Crna Legija

Crna legija je bila elitna jedinica Ustaške vojske nastala za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Zapovednik Crne legije je bio Jure Francetić a zamenik mu je bio Rafael Boban. Pripadnici te jedinice su počinili veliki broj ratnih zločina na području NDH.

Istorijat

Službeni naziv te vojne jedinice je bio "1. ustaška pukovnija". Činile su je u početku dve sarajevske ustaške jedinice od oko 800 ljudi, pod zapovedništvom Bećira Lokmića. Nakon njegove pogibije zapovedništvo je preuzeo poverenik Glavnog ustaškog stana za Bosnu, sa činom satnika Ustaške vojske, Jure Francetić koji zajedno sa Antom Vokićem obavlja popunjavanje i organiziranje ustaških vojnih jedinica za borbe protiv ustanika u istočnoj Bosni.

Nakon stvaranja NDH u istočnoj Bosni buknuo je partizansko-četnički ustanak protiv vlasti NDH. Francetić spaja III vojnu jedinicu zajedno sa Rafaelom Bobanom i osniva Crnu legiju kao pukovničku ustašku formaciju. Taj nadimak jedinica dobija po crnoj odeći, jer sukna druge boje, odnosno svetlozelene koja je bila propisana za odore Ustaške vojske, tada u skladištima nije bilo osim crne.

Crna legija bila je dobro opremljena, naoružana i pokretna a izobrazbeni centar joj je bio na Koševu u Sarajevu. U početku je brojala 1200 do 1500 ljudi.

O uspešnim borbama koje je ta elitna ustaška jedinica vodila po raznim krajevima Bosne, a u početku i Hercegovine (poslije su nakon reokupacije demilitarizirane zone Talijani zabranili ustrojavanje i djelovanje ustaških postrojbi na tom području), svjedoče mnoga vojnička odličja dodjeljena njenim pripadnicima. Vojnički red "Željeznog trolista sa hrastovim grančicama" bio je dodjeljen pričuvnom ustaškom natporučniku (kasnije pukovniku) Franji Sudaru "za hrabro vođenje I. bojne Crne legije u istočnoj Bosni od svibnja 1941., te u ostalim borbama kao zapovjedniku posade Nevesinja i kod Han Pieska". U veljači 1942. Crna legija je na planini Romaniji porazila 4000 četnika pritom ubivši 3000 a ostale protjeravši iz okolice Vlasenice i Srebrenice preko rijeke Drine u Srbiju dok je u svibnju 1942. porazila 4500 četnika koje je vodio major Dangić. Vodila je i mnogo uspješnih borbi sa partizanskim jedinicama u srpnju 1942. u zapadnoj Bosni kada je jedna nepotpuna bojna Crne legije pod zapovjedništvom Rafaela Bobana u dva dana i dvije noći borbe obranila Kupres od nekoliko partizanskih brigada. Kako je Crna legija pobjeđivala tako su i Jure Francetić i Rafael Boban dobivali veće činove u Ustaškoj vojnici.

Kad je 26. kolovoza 1942. ustaški pukovnik Jure Francetić postao zapovjednik "stajaćih djelatnih sdrugova" Ustaške vojnice, zapovjedništvo nad Crnom legijom preuzeo je ustaški pukovnik Ivo Stipković. Pukovnika Francetića ubili su 27. ili 28. prosinca 1942. partizani kod Slunja, kad se zrakoplov kojim je letio morao prisilno sletiti zbog kvara. Crna legija odnosno I. pukovnija, pretvorena je u I. ustaški stajaći zdrug, a Bobanova bojna (III.) u V. ustaški zdrug. Do kraja 2. svjetskog rata I. i V. ustaški zdrug vodili su mnogo borbi noseći svoje stare crne odore.

Izvor: Wikipedia

Одличан текст који објашњава пад слободне српске територије источне Босне 1942., "јунаштво" легионара и комунистичку издају.

ХРВАТСКИ МИТ О "ПОХОДУ НА ДРИНУ"

Пише:Никола Станојевић

У хрватској дневно-политичкој “историографији” значајно место,када је реч о догађајима из Другог светског рата,заузима Францетићев тзв. Поход на Дрину."Црна легија" је представљана као “елита” усташких формација,чиме се посредно стављало до знања да је усташка војска као целина имала велику борбену вредност а да су црнолегијаши или црнци,само њен један али најбољи део.Међутим не би било лоше проанализирати те њихове велике “подвиге” при “обезбеђивању источних граница НДХ”.

Пре свега,у јануарској офанзиви 1942,четницима,а у мањој мери и комунистима,Немци су нанели озбиљне губитке.Готово цела Источна Босна,сем већих градова била је у то време у рукама Дангићевих четника.Његове снаге,Немци су процењивали на око 20.000 добро извежбаних бораца,који поред осталог имају и неколико топова!С друге стране,комунисте (заједно са пристиглом главнином из тзв.Ужичке републике) процењивали су на 6-8.000 слабије извежбаних и организованих људи.[1]
Долазећи преко Дрињаче из Србије четницима иза леђа,Немци успевају да разбију четничку опсаду Зворника и да заробе већи број четника (калкулише се чак са око 600 њих) заједно са капетаном Ристом Ћуковићем.Душан Трбојевић,учесник тих догађаја сведочи:”Ми смо (мисли се на Церску бригаду капетана Рачића која је децембра 1941.прешла у Босну - моја прим.) од мајора Дангића добили наређење да се уклонимо са пута који преко Власенице води за Хан Пијесак и да не примамо борбу јер би народ тог краја био поново изложен немачким одмаздама.Придржавали смо се Дангићеве наредбе и пропустили Немце да прођу до Хан Пијеска и да се поново врате за Зворник.”
Ту на Хан Пијеску немачке скијашке јединице заробљавају десетак партизана из истуреног одељења за заштиту главног партизанског команданта те области Славише Вајнера,”Чиче са Романије” како су га његови људи звали,који се тада налазио у Пјеновцу код Хан Пијеска.Заробљени партизани пристају да свог команданта увуку у клопку.По Трбојевићу -”Немци су им наредили да зову команданта и да јаве да буде безбрижан јер из правца Хан Пијеска нема никакве опасности.Немци су такође добили све информације о одбрани Пјеновца па без задржавања кренуше ка њему.Као и у Хан Пијеску успели су да непримећено опколе место.Када их је приметила Вајнерова стража,партизани су већ били опкољени са свих страна као и њихов командант који се налазио у жељезничкој станици.”[2]
Трбојевић греши у својој књизи када каже да су то били припадници “Принц Еуген” дивизије,јер она тада још није ни формирана.Вероватно је реч о деловима пука “Бранденбург” чији су припадници такође говорили српски и који су били специјално обучени за против-герилско ратовање.
О Вајнеровој погибији писао је и Родољуб Чолаковић:”21.јануар био је за нас тежак дан.Тога дана нападнут је код железничке станице Пјеновац Шумадијски батаљон.У тој борби погинули су Славиша Вајнер Чича,Милан Илић,командант,и Драганче Павловић политички комесар батаљона и са њима педесет и девет бораца.Та погибија све нас је дубоко потресла и ожалостила…Једно немачко смучарско одељење избило је од Малог поља на брдо више станице,а коњичко одељење дошло је железничком пругом од Берковине.Они су изненада отворили паљбу из аутомата и пушкомитраљеза и од простора пред станицом направили праву људску касапницу.У том теснацу наши борци се нису могли честито ни окренути а камоли развити за борбу.Све је то трајало неколико минута.Нијемци су затим упали у станицу и одмах кренули низ пругу према Олову,гонећи оне наше борце који су се извукли испред станице и пошли пругом.”
За издају Вајнера,Чолаковић наравно криви четнике.”Доцније смо сазнали да су Нијемце провели из Хан Пијеска до Пјеновца четници Милан Бабић,син Аћимов (локални четнички старешина - м.п) из села Кусача,и Душан Чоловић из Берковине.Чича је управо излазио из станичне телефонске говорнице кад су Нијемци запуцали…”[3]Очигледно је да је преко телефона разговарао са заробљеним партизанима из обезбеђења,о којима je претходно било речи,који су га управо обавештавали да “нема никакве опасности из Хан Пијеска”.Иначе,са војничке тачке гледишта,напад скијашког одељења Немаца у Пјеновцу,био је савршено испланирана и изведена акција!
Елем,Немци за свега десетак дана офанзиве успевају да овладају комуникацијом Зворник-Власеница-Хан Пијесак-Соколац-Сарајево као и Соколац-Рогатица-Вишеград.
У операцијама (започетим 15.јануара) су учествовале 342. и 718.немачка дивизија,уз слабу,готово никакву ангажованост у борбама домобрана и “Црне легије”.Бадер је известио да су у тим борбама герилци претрпели велике губитке тако да сада Дангић има око 10.000 бораца (дакле половину од броја пре офанзиве) а комунисти око 3.000...Помиње велике количине заплењеног оружја,па чак и један Дангићев тенк[4],вероватно заплењен у борби са усташама.
Ево како те догађаје описује капетан Милорад Момчиловић,који ће постати командант Романијског корпуса,у извештају Петру Баћовићу,писаном 7.јуна 1942. о дешавањима у Источној Босни за протеклих годину дана:“11. januara dobivene su prve vesti o koncentraciji Nemaca u Zvorniku,Tuzli,Palama i Višegradu i o nameri da napadnu Istočnu Bosnu.Ova vest je u privremenu upravu unela krajnu pometenost i paniku.Svakog časa su se izdavala obaveštenja i naređenja u kojima se ogledala nesposobnost i strah.Najzad je uprava izdav naređenje da se ne prima borba utekla u Srbiju prepustivši komandante odreda samima sebi.U pojedinim naređenjima davana je nada da četnicima neće ništa.Ovo je imalo za posledicu da nam je zarobljeno oko 600 - 700 ljudi i nekoliko oficira.
Nemci su se zadržali u Bosni svega nekoliko dana a posle njihova prolaska Hrvati su se takođe povukli ne smejući se zadržavati.Izgubili smo samo Olovo, Sokolac i Rogaticu koje su poseli Turci i Hrvati i Foču,Goražde i Čajniče koje su zauzeli komunisti.” [5]
У тој офанзиви први пут су се „истакли“ црнолегијаши,наравно не на бојном пољу већ у ономе што су најбоље знали да раде.Кријући се иза надирућих Немаца,лешинарски су упадали у подручја која су немачки војници заузимали од устаника.
На Романији спаљују села Боговађе,Росуље,Хоточину и кољу преко 200 лица.На Палама убијају 30 особа а злочине врше и у Подроманији,Соколцу,Гласинцу,Газиводама,Балтићима,Бјелосавићима...На Деветку хватају неколико збегова и на лицу места убијају све који су им пали шака.Након уласка у Рогатицу,Францетић наређује хапшење преосталих Срба.Сви који су похапшени,њих 68,одмах су ликвидирани.У Горњем Осову су
заклали 33 лица(17-оро деце млађе од 14 година) у три куће а затим их запалили.У селима Варошиште,Шљедовићи,Старчићи,Клисура,Борике живе спаљују 70 особа.У Миљковићима су убили 30 лица,у Осоју 80,у Дубу 80...

