Cveće iz lukovica   

Svako može da ima lepo, već procvetalo cveće. Cvećare su pune saksija ovakvog cveća. Ipak, ne kupuju svi svoje omiljeno cveće u cvećarama. Mnogi ga s velikim zadovoljstvom sami uzgajaju.

Kao primer možemo da uzmemo amarilis. To je biljka predivnih, ogromnih cvetova divnih boja. Potiče iz Srednje i Južne Amerike. Posle cvetanja, lukovica mora da miruje nekoliko meseci, obično od kraja septembra do decembra. Saksija u koju se sadi lukovica ne treba da bude prevelika, a zemlja treba da bude vlažna i nađubrena. Žilice i trećina lukovice pokrivaju se zemljom. Posađeni amarilis treba staviti na toplo, zasenčeno mesto, gde je temperatura od 18 do 23 stepena. U početku se amarilis ne zaliva da se ne bi izazvao prvo rast listova, jer u tom slučaju cvet može da se ne pojavi. Malo-pomalo počinje da se zaliva tek za deset dana. Čim se pojavi cvetni pupoljak, amarilis se zaliva normalno. Posle precvetavanja, cvetna drška se ostavlja da sama uvene, a biljka se zaliva umereno, uz dodatak mineralnih rastvora, do septembra ili početka oktobra. Tada se lukovica vadi ili se ostavlja da miruje u saksiji.

Pored amarilisa, u sobama se uspešno gaje i druge vrste cveća dobijene iz krtola i rizoma. Gloksinija može da bude prekrasna sa svojim crvenim, ružičastim ili belim cvetovima. Sami možete da je odgajite iz krtole. Krtole se sade u nađubrenu zemlju i umereno zalivaju u početku, a kasnije više, što zavisi od rasta listova i pupoljaka. Posle procvetavanja, listovi se ostavljaju da uvenu. Na proleće se biljka oživljava dodavanjem sveže nove zemlje.

Na sličan način postupa se i s ahimenesom, koji ima rizome. Cvetovi su raznobojni, od bele, ružičaste i crvene do tamnoljubičaste boje. Biljka cveta obilno od juna do septembra, a onda treba prekinuti zalivanje.

Kala ima belih i s lepim žutim cvetovima. Poneke imaju srebrnaste pege na listovima, pa čak i ružičaste cvetove. Posle precvetavanja, biljka se ne zaliva, već se pušta da lišće uvene i otpadne. Krtola se izvadi iz saksije i na proleće ponovo zasadi.