Teško sa svojim borcima popunjavam rupe na liniji.


Izvor: Novosti

(nastavak)

Legija uzeo novi život

RAT, mir, pa opet ratište. Sledi presvlačenje uniforme našta se već navikao. A zatim uplivavanje u bračne vode.

Period od raspada Srpske dobrovoljačke garde do rata na Kosovu i Metohiji, bio je najplodonosniji za ispredanje, neko će reći, naučnofantastičnih priča o Miloradu Ulemeku Legiji, već stasalom za vođu Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti, koja će vremenom izaći iz osnovne namene (antiteroristička dejstva) i prerasti u eskadron smrti režima Slobodana Miloševića.

Već tada, svi su ih želeli na spisku prijatelja. Ne onih običnih, već vrlo bliskih. A, cena nije bila važna.

Krah braka

ČekajuĆi kraj SDG, započeo je novo životno poglavlje. Oženio se 1994. godine Majom Luković, ćerkom Milorada, inženjera u "Motoroli", sa prebivalištem u Kanadi. Maju, novinarku kanadske televizije, upoznaje dve godine ranije u Erdutu u kampu SDG, gde je bila i posrednik za snabdevanje srpskih jedinica sistemima veze.

Uslediće venčanje u beogradskom hotelu "Mažestik", koje će svi ubrzo želeti da zaborave. Kum Arkan daruje im stan.
A o Legijinoj svadbi progovoriće i zaštićeni svedok B-129 u Hagu, na suđenju Miloševiću, krajem 2003.
- Milorad Ulemek je pobegao iz Legije stranaca i 3. septembra 1994. godine se oženio. Uzeo je prezime Luković, svog tasta iz Toronta, koji se takođe zove Milorad.

Promena prezimena radi pasoša u početku je zbunila razne obaveštajne službe. Pomislili su da su u pitanju dve osobe. Čak je i londonski "Gardijan" izveštavao o ovoj promeni.

Prvih meseci mladenci su životarili. Skromno. Želeli su da odu i u Kanadu kod Majinih roditelja. Odjednom, nešto je puklo. Legija joj naređuje da ode, da se porodi u Torontu kod roditelja. Daleko, u Kanadi, rodila se Nikolija. Kažu, oca nikada nije videla.
Maja je posle, po sopstvenom priznanju, doznala šta se to dogodilo njenom suprugu, pa ju je ostavio.

- Napustio je porodicu zbog udovice pokojog Nebojše Đorđevića Šuce, majora SDG, ubijenog u Zemunu - govorila je Maja.
Ova sahrana biće prelomna ne samo u porodičnom, već i u Legijinom kriminalno-poslovnom životu. Tu je upoznao Dušana Spasojevića Duću, sitnog kradljivca automobila sa juga Srbije i kasnije vođu ozloglašenog "zemunskog klana" i organizatora atentata na premijera.
- Znala sam jednog Arkanovog pukovnika, ali ovaj sada mi je nepoznat. On je sada neko drugi i zbog njega smo imali velikih problema u Kanadi - jadala se ostavljena supruga.

Nestašni Milorad Luković, danas evropski rekorder sa 160 godina presuđene robije, posle raspada SDG vrlo dobro je znao kuda će. Ratni plamen se gasio, potreba za njegovim komandantom Arkanom i saborcima je prestajala.

Trebalo je prestrojiti se na vreme. Tu je pomogla ratna „ljubav“ sa Radovanom Stojičićem Badžom, specijalcem, kasnije prvim policajcem Srbije. Badža je obavio prelazak Legije u Službu državne bezbednosti. Kasnije će se ispostaviti da je to bio veoma dobar transfer za ljude iz tadašnje vlasti.
Dolaskom mira, trebalo je specijalce preobratiti u legalnu formaciju kojoj će se pridružiti probrani "tigrovi". Posle Dejtonskog mirovnog sporazuma, prvi pik SDB bio je bivši legionar, zamenik komandanta Željka Ražnatovića Arkana.
- Takav nam treba - procedio je kroz zube Stanišić svom kolegi Stojičiću iz javne bezbednosti.

Time je sve rečeno. Istetovirani Legija će juna 1996. godine i zvanično zakoračiti u "crvene beretke". Prvo kao instruktor, kasnije kao komandant, čovek za najprljavije poslove tadašnjeg režima i, na kraju "izdajnik" u petooktobarskom odelu.
- Imao je bezgranično poverenje Stanišića - pričaju nekadašnji pripadnici JSO.

Iz ilegale je postao specijalac sa službenom legitimacijom. Tako je ozvaničio moć. I neprijateljima se ledila krv pri pomenu dva imena: Legijinog i njegovog komandanta u JSO Frenkija - Franka Simatović, koga će Ulemek naslediti na čelu jedinice.
- Legija je i bio vojnički najškolovaniji od svih koji su bili kod Arkana - naveo je Dragan Vasiljković, alijas Kapetan Dragan. - Bio je mlad, pun enegrije, odlučan.

To su i prepoznali buduće poslovođe Legije. Borislav Pelević, general SDG, slaže se sa Kapetanom Draganom.
- Vrlo brzo se videlo da je Legija mnogo znao i zato je i bio postavljen za jednog od instruktora, a kasnije i na mesto jednog od glavnih komandanata Srpske dobrovoljačke garde - objasnio je Pelević

Po dolasku u JSO, postao je drugi čovek, tik uz Frenkija, Hrvata kome sada sude u Hagu.