Истовремено,у италијанској окупационој зони,комунисти изненада нападају и од четника,без пруженог отпора заузимају Фочу и Горажде,а држали су и друга места из те области (Рудо,Чајниче,Међеђу,Устиколину...).Тито наређује Првој пролетерској бригади да се окупи у Фочи,јер планира да се у њој смести са својим Врховним штабом (многи ће се због извршења те наредбе посмрзавати на Игману).
С обзиром да су немачки гарнизони у планинама источне Босне били мање-више одсечени један од другог,да им је снабдевање било отежано,што због лоших путева и дубоког снега,што због опасности од препада герилаца,Немци остављају (тада су још веровали у њихове војничке способности) усташко-домобранске посаде по заузетим местима (Пале,Соколац,Рогатица,Подроманија и Хан
-Пијесак) док веће градове (Сарајево и Зворник) задржавају за себе.У Вишеграду се налазе Италијани,а Дангићеви четници успевају да поврате нека места која су им Немци пре тога одузели - Власеницу,Борике,Братунац,Mилиће и Сребреницу.
Али и тих неколико места које су четници држали,за Тита је било превише.“Сви одреди треба да усагласе своја дејства а то је:да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја!“- гласи његова наредба од 8.фебруара.[6]
У том циљу,он врши неопходне организационе,пропагандне и друге припреме.Најпре су у Кифином селу 20.фебруара ликвидирали Бошка Тодоровића,после Дангића најзначајнијег официра Источне Босне и Херцеговине.
Затим је у Чајничу формирана Друга пролетерска бригада,у чији састав улазе борци бившег Чачанског и Ужичког партизанског одреда.Ударну песницу у нападу на четнике требало је да чини Друга пролетерска ојачана са три батаљона Прве пролетерске,под јединственом командом Коче Поповића.
О атмосфери пред напад на четнике сведочи Чолаковић:“Данас (6.марта-м.п) сам присуствовао једној лијепој и узбудљивој свечаности.Београдски батаљон Прве пролетерске примао је у присуству друга Тита заставу Врховног штаба.Батаљон је био постројен код железничке станице у Фочи.У ставу мирно стоји око двјеста прекаљених бораца...Окренут према батаљону,држећи црвену заставу у руци,говори им Фића Кљајић,политички комесар бригаде.Фића је узбуђен;говори страсно,понесено,све се тресу ројте на застави.Под овом заставом борили су се борци Париске комуне и Октобарске револуције.То је застава пролетерска која се ни по који цијену не смије осрамотити...Висок млад заставник,радник,примио је из Фићиних руку заставу и заклео се пред свима да ће је чувати више од живота.Послије тога одјекнула је пјесма.Стајали смо у групицама око батаљона и разговарали.У разговору рече ми Коча да одлази на сјевер,да гони четнике.
- Када,упитах га.
- Вечерас.Иде Друга и делови Прве,а ја сам одређен за команданта групе.
Отишао сам другу Титу и замолио га да и ја пођем са бригадама на сјевер.Познајем прилике и људе у тим крајевима и могу помоћи штабу групе у политичким питањимa (тј. у одвајању босанских четника-сељака од официра,нарочито оних из Србије,што ће им и те како поћи за руком.Наравно,било је ту и повређене личне сујете - Чолаковић је пре тога био Рачићев заробљеник - м.п). Друг Тито се сложио да пођем.“ [7]
Већ у ноћи 7/8 март,нападају четнички штаб у Борикама.Четири њихова батаљона опколила су место а изненађени четници су се забарикадирали у згради бивше државне ергеле одакле су пружали отпор.“Штаб Друге пролетерске“- сведочи Чолаковић.“рачунао је да ће четници давати већи отпор,јер док су наши прилазили главној згради,пуцњава из зграде била је жестока;осим пушака,четници су имали и два тешка митраљеза који су непрестано штектали.Само благодарећи ноћи наши су прошли без већих жртава,јер је прилаз згради врло тежак - по брисаном простору.Али кад су се наши подвукли згради и почели да бацају бомбе и да пријете да ће запалити зграду - међу четницима је настало комешање.Почело је жучно објашњавање између официра и четника сељака,који су били склони да се предају.Наши су иза заклона слушали кратке дијалоге четника ухваћених у клопку.Пљуштале су псовке,чули су се узвици.“Гини ти,а ја нисам луд“,и томе слично.Да би још више деморалисали четнике,наши су с времена на вријеме бацали бомбе.Наступила је тишина у згради,а послије тога још жучнија свађа међу четницима.Најзад су официри увидјели да се не могу бранити и почели да преговарају...“ [8]
Четници у Борикама,били су прва жртва ове комунистичке експедиције.Али не сви четници у Борикама.Комунисти су добро знали у ком правцу да усмере своју пропаганду.Говорећи како се не боре против обичних четника,локалних сељана који су честити људи,већ само против издајника-официра,поготово оних који су дошли из Србије да “свађају нас у Босни”,комунисти су тотално паралисали сваки озбиљнији отпор њиховој злочиначкој акцији.Четници сељаци,са своје стране,делом верујући у бајке о једном заједничком “српском” покрету отпора,делом из себичног егоцентризма (“Гини ти,а ја нисам луд“),нису ни помишљали на то да партизанима борбом стану на пут.При том им уопште није било важно шта ће се десити са официрима који партизанима падну шака.
Тако,на упорна убеђивања старешина да отварају ватру на партизане,јер им нема спаса ако их заробе,они узвраћају псовкама и тврдњом да су официри криви за њихов садашњи положај.Видевши да са таквом „војском“ не могу постићи ништа,и официри се предају на милост и немилост комунистима.Милости,наравно није било.Од око 130 заробљених четника,махом сељака,комунисти издвајају и мучки убијају двадесетак официра и подофицира на челу са поручницима Милорадом Булованом (који је дошао из Србије да би помогао том народу да се одбрани од усташа) и Живком Ђорђевићем (према Момчиловићу убијено је 54-оро).Остале разоружавају и пустају.“Оставили смо на Борикама мању посаду да среди плијен а бригаде су кренуле даље на сјевер,на Дангића и Рачића.Дангић је био у Братунцу,а Рачић око Власенице.Према нашим обавјештењима,морал код четника је слаб,нарочито код мјештана,који неће да се боре против партизана.Испред нас је ишао глас (који су свакако они проносили-м.п) о пролетерима којима ништа не може одољети,што је вриједило колико и добра бригада“- закључује Чолаковић.
Другим речима,колико су те јединице претходне године вределе у борби против усташа,толико сада нису вределе у борби са партизанима.Постојала је 1941-е свест о заједничкој угрожености од усташа и опасности која отуд прети.Зато се у борбу ишло без размишљања.Али таква свест у ово време још није постојала према комунистима.А комунисти су и наступали са тих позиција – борбе против усташа и окупатора,а против „братоубилаштва“.
Међутим,комунисти заобилазе батаљон Радивоја Косорића у Соколовићима и све снаге усмеравају на наредно четничко упориште – Милиће.Косорића не нападају,свакако због тога што ту не могу да искористе своје фразе о „официрском олошу из Србије“
јер је Косорић познати локални четнички старешина.Заобилажење Косорића у широком луку Чолаковић правда тиме што „нисмо имали времена да се задржавамо гонећи Косорића по Деветку;нама се журило да разбијемо официре,четничке главешине.У штабу је добро расположење.Задатак који је добијен од Врховног штаба извршава се према плану.Сви смо увјерени да ћемо за неколико дана разбити официрску банду и отјерати је у Србију.“[9]
И у Милиће комунисти улазе практично без икакве борбе.Просто су ушетали у место.“Ишли су (пролетери - м.п) право на мост преко Јадра.С времена на вријеме застали би,пустили кратке рафале из пушкомитраљеза,на које нико није одговарао,а онда би пошли даље.Прешли су мост,избили пред крчму,пред којом их је подигнутих руку у вис дочекала група четника.Десетак минута касније стигли смо и ми пред крчму.Ту се налазила група од око стотину четника,све сељаци из Милића и Дервенте (село између Милића и Сребренице – м.п),који нису хтели да пуцају на партизане и који су се предали не опаливши ни метка на нас...Један сељак,четник из Милића,који ме је познавао од јесенас,приђе ми и рече:
- Чули смо још неки дан шта је било на Борикама,и мислили смо да одма бјежимо кућама.Али нам рекоше да ви гоните само официре,па ми остали.Ко велимо,нама је свеједно,ми немамо куд од нашије кућа,а официри како знају,и сељак слеже раменима.Заробљене четнике смо разоружали и одмах пустили кућама.“
И у Милићима комунисти ликвидирају једну групу ових заробљеника,која им се учинила сумњивом.[10]“Naš operativni štab, koji se nalazio u Milićima,jedva se spasao bekstvom u poslednjem minutu prema Vlasenicama.”- каже Момчиловић у свом извештају.[11]

