Čovek ili Srbin



"Хај’мо, хај’мо, сви Хрвати,
Хај’мо ићи србе клати."

Бити србин или човек - то је дилема која се данас поставља не само пред оне који носе наведену срамну ознаку, него важи и за све оне који имају макар теоријске изгледе да постану људи. Зато је био апсурдан позив једног од најгорих српских злочинаца, њиховог тзв. патријарха Будимо људи иако смо срби - у овом раду ће се пружити непобитни докази да је то онтолошки немогуће и да се мора начинити избор.

Кољачки дух - атмосфера данашње Србије

Србија је земља некрофилâ, педофилâ, силоватељâ, убицâ... Цела Србија је огромна масовна гробница, пошто срби никад ништа друго нису ни радили него остављали крваве трагове, лешеве и хумке. У Србији влада кужна атмосфера чисте патологије, где се свуда шири опори, трулежни задах тамјана, у којој нико не сме ни да каже како су срби фашисти и болесници а да не остане без живота. Срби убијају свакога ко није крвожедни националист. У србији се или мора убијати или бити убијен - у животу су остали само безобзирни зликовци и убице. Култ злочина данас је толико превладао да је срамота бити жив, јер се није ни могло часно опстати. Ко је хтео да преживи, морао је да убија или (што је исто, ако не још и горе) макар да толерише убијање у својој најближој околини. У Србији се кажњава не само другачије, него свако мишљење - заправо, кажњава се све што није злочин, а једино се зверства награђују.

Као што срби не схватају да ЦД ромови краду и просјаче зато што морају (а не зато што воле - срби су их пљачком приморали да краду), тако ни људи не могу појмити да срби кољу без своје воље, просто зато што су тако генетски устројени. Срби непрестано стварају атмосферу у којој је злочин не само могућ, него и дозвољен и препоручен, па тиме целокупном цивилизованом човечанству намећу одговорност што не предузима ништа у погледу њих (за постојање срба су заправо и криви други, зато што их нису правовремено уништили или макар преваспитали).


Ко је живећи на истој планети са Србима остао нормалан, треба га послати у пакао заједно с њима, јер је потпуно неосетљив и иморалан. То се поготово односи на оне који живе не само међу Србима него и са њима - утицај гибанице и сарме је толико погубан за развој деструктивних гена да подстиче чак и соњу бисерку на љубав према србима (тј. српкињама). И бисерка и вуча сада оптужују србе да би после, чим се забораве србозлочини, друге могле клеветати још црње, јер су њихов циљ сви злочини, али морају створити привид непристрасности.

Сви који нису свакодневно укључени у борбу против србонацизма директно га одобравају и потпомажу - ово је једина земља у којој нема никога ко је свој живот посветио борби против антисемитизма, иако је он управо у Србији најраспрострањенији. Ако се ништа не предузме, прави фашизам тек предстоји. Док је у другим земљама фашизам сасвим маргинална појава, српски је најопаснији, јер се протеже од науке и цркве, преко уметности и медијâ, све до спорта и туризма. Као што уочавају умни интелектуалци, треба позвати антифашисте целог света да дођу и обрачунају се са носиоцима гангренозног србофашизма, јер док он постоји у Србији, шириће се свуда по свету.


У бестрагији званој Србија припадници других нација немају право чак ни да живе, а камоли да се слободно крећу. Срби су отерали све који су имали снаге да им се макар и вербално супротставе; свако ко је неког Србина икад попреко погледао то је платио главом, и то сатиран у најјезивијим мукама. Нико не сме ни да помене концлогоре у Београду током 1990-их, као ни одвођења, масакре, силовања над несрбима - они који би то смели већ су и сами побијени. Несрби још не смеју ни да изађу на улицу од страха, а концлогори су само трансформисани у прикривеније форме.