Pravi ratnik

Prva Legijina godina u JSO ostala je u sećanju Zoranu Mijatoviću, nekadašnjem zameniku načelnika Resora javne bezbednosti. Upoznali su se u vreme demonstracija građana zbog krađe na izborima 1996/1997. godine. Legija je na njega ostavio utisak trapavog, bezazlenog mladića. Nikako ratnika,
sa čuvenim nadimkom, o kome su kolale priče iz domena naučne fantastike.

- Došli su ("crvene beretke") da obezbeđuju našu zgradu kada su demonstranti prvi put krenuli Ulicom kneza Miloša, čini mi se prema rezidenciji predsednika Miloševića - ispričao je Mijatović, koji je šest godina kasnije, posle protesta baš JSO, biti smenjen. - Sedeli su, bez pokreta, bez reči. Komande starešina bile su drske, oštre, skoro preteće. Zagledani ko zna gde, izvršavali su ih bez pogovora.

Koliko je koristan i dobar bio za Službu? Luković/Ulemek je uspeo da, u junu 1998. godine, preživi pad svog mentora Jovice Stanišića. U fotelju načelnika RDB iz "konkurentske" Javne bezbednosti zaseo je Radomir Marković. Novi šef je komandanta Frenkija prebacio u svoj kolegijum, za svog savetnika, a Legiju je imenovao za prvog čoveka JSO. U jedinicu je došao i Milorad Bracanović, na mesto prvog obaveštajca. Tu je postao lider ne samo u kampu u Kuli već i mnogo, mnogo šire.

Za Markovića je Legija bio još veći patriota. Moralan, vredan poverenja i rada u RDB. Pričaju da se Rade u njega kleo, da bi obe ruke za Legiju i dao. Čekajući hapšenje Legije, Marković na mnogobrojnim saslušanjima iza rešetaka Centralnog zatvora nikada u negativnom kontekstu nije pomenuo svog komandanta JSO. Ni Legija ništa nije rekao o načelniku.

Ogroman Ulemekov uticaj u MUP Srbije povećao je kosovski rat. Akcije izvedene do besprekornosti. O borbama jedinice nijedan sud nije vodio proces. Pokušali su da ih optuže neki "humanitarci". Želeli su da im natovare masovna ubijanja i spaljivanja Albanaca u pećima u centralnoj Srbiji. Dokaze, međutim, nikada nisu ponudili.

Tokom 1998. i 1999. u nekoliko navrata odlazio je na Kosovo. U najžešćim ratnim dejstvima i NATO agresiji, "beretke" su u južnoj pokrajini ostale sve do povlačenja srpskih snaga bezbednosti.

- U junu i julu 1999. godine bio sam sa jedinicom na KiM, kada je Radomir Marković naredio da formiram grupu koja će štititi predsednika Miloševića. Tada su najsposobniji ljudi bili u Trećoj borbenoj grupi, koju je vodio kapetan Nenad Bujošević, koga sam odredio da ide u Beograd - izjavio je Luković.
Ali, treća borbena grupa Miloševiću nije bila samo telesna garda, koja je na Ibarskoj magistrali ubila četiri člana SPO i povredila Vuka Draškovića.

Jedan od haških svedoka je tvrdio da je Legiju za vreme rata na Kosmetu video u blizini zatvora Dubrava, kraj Istoka, gde je poginulo mnogo zatvorenika. Boravak Legije na KiM potvrdio je i Aleksandar Vasiljević, načelnik KOS.

- Bio je komandant jedinice "Sivi vukovi" - izjavio je Vasiljević u haškoj sudnici.

Ipak, Milošević ga je zbog nekih akcija nazvao - Bolidom. Navodno, tako ga je kasnije uvek oslovljavao.
O kosovski bitkama Legije i njegovih momaka danas se ispredaju priče, stvaraju se mitovi. U šta da poverujemo? Svedoka nema. U ovom periodu, kako se veruje, Legija se približio predsedniku Miloševiću. Prethodno ga nije preterano voleo.

Posle povlačenja srpskih snaga bezbednosti sa KiM 1999. povukao se i Legija. Samo na kratko. Postoje dve priče.
Po prvoj, manje verovatnoj, on je sam ušetao u američku bazu Bondstil kod Uroševca. Dok su ga vojnici SAD tražili, on ih je mirno čekao u trpezariji.
Prema drugoj, bližoj istini, Legija je sa desetak momaka opkolio četu ruskih vojnika. Dok su se odmarali razoružao ih je i nestao u sumrak pre nego što su Rusi shvatili o čemu se radi.

Ko će sada znati da li se ovako nešto i dogodilo.
Jedno je, ipak, sigurno. Njegova majka, kao uspomenu na borbu svog sina protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, čuva zrno kojim su ga pogodili Šiptari.
Sa Kosmeta, poneo je bol zbog gubitka teritorije, ali i novi nadimak - Šareni.

(Nastaviće se)

MORAO DA BEŽI

POČETKOM marta 2003. godine u Hagu je prikazana video-traka proslave JSO, iz 1997. godine. Čuveni snimak je iste večeri emitovan i u Dnevniku RTS i na B 92. Svečanost u Kuli je upriličio i sam Milošević. On je samo kratko, posle nekoliko razmenjenih rečenica, rekao Legiji:
- Samo tako nastavite, Lukoviću!
- Te večeri sam ga videla u njegovoj kući - prepričava Ulemekova majka Natalija šta se u kući dešavalo kada je emitovan snimak. - Ne verujem da je nešto skrivio. Bolestan i umoran, samo je rekao: "Nisam kriv." Otišao je. Morao je da beži, da ga ne bi ubili. Kazao je da iza svega stoje Amerikanci.