Вероватно увидевши да се нешто дешава међу четницима и комунистима,или можда добивши од неког поуздана обавештења да су комунисти почели са нападом на Дангићеве снаге,тек и усташе започињу своју акцију.Зато у причу уводим једног од старешина „Црне легије“,мајора Едварда Црнковића Црног,који је своје „успомене“ објављивао у листу „Дрина“,у бројевима 4-7,1955. године под насловом „Наши Црнци“.Ево шта каже овај злочинац:
„Nedjelja je.U ranu zoru dolazi zapovied za pokret.Po prvi puta od kada postoji Legija pada zapovied,da se sobom ponesu i sve stvari.Vojnici medju sobom šapuću Zagreb,Jadran,Kordun...ali nitko ništa ne zna.Svi se žure i nitko ne ide niti na doručak,iako Martin Vulin sa kuhinjskih vrata galami i prieti sa kutljačom u ruci.Utovarujemo se u kamione i spuštamo se niz Koševo.Prolazimo Pavelićevom ulicom,pa iako su rani sati, sviet dolazi na prozore i maše nam.Prolazimo kraj Gradske viećnice kroz Bendbašu i stižemo u selo Mokro.Tu smo saznali za naš cilj.Kad smo se počeli penjati prema Romaniji,iz prvog kamiona zaori pjesma:
Romanijo,jadna li ti majka
Evo tebi Jurinih momaka....
Na vrhu Romanije se izkrcavamo i krećemo prema Podromaniji.”
У Подроманији се већ налазила усташка посада,још од немачке јануарске офанзиве.Задатак Црнковићевих „црнаца“ био је да из Подроманије продуже за Рогатицу,у којој је такође било усташко-домобранских снага и обезбеде путни правац између та два места.Тај задатак наравно,неће извршити.Већ у првом сусрету са четницима добиће по носу.Ево шта каже даље:
„Ja sam još iztog dana otišao sa jednim vodom prema Rogatici te nakon dva kilometra od Podromanije bio napadnut od četnika.Sklonili smo se kod spomenika (koji tamo stoji još iz vremena prvog svjetskog rata),ali četnici su navaljivali kao mravi,pa smo se morali sa nekoliko ranjenih povući.Nikada neću zaboraviti svog dragog strojničara Saliha Šabica,rodom nedaleko (od) Visokog.Kad sam naime ja došao do spomenika,pozvao sam Saliha,koji se nalazio na cesti,da se uzpne sa strojnicom do mene i da odavde otvori vatru na četnike.Polako se penjao, i kad je već gotovo došao do spomenika,odkotrljao se je natrag na cestu.I tako je to išlo tri puta.Četvrti puta sam mu dobacio jedan konopac,koje smo u početku nosili radi velikog snijega na Romaniji i radi hvatanja konja i dovukao ga formalno do spomenika.Malo sam zagalamio na njega,ali on se je samo nasmiješio.Tukao je neko vrieme iz strojnice, ali opazio sam,da nije siguran u gadjanju.Htio sam mu oduzeti strojnicu i tek sam tada vidio da je ranjen.Tada mi je priznao,da je svaki put,kad se je oskliznuo, dobio po jedan pogodak u nogu tako,da je bio tri puta ranjan…Kako se je već počelo mračiti,morali smo se povući.Nesretni Šabic bio je još dva puta ranjen,posljednji put u trbuh i od te je rane na putu za bolnicu u Sarajevo preminuo.Neka Allah bude milostiv duši ovog primjernog borca i junaka!
Okušali smo četnike,i u prvoj borbi vidjeli smo,da su nam brojčano i po naoružanju nadmočniji.Dao sam prijavak Franceticu i on je odredio,da se u buduće nastupa samo sa satnijama i da nikada ne smijemo daleko od Podromanije.Tako je i bilo.”
Ако оставимо по страни ово инфантилно и очекивано идеализовање усташа,нарочито овог кога не могу да убију ни из петнаестог или ког већ пута,као и ову напомену на крају да су изгубили борбу због „боље наоружаности четника“,Црнковићева изјава је ипак корисна јер се из ње може много тога сазнати о овој „елитној“ усташкој јединици када се сусретне са неким ко има чиме да узврати.Црнковић помиње и једног заробљеника:“Iza ledja nam je u zasjedi bio jedan četnik,kojeg nismo primjetili u onoj gužvi.Poslao sam jedan roj,da ga potraži i nakon pola sata doveli su ga.Bio je Nedićevac,a zvao se je Dušan Markovic,rodom iz samog Kragujevca.”
Црнковић не каже каква је то заседа од једног човека.Очигледно да је овај недићевац залутао с обзиром да није познавао те крајеве јер је био из Србије.Или у најбољем случају реч је о извиђачу,који се није добро снашао у тој улози.Црнковић не каже шта је било са тим заробљеником.Али није ни потребно.
„Црнци“,сада са појачањем,поново покушавају да се пробију до Рогатице,али доживљавају још већи пораз.
„Prije nego li smo krenuli u glavnu i konačnu akciju prema Drini,stigla nam je kao pojačanje 11. domobranska pukovnija iz Sarajeva.Smjestila se je u Sokolcu i Podromaniji,da nakon nekoliko dana krene prema Rogatici.Predhodnice 11. domobranske pukovnije nisu uzpjele da se probiju do spomenika unatoč toga,da im je kao pomoć naknadno poslana jedna satnija a kasnije i čitava bojna (сатнија је чета;бојна је батаљон – м.п).Francetic izdaje zapovied,da treća satnija Crne Legije prokrči put domobranskoj pukovniji.Dolazimo do klisure,skoro na pola puta do Rogatice.Doskora se prvi vod našao obkoljen po četnicima,dok su drugi i treći vodili ogorčene borbe na krilima.Kako je neprijatelj bio nadmočan,to nadporučnik Grcevic,koji je tada zapovjedao trećom satnijom,izdaje zapovjed za povlačenje.Prvi vod se izvlači,dok 2. i 3. i nadalje vode ogorčenu borbu.Kada sam prigovorio nadporučniku Grcevicu radi toga,što pušta dva voda da izginu,odgovorio mi je,da su oni i onako osudjeni na propast i da je bolje, da se barem nešto spasi,nego da svi izginemo.Kao na neku zapovjed momci skoče na Grcevica, razoružaju ga i ja preuzimam zapovjednistvo.Vračamo se u borbu i uspjeva nam spasiti 2. vod i u zajedničkom jurišu uzpjeva nam spasiti i ostatak 3. voda,ali mrtve smo morali ostaviti.Domobranska pukovnija povukla se je,čim je započela borba.”
Наравно,овде сада Црнковић идеализује себе,но небитно;из његових редова јасна је катастрофа која је задесила Францетићеву јединицу.Након овога следи део изјаве који је пун измишљотина,претераног самохвалисања и нелогичности.
„Drugi dan privukli smo se mjestu borbe i našli naše mrtve strašno izmrcvarene.Ruke i noge polomljene, oči izvadjene, a nosovi i uši razbacani.Bez razmišljanja spremio sam jedan vod sa mrtvima u Podromaniju,a sa ostatkom uputio se prema koti gdje se je nalazila četnička komanda.Dali su nam doista ogorčen odpor,ali već pred samo podne uzpjeli smo natjerati ih u bieg.Po prvi puta mogli smo izbrojiti gubitke neprijatelja.Bilo ih je 93 mrtva, 40 ranjenih i 27 zarobljenih.Medju zarobljenima nalazili su se i oni, koji su mučili i kasnije zaklali naše ranjenike iz borbe dan ranijе.Nakon dva dana krenuli smo ponovno prema Rogatici i nakon dvosatne borbe kod klisure natjerali smo četnike u bieg prema Sjenici (треба Стјенице а не Сјеница,то је село на путу Подроманија – Рогатица).”
Одмах запада у очи једна нелогичност.Ако су већ натерали четнике у бекство,зашто их после два дана поново нападају на истом месту где их наводно опет присиљавају у бег.Да је у ствари реч о још једном тешком поразу усташа види се већ у следећим реченицама:“U jednom jurišu naletio sam na strojopuščano gnijezdo i bio ranjen.Prije sam ali još uzpio u gnijezdo ubaciti bombu i tako uništio onoga,koji me je ranio.Bio sam prevezen sa prvih 37 ranjenika u bolnicu u Sarajevo,koje nam je priredilo veličanstven doček.Iza tri tjedna vratim se na položaje u Podromaniju i preuzimam od ranjenog satnika PTB-a Ivana Devcica II., zapovjednistvo 3. satnije.”
Дакле након те борбе у којој је рањен и у којој су усташе како сам признаје одмах у старту имале 37 рањених,бива пребачен у болницу у Сарајево,и након 3 недеље се враћа тамо одакле су безуспешно покушавали да се пробију према Рогатици – у Подроманију.Другим речима,и после три недеље они су још увек на почетном положају.Зато да би релативизовао ту чињеницу,он измишља четнички масакр рањеника,своје подвиге у борби,четничке губитке,силна четничка бекства а четници стално на истом положају итд.Штавише,губици усташа су толики да по повратку на фронт,затиче још једног команданта у својој јединици рањеног – Девчића.Зато они дефинитивно одустају од тог правца и крећу на север према Хан-Пијеску.Питање је међутим да ли би и тамо наступали да није дошло до напада комуниста на четнике у Власеници и Братунцу.