Сви који су се икада успротивили србонацизму и данас чаме у београдским лагерима, у којима су већ усмрћени милиони несрба, тј. људи. Застава и химна Србије и даље имају многа национална обележја, што вређа друге државе у УН, као и туристе који походе ову васионску црну рупу.

Права демократска полиција никад не би насрнула на некога ко није србин, рецимо поштеног Албанца или ЦД рома. Тако, рецимо, и данас специјално тужилаштво гони једино сироте Албанце за наводне злочине над србима, иако су они само голоруки бранили своје родне куће/куле. Док Швајцарце, Белгијанце и друге цивилизоване народе није срамота да користе албанску дрогу, у Србији је то најгора замислива оптужба. Искључиво се у Србији хапсе вехабије - једини аутентички мухамеданци, и то само због поседовања тенкова. Њих нису заштитили чак ни грађански муџахедини и талибани, иако се вехабити залажу за исте, темељне људске вредности као и они.


Срби, као осведочени крволоци, тенк повезују једино с убијањем, а не и с вршењем религијских обреда, које некоме налаже његов символ вере. У томе се огледа српска нетолеранција: срби мисле монофункционално, као да се пушка у кући држи зарад убијања, а не ради очувања породичне части; као што србе и перорез подсећа једино на клање, а не на, рецимо, љуштење кромпира. То је зато што када срби купују хлеб, то чине да би, сити, још ефикасније клали; када певају и веселе се, то је да би прославили нове злочине; када се венчавају, то је зато да би рађали нове злочинце - док год неко овде сме да наступа у име срба, злочини ће бити све масовнији и свирепији.


Иначе, у Србији би степен нетолеранције био неупоредиво већи, тј. максималан, кад гејеви и наркомани не би испољавали натчовечанску способност самоконтроле и трпељивости према србима - али, сме ли се уопште према србима бити толерантан, када они нису толерантни чак ни према настраностима, а камоли према изопаченостима?! Положај маргиналних група - у науци, књижевности, уметности, култури у целини - уопште узев, крајње је незавидан: ни у једном важном подручју оне немају више од половине представникâ.

Једини цивилизацијски симбол - gay pride - брутално је прекинут, чиме су изгубљене све наде да ће се срби икад цивилизовати.


Премда би то појединци прижељкивали, не може се бити истовремено и Србин и геј, јер док гејеви отелотворавају најузвишеније људске особине, срби немају у себи ничега људског. Зато су главни српски брендови, који србима обезбеђују планетарну препознатљивост, и даље Сребренца, Младић, Кератерм... Креативност српских злочина ужасава чак и најобразованије историчаре. Срби чак и сиду преносе својим опаким, злим погледом, пуним неутаживе мржње - србокољачка солдатеска се користи(ла) свим космичким оружјима да би уништила све што на свету вреди. Једини начин да српска војска престане да врши геноцид јесте да се специјализује за хапшење обијачâ трафикâ, ловљење кучићâ и помагање бакицама да безбедно пређу улицу. Ако се српском војнику дâ било какво оружје, макар и зарђала виљушка, он одмах размишља кога ће да прекоље.


Само у Србији постоје таблоиди, порнографија, спонзоруше, турбо-фолк, убиства, шовинизам, канибализам, холокауст, теорије завере. Док су у нормалним земљама пљачке и убиства непозната категорија, овде се стално врше чак и силовања у браку. Доказана геноцидност турбо-фолка, на коју је (на жалост, узалудно) неустрашиво скретала пажњу гласовита знанственица Ивана Кроња, навела би свакога нормалног да певачице, односно проноситељке духа смрти и безнађа, пошаље у Хаг. Да су срби слушали Сјеверину, радили би нешто друго, а не клали и пекли на ломачи.