BROJKE

12 godina trajala jedinica
58 specijalaca poginulo u „beretkama“
11 pripadnika smrtno stradalo na Kosmetu

BIZNIS KAO PROPAST

VEŠT sa oružjem, slab u poslovnim vodama. Predahe na ratištima pokušavao je da prekrati nekim biznisom. Držao je i klub i sportsku kladionicu "Zombi" u pasažu na Terazijama. Doživeo je propast. Tako je prošao i sa novcem koji je uložio u "Dafiment banci".


Izvor: Novosti

Koja paznja se posvecuje najobicnijem kriminalcu i ubici. Njega treba mlatiti u cuzi za dorucak, rucak i veceru. Pseto izdajnicko.

 Ma bre bio dobar decko, jednom je cak prosao pored postera UNICEF-a.......sta ti je keva.....

Hahahahahahaha, Kristijan ga pokvario, hahahahahaha VRH!

a ko da ga mlati?

Dva puča iz senke

DVA izlaska na ulicu, dva krupna potresa u državi. U prvom, petooktobarskom prevratu, Milorad Ulemek je presudio i „prešao na stranu naroda“, uz DOS. Sa "beretkama" izveo je nepunih godinu dana kasnije i drugi potres - pobuna JSO. Oba puta otkazao je poslušnost pretpostavljenima: prvo Slobodanu Miloševiću, kasnije Zoranu Đinđiću.
Važan posao u obaranju režima napravio je baš Legija, da bi osam godina kasnije postao pritvorenik sa 160 godina presuđene robije, najviše u Evropi. Uz dogovor sa Đinđićem, Ulemek nije pucao na okupljeni narod.

Prelazak

Pravi prelazak, ipak, dogodio se veče pre demonstracija. Pozvao je Đinđića da se nađu. Želeo je da Đinđić dođe sam. Susret se dogodio 4. oktobra, uveče.
- Mislio sam da hoće da me ubije, ali sam smatra da treba rizikovati. Znali smo da smo svi iz DOS na nišanu - pričao je Đinđić.
- Sve je gotovo. Milošević je aut - poručio je Đinđiću dok su sedeli u blindiranom džipu. - Nema povratka na staro. Narod je pobedio!
Kasnije je sve bila formalnost. Rade Marković, načelnik RDB, ispričao je šta se sa Legijom, 5. oktobra 2000, dogodilo na terenu.
- Jednog momenta Legija mi je rekao da pucaju i na njih, kada su krenuli da izvuku policajce iz zgrade Savezne skupštine - naveo je Marković. - Izašao je iz vozila i popeo se na haubu.
Skinuo je masku. Ljudi su ga prepoznali.
- Šta je, bre, braćo! Prestanite sa pucanjem! - rekao je komandant JSO demonstrantima.
Podigao je tri prsta i stao na stranu naroda. Okupljeni su već cvećem kitili "hamere", vozila JSO.
General Boško Buha, koji je kasnije ubijen, ispričao je da je 5. oktobra, kada je Legija video šta se dešava ispred RTS, pozvao štab.
- Vi ste ludi! - poručio je komandnom centru.
Onda ga je pozvao Milošević. Tu je pukla veza. Ulemek je bacio "motorolu" na beton.
Uspostavljanjem demokratske vlasti Legija se sa svojom jedinicom vraća u Kulu, a njegovog mentora Markovića hapse februara 2001.
Sa svojim momcima, kasnije će se tvrditi i uz "zemunce", u noći između 30. i 31. marta 2001, učestvuje u hapšnju Miloševića. Upad u vilu "Mir" na Dedinju, kao scene iz akcionih filmova. Vriska, cika, pucnjevi...
- Ponovo si me prodao. Drugi put! - rekao mu je Milošević pred odlazak u Centralni zatvor.
Odatle ga je Legija ispratio i na helikopter za Hag.
U noći između 4. i 5. maja 2001. zapalio je diskoteku "Tvrđava" u Kuli. Zgrožene Kuljane, koji su tražili izmeštanje "Štolca" i "beretki" iz ovog grada, iznenadilo je Legijino izvinjenje. U belim rukavicama i svečanoj uniformi održao je govor na proslavi RDB, dan posle paljenja diskoteke.
- Ja sam komandant jedinice i utoliko je moja odgovornost veća - rekao je Ulemek. - Ovo je zaista nemio događaj. Nadam se da ovaj incident neće poremetiti poverenje koje je do sada među policajcima i građanima Kule bilo izuzetno. Siguran sam da će to poverenje olakšati oproštaj.
Ipak, o incidentu u kome je pričinjena šteta od 300.000 maraka oglasio se i MUP.
- Pukovnik Luković je suspendovan do daljeg!
Ali, šta je izazvalo paljenje diskoteke. Možda podatak da su u Parizu uhapšeni optmičari Miroslava Miškovića - članovi "zemunskog klana".
Usledio je još jedan incident! U beogradskom klubu "Stupica", zbog čega je bio i u pritvoru. O mahanju pištoljem i maltretiranju, najbolje odslikava izjava sudije Nate Mesarović:
- Kada sam pročitala način na koji je delo izvršeno u "Stupici", smrzla sam se. Opisano je koga je i kako sve postrojio. A policajac sa slomljenom vilicom stoji u stavu mirno i pita Ulemeka da li može da napusti stroj i ode kod lekara.
Tada, još pod prezimenom Luković, ponudio je ostavku.
- Ostavku sam podneo iz moralnih obaveza - naveo je. -Izvinjavam se pripadnicima MUP ukoliko sam ponašanjem narušio ugled ministarstva. Posebno bih se izvinio pripadnicima JSO. Bila mi je nedopustivo velika čast živeti, ratovati i umreti sa njima.
Ostavka je već bila prihvaćena, ali kao - otkaz. To mu je teško palo. Bio je uvređen i izdan.
Zoran Mijatović je rekao da je Vlada Srbije još 2001. godine morala da oduzme sve privilegije bivšem komandantu JSO. Privilegije su bile mimo zakona, a on nije znao ko mu je odobrio te povlastice.
- Legija nije bio radnik SDB ili BIA od maja 2001. godine - naveo je Mijatović. - Po izlasku iz zatvora, zbog "Stupice" otišao je u Grčku i nije
ga bilo nekoliko meseci, pa se vratio.

