Poetski lik komičara
  26.03.2005

"TATA nije dočekao da me vidi na televiziji, umro je 1961, marta meseca, ali mama, koja je živela još posle toga dvanaestak godina, umrla je 1973, ona me je gledala na televiziji... I jedan detalj. Mama je mnogo volela Žarka Mitrovića. Žarko je bio onako plemenit, dobar, kao anđeo. Žarku su stvarno falila samo krila. On je takav bio čovek. U životu nisam sreo takvog čoveka. I moja majka ga je mnogo volela. Moja majka je bila staromodna žena, polupismena, ali je bila divna žena.
I kad dođem u Kruševac da gostujem, ona dođe s mojim sestrama (imam dve sestre u Kruševcu) na predstavu. Gostovao sam često, sa "Pokojnikom" i još nekim predstavama, sa "Ivkovom slavom". Ne... Sa "Ivkovom slavom" je trebalo da gostujemo 29. oktobra, a ona je tog dana umrla, pa smo docnije došli da to igramo. I kad god dođemo, ili da igramo neku estradu, predstavu, odemo mojima, a tamo Žarka, obavezno, čekaju prave vanilice, rakijica. Žarko je moju majku zvao majkom, ona ga je obožavala, i kad god dođemo, ona kaže Žarku: - Pripazi malo na Mileta, molim te, on mi je nežan, znaš, ipak si ti malo stariji, pripazi malo. - 'Oću, 'oću, majka, ne brinite - kaže Žarko.
I emitovala se serija "Spavajte mirno", igrao sam nekog Srećka, da - Srećko Napast. Ja tu radim u nekom preduzeću, pa sam nezadovoljan, i onda se svađam sa sindikatom, valjda, sa partijom nisam smeo da se svađam, tako nešto, igrao sam pozitivnu ličnost, ali, šta se može, tu su sve bili neki administrativci, neke birokrate. I jednog dana, "supruga", koju je igrala Vera Đukić (ona mi je bila divna partnerka, jedna mnogo dobra žena), umesi ona vanilice, i ja to ponesem u to preduzeće, bio je neki praznik, ili moj rođendan, trebalo je da počastim kolege. Žarko ne uzme vanilice, ja ponudim, a on odbije. - Hvala, ne trebaju mi tvoje vanilice - to Žrako kaže. Zove me majka telefonom, odnosno sestre okrenu, a ona kaže: - Sine, nisam verovala da je Žarko tako pokvaren čovek. Pa, kako je on mogao da ne primi od tebe vanilicu, pa on je morao prvi da primi vanilicu. Prvi! Dobro svi ostali, njih ne poznajem dobro, ali Žarko?! Pa, kako je mog'o?! On je loš čovek! Kažem: Mama, nije, nego je to po scenariju, tako je Lola napisao, jer oni tu prave neku zaveru protiv mene. A ona kaže: - Sve ja to razumem, sine, ali on je morao da uzme vanilicu, apsolutno je morao da uzme!"

