Crnorizac Hrabar

Brzi razvoj slavenske pismenosti, književnosti i kulture inicirali su Ćiril i Metodije aktivnošću u moravskoj misiji. U tom konfliktnom razdoblju, kad susedi sigurno nisu bili zadovoljni uzdizanjem Slavena na razinu evropskih naroda, javlja se popularni i zanimljiv polemičar Crnorizac Hrabar. O njegovu životnom putu, delu i o njegovoj delatnosti nema, nažalost, ni elementarnih podataka. Istoričari književnosti, istraživači njegova dela, tražili su pod sinonimom Crnorisca Hrabra autoritete Ćirila Filozofa, Klimenta, Nauma Ohridskog, cara Simeona, Jovana Egzarha, a veći broj slavista smatra da se pod tim imenom skriva srednjovekovna ličnost, nov i nedovoljno rasvetljen autor, monah u crnoj rizi, visokoobrazovan kao što su bili Kliment, Naum ili Konstantin.

Same činjenice izvlačimo iz njegova teksta O pismeneh (O slovima). Taj tekst Crnorisca Hrabra je i jedino njegovo sačuvano djelo, pa se samo na temelju tog kratkoga traktata objašnjava velika popularnost i važnost autora. Pisana na slovenskom jeziku, ova prva rasprava među pravoslavnim Slovenima nastala je svakako „neko vrijeme poslije smrti sv. Metodija, tj. već u Bugarskoj državi, gdje su našli utočište Ćirilovi i Metodijevi učenici", najverovatnije u „kritičnom razdoblju 891/892. god., možda baš po želji kneza Borisa, kao priprema atmosfere za crkvenu reformu 893. godine." (V. Mošin, Još o Nrabru, slovenskim azbukama i azbučnim molitvama, Slovo, 23, Zagreb 1973, str. 13, 14.)

Taj važni dokument ima samo tri stranice, ali je značajan pogled na stanje slavenske pismenosti.

Delo se kompozicijski sastoji od dva dela. Prvi se deo odnosi na razvitak i istorijat slovenske pismenosti. Sloveni nisu pre pokrštavanja imali knjiga, te su se u početku služili crtama i rezama. Zatim su, bez posebnih pravila, počeli pisati slovenske reči grčkom ili latinskom grafijom. Pisanje na taj način bilo je neprimereno i teško, pa Crnorizac kaže da se bog smilovao Slovenima i poslao im

...Svetoga Konstantina Filozofa, nazvanoga Ćiril, muža pravedna i istinoljubiva, koji im je stvorio 38 slova, jedna po uzoru na grčku azbuku, a druga prema slovenskoj reči...

„Jer ako upitaš književnike grčke, govoreći: 'Ko vam je pismena učinio, ili knjige preveo, ili u koje vreme?' - to retki od njih znaju. Ako li upitaš slovenske pismene ljude, govoreći: 'Ko vam je pismena učinio ili knjige preveo?' - to svi znaju i, odgovorivši, reći će: 'Sveti Konstantin Filosof, nazvani Ćiril, taj nam pismena načini i knjige prevede, i Metodije, brat njegov.' Jer ima još živih koji su ih videli. A ako upitaš: 'U koje vreme?' - i to znaju, i reći će: 'U vreme Mihaila, cara grčkog, i Borisa, kneza bugarskog, i Rastica, kneza moravskog, i Kocelja, kneza panonskog, godine od stvaranja sveta 6363'."

Ne zaboravlja istaknuti da su se i Grci pri sastavljanju vlastite azbuke ugledali na hebrejsku. Zatim sledi, u različitim sačuvanim prepisima ovoga dela, sama azbuka.

Drugi deo Hrabrova teksta je izrazito polemički. Protivnici slovenske pismenosti, zastupnici trojezičnosti koji su stali na put Ćirilu i Metodiju, postavljaju pitanje zbog čega Sloveni imaju 38 slova, a ne 24 kao Grci. Crnorizac dokazuje da i Grci imaju 38 slova, zajedno s jedanaest dvoglasa i tri za brojeve 6, 90 i 900. Trojezična hereza (krivoverno mišljenje da je staroslavenski jezik ravnopravan trima jezicima (hebrejskom, grčkom i latinskom), kojima je bila zapisana Hristova osuda na krstu) postavlja pitanje zbog čega je potrebna slavenska pismenost kad je natpis na Hristovu krstu bio ispisan samo na tri jezika: hebrejskom, grčkom i latinskom. I u ovom slučaju autor ima odgovor, jer ističe: zar ne znaju da Bog nije stvorio prvo ni hebrejski, ni latinski, ni grčki, nego sirijski,

... kojim je govorio Adam, i od Adama do potopa, i od potopa do vremena kad je Bog razdelio jezike kod podizanja stuba...

(podizdnje stuba — odnosi se na podizanje vavilonske kule koja je prema Bibliji trebala dopreti do neba, ali je izgradnju sprečila jezična pometnja graditelja; znači i nered, zbrku i sl.).