Расизам је у Србији свеприсутан, а не оглашава се нико од чуварâ савести. То није изненађујуће кад се погледа медијска сцена - ни на В92 нема ниједног ЦД рома, а камоли емисије за гејеве. Мушке новинарке и женски новинари ове круговално-далекозорне постаје, иако, додуше, без два разреда основне школе, учинили су све да србе преобрате у људе - али никад нису схватили да је то немогуће, јер су срби непоправљиви. Зато су се предали малодушности и једноставно дигли руке од српских масакара. Ко прати тједник Вриеме или младежни далекозор ХРТ 3, помислио би да овде није било ратних злочина макар од Косовског боја и убиства законитог султана.

 Када је последњи пут приказана нека унакажена, искасапљена жртва међу милионима унесрећених српским злоделима?


Још пре два века срби су етнички очистили Мачву, Качер, Јасеницу и многе друге територије отете од суседних земаља, а тадашњи ратни злочини се и данас брижљиво крију. Када су пропали сви великосрпски хегемонистички подухвати Ивице Јураса, Богдана Богдановића и Соње Лихт, треба видети шта још срби држе под окупацијом - Таково, Голију, Топлицу... Срби никад нису били спремни на мирољубиву коегзистенцију, те су срушили све џамије у Ваљеву, Чачку, Милановцу, и то само због одбијања да поштују староставне, освештане, проверене обичаје, попут данка у крви и ius primae noctis. Уместо предивних џамија, којих је само у Београду било преко стотине, подигнуте су православне цркве, које служе за благословљење злочинаца. Све носиоце културе на овим просторима срби су прогањали - нису могли да поднесу ни Турке ни Хрвате ни Албанце, само због свог комплекса инфериорности у односу на аутентичне представнике цивилизације.

Освајачке намере према Косову и Војводини садржане су већ у уставу (који је и иначе противправни акт, јер у многим члановима битно одступа од америчког).

Александар Гордић
доцент на Филозоском факултету у Бегораду
на Филозофији

*из Зборнику Српског Филозофског Друштва

Наставиће се....

dobra satira.

interesantno da ta industrija mržnje i dalje postoji, i medjusobno se hrani, iako je već deset godina živimo bez rata i u osrednjem blagostanju. Pa sama satira ne bi bila pogodjena i uspešna da ne postoji realna pojava.

Realan rat je odavno prošao, beba rodjena posle rata danas već razbija video igrice, ali taj virtualni rat se neprestano održava, jer mnogim ljudima je to postala profesija, kroz razne NVO ili stranke. I naravno medijska blokada, jer bi ti "ratnici virtuelnog rata" hteli biti dan noć na svim kanalima, ali da neko drugi finasira tv stanicu.

Dosta više i sa lažomircima i lažoborcima.

Treba videti rejting gledanosti pojedinih emisija po TV stanicama, i shvatiti šta danas ljude zanima. Ili proveriti realnu posećenost sajtova na srpskom, šta domaći ljudi obrnu kad su na Netu. Očigledno je da "fabrike mržnje" sve lošije prolaze, šak se sve manje gledaju "političke pričalice" jer je i tu previše mržnje.

Došlo doba u Srbiji (i okruženju) da su "fabrike mržnje" postale nerentabilne finansijski i bez uporišta u narodu pa tako izbore dobijaju umerene stranke porodičnih ljudi, a stranke mržnje i histerije padaju ispod cenzusa.

...

До сада је србима одузет тек делић окупиpаних територија, које вековима држе под својом контролом, тј. тиранијом. Но, шта је с онима које, попут Колубаре и Посавине, држе још дуже, које би срби морали не само да напусте него и да се извине што су на тим подручјима сметали развоју других цивилизација?

Конк(в)истадори, Сукарно, Пол Пот били су само блага најава српских зверстава, у поређењу с којима бледе чак и страхоте Аушвица. Једини прави геноцид икад извршен у историји човечанства десио се управо у Сребренци - иако се ратови воде од памтивека, први су срби почели са ратним злочинима: то је први међунационални злочин (убијали су друге само због националности, док је, рецимо, у Шумарицама и у Јајинцима човек убијао човека, а не човека зато што је србин, пошто срби и иначе нису људи).