Истог дана када су ушли у Милиће,комунисти доносе одлуку о покрету за Власеницу.“Ријешили смо да одмах ноћас нападнемо Власеницу,па тек онда да кренемо на Братунац.Ако бисмо одмах пошли на Братунац,Дангић би побегао у Србију,а официри из Власенице имали би времена да се извуку и да се преко шуме дохвате Дрине.Због тога,одмах чим се војска нахрани и мало одмори,кренућемо још у току ноћи на Власеницу“- каже Чолаковић.
Добро раположење због уништења „издајника“ не напушта га.“Узбуђивала ме је радосно сама помисао да идемо на Власеницу не на некакве преговоре и конференције са Аћимом Бабићем или Јездимиром Дангићем,или ма каквим ушљивим војводом,него да са оружјем у руци ријешимо питање хоће ли Власеница бити устаничка,како је почела у августовским данима прошле године (то колико ће бити „устаничка“ видеће се касније када усташе крену на њу – м.п) или ће бити издајничко гнијездо,у шта су је претворили четнички официри.“
У Власеници је остао само Грмечко-крајишки одред под командом капетана Предрага Марковића – Алемпија.Као и у Милићима и овде четници из околних села напуштају јединице и склањају се кућама због чега капетан Пејић не успева да организује одбрану па се склања у Братунац.И у Власеницу комунисти улазе без испаљеног метка,и разоружавају окупљене четнике.
Разлог останка Грмечко-крајишког одреда у Власеници био је тај,што је његов командант био симпатизер комуниста,и што је имао за циљ да га преведе у партизане.Тај одред који је месец дана пре тога дошао из Србије,чиниле су избеглице из Босанске Крајине уз нешто мало Славонаца.Командант одреда,капетан Марковић почео је да шурује са комунистима још у источној Србији 1941. године.Након почетка грађанског рата,четници покушавају да га ликвидирају због сарадње са партизанима због чега он бежи и склања се у Београд где се повезује са комунистичким илегалцима.О његовом доласку у Босну,Чолаковић каже:“Почетком фебруара 1942. године окупљао је у Београду четнике добровољце за Босну Богдан Дакић.Он је то радио у споразуму с Миланом Недићем и Миланом Аћимовићем.У тај одред ступили су и неки наши симпатизери да би на тај начин прешли у Босну и пребјегли у наше одреде.Тако је урадио и Марковић,а с њиме Миша Трпковић и још два-три официра,који су се вратили из њемачког заробљеништва.Марковић се ставио под нашу команду.Предложио је да се његов одред очисти од несигурних елемената и одмах упути на положај...Сложили смо (се) с његовим предлогом,и Коча је одмах издао наређење да се оним разоружаним четницима из Марковићевог одреда,за које Марковић и Трпковић рекну да им се може вјеровати,врати оружје.“[12]
Своје пароле о „издајницима официрима који су дошли из Србије да нас заваде“ комунисти заборављају у Марковићевом случају.Tакође,прећуткују и то да и њихове пролетерске јединице углавном сачињавају људи из Србије.
Иначе о овом трансферу пише и секретар Земљорадничке странке Лазар Тркља у извештају Дражи о ситуацији у Источној Босни,крајем марта 1942:“Veliku teškoću čine i mnogi ljudi u akciji koji bi želeli da se što više afirmišu,tako da to stvara u organizaciji i načinu vođenja akcije velike štete.U poslednje vreme najvišu pažnju izazvao je kapetan Dakić,ranije u Homolju.On je naglo počeo da prebacuje ljudstvo u Bosnu.Njegovi odredi čim su došli partizani,kompletni su im se pridružili.Njegovo ponašanje više je nego zagonetno.Svi se slažu da može da služi svakome.Ubijstvo Pipana (поручник Славко Пипан - м.п ) možda je u suštini delo komunista koji su bili u Homoljskom odredu,jer kapetan Marković kao glavni akter ubijstva prešao je u Bosnu i ceo odred preveo partizanima.”[13]
Према Момчиловићу – “Komandant sreza u Vlasenicama rezervni potporučnik Mićić Momčilo hteo je da brani Vlasenice ali su ljudi (Grmečki i Sremsko-Slavonski odred kao i nešto meštana - svega oko 100 ljudi) odbili da se bore sa »braćom«.Oni su se razbegli i jedan deo komunisti su pohvatali i neke streljali.”[14]
У то време,као што је већ речено “црнолегијаши” из Подроманије у велико крећу на Хан-Пијесак.О борбама са њима Трбојевић пише:”Добили смо наређење од мајора Дангића да се што пре пребацимо у простор испред Хан-Пијеска у сусрет злогласној усташкој “Црној легији”,под командом познатог злочинца Јуре Францетића.Ми смо јој изашли у сусрет на пет километара испред Хан-Пијеска и припремили положаје.Дангићевим четницима су командовали капетани Милош Миша (тј. Милорад – м.п) Момчиловић и Бора Митрановић,а Церским четничким одредом (тј. бригадом – м.п) сам Драгослав Рачић,који је уједно био и командант операције на овом сектору.У борбама је учествовао и Личко-Кордунашки одред под командом капетана Глумца и Лапчевића,који су неколико дана раније били дошли из Србије.
Борба је примљена уз обостране губитке.Ми смо заробили једног усташког потпоручника са десетак војника.Случај је хтео да тај Хрват падне у руке своме класном другу из академије потпоручнику Бори Теодоровићу,командиру аутоматске чете Церског одреда.Усташа се понадао да ће бити поштеђен када је срео свог класног друга Бору,али се преварио:и Бора је,као и сви ми,знао ко су злочинци из злогласне Францетићеве легије.“[15]

Други учесник тих борби,капетан Момчиловић,у поменутом извештају каже:”Kroz svo ovo vreme ustaše nisu mirovali.Pripremili su se, po njihovom mišljenju,za konačan obračun.Od Hrvata ustaša i muslimana koji su izbegli od svojih kuća Jure Francetić (emigrant) obrazovao je Crnu legiju sa crnom uniformom.U njoj su sakupljeni najveći zlikovci i činili su takva zverstva da ih se gnušaju čak i ostali delovi ustaša.Obrazovana je i železnička vojnica.Oni su izvanredno naoružani tako da svaka desetina ima 2 puškomitraljeza sa masom teških mitraljeza i nešto bacača i topova (док усташа Црнковић тврди да су четници били боље опремљени како би оправдао пораз своје јединице – м.п).”
Krajem februara (тачније у првој половини марта – м.п) ovi specijalno opremljeni delovi (imali su i krplje) preduzeli su ofanzivu od Sokolca ka Han Pijesku.Baš u to vreme mi nismo imali municije.Vođene su ogorčene borbe oko Žljebova,Krama i Han Pijeska i ustaše su uspeli da prodru na Han Pijesak.Sa njima je lično bio Francetić (poglavar za Bosnu i Hercegovinu).Oni su upali u Pijesak ali nisu mogli držati ceo put od Romanije do Pijeska te smo ga na nekoliko mesta presekli a Pijesak opkolili sa nadmoćnom snagom.”[16]