Pobuna JSO

ZvaniČno je u penziji, ali Legija nastavlja komandovanje jedinicom. Upravljanje iz senke pokazalo se i pobuni JSO. Centralno mesto u pobuni pripalo je Ulemeku. Ostali, puki izvršioci. Vukao je poteze kao na šahovskoj tabli!

Prevarili su se. Kao grom iz vedrog neba stigle su informacije o istragama zločina iz Miloševićevog perioda. Stigli su i zahtevi advokata SPO: Ukinuti "beretke", jer su do guše u kriminalu!
Zoran Vukojević Vuk, zaštićeni svedok, koga su kasnije ubili odbegli "zemunci", naveo je da je Legija mora da se usprotivi ambicijama Dušana Spasojevića, koji je pobunu proglašavao trijumfom. Legiju je opisao kao - kompromisera.

Drugi svedok Miladin Suvajdžić, Đura Mutavi, kaže da se Legija pre pobune unervozio. Zabrinulo ga je suđenje za "Ibarsku" do te mere da se sakrio u jedan od mnogih "štekova" - sigurnih stanova "zemunskog klana".

- Optužio je Vladu Srbije da se sprema da ga izruči Hagu, a sve koristeći se istragom i suđenjem za "Ibarsku". Bio je naročito iznerviran prijavom advokata Dragoljuba Todorovića, jer ga je precizno smeštala u kontekst tog zločina kao jednog od izvršilaca. U taj štek sam ga odvezao, obilazio ga i donosio mu hranu. Sve dok Legija i Duća nisu organizovali pobunu.
Onda je proces oko "Ibarske" počeo da se odugovlači. To je bio Legijin cilj. Sve se manje pominjao u tom zločinu.

Dešavanja oko pobune su počela 8. novembra 2001. godine. Pripadnicima JSO je objašnjeno da u Obrenovcu moraju da uhapse blizance Predraga i Nenada Banovića. Navodno, u pitanju su okoreli kriminalci, a ne haški optuženici, od koji će jedan odmah biti pušten iz Holandije kao nevin. Zoran Đinđić je tada u SAD.

Sutradan, posle hapšenja i pod izgovorom da su prevareni, JSO se zatvara u svoj centar "Štolc", povlače obezbeđenje državnim organima i otkazuju poslušnost Vladi. Traže smenu Dušana Mihajlovića i donošenje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.

U subotu, 10. novembra, "beretke" blokiraju put Subotica - Novi Sad. Na sat vremena.
Dan kasnije, Đinđić u šest ujutro sleće u Pariz i saznaje detalje pobune. Po podne stiže u Beograd. Nalazi se sa Mihajlovićem, Sretenom Lukićem, Goranom Petrovićem i drugima iz MUP.
- Nemamo čime da se suprotstavimo "beretkama"! - kažu premijeru.

- Mogu da dođu sa puškom, ali policija i žandarmerija neće na njih - govori Lukić.
- Imam stotinak operativaca RDB sa streljačkim naoružanjem u koje se uzdam - referiše Petrović.

Svestan da nema oružanu silu iza sebe, Đinđić odlazi u zgradu vlade u Nemanjinoj. Usput dobija poruku:
- Javite se Legiji, ako hoćete da se to mirno reši!

Odlazi u Kulu

Dejan Milenković Bagzi je na sudu tvrdio da je pobunu organizovao Legija u saradnji sa Spasojevićem, koji je bio zadovoljan izjavom Koštunice o protestu.
- Ulemek je iskoristio pobunu da bi postavio svoje ljude, i ucenjivao vlast - objasnio je ovaj zaštićeni svedok. - Cilj je bio i da se pokaže da nema debate i da iz zatvora moraju da budu pušteni svi "zemunci".

Navodno, Bagzi je iz Kule doneo koverat sa porukom za premijera: "Ako misliš da se ovo mirno završi, dođi u Kulu", u potpisu "Bereta F92".
U međuvremenu, održava se sednica vlade i Đinđić se pravi da je smiren. Sutradan JSO blokira traku autoputa kod Sava centra. Za to vreme Legija je u Palati pravde, zbog zločina na Ibarskoj magistrali.

Dan kasnije, i Mihajlović i Čedomir Jovanović odlaze u Kulu. Kasno uveče Čeda cepa Dušanovu ostavku, Legija glumi suze, dok Zvezdan maše nožem. U ovoj drami, Mihajlović je, kaže, otkrio "neslućene sposobnosti svestrano nadarenog Ulemeka".

ORDEN ZA KOSOVO
LEGIJU je posle završetka NATO agresije na SRJ odlikovao Slobodan Milošević. Hrabrost i požrtvovanje iskazano u borbi sa teroristima doneli su mu orden. Poslednje borbene akcije Ulemek je sa saborcima izveo novembra 2000. godine na jugu Srbije, protiv terorista iz Preševa, Bujanovca i Medveđe.

