Jedite omiljena jela, ali u umerenim količinama

Crćiću, ako ne uzmem bar kockicu čokolade!

Kod nekih ljudi želje za određenom hranom razvila u tolikoj meri da se, prema nekim kriterijumima, može tretirati kao jedan oblik zavisnosti

Ni sami ne znate koliko vam se puta desilo da imate potrebu i neodoljivu želju da posegnete za nekom slanom grickalicom ili bar komadićem slatkiša. U slučaju da baš tada u kredencu ne pronađete ništa što bi umirilo ili bar ublažilo tu neopisivu halapljivost, daćete sve od sebe da se dokopate čipsa ili kikirikija makar vam dragstor bio udaljen i kilometar od kuće. Brzo navlačite patike i brzinom munje trčite do prodavnice. Olakšanje ćete osetiti kada bukvalno bez disanja utrpate u usta kockicu čokolade ili jedan grisini. Tada ćete se zapitati šta se to dešava sa vama i da li još neko ima sličan problem.

Kod nekih ljudi se požuda za određenom vrstom hrane razvila u tolikoj meri da se, prema nekim kriterijumima, može tretirati kao jedan oblik zavisnosti. Kad bolje pogledamo prijatelje i ljude oko sebe, možemo reći da nema ničega lošeg u tome ako ponekad malo sreće i zadovoljstva pronađemo u mrvici čokolade ili kugli sladoleda, ali postavlja se pitanje koliko često i sa kojim intenzitetom se ta požuda javlja kod svakog pojedinca.

Stručnjaci za ishranu i naučnici koji se bave ovim, na oko malim, problemom odavno već konstatuju da se takva periodična želja, koja blago rečeno podseća na neku vrstu napada, javlja uglavnom za čokoladom, slanim grickalicama, šećeru i ponekad za žitaricama. Istraživanja su pokazala da je hrana za kojom smo nekada halapljivi isključivo ona koja sadrži industrijski prerađene ugljene hidrate. Zvuči neverovatno, ali ima ljudi koji se izbezume kada im je određena hrana nedostupna, ponašaju se kao potpuni zavisnici što u suštini i jesu.

U trenucima kada nemaju "pri ustima" određeni slatkiš za kojim žude, oni se suočavaju sa jakim glavoboljama, nesanicom, često su razdražljivi i skloni promeni raspoloženja pa i depresiji, dakle tipični znaci zavisničke krize. Simptome će olakšati uzimanje namirnice za kojom su razvili zavisnost, ali, nažalost, i to je kratkotrajnog daha. Sistematska istraživanja posvećena ovom problemu pokazuju da industrijski prerađeni ugljeni hidrati u mozgu povećavaju nivo serotonina, hemikalije koja utiče na dobro raspoloženje. Osobe koje razviju zavisnost prema određenoj hrani u stvari pate od nervnohemijske i hormonske neravnoteže koja je tako "okidač" požude za hranom. Važno je znati da želja za hranom kod određenih ljudi može imati i fizičke uzroke. Ako su uzroci fizičke prirode, požuda za hranom je uvek normalno propraćena osećajem gladi, dok kod požude sa psihičkim uzrocima izostaje fizička glad. Fizička potreba za hranom najčešće je posledica pada šećera u krvi. U blagoj formi ovu pojavu osete skoro svi zaposleni, svakog dana oko 14 časova, ako nisu ručali, jer na taj način organizam šalje poruku da je previše vremena pošlo od doručka i da bi trebalo nešto pojesti.

Da ne biste postali zavisnik pojedine hrane, priuštite sebi omiljena jela i razmišljajte o hrani kao o nagradi. Opšte gledajući, požuda za hranom nije uvek negativna, pa je za većinu ljudi najbolji recept umerenost, odnosno zdravom čoveku je sve dozvoljeno u umerenim količinama.

Izvor: Glas Javnosti