Čovek gluv za Sunčeve note
Nagle provale (eksplozije) na površini, izgleda, pokrenu zvučne talase koji se odbijaju napred-natrag

Ukoliko biste poželeli da slušate nebesku muziku, teško da biste našli mesto blizu simfonijskog orkestra. Toliko je nepodnošljivo vruće, da je najpreporučljivije da ostanete tamo gde ste; ionako na tolikoj razdaljini (Zemlja je od svoje zvezde udaljena 150 miliona kilometara) nećete ništa čuti i kada biste smeli da se približite.

Ljudsko uho je, najjednostavnije rečeno, gluvo za Sunčeve note!

Malo ste zbunjeni, a zbog čega? Naučnici su, upravo, obelodanili da naša zvezda ispušta zvuke veličine miliherca, a to je hiljaditi deo herca. A čovek razaznaje treperenje zvuka u rasponu od 20 do 20.000 herca!

Neobično tumačenje obznanjeno je na godišnjem sastanku Kraljevskog astronomskog društva u Lankaširu (Engleska). Isprepletena magnetska polja u spoljašnjim područjima, nazvanim korona, stvaraju istovrsne (magnetske) zvuke koji nalikuju prebiranju žica na gitari ili duvanju u sviralu i slične cevi s rupicama.

Robertus fon Fej-Zibenburgen sa Univerziteta Šefild (Centar za proučavanje solarne fizike i kosmičke plazme), sa svojim saradnicima, osmislio je teorijsko objašnjenje (obrazac) zbivanja, kao što su snažni izlivi vrelih gasova iz korone, područja u koje se pretače Sunčeva atmosfera ili hromosfera (seže više miliona kilometara u kosmički prostor), na osnovu podataka napabirčenih sa letelica koje su ga snimale.

Uočili su da nagle provale (eksplozije) na površini izgleda pokrenu zvučne talase koji se odbijaju napred-natrag, od jednog do drugog kraja magnetske petlje. Pojava je, inače, poznata pod imenom stojeći talasi. Magnetske petlje u ovom slučaju oponašaju žice na gitari, čijim trzanjem, u stvari, nastaju različiti zvuci.

Na sličan način malene vatrene buktinje, milionima puta manje a kudikamo učestalije od ogromnih, nastalih u džinovskim izlivima vrelih gasova, krećući se odzvanjaju. I jedne i druge izbacuju vrelinu u spoljašnje zvezdane slojeve.

Zvučni valovi su veoma mnogo naelektrisani, prostiru se desetinama kilometara u visinu i dostižu brzinu od 73.000 do 145.000 kilometara na sat. Neobuzdani izlivi ispuste energiju kao milioni vodoničnih bombi koja prebire magnetske žice, stvarajući stojeće talase. Ove zvučne bombe se utišaju za kraće od sata, razlivajući se u vreloj koroni.

Ispostavlja se da je Sunčevo sviranje, ujedno, objašnjenje zašto je korona toliko vruća: na površini zvezde temperatura doseže 5.500 do 6.000 Celzijusovih stepeni, a u koroni, čak, stotinu puta više. Kako je moguće da slojevi iznad površine budu topliji, ako se spajanje (fuzija) vodonika u helijum odvija u samom središtu zvezde koja je džinovska vodonična bomba?

Ukoliko astrofizičari steknu jasniju sliku šta se događa u magnetskim vrtloženjima (petlje) u spoljašnjim slojevima, imaju više izgleda da pronađu tačan odgovor.
Skorašnje proučavanje, zasnovano na snimcima japanskog teleskopa, otkrilo je upletena i vijugava magnetska polja duž Sunčeve površine, u kojima su zapretene ogromne količine energije. Dotične brazde povremeno pucaju kao lastiš; kada se to dogodi, izbace ogromne količine energije koja bi mogla da zagreje koronu ili osnaži sunčane eksplozije i izlive vrelih gasova.
Stefan Vukašin

Izvor: Politika