DUŠAN MIHAJLOVIĆ: PORAZ DRŽAVE
- Veza Legije i "zemunaca" vidljivo je manifestovana u pobuni. Pobuna je bila osveta meni i šefovima RDB za hapšenje Šiptara i Legije. Znao sam da je Legija strateg, a Šiptar finansijer. Oni su izašli iz pobune kao pobednici. To je bio još jedan poraz države u sukobu sa kriminalnim nasleđem.


Izvor: Novosti

Zločini u ime vlasti

KRIV je!

Tako je glasila prva maksimalna presuda za organizovanje ubistva Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi.
Bila je to samo prva, od četiri. Dosad, ukupno: 160 godina robije.

Milorad Ulemek je tu presudu primio mirno. Salutirao je vojnički, poklonio se sudiji i do kraja saslušao obrazloženje, uz čudne, povremene, grimase.
Milorad Ulemek je tako ušao u sudske anale. Bio je to tek početak. Ali, on je i pri svakoj narednoj maksimalnoj kazni ostajao pri svojoj, kako kaže, istini.
- Svakoga u ovoj državi mogu da pogledam u oči - oštro je rekao bivši komandant Jedinice za specijalne operacije. - Život sam izgubio još davno u nekom rovu, a slobodu i bez zatvora. Ostaju mi samo obraz i čast. Obraz je kao šibica, može se upotrebiti samo jednom. I ne bih ga prodao ni za 40 godina, ni za smrtnu kaznu.

Ipak, sud sudi na osnovu dokaza, i dosudio je optuženima ukupno 209 godina robije. A potvrde umešanosti je bilo: svedoci i saradnik tužilaštva - Legijin saborac iz "crvenih beretki" Nenad Šare, zvani Škene.

Odred smrti

SUDIJA je, uz male stanke, objasnio ono što su svi dugo godinama čekali. Sa Ulemekom i "odredom smrti" iz JSO osuđen je i Slobodan Milošević. Predsednik u ulozi nalogodavca ubistva svojih političkih protivnika: nekadašnjeg prijatelja Ivana Stambolića i lidera nekada najjače opozicione stranke SPO Vuka Draškovića. Ovim je i zvanično dokazano ono u šta se verovalo, a to je da su "beretke" ubijale za račun režima i njegovo opstajanje na vlasti.

- Miloševića sam dva puta video - naveo je Ulemek. - Prvi put u Kuli, što se vidi na čuvenom haškom filmu, a drugi put prilikom hapšenja u vili "Mir". Kako smo mogli da se dogovorimo.
Sud(ovi) su, međutim, utvrdili da je Ulemek, postupajući po nalogu Miloševića, izdao naređenje pripadnicima svoje kriminalne grupe da ubiju Draškovića i Stambolića, nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije.

Sudija Dragoljub Albijanić je u obrazloženju presude naveo: "Milošević je izdao nalog da iz niskih pobuda ubiju njegove političke protivnike."
U sva tri stepena potvrđene su krivice. Sudijska veća su akterima zločina menjala visinu kazni, ali je samo Ulemeku sva tri puta bila "zacementirana" na 40 godina.
Konačnu presudu u trećem stepenu obeležili su i ostavka i zahtev za razrešenje sudije Vrhovnog suda Milene Inić-Drecun, koja je predsedavala sedmočlanom veću. Bez detaljnih objašnjenja, nije želela da potpiše treću presudu u slučaju Stambolić i Budva.

Alibi supruge

- MI SMO se upinjali iz sve snage da dokažemo tezu da nismo krivi, da pokojni gospodin Ivan Stambolić nije ubijen na Fruškoj gori, kao i da svedok Nenad Šare nije osoba koja ih je odvela do mesta gde je nađeno telo - branio se Ulemek. - Radio sam za državu 10 godina, učestvovao u svemu i video svašta, i zbog toga ne mogu da prihvatim optužnicu da sam organizovao grupu i prihvatio nalog Miloševića da se ubiju Stambolić i Drašković. Nisam specijalizovan za atentate, ali znam, iz skromnog iskustva i onoga što sam video u filmovima, da se atentati ne rade na ovakav način. Ne tražim pomilovanje i gledanje kroz prste, već fer i pošteno suđenje.

Legiju je pokušala da odbrani i supruga Aleksandra Ivanović. Ona je tvrdila da su u vreme otmice Stambolića bili na letovanju u Turskoj. Kao dokaz, ponudila je Ulemekov pasoš, imena vodiča...
- Sa sinom i ćerkom, koja se rodila 4. jula 2000, mojim roditeljima, sestrom i kumovima, otišli smo u letovalište Marmaris i vratili smo se 28. avgusta - navela je supruga.
Marković je povukao svoj iskaz u kojem je govorio o otmici nekadašnjeg predsednika Srbije. Taj iskaz je uvršten u spise i bio je jedan od ključnih dokaza, kao i priznanje Duška Maričića, komandanta JSO, koji je nasledio Legiju.

Svako od okrivljenih imao je svoj razlog zbog čega nije umešan u zločin. Ali, sud je utvrdio da su, po nalogu Legije, Stambolića oteli Branko Berček i Nenad Šare. Uz pretnju oružjem, uterali su ga u beli kombi, u kome su mu stavili kesu na glavu. Odvezli su se do Fruške gore, do unapred pripremljene jame sa živim krečom. Berček mu je u potiljak ispalio dva hica.