Dalje se u tekstu naglašava da još uvek ima živih ljudi koji su videli Ćirila i Metodija, po čemu se može zaključiti da je i Hrabar bio Klimentov, Naumov i Konstantinov suvremenik, a svojim delom jedan od izravnih nastavljača ćirilo-metodijskog dela. U tekstu je navedena i godina kad je nastala slovenska azbuka, a to je početak moravske misije 863. godine. Borba za prevlast nad Slovenima između Istočne i Zapadne crkve dominirala je u IX. veku. U srednjovekovnoj bugarskoj državi prevladao je grčki uticaj. U tom je razdoblju bila neminovna obrana i zaštita slovenske pismenosti. Vatrena i iskrena zaštita slovenske pismenosti mogla se očekivati od Ohridskog književnog centra, gdje je Klimentova ćirilo-metodska glagoljska tradicija nastavila živeti, neposredno posle Metodijeve smrti 885. godine.

U ohridskom srednjovjekovnom centru negovala se glagoljska tradicija, o čemu svedoče brojni spomenici koji su potekli iz njega. U slavistici prevladava mišljenje da je autograf toga teksta, koji nije sačuvan, napisan glagoljicom, kao što je i Azbučna molitva episkopa Konstantina napisana glagoljicom. Nije slučajnost da je nekoliko naučnika nastojalo povezati ličnost Crnorisca Hrabra s Klimentom ili Naumom, jer tekst pruža brojne argumente o autoru kao pripadniku ili predstavniku Klimentova Ohridskog književnog centra.

Ime Srba vezuje se neposredno za vreme posle građenja Vavilonske kule. O tome se ukratko govori u takozvanom Pajsijevom rodoslovu, koji je sastavljen svakako pre 1642. godine: „Još posle deobe naroda Srbe je nazvao neki Jelin, koji je Jeladu naselio. I u građenju kule izmešaše se jezici i otada prozva se Srbin i otada je prošlo mnogo godina." (Stari srpski rodoslovi, str. 40)

U XVII veku, uporedo sa sve većim zanimanjem za hronografe, u srpskoj književnosti su se našli mnogi izvodi iz Povesti minulnh leta kijevo-pečerskog monaha Nestora. Tako, u jednom srpskom zborniku s kraja XVII veka čitamo Nestorovo kazivanje i o slovenskom kao jednom od sedamdeset i dva jezika:

„O slovenskom jeziku i ruskom i od kojega su Nojevog sina. U građenju kule kada je Bog razdelio ljude na 72 naroda (= jezika), rasejao ih po zemlji i kulu razrušio velikim vetrom, ostalo je između Sirije i Vavilona 5433 sežanja, i u širinu toliko. I posle izmešanosti jezika primiše Simovi sinovi istočne strane, Hamovi južne strane, a Afetovi zapad i severne strane. I od sedamdeset i dva jezika bejaše jedan slovenski jezik od plemena Afetova."

Ime uz naslov (O pismenъhь črьnorizca Hrabra) odnosi se na sastavljača spisa, kako je pretpostavljeno još početkom XIX veka, kada je delo postalo predmet filoloških proučavanja. Većina istraživača je u „črnoriscu Hrabru" nalazila pseudonim iza kojega bi se krio neko od poznatih ličnosti iz vremena posle Metodijeve smrti i progona učenika Solunske braće. Tako, pretpostavlja se da bi među Metodijevim učenicima to mogao biti Naum Ohridski (M. Vajngart, A. Mazon, A. Vajan, J. Vajs, F. Grivec, B. Koneski, V. Štefanić) ili Kliment Ohridski (F. Snopek; V. Mošin — dok je bio u Bugarskoj, pred odlazak u Makedoniju). U prestonici Preslavu raspravu je mogao da sastavi Jovan Egzarh (K. F. Kalajdovič, G. A. Iljinski), car Simeon (V. Zlatarski — dok je Simeon bio monah, između 889. i 893) ili monah Doks, Simeonov brat (E. Georgijev).

Izvorni, staroslovenski tekst Hrabrova spisa nije sačuvan. Danas se, međutim, širom Svete Gore, Srbije, Jadranskog primorja, Rumunije i Rusije nalazi osamdeset prepisa (od XIV do XIX veka) u svim slovenskim redakcijama. Tradicija Hrabrove rasprave vrlo rano je prihvaćena u srednjovekovnoj Srbiji. Od dva sačuvana srpska prepisa, jedan, stariji (Pivski) iz XV—XVI veka, u tekstološkom pogledu ide u red dobrih prepisa.

Pored osnovnog Hrabrovog teksta, kod Srba je bila poznata i dosta retka prerada O pismeneh (Marčanska varijanta), slična sa jednom bugarskom.

Marčanski tekst se nekim svojim osobenostima razlikuje od drugih redakcija i varijanata (naslov kao u sinaksarskom žitiju ili pohvali; početak kao u sinaksarskom žitiju; Adamov jezik je bio „ruški", a ne „sirski").

