Jeste, ta je, hvala  

Šefovi vole one koji ćute, šefovi vole mutave, ako kažeš šta misliš onda nisi podoban, nego samo treba klimati glavom i povlađivati šefu, tako da je najpametnije (ako već moraš nešto reći) da to bude u stilu: da šefe, u pravu ste, vi ste najpametniji.... a ne ko ja, što uvijek kažem šta mislim, pa se gotovo svaki sastanak pretvori u svađu, viku i dreku i ja nikad ne valjam, jer sam jezičara, jer sam se usudila da kažem šefu da Njegovo Veličanstvo nije u pravu, pa onda rječ po rječ to se pretvori u urnebes, a kako da ćutim, kada znam da sam u pravu... 

Lako ti je da se qrcis kad si u drzavnoj firmi

 
ima i tog, svjesna sam da se kod privatnika ne bih mogla ku*čiti, bar ne ovoliko, ali bih onda prikriveno i podlo provodila svoje... 

Moja šefica uopšte nije takva kao što Amalia opisuje. One koji ćute ona gazi, a ako neko ima jezik i ako se ne boji da ga upotrebi, onda taj kod nje uživa rispekt. Državna institucija je u pitanju, vojska - tačnije.

Što će reći da ne postoji stvar ''šef voli ovo, šef voli ono''. Jer i taj jbni šef je čovek, a svi čoveci su drugačiji.  

imaš sreću pa ti je šefica normalna 
moj šef ima zvanično potvrđenu dijagnozu - šizofreniju,  ali ima podršku svoje političke partije  , pa mu se može... sreća pa je državna institucija u pitanju, ne daj Bože da je njegovo privatno vlasništvo....
 ja mu jednostavno ne mogu ćutati, kaže on meni nedavno: ja nisam sreo nekog sa većim jezikom od tvog, ma reko: šefe, meni je jezik kao i kod drugih, samo ja svoj drugačije koristim...    i onda ide ona priča: eto kakva si ti, ja sam tvoj šef, moraš me poštovati, pa onda ja: poštujem one koji to zaslužuju, pa on: nemoj se ti raspravljat sa mnom, a ja njemu kažem: jest baš, neću da prljam cipelu od blato....    , i onda on dobije jedan od svojih napada, svi dotrče da vide šta je, a ja kažem: ušla sam kod njeg u kancelariju i zatekla ga ovakvog, jao grozno bla, bla ...  i onda svi pričaju: ma nije lik normalan, priča sam sa sobom...

Nikako svoju šeficu ne bih nazvala normalnom, ali da ne skrećem sa teme. 

Zašto neko u društvu ćuti?
Pa... razloga može da bude milion.

1. Glup je (mada kamo sreće da ovi ćute);
2. Stidljiv je;
3. Ne leži mu to društvo:
     a) misli da je ispod njih;
     b) misli da je iznad njih;
     c) neke osobe mu ne prijaju, ili samo jedna;
4. Umoran je;
5. Nezainteresovan je za razgovor;
6. ''Snima'' situaciju;
7. Neinformisan je o glavnim temama u društvu;
8. Nov je;
9. Lenj je da se upušta u iole ozbiljnu konverzaciju;
10. Tema o kojoj se priča ga ne zanima.

E u ovih grubih deset kategorija ulazi većina onoga što smo već pominjali. A svaka od tih kategorija verovatno ima i potkategorije, a sve su zavisne od društva u kom se (ne)razgovara (da li je to poznato ili novo društvo), zatim gde se razgovor odvija, da li je formalan ili neformalan, etc.

A pitanje je tako skromno postavljeno... Ćutolog - mislilac ili... 100 stvari.