Zvono protiv duhova
Piše: Aleksandar Laković

Zvuk je odavno u upotrebi kao zaštitnik. Sa ulogom da odagna i zaplaši zle duhove i demone, kojima je pridavana moć da mogu uzrokovati sušu ili grad. Stoga su zvuk primitivnog bubnja, drvene trube, ljudski glasovi i vika, razna klepala i čegrtaljke, a kasnije i lupanje po metalnim predmetima i pucanje iz neobičnih naprava imali apotropajonski uticaj. Prvenstveno da uplaše i oteraju demone. Dok su im stari Grci pokorno nudili žrtve.

Crkvena zvona (starogrčki naziv - čuvari od grada) zamenila su ulogu primitivnih bubnjeva i klepala od drveta i metala. U funkciji su u hrišćanskom svetu od petog ili šestog veka, a u našem narodu od utvrđivanja hrišćanstva (verovatno od dvanaestog veka). U srpskim zemljama do upotrebe zvona, u crkvi je služilo klepalo (drvena ploča sa palicama) i bilo (metalna ploča po kojoj se udaralo i na taj način proizvodio zvuk).

O značaju koji su zvona vrtoglavo zaslužila u našoj prošlosti jasno govori zabrana korišćenja muzičkih instrumenata u pravoslavnom bogosluženju. Dozvoljeni su (i nekad i sad) samo ljudski glas i zvono. Da bi u drugoj polovini dvadesetog veka brojna zvona ućutala pod naletom boljševizma. Međutim, ono što je prognano iz sećanja živi i dalje u podsvesti, a ono što je izbrisano iz pisanih letopisa nadživljuje u usmenom folkloru.

Do danas je zabeležena trojaka upotreba pravoslavnih zvona. Prva je manifestaciona - proslavljanje proleća o Vrbici ili Cvetima ("Zanosno radovanje zvona koristilo je niz zvukova, koji se poklapaju ili su slična onom mnogoglasnom crkvenom pojanju - proizvodeći učinak koji je istovremeno bio i kakofonski i hipnotičan"). Kao i za oglašavanje svih značajnih događaja u životu naših predaka (svadba, rođenje..). Najstariji takav zapis je iz četrnaestog veka "kada su se na grobu kralja Milutina desila čuda, monasi su to oglasili zvonima".

Zatim, religijska - da se pobudi još veća pobožnost svih ljudi sabranih u hramu, ali i za prizivanje božanstava, naročito zaštitnika useva o zavetnim danima. Treća je uloga - profilaktička. Jer, zvono, kao muzički predmet odnosno, idiofon (muzički instrument od specifičnog materijala koji mu omogućava vibracije), kao i drugi idiofoni (praporci, čegrtaljke, doboš) nemaju samo tzv. centripetalnu funkciju (zovu na molitvu, na pomoć, na red i zbor), već i tzv. centrifugalnu (odbijaju zlonamerne duhove i demone, neprijatelje i epidemije). Stoga, i danas, maskirani učesnici, krećući se u povorkama, nose priručna zvona i čegrtaljke, čijim zvukom pokušavaju da oteraju veštice, đavole, zmije i bolesti. Protiv zlih duhova, kuge, suše i požara nosile su se ikone, a bruj zvona je nastojao i da dozove Božju moć, što je uticalo da su naši naivni prethodnici poštovali zvono i zbog analognog svojstva da ih uzdigne i do samog Boga.

Zaštitnička uloga zvona je upamćena i u našim predanjima. Npr. čovek koji se spasio od noćne nemani kada je dospeo pod zvono u zvonari. Zatim, ako dete ne progovori na vreme poji se vodom iz ovčarske klepetuše. Kao i običaj da se stavi zvono pored uzglavlja deteta, da bi dostiglo dobar glas. Posebnu važnost imala su zvona i kao objava oružanog napada na selo. Zvonom se upozoravalo stanovništvo i na vatrenu stihiju. I na ostale elementarne nepogode (gradonosne oblake, kišu, poplavu…).

Ali ovim ulogama se ne iscrpljuju sve moći zvona. Održao se običaj da se smrt oglašava zvonima crkvenim. Ali, po mišljenju Čajkanovića, to nije bio prvobitan cilj (niti izvorni poriv), već se, nekada, zvonjenje vršilo na dan pogreba, u korist pokojnika. Da se odagnaju zli demoni, koji mogu ugroziti njegovu dušu. Važno je pomenuti starinsko poznato predanje da se zli demoni plaše ne samo zvuka koji se proizvodi, nego i metala (gvožđa i bronze) od kojih se zvona i liju.

Po verovanju našeg naroda, zvona danas imaju i proročku moć. Kada crkveno zvono ne proizvodi jasan zvuk, pretpostavlja se da ne sluti ništa dobro. Kada se sanja zvono, očekuje se ujutru novost.




Izvor: Glas Javnosti