Suprotstavljajući se nepomirljivom shvatanju trijezičnika o isključivoj važnosti jevrejskog, grčkog i latinskog, Hrabar se u filološko-istorijskom postupku svoje rasprave dotakao mnogih pitanja, koja izlaze iz okvira ovog ogleda. Izdvojićemo samo jedan odlomak u kome Crnorizac izlaže podelu na narode, jezike i veštine. I pored toga što je osnovni sklop i sadržaj preuzeo od vizantijskog pisca Teodorita Kirskog (V vek), Hrabar je svoju priču trajno ugradio u shvatanje o skladnosti podele na narode, jezike i veštine. Podstaknut isključivošću trijezičnika, Crnorizac u dokaze svog polemičkog postupka uvodi važnu činjenicu sirijskog jezika i sve što je vazano za njegovu sudbinu:

„Ali da kažemo kako se iz svetih knjiga naučismo — da sve po redu biva od Boga, a ne od drugoga. Jer Bog prvo nije stvorio jevrejski jezik, ni latinski ('rimski'), ni jelinski, već sirijski, kojim Adam govoraše, pa i od Adama do potopa i od [potopa] pa dokle Bog ne razdeli ('razdeli') jezike prilikom građenja kule, kao što piše (u knjizi Postanja) kada se razdeliše jezici. I kao što se jezici razdeliše ('razmesiši'), tako se i naravi ('nravi') i običaji ('običaje') i propisi ('ustavi') i zakoni ('zakoni') i veštine ('hitrosti') [razdeliše] na narode ('jeziki'). Egipćanima [se dade] zemljomerstvo ('zemljemerije'), a Persijancima i Haldejcima i Asircima — zvezdarstvo ('zvezdočatije'), vračanje ('vlšvenije'), lečenje ('vračevanije'), čaranje ('čarovanije') i sve veštine ljudske. Jevrejima, pak, svete knjige u kojima je napisano kako Bog stvori nebo i zemlju i sve što je na njoj i čoveka i sve po redu, kao što piše. Jelinima — gramatiku, retoriku, filosofiju."

Evo jedan citat iz starijeg prepisa:

PREŽDE UBO SLOVENE NE IMEHU KNIG NO ČRЪTAMI I REZAMI ČЬTEHU I GATAAHU POGANI SUЩE. KRЪSTIVŠEŽESЯ RIMЪSKAMI I GRЪČЬSKIMI PISMENЫ NUŽAAHUSЯ SLOVENSKU REČЬ BEZ USTROENIЯ.

Prema tome, kaduđer Hrabar je razlikovao dva stepena slovenske pismenosti: 1) do prihvatanja hrišćanstva, 2) posle primanja hrišćanstva. Sa prihvatanjem hrišćanstva, Sloveni su počeli da pišu latinskim i grčkim slovima, ali "bez pravila", odnosno, kako se kome dopadalo ili činilo zgodnim. Tako je trajalo dugo, nastavlja Hrabar, i zapravo je prošlo više od 220 godina (ogroman period) dok se nije pojavio Konstantin Filozof. Za početak Ćirilovske pismenosti Hrabar smatra 863.godinu. Hrabru je bio poznat i predhodni, dohrišćanski stadijum pismenosti "crtama i rezovima". Naučnici smatraju da je u tom odlomku sve jasno i razumljivo, ali u stvari baš i nije tako.

Izraz "čtjohu" i "gataahu" ne može se tretirati kao jasno razumljiv. Po smislu rečenice, može se pretpostaviti da se radi o "čitali" ili "pisali", ili tačnije "brojali" i "čitali". Međutim, reč "gataahu" se ne uklapa. Ni za reč "čtjohu" takođe ne možemo biti uvereni da je ispravno razumemo, pošto postoje dve bliske reči "čest"- brojati i "čitat" - čitati. "Čtjohu" bi prevashodno valjalo smatrati za "sčitat", odnosno, da su za brojanje koristili crte i rezove. Što se tiče reči "gataahu" čini se da je reč o lapsusu: ne "gataahu", već "čataahu" pošto se slova Č i G pišu vrlo slično i lako se mogu zameniti. Pretpostavljamo, dakle, da se u originalu radi o "čatjahu", to jest čitahu, a da je prepisivač netačno pročitao tu reč.

U svakom slučaju, Hrabar je početkom 10. veka jasno ukazivao da su u prošlosti Sloveni imali sopstvenu pismenost.


(domatrios)

Literatura:
Đorđe Trifunović, Stara srpska književnost, Beograd 1995.
Radivoje Pešić, Velesova knjiga, Beograd 2000.
Vera Antić-Stojčevska, Makedonska književnost, Zagreb, 1988.
Biljana Jovanović-Stipčević, Marčanska varijanta „Skazanja o sloveseh" Srnorissa Nrabra, Slovo, 14, Zagreb 1964, str. 52—58.

Izvor: Wikipedia