SOJA Jovanović će 1968. poveriti Đorđu Đurđeviću:
- Odavno me je Čkaljinoj ličnosti privuklo to, što mi se učinilo - a taj utisak nije se promenio ni do danas - da Čkalja ima dušu deteta. Ovo tim pre, što je i meni samoj uvek nekako izgledalo da komedija i komika u životu znače ono isto, što znači i detinjstvo. Čkaljina ljudska priroda, njegova vedrina i zaigranost, deluju kao ona prisna poetska naivnost dečjeg sveta. Zato se, valjda, Čkaljinoj komičarskoj darovitosti raduju i najmanja deca, i osamdesetogodišnjaci. Jedna od bitnih Čkaljinih glumačkih vrednosti je u tome što on glumi tako spontano, kao što je spontano u stanju da se zaigra neko dete, ako ga krišom posmatramo. Ono skriveno i potisnuto dečje u svakom odraslom biću, možda je i jedan od razloga što publika tako radosno prihvata Čkalju, bez obzira na to u kome se glumačkom izrazu on javlja.
Čkalja će, o Soji, na veoma sličan način govoriti u "Večeri sa zvezdama":
- Soja... Soja je žena kakva se nikad u životu ne zaboravlja. To je jedno dete, jedna mašta, jedna dobrota, jedna neverovatna žena. Ja sam s njom snimao i uživao. Teške scene smo snimali, recimo, tamo na nekom mestu Zupci, tu je nemački aerodrom bio za vreme okupacije, tamo iza Trebinja, to se išlo od Dubrovnika, preko Ivanjice, pa nekud u brda, to je kamen i zmije, ništa više. Soja je sve to radila kao jednu lepu priču, to je neverovatno s kakvim uživanjem smo mi radili s njom. Ali je ona volela glumca, više ga je volela nego samu sebe. I strašno je pazila na glumca, neverovatno.
Soja i Čkalja, bila je to filmska ljubav na prvi pogled. Susret i saradnja dvoje profesionalaca koji nisu zaboravili da se raduju, da prizovu poetsku naivu dečjeg sveta, da komediju shvate i osete kao vrednost ravnu bogatstvima detinjstva.
- U saradnji sa Čkaljom - nastaviće Soja - odmah mi je bilo jasno da je za njega najvažnija klima u kojoj radi. Poznato je, naime, da nije lako snimati komedije na filmu. Kao što ni ptica ne može da poleti ako nad njom nema visina, tako i komičar bez prisustva publike teško može da raspali svoju potencijalnu stvaralačku vatru, da se razigra. Ali, kao što zahteva određenu klimu da bi ispoljio svoje komičarske mogućnosti, Čkalja bolje no iko sam ume da stvara tu klimu, pa je rad sa njim utoliko veće i dragocenije zadovoljstvo.
Što se radne klime oko Soje tiče, tu Čkalja ima seriju sve pre nego uobičajenih uspomena!
- Snimamo, na primer, film "Orlovi rano lete", po romanu Branka Ćopića. Snimamo neku školu koju bombarduju Nemci, i sad, Guta i ja izlazimo iz te škole. Guta je igrao Vuka, a ja onog starca, deda Lijana. Izlazimo iz škole, i vidimo tamo negde, na dvadesetak metara od nas - ukopala se kamera. Ukopala se! Baš tako, ima grudobran, dole snimatelj Nenad Jovičić legao potrbuške, i njegov asistent Miletić... Svi se ukopali. A imali smo jednog pirotehničara, neki novi, ne znam ga ja, i on stalno: "Gospođo Soja, kad ću ja da nastupim?" A ona: "Ima vremena, ima vremena", vrti ona prstima kosu.
Pitam: Sojo, šta je, bre, onaj čovek toliko navalio? Ja nisam voleo pirotehničare, sve od onog poznatog Duška Pirosa, koji mi je zagorčavao život, govorio preko televizije kako sam ja kukavica... Dobro, jesam kukavica, ali šta je on meni radio?! E sad, ovo je neki novi, nije Duško Piros, pa kaže Soja: "On je nov, hoće da se pokaže". Snimamo mi scenu, zove ga Soja i kaže: "E, sad, pokažite se sutra!" On cele noći tamo kopao rupe, zakopavao nešto, mi pojma nemamo. Dolazimo na snimanje, kažem: Sojo, daj malo neke pucnjave. "Ne", kaže, "nemoj to, kad padne bomba, onda ćemo to". Dobro. Probamo mi, sve lepo uvežbavamo, hajde snimanje, i ona njemu onako da znak rukom.
Odjedanput osetimo udar u grudi, strašnu toplinu, nešto nas podiže, podiže - sad se Soja smeje, ako ovo gleda! - podiže nas i mi preletesmo preko kamere. Okrenem se, a Soja maše rukom, odlično je bilo, ovo je neverovatno. A on je kante benzina oko nas zakopao u zemlju i stavio odozgo one kamenice od sunđera. Gledam je i kažem: Pa, dobro, Sojo, jesi li ti normalna? "Što", kaže on, "baš je bilo odlično!"


ČKALJA JE JEDAN

- TAKAV kakav je - primećuje Soja - Čkalja je i privatno. Zbog toga je Čkalja i veliki glumac i fenomen svoje vrste. Čkalja nema dve ličnosti u sebi, kao neki drugi domaći i strani komičari, u čije stvarne vrednosti takođe niko ne sumnja. On nije takav da se na sceni smeje, a da je kod kuće natmuren i mrzovoljan. Kao junaci u komediji delarte, Čkalja ima svoj stil, svoju ličnost. Primetila sam kako se većina gledalaca, kao po nekom nepisanom pravilu, lako identifikuje sa onim što Čkalja igra, najviše zahvaljujući tome što je tu uvek Čkalja, a tek onda lik koji tumači. Bilo kako da se prerušava, Čkalja ostaje - Čkalja. To publika od njega traži, i dobro je što upravo to traži.