Међутим,Трбојевић тврди да су четници плански пропустили усташе да се споје са њиховом посадом у Хан-Пијеску,како би их тамо лакше опколили и све заједно уништили.”Добили смо наређење да се под борбом постепено повлачимо према Хан-Пијеску и да коначно навучемо усташе да уђу у само место,како бисмо могли лакше да их опколимо и приступимо уништавању њихове главнине.Све се одвијало по плану и усташе су ушле у место,које смо убрзо опколили са свих страна.Преко 2000 наших бораца опседало је сам Хан-Пијесак,док су неки делови наших јединица упућени ка Романији ради спречавања евентуалног доласка помоћи опкољеним усташама.Циљ опсаде је био одржати их без снабдевања како хране тако и муниције,да би их лакше савладали.За више од недељу дана опсаде учињен је покушај снабдевања усташа авионима типа “Рода”,на које смо отварали ватру чим би се појавили изнад Хан-Пијеска.”[17]
Углавном,и Момчиловић и Трбојевић се слажу да су усташе ухваћене у клопку у Хан-Пијеску.Али трећи учесник тих догађаја наравно има своју причу:”Nastavljaju se ogorčene borbe,u kojima se nije davalo pardona ni s jedne ni s druge strane.Nama ponestaje hrane i municije.Bale koje nam s hranom i municijom bacaju naši avioni, večinom padaju u četničko područje.Sa zadnjim ostadcima municije otvaramo jednog dana paljbu na četničke postave i prelazimo u juriš.Našem naletu četnici se nisu mogli oduprijeti i mi upadamo u njihove rovove.Sada se više nije čulo ni jednog pucnja,radio je samo bajunet i nož.Pod neodoljivim napadom padaju četnički postavi jedan za drugim i iste noći zauzimamo Han Pijesak,gdje se obskrbljujemo sa hranom i municijom iz bala,koje su bacili naši avijatičari na još juče četničko područje.Medju ljudstvom vlada silno oduševljenje i sve želi,da stignemo što prije na Drinu...”- не дả се Црнковић.
Поред тога што тврди да су борбом прокрчили пут до Хан-Пијеска (тачније он каже да су га “заузели” мада су се у њему већ налазиле усташе),он уопште не говори о вишедневној опсади тог места,али зато неопрезно помиње снабдевање из ваздуха које,подразумева се, не би било потребно да су имали коридор на земљи.
“Medju ljudstvom vlada silno oduševljenje i sve želi, da stignemo što prije na Drinu”- наравно,на Дрину би “најприје” избили да су ишли од Подроманије према Рогатици,куда им је и био првобитни правац кретања,али Црнковић не може да каже како ту нису имали шансе за пробој па су морали да иду заобилазним путем преко Хан-Пијеска,Власенице,Милића,Братунца…
Након Власенице,комунисти такође без борбе,улазе у Нову Касабу,Кравице,Братунац,Сребреницу и Дрињачу,и избијају на Дрину,чиме се практично завршава њихова акција на разбијању четничких штабова у Источној Босни (oсим Рачићa).И Чолаковић признаје да је тако добар резултат те акције,свој узрок имао у неборбености сељачког становништва тих крајева:“Показало се да огромна већина четника-сељака из Источне Босне неће да се бори против партизана,што је и омогућило наш брз успјех у овом походу...Први дио задатка који је поставио Врховни штаб-да растјерамо четничке штабове-извршен је брзо.Остао је други,тежи,који ће изискивати више времена и упорног рада.Треба одмах организовати расуте мјештанске четничке јединице у одреде Добровољачке војске и повести их у борбу против усташа,које држе Хан-Пијесак и Соколац.“[18]
Наравно,комунисти су имали довољно снага да нападну усташе и без ових новоформираних одреда од бивших четника (које у ствари нису ни имали намеру да употребе за борбу против усташа већ Рачића који је на Хан-Пијеску и који им је најозбиљнији противник у тој области).Осим тога,да им је борба против Францетића стварно била на уму,онда је једноставно требало да пусте Рачића да их сатре у опкољеном Хан-Пијеску.Овако,та сјајна прилика је пропала управо због издаје комуниста и њиховог напада у леђа четницима.Овом напоменом (“Остао је други,тежи,који ће изискивати више времена и упорног рада“),Чолаковић унапред припрема терен за оно што ће писати на наредним страницама свог дневника.
Остао је дакле,још само Рачић.У нападу на његове релативно јаке снаге на Хан-Пијеску,комунисти су се послужили и једним пропагандним триком.О томе Трбојевић каже.“Чим су комунисти упали у Власеницу наредили су месним пекарима да се упути 1.500 хлебова на положај око Хан-Пијеска.Уз хлеб,стигла је и порука четницима тога краја да са њима партизани желе сарадњу,али да морају да се одвоје од капетана Драгослава Рачића - „кога ћемо на ражањ натаћи,као и сваког другог из његовог одреда“.Сазнавши за наступање комуниста Рачић је хитно морао да обустави блокаду Хан Пијеска и да крене у правцу Милића комунистима иза леђа.Међу четницима мајора Дангића дошло је до извесног колебања (хлеб,уз празна обећања комуниста је чинио своје – м.п),тако да Рачићу није успело да повуче комплетне четничке снаге,већ само свој Церски одред са мањим делом из групе мајора Дангића под командом капетана Мише Момчиловића и Боре Митрановића.Извршено је пребацивање на простор Милића,са истуреним обезбеђењем коњичког ескадрона поручника Милуна Миловића који је са стотинак људи запосео село Мрзло Поље испод Власенице.
Повлачење Церског одреда и дела Дангићевих снага било је запажено од усташа у Хан Пијеску,као и од стране комуниста који су нам се привлачили из позадине.Чим су комунисти сазнали да су се наши коњаници пребацили у Мрзло Поље они су у току ноћи опколили то село са много већим снагама него што је био Милунов ескадрон од око 100 људи.Развила се борба која је трајала све до зоре.У окршају са комунистима храбро је погинуо поручник Милун Миловић са већином његовог ескадрона“[19]
Издају комуниста код Хан-Пијеска потврђује и Момчиловић:“U nekoliko borbi ustaše su istrošili municiju i bilo je pitanje samo topljenja snega pa da Pijesak sa ogromnim plenom ponovo padne u naše ruke.U to vreme – 16.marta u našoj pozadini pojavili su se komunisti te je nastalo rasulo…Ove proleterske brigade bile su sastavljene od Srbijanaca,Crnogoraca i Sandžaklija sa dosta muslimana i cigana.Gde god su naišli svuda su objavljivali da četnicima neće ništa,samo će da pobiju oficire, podoficire i žandarme.To su zaista i sprovodili.
Za nekoliko dana komunisti su bez borbe zauzeli još Drinjaču, Srebrnicu i Bratunac a oficiri sa izvesnim brojem istaknutijih četnika morali su preći u Srbiju.
Komunisti su izvestan broj oficira i četnika streljali a da kod ostalih nisu naišli na otpor. Sada je narodu bilo jasno da komunisti nisu braća ali,osim pojedinaca,niko nije hteo sa njima borbu i to samo iz praktičnih razloga.
Izvestan broj četnika se je razbegao a neki bataljoni su napustili položaje i razišli se kućama.”[20]
Са Хан-Пијеска Рачићева јединица се упутила ка Братунцу,у намери да се пребаци у Србију.До Братунца имала је више сукоба са комунистичким снагама.
O тешком положају четника (а тиме и српског народа) Источне Босне писао је и мајор Радослав Ђурић у извештају Дражи 26.марта:
“Kad sam došao u Bosnu već su partizani izbili u pozadinu Rogatičkog fronta čiji je štab bio na Borikama.Deo štaba su pohvatali i odmah ubili 14 četnika između kojih 6 oficira a među njima i poručnika Bulovana koga Vi poznajete.Oficiri sa tog fronta sa kap. Marjanovićem pobegli su u Višegrad,a četnici su i dalje ostali oko Rogatice pod komandom narednika Neškovića,ali bez ikakve veze sa Dangićem.Potom su partizani krenuli — dalje u pozadinu sa parolom »da raščiste Nedićevce kojih ima dosta u Bosni«.Pri polasku i dolasku partizana nijedan čovek nije se našao da o tome izvesti štab, tako da su partizani postigli iznenađenje i ovlađivali pojedinim mestima i vezama sa frontom bez ikakvog otpora.
Pojedini komandanti oficiri čim su saznali za prisustvo partizana pitali su svoje ljudstvo hoće li se boriti protiv njih i svi bez razlike,sem Račićevih,izjavili su da se neće boriti jer su i partizani Srbi,a oni su pošli da se bore samo protiv ustaša.Oficirima su rekli da se sklone,a pojedincima su nudili da ih oni sakriju.Kod ovakvog stanja,oficiri su morali napustiti položaj i sami bez ljudstva povući se u Srbiju.Partizani su u daljem pokretu prvo upali u Miliće gde je bio štab i rezerva hrane.Zatim su produžili u Vlasenicu sa jednim delom.U Vlasenici su odmah objavili da su je oslobodili od petokolonaša,a pored toga pozvali su muslimanski svet da im javi imena oficira koji su ih maltretirali i ubijali.
Kako sam Vas preko Zareta (мајор Захарије Остојић – м.п) obavestio,partizani drže sve do Drine,a mi smo se u poslednjem času (na 10 km ispred njih) prebacili u Srbiju.Dangić sa oficirima već je bio u Srbiji.Ćelom teritorijom su ovladali bez ikakvog otpora, sem manje čarke Račića kod Bratunca.I Račić je sa svojim ljudima prešao u Srbiju i nalazi se negde oko Rogačice.”[21]
И извештај Лазара Тркље Дражи,потврђује разлоге овладавања Источном Босном од стране комуниста,као и да сада сва одбрана тамошњег српског живља од усташа практично зависи од партизана (а таква одбрана наравно,није била на дневном реду комунистичког плана деловања):“Stigli smo u Bosnu sasvim iznenađeni naglim razvojem situacije koju nismo predviđali kada smo pošli.Mislim da Vam je pred naš polazak bilo poznato da su partizanski odredi iz Sandžaka (то су у ствари биле пролетерске бригаде – м.п) sastavljeni u glavnom od Srbijanaca.Iz Sandžaka su prešli u Bosnu,zašli iza leđa rogatičkom frontu,razoružali pozadinu i počeli da zavode svoju vlast.Na Borikama pohapsili četnički štab i pobili oficire, njih 14 na broju.Pred naš dolazak upali su,njih oko 600 na broju, u selo Milice,nedaleko [od] Vlasenice,a odatle ušli u Vlasenicu.Tako su došli i iza leđa fronta na Han Pijesku i Kladnju.Dalje su pošli ka Drinjači, Bratuncu i Srebrenici i tako došli iza leđa zvorničkom frontu.
Četnički odredi u pozadini bili su skoro nikakvi,jer su bili na frontu prema ustašama i bilo je nemoguće davati im otpora.Seljaci smatraju front prema Hrvatima glavnim i nisu imali kuraži da pomišljaju i na otvaranje borbi prema njima.Sem toga partizani do sada u ova dva tri sreza nisu imali veći broj pristalica pa im je njihova krajnja namera i posledice nepoznata.Ono što su imali bili su uvučeni u četničke odrede i pomogli su da se u pozadini napravi haos,a na frontu suzbiju svaki otpor prema partizanima.
Partizani su nastupali sa parolom likvidiranja oficira pravdajući da im je stalo do Nedićevih oficira.Seljaci nisu hteli zbog ovoga otvarati borbu protiv partizana,iako su to oficiri od njih tražili,ako su željeli da sa njima i dalje ostanu na položajima.Zato je jedan deo oficira morao da napusti položaje radi obezbeđenja života.
Posledice ovoga su da su partizani ovladali celom pozadinom frontova prema ustašama i komunikacionim arterijama i mestima u srezovima Rogatičkom,Vlaseničkom i Srebreničkom koji su služili kao glavna uporišta prema ustašama.Seljaci su u glavnom ostali na frontovima.Račićev odred se povukao, zarobili su mu 16 ljudi sa dva oficira i verovatno su streljani.Jedino što je Račić sa svojim odredom bio raspoložen da se bori protiv partizana ali su mu snage bile slabe da ulazi u borbe.Zato su se delovi sa Račićem i ostali povukli uzvodno Drine,a delom prešli na srbijansku stranu.”[22]
Након што су обавиле задатак у Источној Босни,који им је Тито одредио,пролетерске бригаде добијају наређење да се окупе у простору Рогатице и продуже ка Фочи где се налазио Врховни штаб.У Источној Босни остају само локалне комунистичке снаге.У Власеници,првој на удару Францетића из Хан-Пијеска остаје само Први ударни батаљон.“Из Фоче је дошао Александар Ранковић-Марко,члан Врховног штаба.Он је одржао састанак са штабом групе (пролетерских бригада – м.п) и одредио њезин даљи задатак.И Прва и Друга пролетерска одлазе са овог сектора,и то на Рогатицу.На Хан-Пијеску,у шумама око Кусача и Црне Ријеке,остаје засад само Други црногорски батаљон.Опростио сам се с Кoчом и Фићом,који одоше према Рогатици.“
Да се комунисти нису оптерећивали заштитом српских цивила пред надирућим усташама види се из следећих Чолаковићевих редова:“Нама је било стало да бар неко вријеме одржимо Власеницу,Дрињачу,Братунац и Сребреницу и да војничке успјехе пролетерских бригада искористимо у циљу мобилизације људства у наше одреде.“
Убрзо,Власеницу напушта и Први ударни батаљон.Њега Светозар Вукмановић Темпо одводи у борбу,али не против усташа него – на Озрен.“Већу опасност од офанзиве (немачке – м.п) представљају четници које води Цвијетин Тодић.Они поткопавају одред изнутра (Озренски партизански одред – м.п),и Темпо је отишао с Првим ударним батаљоном да рашчисти ситуацију у том крају и среди стање у одреду.“[23]