Pucnji u Budvi

U POKUŠAJ atentata na Draškovića, 15. juna 2000. godine, u budvanskom naselju Pod Dubovicom, Legija je uključio i svoje "zemunce", za koje je tvrdio da je sa njima samo na "operativnoj vezi", ali ne i u drugarskoj. Iz kancelarije u Institutu za bezbednost komandovao je akcijom.
Hice je ispalio, ponovo, Berček, a "pokrivali" su ga Leonid Milivojević i Nenad Ilić. Logistiku su pružili "zemunci", Mile Luković Kum, Vlada Jovanović Japanac i Miloš Simović. U svemu je učestvovao i Dušan Spasojević, koji je prihvatio begunce na vojnom aerodromu Lađevci, gde su doleteli vojnim helikopterom iz Budve.

Legija je posle zločina - ubistva Stambolića i pokušaja atentata u Budvi, nagradio "beretke". Berčeku je dao 30.000 nemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti, Maričiću 20.000, Leonidu Milivojeviću 30.000, Nenadu Bujoševiću 20.000 i Nenadu Iliću 10.000. Sud je naložio da moraju da vrate novac.
Pre ovog procesa, istraga se protiv "zemunaca" vodila u Višem sudu u Podgorici, koja je bila obustavljena, a javnost je tada prvi put upoznala - Dušana Spasojevića. "Srčani bolesnik" zavitlavao je podgorički sud, a sve u režija RDB MUP Srbije.

Krivicu su pokušali da prebace na druge, minorne ličnosti beogradskog kriminalnog miljea. Nisu uspeli. Kasnije je Mile Luković bio u pritvoru i oslobođen krivice.
Legija je bio zadovoljan obustavljanjem procesa. Sve do otkrivanja pravih krivaca - njega i "beretki".

DIPLOMATSKI I EKSPERTSKI PASOŠI
O povlašćenom položaju u hijerarhiji Slobodana Miloševića i svojih zaštitnika iz SDB govori i diplomatski pasoš. Zvanje "ekspert" stajalo je u Lukovićevom diplomatskom pasošu, izdatom 1996. godine. Sa tim pasošem i vizama Luković je putovao širom sveta. Cilj putovanja? Nepoznat.
Zahvaljujući svojim starim prijateljima iz Legije stranaca, Ulemek je imao i hrvatski pasoš. Putovnicu je dobio u Zagrebu 10. oktobra 2000. godine, pod imenom Vlada Vukomanović, rođen 1. oktobra 1970. godine u Beogradu. Na isto ime imao je pasoš SRJ, izdat 1998. godine.

KNJIGE
U ĆELIJI dela Centralnog zatvora, nazvanog "hajat", Legija je napisao šest knjiga - "Gvozdeni rov", "Legionar", "Momci iz Brazila", "Juda", "Kraj" i najnoviji "Čopor". Na koricama, u šturoj biografiji o autoru navodi se da je "posle 2000. godine postao žrtva političkih istraga". Knjige su u početku mogle da se kupe i u knjižarama, ali su kasnije povučene. Izdavač je firma njegove supruge.

PREDAJA, BELEŠKA, PRIJATELJI
IZNENADA, u noćnim časovima, 2. maja 2005, državni neprijatelj broj jedan - predao se. Išetao je iz svoje kuće i krenuo ka žandarmima koji su čuvali njegov dom i porodicu već mesecima.
- Znaš li ko sam? - upitao je Legija zbunjenog žandarma.
- Ne znam - odgovorio je Goran Borisavljević.

Kako mu se nepoznati čovek približavao, žandarm je po tetovažama shvatio: ka njemu je išao lično pukovnik u penziji.
- Da, sada znam - dodao je Borisavljević.
Legija nije ličio na sebe. Imao je dugu bradu i kosu. Na sebi trenerku, majicu i patike. Ni izdaleka nije ličio na vođu odreda smrti, prekaljenog ratnika.
- Bio je zapušten - svedočio je žandarm. - Želeo je da se preda. Odmah sam obavestio pretpostavljenog.

- Dežurni mi je javio da se Legija predao i tražio je mene - objašnjavao je general Goran Radosavljević Guri, tada komandant Žandarmerije i Ulemekov dugogodišnji saborac.
Radosavljević je stigao u "Filmski grad". Sa Legijom u kolima krenuo je ka zgradi MUP Srbije u Ulici kneza Miloša, na razgovor sa ministrom Draganom Jočićem i direktorom BIA Radetom Bulatovićem. Stigao je i načelnik Javne bezbednosti general Miroslav Milošević.

- Jočić nam je rekao da izađemo iz prostorije i odemo na redovne zadatke. Ostao je sa Legijom i Bulatovićem. Šta su pričali, ne znam - naveo je Radosavljević.
Zatvorski čuvari nisu pošteno ni izvukli ključ iz katanca kojim je zatvorena Legijina ćelija a već su počele razne konstrukcije događaja. "Upućeni" su objašnjavali razloge njegove iznenadne predaje, a veliki broj njih je reagovao kako bi zaštitio - sebe. Dežurne patriote i demokrate odmah su "znale":
- Legija se dogovorio sa Jočićem.

