Svidja mi se to da je Bog svesan ili nesvesan u zavisnosti od nase subjektivne percepcije istog. Cini se da nas svakodnevne brige i problemi ne sprecavaju da budemo svesni nego nacin na koji mi gledamo na njih, na pogresnu percepciju. Subjektivno kad sve rezimiram, rekao bih da ne zelim (iskreno) da budem svesan Boga... strah me je. Ili se moje ego plasi?

Taj strah o kojem pricas sam izgubio pre nekoliko meseci. Sada me nije briga uopste. Mislim da je Bog pogresno protumacen da nije ono lik koji lici na nas ili sta vec sedi na nebu bla bla bla, nego moze biti Sunce, Vanzemaljac ili zamisao  coveka potpuno.
U bilo kojem slucaju to vise me ne brine.
A cega se ti bojis? Mislim znam BOga ali sta vezano sa njim?

Ne znam da li si doziveo slicno sto i ja, Raven. Evo ovde sam to opisao, da li je to Bog ili ne mislim da nije ni bitno, dostigao sam stanje kakvo nikad nisam pre - http://forum.burek.com/index.php/topic,215931.0.html
Dakle, za mene biti svesan Boga znaci biti ispunjen pozitivnom energijom, osecati se mocno, jako i dobro (to dobro bi moglo da zavisi od subjektivne percepcije), kao da sam iznad svega, nista me ne moze uznemiriti u tim trenucima, dakle delovao bih kao luda u ovom svetu gde je sve u zurbi i brizi itd... kao da ni ja da ne zelim da budem iznad svega i da me vise nista od svakodnevnih sitnica i stvari ne ispunjavaju kao pre. Mozda me to odbija, a mozda i to da je to samo osecaj (mada prelep) i nista vise, t.j. da nema neku posebnu konkretnu moc taj osecaj,

- I feel the Force! - Luke.
- But you don't control it, - Yoda.
Tako Raven, a ti kad govoris o Bogu cini mi se da se previse vezujes za religiozne knjige i njihove dogme nego za ono sto Bog stvarno jest. Bog je ljubav i moc, samo kao sto rekoh ne neka konkretna nadprirodna moc tako da...

Hmm interesatno. Mozda je kod tebe uspelo kod mene nije iako sam pokusavao 13+ godina nije bilo nikakvog efekta i za tih 13 godina otrpilike sam bio fanatican vernik. Onda jednog dana pre 6 meseci sam istrazivao nesto i sve sto je bilo receno sam osetio kao istinu, i bilo mi je jasno da od molitve nema nista, bar za mene. Drago mi ja da ti je to zbog toga, ako se osecas super samo nastavi. Ja se osecam slicno bez ikojeg bozanstva.
Mada i dalje verujem da je Bog u neku ruku placebo, i to sto pricas o energiji mi zvuci vadjenje iz unutrasnjeg jezera kako su to nazivali  Spartanci i Vikinzi.

Da si 13+ godina fanaticno trcao za loptom sada bi bio najmanje reprezentativac milioner(verovatno u penziji sada)... eh da ti je ova pamet pre 13 godina 

Taj osecaj sam izgubio vrlo brzo, ocekivao sam materijalnu korist, posumnjao i izgubio ga. Od tada se cudim zasto nemam volje da ponovo postignem taj osecaj, da li sam lenj ili jednostavno ne zelim, kao da zelim da se samokaznjavam a taj osecaj cuvam za kraj kada budem ispunio sve svoje ambicije...
U medjuvremenu taj osecaj mi je jos nekoliko puta dolazio kada sam bio u nevolji, kao uteha, dovoljno mi je bilo dozivanje njegovog imena. Mozda taj osecaj  u svakodnevici zahteva koncentraciju koju je tesko odrzati... a u slucaju hitne potrebe mi odmah dolazi. I dalje se pitam, lenj sam ili ne zelim? Ili i ne ni treba...?

Edit: Sad sam se setio necega vaznog sto sam propustio u tom opisu mog iskustva. Dakle, pre nego sto sam poceo sa vezbama koncentracije peshacio sam! Peshacio brzim korakom vise od sat vremena. Ne samo kao zagrevanje nego  i kao izbacivanje viska energije. Takodje sam se setio da me je taj osecaj straha i depresije koji prethodi blazenstvu stigao jos jednom ko iz chista mira, jos davno kada sam aktivno sportovao, nekoliko godina pre ovoga, trcao sam tog dana ko sumanut, cedio se do kraja, i kada je trebalo da stanem da ne bih pao od umora odnekud mi dolazila snaga i nastavljao sam trcati. Kada sam konacno stao, smorio se, ne umorio, osetio sam taj strah kao rezultat praznine u mom umu, ko da sam pobedio svoje misli. Dakle strah jer moje lazno Ja vise nije postojalo, potisnuto je bilo zbog nedostatka energije. E tada nisam znao to, i presao sam na zderacinu umesto da... ......
Eureka! Sportujem ponovo! Od sutra. Do kraja! Aleluja.

Citiracu Dan Millman-a o tri pravila zivljenja:

- Misterija - zivot je misterija - nemoj da pokusavas da ga "provalis" (shvatis, prim prev)
- Humor - uvek imaj smisla za humor jer nista u zivotu nije toliko ozbiljno da se ne bi salio
- Promena - nikada nista na ovom svetu ne ostaje fiksirano - sve se menja