И тако,док Темпо „расчишћава ситуацију“,Францетић сигуран да му не прети никаква опасност,креће са Хан-Пијеска на Власеницу.Једина комунистичка јединица у тој области,Други црногорски батаљон,повлачи се у Соколовиће.Францетић рано ујутру 1.априла улази у,од војске потпуно напуштену и небрањену Власеницу.Одмах из градске болнице извлачи тридесетак болесника српске националности и све их коље на месту званом Хан-Плоча.У селима Кусаче,Мироње,Јаруге и Краљево поље убијају 40 махом стараца,жена и деце.У селима Горњи Залуковик,Долови и Оџак ликвидирано је преко 130 лица.У походу на села Заграђе,Игриште,Мало Поље,Козја Глава,Тишћа,Српски Џемат и Сировине убијена су 42 одрасла лица и 11 деце.Од тих несрећника,25-оро је живо спаљено у Игришту у кући Трифуна Пара.У општини Милићи,у засеоку Врточе спаљено је 25 лица,а у Ратковићима 20.Што клањем,што бацањем у ватру,у селима Доњи Залуковик,Недељиште,Буљевићи и Заклопача усташе су убиле 150 мушкараца, жена и деце.
“Kada su ustaše sa Pijeska izvršili napad prema Vlasenicama komunisti su se uklonili a četnici,nemajući čvrste komande,razbegli i tako su ustaše zauzeli sva veća mesta zaključno sa Bratuncem i Srebrnicom.”- наводи Момчиловић.[24]
Управо у то време,генерал Едмунд Глез фон Хорстенау,са тада конфузном титулом „Немачки генерал у Загребу“,наређује да се разоружа једна чета из састава „Црне легије“ која је у околини Сарајева тражила „храну за ножеве“.
У свом дневнику он пише:„На моју политичку одговорност,ова гомила (код њега нема дилеме да уопште није реч о војсци-м.п) је ухапшена,разоружана,касернирана.Ми смо се потом обратили Врховној команди с питањем да ли смемо да похватане типове изведемо пред немачки ратни суд,будући да усташки судови сигурно ништа неће предузети.Одговор:“С обзиром да су усташе државотворни покрет Хрватске,фирер је одлучио да их ми морамо подржавати и с тим у вези да морамо примити к знању њихове преступе;цео случај се има предати у надлежност хрватске државе.““[25]
Попут Власенице,Францетић улази и у друга небрањена места:Милиће,Нову Касабу,Дрињачу,Жепу,Братунац и Сребреницу и избија на Дрину.Успоставља контакт са немачко-хрватским гарнизоном у Зворнику а Павелићу на поклон шаље чутурицу са водом из Дрине и поруком да је стигао на „источну границу Хрватске.“
O овим догађајима извештавао је и немачки генерал Бадер 20. марта:“Између хрватских комуниста,усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде,изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других“.Једанаест дана касније он поново јавља:“Усташе,домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“[26]
У ствари,у односу према комунистима,епитет “борбених” заслужили су једино Рачићеви четници:једино су они били спремни да пруже отпор пролетерским бригадама Коче Поповића док су локални четници одбијали да се боре са њима.
Како је у које место упадао,Францетић га је „чистио“ од Срба који нису стигли или нису хтели да га напусте.У селима Поточари,Вијогора,Липовац,Палеж,Слатина, Загари,Сасе,Осатица,Ратковић,Врањешевићи и др. што у пламену,што од ножа, страдало је 270 мушкараца,жена и деце.На подручју Топлице заклали су 85 лица. Из села Косовци 86 Срба су одвели у Факовиће и побили.
Цео април 1942. протекао је у покушајима српских избеглица да се преко Дрине домогну Србије.Десетине хиљада српских цивила повлачило се испред Францетића из Сарајева,Пала,Соколца,Подроманије,Хан-Пијеска,Олова,Кладња,Власенице,Рогатице,Зворника,Братунца и Вишеграда у нади да ће преко импровизованих прелаза на Дрини стићи на спасоносну србијанску страну.Само у другој половини априла и почетком маја на десетак тих прелаза страдало је око 6.000 оних који нису имали ту срећу,јер су им усташе пресекле одступницу. „Usled neorganizovanog povlačenja i bezglavog bekstva masa žena i dece kao i izvestan broj boraca stignuti su na Drini i poklati od strane ustaša”- извештава Момчиловић.[27]Да несрећа буде већа,у ноћи између 11. и 12.априла Немци заробљавају мајора Дангића у Рогачици код Бајине Баште.
Ситуација је нарочито погоршана када Италијани у Вишеграду забрањују прелазак преко вишеградског моста,због чега српски збегови настављају епопеју на југ према Фочи.
Највеће страдање доживљавају у селима Милошевићи и Стари Брод,низводно од Вишеграда.Ту су усташе сустигле и убиле неколико хиљада Срба.Злочин у Старом Броду је остао упамћен по колективном самоубиству 326 српских девојака које су са стена изнад Дрине скакале у воду,да не падну зликовцима у руке;као и по оцу који је са својих шест кћери ушао у воду држећи их за руке док их није матица однела.
За сво то време комунистичке снаге сконцентрисане у Фочи и другим местима,остају апсолутно пасивне према усташама (Тито ће напустити Фочу тек 9.маја пред нападом Италијана).
Стравичан покољ над избеглицама извршен је 26.априла 1942. код места Црквине,на путу Горажде - Фоча.Убијено је око 160 лица.Међу страдалницима била је и фамилија Пушоња из Џимрија са 45 чланова.Неколико дана након покоља туда је прошла Стана Шарац из Ђедовића са Романије,тражећи своју кћер која је била удата у фамилију Пушоња.Нашла ју је међу закланима.Очи су јој биле извађене,груди исечене,а на грудима њена петомесечна беба одсечене главе.Истог дана,док је покољ трајао,у не тако удаљеној Фочи,комунисти организују фудбалску утакмицу између екипе Пратеће чете Врховног штаба и екипе Врховног штаба,ЦК Скоја и Агитпропа.[28]
Од половине априла до половине маја 1942. године усташе су предузеле још једну “aкцију чишћења” на ширем подручју Романије да би ликвидирале преостале Србе.Само у рогатичком срезу тада је убијено 450 лица:у Борикама 96,у Козићима 135, Сељанима 64,Осову 69,Месићима 47,итд.У том подручју ликвидиране су и бројне групе избеглица,и то код Борика,Баљака,Сјеверског,Мркоњића,Бранковића,Осова,Милковића и др.У месту Суровићи убијене су 144 избеглице.Тада су поклана 23 члана фамилије Вукашиновић,17 Фуртула,по 13 из фамилија Рацковић и Рађеновић.
“U Bosni situacija za sada je nejasna.Manji delovi četnika i partizana još uvek sarađuju (реч је у ствари о бившим четницима које су комунисти организовали у тзв. Добровољачке одреде,који су се брзо распадали јер су комунисти хтели да их употребе против Дангића – м.п),dok se organizovani partizanski odredi sa planom i sistematski bore protivu Dangića.Izgleda da partizane pomažu u ovome ustaške vlasti (izviđaju avijacijom za račun partizana i kroz svoje linije propuštaju partizane radi napada na četnike)”- каже у свом извештају Дражи из априла 1942. Илија Трифуновић Бирчанин.[29]
Доброслав Јевђевић је покушао да дипломатским путем уклони усташе из Источне Босне а да легализовани четници онда у сарадњи са Италијанима и Немцима,предузму уништење комунистичких одреда.У опширном извештају Дражи из априла 1942. о војно-политичкој и економској ситуацији у БиХ и Далмацији он каже:“ U vezi sa tim (умирењем Босне – м.п) dolazio mi je šef nemačke vojne političke službe iz njihovog glavnog štaba,da pita može li se umiriti Bosna i sarađivati sa njima u borbi protiv komunista,kao što su izvešteni da se sarađuje sa Italijanima.Ja sam mu odgovorio da zato nedostaju psihološki preduslovi,da je Italija ispunila naš zahtev i iz svih krajeva u kojima operišu četnici odstranila sve ustaške i druge hrvatske trupe.A dok postoje hrvatske trupe u nekom srpskom kraju stanovništvo se ne diferencira nikako drukčije nego samo antiustaški.Savetovao sam mu,da taj kraj predaju đeneralu Nediću ili Italiji,a da drukčije nikada neće imati mira.Nezavisno od ovoga njihov glavni komandant general Bader pozvao je iz Istočne Bosne Srbe da se vrate kućama garantujući im život i imetak,bez obzira na hrvatske vlasti,ali sumnjam da će imati uspeha.Želim da vam svakako stavim na srce to pitanje Istočne Bosne.Poslije smrti pokojnog majora Todorovića njen najistočniji deo pao je u ruke partizanima,a sada poslije Dangićeva poraza sva je u rukama partizana i ustaša,a sada se još na nju sručuju tolike divizije (немачке,у вези операције “Трио“ –м.п).Narod je patrijarhalan i nacionalan do srži.Komunisti koji su imali inteligentnije vodstvo i školovanije agitatore preveli su ga žedna preko vode u partizane pod firmom narodne vojske čuvajući se da mu nameću zvezde i druge komunističke ambleme.”[30]


