Fizičari su uložili puno truda na osmišljavnje teoretski prihvatljive mašine za putovanje kroz vreme. U svim tim istraživanjima početna tačka su - crne rupe.
    Ta, još nedovoljno istražena, nebeska nazovi tela poznata su po tome u što u sebe uvlače sve što se nalazi u njihovoj okolini uključujući i svetlost, a ono što jednom u njih udje nema mogućnost da ikada više izadje. One, medjutim, poseduju i neke druge osobine kao što je na primer način na koji zakrivljuju prostor-vreme oko sebe.
    Crna rupa je beskrajno gusta što prevedeno znači da privlači strukturu prostor-vreme do kidanja formirajući dubok trag dopunjen sa tankim procepom na dnu. Ta njena osobina ujedno je večito ostavljala pitanje šta se nalazi sa druge strane tog procepa.
     U traženju odgovora, Einstein i Nathan Rosen su 1935. godine razvili teoriju po kojoj je mali procep jedne crne rupe povezan sa procepom druge crne rupe povezujući dva različita dela prostora-vremena kroz uzan kanal. Ta ideja nazvana je Einstein-Rosenov most i predstavlja crnu rupu koja je povezana sa svojom slikom u ogledalu. Takav most omogućuje da se iz unutrašnjosti jedne crne rupe predje u unutrašnjost druge i predstavlja prečicu našem zamišljenom putniku kroz prostor-vreme.
    Naravno, kao što je to uvek slučaj kod nedovoljno istraženih naučnih postavki, i ovde se potkrala jedna mana. Problem je u tome što je kanal formiran izmedju dve crne rupe minijaturan, manji od centra jednog atoma i ostaje otvoren samo delić sekunde. Čak i svetlost, kao najbrži entitet u univerzumu, ne bi imala dovoljno vremena da prodje.
     Zvuči surovo, ali bez obzira na jačinu letilice našeg putnika on će neizbežno biti iskidan od neizmerne gravitacione sile crne rupe. Zbog ovog ali i drugih problema Einstein-Rosenov most je sve do 1980. smatran nemogućim.
    Ako su Einstein i Rosen arhitekte ove pretpostavljene prečice kroz vreme-prostor onda je Kip Torn (Thorne) njen strukturni inženjer. Počeo je od grube skice koju su za sobom ostavili Einstein i Rosen da bi na kraju razvio algoritam koji matematičkim terminima striktno opisuje fiziku rada mašine za putovanje kroz vreme.
    Iako smo u smislu tehnološkog razvoja od konstrukcije te mašine udaljeni mnogo vekova ovaj rad dokazuje da je putovanje kroz vreme moguće, bar u teoriji.
    Torn je morao da pronadje način da zadrži kanal otvorenim dovoljno dugo da se kroz njega može proći. Potrebna mu je bila supstanca koja bi mogla da se odupre ili neutrališe dejstvo crne rupe - antigravitacija. Umesto da deluje privlačno antigravitacija ili negativna energija deluje odbojno. Prema teoriji, antigravitacija bi bila smeštena u kanal otvarajući ga dovoljno da kroz njega može da prodje astronaut pa čak i letilica. Dakle tajna je u antigravitaciji ali problem je pronaći je.
    Trenutno najbolji kandidat za stvaranje koncentrisane antigravitacije predstavlja Casimir-ov efektat koji se stvara izmedju dve ravne metalne ploče. Ukoliko im je rastojanje na nivou debljine jedne vlasi kose, pod odredjenim i strogo kontrolisanim uslovima, stvara se mala količina negativne energije, koja bi, ako se nekim posebnim uredjajima vičestruko poveća, mogla da prestavlja rešenje. Ta negativna energija bi mogla da drži kanal otvirenim i ublaži dejstvo gravitacije, čime bi bilo sprečeno da putnik bude iskidan.
    Pre desetak godina, tačnije 1991. godine, pojavila se još jedna zanimljiva ideja za putovanje kroz vreme.
    Astrofizičar  Džej Ričard Got Treći (J. Richard Gott III)  smatra da bi hipotetički objekti nazvani "kosmički prestenovi", mogli da omoguće astronautima putovanje unazad kroz vreme.
    Kosmički prstenovi su beskonačno dugi, širine jednog atoma i takve gustine da bi par milja jednog prstena bilo teže od cele Zemlje. Da bi omogućili putovanje kroz vreme dva kosmička prstena moraju biti savršeno paralelna, da putuju približno brzinom svetlosti ne bi li projurili jedan pored drugog kao dva automobila koja se kreću autoputom u suprotnim smerovima. Pri prolasku ovih prstenova jedan pored drugog vreme-prostor postaju potpuno poremećeni što bi trebalo da omogući našem putniku da se vrati unazad kroz vreme.
Katarina Pleština