Iskru sumnje unela je čuvena službena beleška o tom noćnom razgovoru sa Legijom, kao i ko je sve, mimo dozvole suda koji je već vodio procese protiv Ulemeka, bio prisutan te večeri. Stekao se utisak da su večito obavešteni imali informaciju da je veliki broj zvanica bio na ovom čuvenom "prijemu".
Priču je dodatno podgrejao i general Milošević, koji je posle penzionisanja (po nalogu Jočića) progovorio o toj noći. Ipak, beleška se pojavila u javnosti. U njoj nije bilo ništa značajno. Osim...
Ulemek je naveo razloge predaje: Želi da se utvrdi istina i da zaštiti pripadnike jedinice kojom je komandovao. Cilj mu je i da zaštiti decu i suprugu, jer je sumnjao da mogu biti predmet osvete.


Izvor: Novosti

Banda jača od države

MISLILI su da su nepobedivi, nedodirivi vladari iz senke sa dva izvedena puča. Veza je uspostavljena iz ljubavi prema Službi, a kasnije su postali nerazdvojni. Iz velikog prijateljstva oboren je i još jedan sudski rekord - za 24 zlodela tokom drugovanja, njihov klan je dobio 465 godina robije.
Drugovi: Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević. Ova presuda od 40 godina za zločine najteže je pala nekadašnjem komandantu Jedinice za specijalne operacije. Nije mogao da odsluša obrazloženje presude. Izašao je iz sudnice.

Podzemlje

SVE je počelo 1996. Češći susreti kreću kasnije, i to ne samo u kancelariji Resora državne bezbednosti.
- Kako da se ne viđam sa izvorima iz podzemlja - pravdao se Legija.
U godini kada je na SRJ izvršena agresija, klan se okuplja, organizuje i pukovnik "crvenih beretki" ulazi u kriminalne vode. Vremenom postaju strah i trepet, dvojac sa dugom listom zločina. Presuđeno: 18 ubistava, tri otmice i dva teroristička napada.
- Bandu su 1999. godine organizovali Ulemek, Spasojević i Mile Luković - rekao je sudija Lukić po izricanju presude za zločine. - Eliminisali su suparnike, svakoga ko može da im se suprotstavi ili da predstavlja smetnju.
Ipak, prvu zajedničku akciju za račun Slobodana Miloševića, pod organizacijom Legije, izvode u Budvi, juna 2000. godine. Tada deo "zemunaca" pomaže "beretkama" u neuspelom atentatu na Draškovića, a kasnije (31. marta 2001.) zajedno hapse i svog šefa u vili "Mir".
Kasnije, "istraživali" su ubistvo generala policije Boška Buhe, koji je 5. oktobra 2000, kao komandant Policijske brigade uz JSO prešao na stranu naroda. Legija i "zemunci", pronašli su i krivce i "pouzdanog" svedoka. Batine nisu pomogle da "osumnjičena" grupa Željka Maksimovića Make prizna ubistvo. Ko zna koliko će još vode proteći Dunavom, na čijoj desnoj obali je i ubijen Buha, dok se ne utvrdi ko stvarno stoji iza ove smrti.

Narkobiznis

A, ZAJEDNIČKA prodaje droge? Tone heroina za srpske i evropske narkomane. Legija, kažu, nije voleo ovaj porok, a čak kruže priče i da je Spasojević zabranjivao da se o narkoticima priča pred njim. Možda da ne bi znali da i tu pukovnik JSO uzima polovinu?
O ovom prijateljstvu najviše je pričao sada pokojni svedok saradnika Zoran Vukojević Vuk, šef obezbeđenja Spasojevića.
- Postali su jedan tim, u kome su se uzajamno koristili - naveo je Vukojević.
Razmenjivali su informacije. Šiptar se pokrivao Legijom, koji je naplaćivao zaštitu.
- Sa Legijom i JSO nepobediv sam - imao je običaj da kaže Šiptar, u čijem obezbeđenju su, po svedocima, radile "crvene beretke".
Kažu, po naređenju nekoga iz Vlade. Koga? Imena postoje, ali da li su to baš ti funkcioneri.
S vremena na vreme ubijali su redom. Uglavnom iz "audija" u pokretu. Žrtve su bile Branislav Lainović Dugi, Zoran Uskoković Skole, Miloš Stevanović... Oteli su Vuka Bajruševića i Suvada Musića, kao i Miliju Babovića, za čiju slobodu je lično Legija (navode da je plakao za ovim biznismenom) nosio otkup "kidnaperima". Zato sada moraju da vrata 10,5 milina evra oštećenima u ova tri kidnapovanja. Najveća naknada štete, ikada dosuđena u Srbiji.

Politički cilj

SUDIJA Lukić je objasnio da je grupa imala i političke ciljeve. Zato si u bacili bombe na prostorije DSS, čime su želeli da izazovu tenzije među strankama. Tada je debelo tinjao razdor vladajućeg DOS i cepao se na dve frakcije.
Tokom godina, i Legijino raspoloženje se menjalo. Iskazivao ga je u raznim klubovima, diskotekama i kafićima. Menjao je stil oblačenja, boje kose, ali se stalno kupao u bazenu u Šilerovoj ulici - centrali "zemunskog klana". U bazenu, na čijem dnu je bio delfin u mozaiku, kupali su se i neki funkcioneri vlade. Navodno, postoje kasete. Video-snimke niko nije video, ali su se "kupači" silno uplašili da će posle Legijine predaje ugledati svetlo dana. Još nisu, a da li onda i postoje?
Od poznanstva pukovnika i Šiptara dobro su prošle i "beretke". Spasojević im je kupovao stanove, automobile...
Sa "zemuncima" je pre i posle atentata kontaktirao "specijalom". Kasnije se prebacio na kurire, a zatim je i ta veza zanemela. Nedugo zatim, u Meljaku, prilikom bekstva i pucanja na policiju (zvanična verzija) 27. marta 2003. ubijeni su Spasojević i Luković. Iz obruča specijalaca izvukao
se Dejan Milenković Bagzi, koji je 16. juna 2004. godine uhapšen u Solunu, a posle raznih igara dobio status zaštićenog svedoka.
Sve vreme drugovanja, Legiju je razdirao Hag. Žalio se da vlada Zorana Đinđića hoće da ga izruči Tribunalu, a ne da mu sude za "Ibarsku". Haška priča nikada mu nije izašla iz glave. Ni, po njemu, glavni krivac - Zoran Đinđić.