Уочљиво је координисано терористичко деловање УКС, САНУ, СПЦ... Нико се још није усудио да расветли мрачну улогу терористичких, диверзантских и других паравојних јединица СПЦ. Чак ни једна Наташа Кандић још није раскринкала патријарха, него мирно ћути и пушта СПЦ, легло најцрњег клерофашизма и антисемитизма, да ради шта хоће, као да су пуке вербалне осуде појединачних поступака ефикасне.

Њена реч би имала посебну тежину, јер, за разлику од ње, чији лик потврђује Дарвинову теорију, Срби је својом инволуцијом оспоравају - срби инволуишу ка неживој природи, пошто су регресијом прешли све животињске ступњеве. Зато су и покушали да избаце теорију еволуције из школског градива, што би им и успело да се није нашао један неустрашиви марксист који воли козарачко коло, а и сâм оваплоћује дарвинизам, како биолошки тако и социјални.


Срби заправо ни немају веру, па могу гајити једино зверску, а не верску мржњу. Иако се сви светски експерти слажу да је недопустиво и штетно зидати нове "цркве", срби упорно граде ове кланице, у којима се искључиво позива на геноцид. Кад би се управљање СПЦ препустило савесним особама, истински забринутим за веру, попут Мирка Ђорђевића или Павла Рака, тек тада би то постала истинска црква, односно религијска, а не злочиначка организација (али, наравно, тада више не би могла бити српска). Највећи злочини против човечанства извршени су тамо где има највише православних цркава.

Емисије о вери су далеко шкодљивије од реклама за хероин или саветâ за узгајиваче коке. Попови СПЦ имају право да се слободно крећу, а у Србији се прослављају само православни и католички Божић, али не и Божић Јеховиних сведока, суботарâ, сатаниста. Управо кад је, захваљујући деловању напредних снага, била на издисају, СПЦ се повампирила и изнова посејала семе зла између срба и осталог (тј. људског) света. Србоклерикалистичка чудовишта отимају децу од родитељâ, крштавају их и не питају за сагласност - тако их још од малих ногу, без њихове воље, претварају у злочинце. Отуда сваког честитог човека вређа већ и сама појава попа на јавном месту.


Довољно је погледати факултете, на којима је готово изумрла титоносталгија (а под југоносталгијом се подмукло заправо потура србофилија), а заузврат се слави окорели зликовац Свети Сава (који, као претеча србонацизма, сноси епохалну одговорност), на њима раде и школују се чак и поповска деца, богослови и други реакционарни, антицивилизацијски елементи - како истински академски делатници могу то да трпе и о томе не упозоравају светску научну јавност?


Уместо да се за Савиндан обележава холокауст, као у читавом нормалном свету, и приказује представа божјих праведника Синише Ковачевића, Жарка Лаушевића и Јована Ћирилова, допуштају се свечане академије, које нису ништа друго него националистичка оргијања, уз славље и весеље, зачињена пуцањем и прасетином.

Срби против васколиког човечанства и цивилизације

Срби уништавају сваку цивилизацијску тековину, па су се дрзнули чак да ударе на Сарајево и Тузлу, оличења васколике културе и цивилизације историјског човечанства. Колико се оштро Срби противе највишим облицима цивилизације, види се и по безочно малој конзумацији хамбургерâ, холивудских филмова, интерњета итд.
Природно је да се само Србима броји прошлост, јер се једино они непрестано враћају у њу (али без суочавања и денацификације) - они сносе не само колективну, него и проактивну и ретроактивну одговорност (садашњи и будући срби криви су и за прошле и за будуће злочине, који су сасвим извесни и предвидиви). Но, и поред сталног враћања њој, Срби у ствари заборављају мрачну прошлост, а с њом се суочавају једино кад су у питању злочини, које треба поновити.