Дакле,основни закључак који се може извући након анализе догађаја из марта - априла 1942. је следећи:”Црна легија” није борбом заузела нити једно место на свом путу од Сарајева према Дрини,нити је било где поразила четничке или комунистичке снаге.Сва места у која је ушла,комунисти су пре тога напустили без испаљеног метка.Такође,сва та места комунисти су од четника заузели без пруженог отпора са четничке стране (сем незнатног у Борикама),јер није постојала воља да се поред усташког,отвара и фронт према партизанима.
Српске устаничке снаге биле су практично растурене и пре Францетићевог “похода”,због комбиноване комунистичке војно-пропагандне акције.Једино у чему су се црнолегијаши стварно “истакли” било је “ратовање” са цивилима у Старом Броду,Црквинама,Милошевићима и у још десетине других места.
Неке нарочите успехе она није ни могла да постигне,с обзиром да злочинци и иначе не могу да буду храбри у борби,као и због нестручног руковођења и командовања.Францетић је био резервни поднаредник после одслужења војног рока у Нишу,а након ове акције унапређен је у чин потпуковника.Таква акробација није му много значила на бојном пољу.И даље му је “боље ишло” по незаштићеним српским селима него на фронтовима.Пропали студент права,са свршеним терористичким курсом у Италији и Мађарској,без посебног војничког (и општег) образовања,он вероватно никад и не би постао командант те јединице,да четници нису у септембру 1941. убили Бећира Локмића,команданта сарајевских усташа.
Када су његови злочини превршили сваку меру,Немци га хапсе 25.августа и поново разоружавају део његове јединице.Овог пута Павелић му,под притиском Немаца одузима команду над Легијом и на то место формално поставља пуковника Ивана Стипковића.Али суштински он је и даље командовао јединицом.Павелић није могао да заборави његове “заслуге” за Домовину.Већ у септембру 1942. они заједно посећују Хитлерa на Источном фронту.
Четири месеца касније његов злочиначки живот био је завршен.


Извори:

[1]Милослав Самарџић,"Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета",први том,Погледи,Крагујевац 2004. стр. 257-258
[2]Душан Трбојевић,"Церско-Мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића",НИУП,Нови погледи,Крагујевац 2001. стр 58-59
[3]Родољуб Чолаковић,"Записи из ослободилачког рата",друга књига,Напријед,Загреб 1961. стр 21-23
[4]Самарџић исто стр 259
[5]Arhiv VII, Ča, k. 175, reg. br. 28/4 (BH-V-2728)
[6]Самарџић н.д стр 265
[7]Чолаковић н.д стр 73
[8]Исто стр 81
[9]Исто стр 87-90
[10]Исто стр 98-99
[11]Mомчиловић,исти извештај
[12]Чолаковић н.д стр 100-103
[13]Arhiv VII, Ča, k. 173, reg. br. 17/5 (BH-V-2302)
[14]Момчиловић,исти извештај
[15]Трбојевић н.д стр 59
[16]Момчиловић исто
[17]Трбојевић н.д стр 60
[18]Чолаковић н.д стр 109-110
[19]Трбојевић н.д стр 60-61
[20]Момчиловић,исто
[21]Arhiv VII, Ča, k. 15a, reg. br. 25/3 (BH-W-31)
[22]Тркља,исто
[23]Чолаковић н.д стр 110-113
[24]Момчиловић исто
[25]Васа Казимировић,"Немачки генерал у Загребу",Призма-Крагујевац,Центар Филм-Београд 1996. стр 115
[26]Самарџић н.д стр 265
[27]Момчиловић исто
[28]Мирослав Младеновић,Саво Кржавац,"У пратњи Врховног команданта",Народна армија,Београд 1977. стр 79
[29]Arhiv VII, Ča, k. 157, reg. br. 11/1 H-P-8
[30]Arhiv VII, Ča, k. 18, reg. br. 24/8 (VK-X-6)

Nazalost, ne poznajem istoriju dovoljno, zapravo poznajem je slabo, veoma slabo, ali me ideja podela na svim mogucim osnovama (etnickim, rasnim, rodnim itd.) koja ni u 21. veku ne jenjava zalosti. Interesi vinovnika i inicijatora (citaj razlicitih mocnika i onih koji se tako osecaju) preoblikovani u zvucne i cesto patriotske objave, zloupotreba masa koje ne zele da razmisljaju ili su naucene i navikle da razmisljaju samo duz jednog koloseka. "Oni drugi i drugaciji", (a uvek ce se naci to mi i vi), postaju izgovor za demonstraciju najgoreg, ili za zalosno i  uzasavajuce rasterecenje strahom opterecene psihe.

Zalosno i - steta, steta, steta...!!!!

(Ako nekome ko je zainteresovan za temu manipulacije dodje do ruku sjajna knjiga Djuro Shushnjara "Ribari ljudskoh dusa" nece se pokajati ako odvoji vreme da je procita. Bilo bi korisno uvesti je u redovnu literaturu za srednjoskolce, da se mladim umovima ponudi nesto sto nije indoktrinacija i sto otvara oci i um (ili oci uma).)

+ jedan tekst:

Ne postoji bezopasna mržnja
VUK PERIŠIĆ  
25.07.2011.

