Krštenje sto dvadesetoro mališana iz hraniteljskih porodica u selu Miloševac
Sad smo postali božja deca

Mališani su bili malo uplašeni, ali srećni, čvrsto se držeći za ruku svojih hranitelja. Na Cveti, u nedelju, u hramu Presvete bogorodice u Miloševcu vladika braničevski Ignjatije krstio je sto dvadesetoro dece bez roditelja, koji žive u hraniteljskim porodicama. Porta crkve u ovom selu nadomak Velike Plane ispunjena dečicom, koja su tog dana došla da započnu novi, duhovni život.

- Ovi preduskršnji dani su bogom dani za praštanje i pokajanje, za moralno, od greha očišćenje, duhovno preporođenje, za hrišćansko i ljudsko izmirenje sa Bogom na nebu i braćom svojom ljudima na zemlji. Pred Hristovu i našu Pashu crkva poziva da se sva nekrštena deca ili odrasli krste, neopojani opoje, neispoveđeni ispovede, zavađeni izmire i nepričešćeni pričeste - poručio je vladika Ignjatije.

Mirjana Aćimović postala je hraniteljica daleke 1967. i odnegovala je oko dvadesetoro dece. Već nekoliko godina brine o trojici dečaka Elvisu, Siniši i Aleksandru.
- Elvisa sam prihvatila sa mesec i po dana, kod mene je već 13,5 godina i rastao je zajedno sa mojim pravim unukom Nikolom. Kao braća su. Majka mu je u Batočini, i on odlazi ponekad kod nje, ali nam se uvek vrati. Oca nikada nije video, ne zna ništa o njemu - priča Mirjana.

Srećna je, dodaje, što su kršteni i što su sada i božja deca.
- Otac mi ne nedostaje. Imam ovog ovde, lepo mi je. Idem u školu, a kad porastem još veći, postaću glumac ili reper - kaže Elvis.

Jedanestogodišnji Siniša i godinu mlađi Aleksandar, braća, došli su u Miloševac iz Sremske Mitrovice. Nikada nisu videli ni oca ni majku.
- Super, mama nam je mnogo dobra, spavamo u odvojenim sobama imamo i televizor - počinje razgovor stariji brat, a mlađi na sav glas dodaje: "I to u boji".

Oči mu cakle od uzbuđenja. Toliko, da se čini da ceo svet može u njih da stane.
- U školi smo imali zadatak da pišemo o majci, i moj je bio najbolji. Napisao sam da ima tršavu kosu, da je krupna, da ume da se šali - priča Siniša i gleda u Mirjanu kao u onu pravu, biološku mamu. Polako spušta glavu i šapuće: "Mnogo mi je žao dece na Kosovu kad ih napada ona vojska i kad im ubiju majku i tatu. Treba da im se pomogne, kao meni". Suza mu već na bradi.

Zemka Fidahić sa troje dece smeštena je od pre nekoliko meseci kod porodice Vojinović.
- Muž me je tukao, pijan dođe kući pa me udara pred decom, oni plaču a ja šta ću! Sve me boli i ne mogu ništa. Bila sam u bolnici, pa kad sam izašla, milicija me dovede sa decom ovde. Dobro su oni, priča mlada žena i drhtavim rukama grli svoje dvoje dece. Treće je kod oca, koji je stigao na pomirenje.

- Ma će se pomirimo mi, jesam ja malo više kriv, ali će opet svi da živimo zajedno. Volimo se mi, samo eto.... - priča Ratko Todorović iz Vodica i gleda sa osmehom u decu i Zemku. Nada se da će mu žena koju je tukao oprostiti. Veruje da će i Bog biti milostiv. Nije želeo da propusti krštenje svoje dece.


Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: Slavica Milić Bogdanović

 

Nazdrawlje hehe