У Србији је све посвећено прошлости - географија, историја, музеји, школство (које, уместо преваспитавању, тј. лечењу, служи обнављању прошлости - без темељите реформе боље га је забранити)... Чим се допушта да српску децу и даље васпитавају родитељи, а не Пешикани, Тунде и Плутови, стасаваће наредне генерације злочинаца. Кад је Београдски универзитет признат иако на њему не постоје ни gay studies, ни ромологија, ни смер за лезбијску етику, а камоли jewish studies, то значи да се у Србији свака прчварница, која не пружа ни минимум образовања уопште, а поготово не на ромском и другим светским језицима, може регистровати као универзитет.

Александар Гордић
доцент на Филозоском факултету у Бегораду
на Филозофији

*из Зборнику Српског Филозофског Друштва

Наставиће се....

У школској лектири се, уместо епохалних дела Радомира Константиновића (мада је требало да напише Философију свињца, а не паланке), Марка Видојковића, Биљане Србљановић и Владимира Арсенијевића, проучавају народне песме, које величају злочин и геноцид. Заостали Срби се непоколебљиво позивају на част, међународно право и друге анахроне, цивилизацијски давно превазиђене категорије, не схватајући у којем времену живе - зато и морају да се стално окрећу увелико прохујалој прошлости.


Онтолошко је питање како се може преокренути смер времена, да срби не би понављали старе злочине. Стрела времена за србе има супротан смер, а они, као завереници против цивилизације, стално крше онтолошке и историјске законе. Они увек жуде за прошлошћу, те су се већ вратили у Средњи век (када су виљушкама у ствари клали, а не јели, осим можда људско месо), а шта тек могу очекивати Земљани када срби у ретрогресији достигну ступањ робовласништва?!


Срби су намерно ишли у Јасеновац и сами се убијали да би имали тобожње оправдање за Сребренцу - уосталом, пошто је било предвидиво да ће срби вршити геноцид, тих неколико убистава је представљало само неуспели покушај превенције или минорну антериорну одмазду. Да је ово део промишљене србостратегије, види се и по томе што се један декларативни антифашист усудио да Сребренцу увредљиво упореди с Јасеновцем, само да би умањио значај највећег злочина у читавој историји Европе - то поређење је могуће искључиво зато што се још скривају праве размере масакра, тј. милионске жртве.


Ово вређање мученикâ видно је и на основу минимизације других жртава - тако је Наташа Кандић у Сјеверину организовала комеморацију за само девет убијених, иако их је у ствари било девет милиона, на исти дан када се у московском позоришту "Дубровка" десио бенигни инцидент у којем је (према нашминканим дезинформацијама) погинуло 130 србофила-Руса (при чему су од стране руских наци-фашиста за то оптужени питоми, мирољубиви Чечени). Опет, прâви, неприкривени србонацоши приредили су скуп на Путинов рођендан само како би затајили да је то заправо Химлеров рођендан.

Је ли могуће искупљење?

За србе није довољна транзициона правда - и сâм Џефри Најс је потврдио да је Хаг смишљен како би прикрио, а не осудио српска злодела. Несхватљиво је да се мандат Хашког трибунала космичке правде (на којем је осуђен тек сваки стохиљадити србин, а смртност од Хага још увек је вишеструко нижа него смртност од рака или инфаркта) завршава већ 2010. године, као да није потпуно извесно да ће срби и после тога наставити да врше злочине. Тада ће бити потребно да се оснује стални и свеприсутни трибунал за србе, који би деловао превентивно и антеципативно, тј. подизао оптужнице и за будућа злодела.