Ibarski haos

Komandanta JSO, ipak, mučilo je nešto drugo. Novi dokaz za četiri smrti i povređivanje Vuka Draškovića pod "kamionom ubicom", 3. oktobra 1999. godine, na Ibarskoj magistrali.
Proces oko zločina na "Ibarskoj" trajao je skoro deceniju. Nekoliko puta počinjao iznova, dok pravosuđe konačno nije preseklo - Legiji pravosnažna od 40 godina.
Suđenje je krenulo u jednom pravcu, a završio se u drugom. Legija je prvo bio svedok.
- Ovo mi je smestio DOS - tvrdio je Ulemek. - Vlast je trebalo hitno da reši nešto čime bi se pohvalili, pa su smislili da, zbog dnevnopolitičkih dešavanja, slučaj mora biti rešen. Pristao sam da učestvujem u tome, jer sam čovek službe.
Predajom i priznanjem svojih saboraca iz JSO, Nenada Bujoševića i Nenada Ilića, Legija je i pomislio da se stvarno rešio suda. Ipak, nešto kasnije sešće za optuženičku klupu, tik uz svog načelnika Radomira Markovića. Kao organitator četvorostrukog ubistva.
- Tada sam video da država sažvaće, pa ispljune one koji im više ne trebaju, i zato sam se kasnije povukao - pravdao se Legija.
Začarani proces pretili su incidenti, menjanja sudskih veća i stalna ponavljanja po nalogu Vrhovnog suda Srbije. Padale su teške uvrede između svedoka i optuženih. Kažu, bilo je i žestokih pritisaka na sud. Sa raznih strana.
- Sve je to nameštaljka, i službe, i vlasti, i tužilaštva. "Ibarska" je puna rupa i raznih nebuloza. To je klasično silovanje - izjavio je Ulemek.
Ali, svedoci su prepoznali čoveka sa istetoviranom ružom.
Prva presuda pala je januara 2003, bez Legije. Konačnu, pet godina kasnije, Legija je slušao stojeći. Obrazloženje o 40 godina robije nije želeo da čuje. Napustio je sudnicu.

ĆURUVIJA

ZAŠTIĆENI svedok Dejan Milenković Bagzi pričao je o ubistvu Slavka Ćuruvije. Univerzalni svedok, kako bi rekli neki "zemunci", ispričao je da mu je Dušan Spasojević rekao da je Ulemek planirao da ubije radnike DB Ratka Romića i Miroslava Mikija Kurka, koji su dovođeni u vezu sa ubistvom vlasnika "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina".
- Na zahtev Ulemeka motrili smo na Kurka i Romića, koji je primetio da je praćen - dodao je Milenković.

POTERA ZA ČUMETOM

LEGIJU i Šiptara, kao grom iz vedrog neba, pogodila je informacija: Čume je progovorio!
Saznali su da njihov odmetnuti drug Ljubiša Buha naširoko priča, jer je policija odlučila da zada konačni udarac kriminalu.
Krenula je potera za "odmetnutim" Buhom, koji je sa svojom firmom "Difens roud" počeo da asfaltira po Srbiji i regionu. Trebalo ga je eliministi. Ali, Surčinac je sve što je znao o "zemuncima" i Legiji diktirao u pero tužioca.
- Klan je znao da Buha nudi državi svedočenje. Najpre su pokušali da ga otruju, a zatim ubiju u zasedi. Nemoćni da spreče njegovo svedočenje minirali su mu "Difens roud". Time su Vladi demonstrali svoju moć, a Buhu su finansijski uništili. Cilj je bio da odvrate Vladu od borbe protiv organizovanog kriminala - rekao je sudija Lukić.
Jurili su dojučerašnjeg prijatelja prvo po Srbiji. Revoltiran Buhom odlukom da promeni stranu, Legija lično uzima stvar u svoje ruke i kreće u obračun.
Iz kukuruza, 3. avgusta 2002. godine, izvodi napad. Pod "fantomkom" uperio je cev "kalašnjikova" u Buhu, koji se nalazio na parkingu svoje firme. Onda, iskusnom legionaru zaglavio se metak u "kalašnjikovu". Ubijen je, ipak, telehranitelj Ivica Nikolić.
Vrag je za "zemunce" odneo šalu. Otimaju mu i suprugu Ljilju. Ona ga u njihovoj režiji, i pod ucenama, optužuje za sve i svašta. U javnosti se pojavljuje i Buha. Sada i novinarima diktira ono što je govorio tužiocu.
- Jadna je zemlja u kojoj Čume rešava slučajeva - odgovorio je, takođe, javno Legija nepuna dva meseca pred ubistvo premijera.
U međuvrmenu, Buhu jure i plaćenici klana iz Šilerove. Najbliži su mu u Turskoj, gde je za dlaku izbegao smrt.
Kraj potrage je svima poznat. Buha je posle ubistva perimijera postao prvi aštićeni svedok.


Izvor: Novosti