Postoje izvjesna ljudska ponašanja o čijoj zločinačkoj naravi nema nikakvih dvojbi. Rijetki se neće složiti s time da su ubojstvo, pljačka ili silovanje gnusne radnje koje zaslužuju oštru reakciju kaznenopravnog sustava i – što je možda još važnije – bezrezervnu moralnu osudu. Takav odnos prema zločinu zalog je opstanka naše civilizacije. Posljednjih stotinjak godina svjetske povijesti pokazalo je da u katalogu nakaznih ponašanja nedostaje jedna ideologija, jedna doktrina, jedno stanje uma, jedan svjetonazor. U svakom slučaju osuda tog svjetonazora još uvijek nije dovoljno jasna, dovoljno nedvosmislena i dovoljno kategorična. Još uvijek taj svjetonazor ne izaziva gnušanje koje zaslužuje, iako je u nebrojenim prigodama dokazao da neminovno vodi u ubojstvo, patnju, siromaštvo i neslobodu.
Riječ je o svjetonazoru po kojem podjela ljudi na rasne, vjerske i etničke skupine ima neizrecivu, gotovo mističnu važnost. U svojoj opčinjenosti tom zabludom, njezine pristaše drže da pripadnici različitih rasnih, vjerskih i etničkih skupina trebaju živjeti odvojeno i to u zasebnim državama u kojima će većinska grupa uživati privilegirani status. Oni ne ostaju na tome, nego su uvjereni da su u postizanju tog cilja sva sredstva dopuštena i da kretanje prema tom cilju ukida sve moralne vrijednosti jer upravo u tom cilju vide najveću moralnu vrijednost. U pravilu se ni time ne zadovoljavaju, nego drže da pripadnici neke druge rasne, vjerske ili etničke skupine ne zaslužuju samo da budu iseljeni te da – osim mržnje i poniženja – zaslužuju smrt.
Ovisno o povijesnim okolnostima, razmjeri mržnje, ponižavanja i ubijanja su različiti. Ponekad se objavljuju u obliku apokaliptičnog Konačnog rješenja po kojem je jedna čitava etničko-vjerska grupa trebala nestati s lica zemlje. Ponekad u obliku uvrede skrivene iza anonimnosti internetskog bloga. Ponekad u ubojstvu svih odraslih muškaraca u jednom gradiću u istočnoj Bosni. Ponekad kao hladnjača puna leševa. Ponekad kao nazočnost ministra na sprovodu osumnjičenika za ratni zločin. Ponekad kao teroristički čin kojim su srušena dva nebodera u jednom velegradu. Ponekad kao ubojstvo devedesetak ljudi na jednom nordijskom otoku. Ovako ili onako, bît je uvijek ista: samozvani predstavnici neke rasne, vjerske ili etničke grupe osjećaju neprijateljstvo prema drugoj rasnoj, vjerskoj ili etničkoj grupi. S moralnog stanovišta potpuno je svejedno da li im je ta druga rasna, vjerska ili etnička grupa samo antipatična ili su uvjereni da je treba uništiti do posljednjeg pripadnika. Razlika između antipatije i ubojstva svodi se na to da se ubojstvo kaznenopravno sankcionira, dok se antipatija nerijetko artikulira u legalni politički program, mada i iza antipatije i iza ubojstva stoji jedna te ista moralna nakaznost, jedno te isto uvjerenje da rasni, etnički ili vjerski Drugi 'moraju znati gdje im je mjesto'. Svejedno je vidi li netko to 'mjesto' u getu, na socijalnoj margini, u koncentracijskom logoru, na stratištu ili 'samo' s druge strane državne granice. Jedina razlika između Andersa Breivika i malograđanina kojem smetaju ekavica, džamije, homoseksualci, tamnoputi ili Šiptari jest u tome da je Breivik odlučio pucati, dok se malograđanin uspavljuje u iluziji da je njegova mržnja bezopasna. Nije bezopasna. Sve i da nikada nitko nije stradao zbog rasne, vjerske i etničke isključivosti, ta bi isključivost bila nemoralna. I da nije nemoralna, bila bi glupa i suvišna poput kakvog histeričnog kaprica.
Potpuno je svejedno hoće li se taj kapric artikulirati kao primitivna predrasuda ili kao ubilački nagon ili će ga netko nazvati nacizmom, fašizmom, nacionalizmom, šovinizmom, ksenofobijom, netrpeljivošću, fundamentalizmom ili pak nedužnim domoljubljem. Njegovi učinci uvijek su isti. Čak i kada ne ubija, taj kapric ponižava jer na pravdi Boga dijeli ljude na proizvoljno i nepotrebno stigmatizirane skupine, na one koje zaslužuju ili ne zaslužuju ljubav ili one koji zaslužuju mržnju.
Mržnja i ubojstvo kao djeca iste opsesije
Opsjednutost rasnim, etničkim i vjerskim razlikama – a mržnja i ubojstvo su zakonita djeca te opsesije – sladostrasno zaziva vlastito mučeništvo ne bi li sebe uvjerila da je opravdana, pravedna i obrambena. Jedan srpski nacionalist je nedavno izjavio da srpstvo nije na Jasenovcu izgradilo onoliko velik kapital koliko je to bilo moguće. On dakle u Jasenovcu ne vidi užas nego izliku za nove pokolje. Davno netko nije toliko jasno i toliko cinično (i toliko nehotice) iskazao bît rasne, vjerske i etničke netrpeljivosti, te moralne ucjene koja se prežderava vlastitim leševima. Jednako tako, iza bjesomučnog, koliko suvišnog, toliko znakovitog, ponavljanja teze o obrambenom ratu, hrvatski nacionalisti u sudbini hrvatskih žrtava ne vide ljudsku tragediju nego prikladno sredstvo za opravdanje mržnje i zločina. Nesumnjivo je i Anders Behring Breivik nalazio moralno nadahnuće za svoj pothvat u žrtvama terorističkog napada na Svjetski trgovački centar u New Yorku. Sve su netrpeljivosti iste, a najopasnije su kada sebe uspiju uvjeriti da se 'samo' brane.
Kada bi Norveška, primjerice, uvela smrtnu kaznu i zbog Andersa Breivika odustala od svoje demokracije, ubila bi po drugi put svoje žrtve. Dogodilo bi im se isto što se dogodilo žrtvama Jasenovca,ŠkabrnjeiWTC-a koje su perfidnom moralističkom zloupotrebom ubijene drugi put uVukovaru, u Paulin Dvoru i na otoku Utøya. Čini se da je norveški premijer Jens Stoltenberg  bio svjestan toga kada je dalekovidno izjavio da Norveška neće odustati od svojih vrijednosti i da će reagirati na zločin s još više demokracije, otvorenosti i ljudskosti. Anders Breivik imat će pošteno suđenje, onakvo koje bi baš on uskratio svima kada bi bio u prilici. Demokracija i prema svojim protivnicima postupa kao s građanima. Nacionalizam i s vlastitim pripadnicima postupa kao s mrtvim brojkama.
Anders Breivik se ne osjeća krivim, poput većine optuženika Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju. Po tome se nacionalisti i rasisti i razlikuju od običnih kriminalaca. Ubojice, silovatelji i pljačkaši znaju da čine nešto što je loše i zabranjeno. Gotovo nikada ne moraliziraju pred sudom i ne pokušavaju opravdati svoja nedjela povijesnim razlozima, nego, u najboljem slučaju, ponavljaju da su imali teško djetinjstvo. Oni pak, koji ubijaju i pljačkaju u ime rase, nacije ili vjere ne osjećaju se kao krivci nego kao pravednici i heroji. Upravo ta moralistička samodopadnost, upravo ta slijepa vjera u ispravnost vlastitih motiva čini rasnu, etničku i vjersku mržnju onako odvratnom, odvratnijom od klasičnog kriminala. Pod anestezijom domoljublja nema ni sumnje ni kajanja. Isuviše često je ljubav prema Svome poslužila kao zaklon iza kojega se pucalo na Drugoga. Toliko često da je izgubila i moralni kredibilitet i politički legitimitet. Ako ih je ikada i imala.
Civilizacija koja osuđuje ubijanje, pljačkanje i silovanje dužna je s jednakim, ako ne i većim gnušanjem, osuditi rasnu, etničku i vjersku mržnju jer ta mržnja nije ništa drugo nego predumišljaj masovnog ubijanja. Predumišljaj koji čeka svoju priliku, svoje mrtve i svoje razorene gradove koje će osvećivati 'do istrage vaše ili naše'.
Ili će se rasne, etničke i vjerske različitosti svesti na samo još jednu od mnogih osobina po kojima se razlikuju pojedinci ili će – ako im dozvolimo da postanu temeljna vrijednost i najvažnija vrlina – ugroziti moralni i fizički opstanak ljudskog roda. Ako ljudski rod odbije shvatiti koliko je rasna, etnička i vjerska različitost nebitna i koliko je smrtonosna kada se počne prikazivati bitnom, odustat će od sebe samog jer ga upravo svekolike i raznovrsne različitosti čine ljudskim.
Krajnje je vrijeme za odustajanje od zablude da će nastupiti idilično blagostanje kada se uklone nepoželjni Drugi. Ta zabluda je, osim svega, vrlo glupa. Kada svi Židovi, svi Arapi, svi Srbi, svi Hrvati, svi homoseksualci ili svi tamnoputi budu poniženi, opljačkani, iseljeni ili ubijeni, doći će i po vas. Lako će se već dosjetiti nekog kapricioznog opravdanja. U tome su majstori. U redu, neće vas ubiti, ali će vas svakako opljačkati i poniziti. Vjerojatno ste primijetili da se to već dogodilo.