Штавише, онда је неопходно увести онтолошки суд, ригорознији од Страшног суда, који би србима досудио онтолошку правду. Тај суд би морао преиспитати све пресуде које су икада донели српски судови, у ствари сви судови у чијим су већима учествовали срби, али и њихови симпатизери. Лустрација мора бити стални процес, а ако се сада не врши превентивно, кроз коју деценију свет ће се суочити са још монструознијим злоделима. Србе не би могао денацификовати чак ни хуманист формата једнога Гинтера Граса. При овом поступку сами срби и њихови инострани пријатељи никад не би испољавали иницијативност и радост. Но, сама денацификација није довољна: криви су сви, макар се привидно и противили. Али, како денацификовати саме денацификаторе, који су вишеструко (у продуженом дејству) кроз сумануте захтеве и жеље за катарзом исказивали неутољиву приврженост према србима?

Цертификате за катарзу не могу давати они који су се упрљали контактима са србима. Неки од оних у које су упрте очи праведникâ целог света (Хаг) сумануто су се чак надали да би срби могли судити себи и препуштали им најмонструозније случајеве. Иако се непрестано спроводи деконтаминација, то није уродило никаквим плодом, јер је србе напросто немогуће деконтаминисати.
Помирење није могуће без покајања и прочишћења, али то није довољно. Срби су мислили како је довољно да се у њихово име извини нека историјска величина, попут баке-Симане или Ненад Чанак, па да се забораве све натпојамне окрутности током минулих векова. Како је могуће искупити нпр. за небројене масакре над Турцима или за геноцид над сиротим фолксдојчерима 1945. године?


Али, кад срби неће да изруче чак ни Младића, како ће тек попове, академике, писце...? Да би начинили онтолошки прелазак из небића/полубића, срби најпре морају почети да се стиде тога што су срби - то је једини пут катарзе; тога да су срби стиде се, на жалост, једино они који нису срби, а то на безосећајне србе не оставља никакав ефект. Сви који знају србе, макар и неколико година (црногорци, Јевреји, ЦД ромови) на неки начин су свесни њихових зверстава, али чак ни најпроницљивији шарпланинци међу овим гастарбајтерима још нису проникли у онтолошку суштину србности.


Постоји колективна одговорност не само Срба, него и свих оних који их толеришу. Због српских масакара морали би се стидети сви несрби, целокупно човечанство, које је бацило тек неколико бомбица (и то са осиромашеним уранијем) да би то спречило. Стога Србима не треба завртати руку, како је замишљао наивни и благочестиви србообожавалац Холбрук, него врат.


Опортунизам међународне заједнице толики је да се против птичјег грипа предузимају далеко енергичније мере него против Срба, иако се ова пошаст по потенцијалним размерама не може ни поредити с њима. Србовирус, као гори од птичјег грипа, треба узгајати само у лабораторијским условима, ради пелцовања против геноцидности.


Српска злодела су готово заборављена, па се готово више ни не помињу. Тако, рецимо, ХРТ 3 (младежни далекозор В92, некада једини браник од српског лудила), уместо докумената, филмова и репортажа о Сребренци, редовно емитује утакмице и квизове - ако су срби после само 10-ак година заслужили да гледају спорт, а да избегну историјску истину, шта ће тек бити после 200? Тек када ова постаја достигне професионалне стандарде и објективност једног Радио-Техерана на бошњачком језику, моћи ће да се помишља на одгојни утјецај и помирбу.


Срби се, после свега, као најгоре хијене, још и смеју - како неко може гледати ријелити шоу ако се још није суочио с историјском реалношћу? Зар се смеју одржавати позоришне представе и концерти (чак и EXSHIT, на којем су многи егзитовали уживајући у дражима кокаина) док је Младић на слободи. Само треба погледати како је брзо заборављена и како се ретко помиње судбина Ђинђића, јединог међу србима који се, макар и својим метафорама, еманциповао од српства - данас тек ретки плачу и пуштају браду за њим, а питање је да ли су га и они стварно волели и ценили.

Александар Гордић
доцент на Филозоском факултету у Бегораду
на Филозофији

*из Зборнику Српског Филозофског Друштва

Наставиће се....