Ibi ili Radovan?
  27.03.2005

Piše: Ranko Munitić

KAKO su godine prolazile, jedan uspeh je sustizao drugi (od radija, preko pozornice, do malog i velikog ekrana), a popularnost poprimala retko viđene razmere, u Miodragu Petroviću je, možda, čak jače nego u njegovim kritičarima raslo saznanje o razlici koja postaje sve uočljivija između Čkalje glumca i Čkalje zabavljača. Pri čemu se, kao najvažnije, nametalo pitanje: da li - i u kojoj meri - ovaj drugi smeta prvom, sapliće ga, usporava, gura u drugi plan?
Već sredinom šezdesetih Čkalja je savršeno svestan svih važnih aduta koji mu, kao glumcu, stoje na raspolaganju:
- Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac.
- Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu - i pusti me! Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što ja imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu-glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.
- U POZORIŠTU ne osećam rampu, ona je za mene "kraj sveta". Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.
S jedne strane, pred njim su često iskrsavali izazovi za Čkalju glumca:
- Igrao sam tri godine Vladimira u Beketovom komadu "Čekajući Godoa", i to je za mene bilo izvanredno osveženje, kao i ulogu Todora u "Krmećem kasu", Aleksandra Popovića, takođe, u Ateljeu 212. Molio sam i tražio takve uloge, a uvek su mi odgovarali kako bi to bilo izneveravanje publike, da bih time izneverio i samog sebe, da publika ne bi želela da me vidi takvog. Ali to je varka, jer, po mom mišljenju, publika hoće da vidi glumca u svoj njegovoj izražajnoj raznovrsnosti. Zato - osim u nekoliko retkih slučajeva - nisam nailazio na razumevanje, niti su prihvatane moje molbe i zahtevi... Po svojoj prirodi, ja sam izuzetno sentimentalan čovek, rekao bih: romantična ličnost. Neobično volim onaj naš nekadašnji romantični pozorišni repertoar, koga se sećam još od svojih malih nogu. Moja želja oduvek je bila da igram naše ljude, ali naše ljude ne samo u onom smislu u kome ih najčešće igram, nego i u jednom tragičnom smislu, sa svim onim i tragičnim i komičnim okolnostima koje ih prate u životu i kroz koje oni svakodnevno prolaze.
S druge strane, nosio je višegodišnje breme glumca zabavljača, ulogu stožera u pozorištu koje se samo izdržava:
- RAD u pozorištu ne bih mnogo vezivao sa radom na televiziji. Moj rad u pozorištu bio je pomalo i prisilan rad. Pošto sam bio u pozorištu, u kome nisam imao dobre reditelje, a i gde sam igrao sve i svašta, jer sam to morao da radim - ja bih da mi tu moju pozorišnu delatnost odvojimo od mog docnijeg rada. Mislim da taj prethodni rad, osim, razume se, izvesnih izuzetaka, nije bio na naročitoj visini. Morao sam da igram, što rekoh, sve i svašta, komade sumnjivih literarnih vrednosti, pa, ako hoćete, i komade sumnjivih pisaca. Sve je to bilo u stereotipnim režijama, a igralo se zato što su neki komadi bili kasa-štih, pravljeni za najšire slojeve publike, a možda i zato što sam bio popularan, pa se pričalo da Čkalja puni kuću. Kada o tome govorim - ne osećam se baš najprijatnije. Ponavljam, u pozorištu nisam imao reditelje - i tu je, naravno, bilo izuzetaka - koji su iz mene mogli da izvuku ono što bi jedan pravi reditelj mogao da izvuče, jer su svi oni odmah bili zadovoljni onim što sam ja kao glumac donosio...

- Nažalost, zbog toga se ni ja nisam mnogo trudio da radim na ulozi, jer pomoći od reditelja nije bilo. A na televiziji, u Loli Đukiću imao sam veliku pomoć, ne samo zato što je on umeo da mi kaže šta hoće, nego i zato što je imao jedan samosvojni način ophođenja prema glumcima. I kada mu se nisam svideo, on svoje primedbe nije izricao negatorski, nego je uvek nalazio metode kojima mi je ukazivao na puteve čijim smerom treba da se ide. Zbog svih sličnih iskustava, ja sam rad na televiziji shvatio mnogo ozbiljnije nego rad u pozorištu. Otuda i propuštene prilike koje nije zaboravljao.
Jednom zgodom, radilo se o Šekspiru i Zoranu Radmiloviću:
- ŽAO mi je što se nisam vratio u Atelje 212, da radim sa Zoranom Radmilovićem. Jer, da smo se nas dvojica dočepali Ibija ili Radovana, mislim da bi predstave trajale do zore, a onda bi publici rekli: "LJudi, sutra nastavljamo"! Možda smo mogli da igramo danima. Iskreno govoreći, pružila mi se i ovakva prilika. Počeli smo Zoran i ja da radimo "Bogojavljensku noć". I napravim glupost! Opet, zbog nekog snimanja, napustim pozorište! Eto, to je ono za čime najviše žalim.

Dileme i intimna razmimoilaženja na liniji Čkalja glumac i Čkalja zabavljač, javljaće se i u filmskom opusu Miodraga Petrovića. Glumac koji najširi bioskopski auditorijum za nekoliko sedmica osvaja Vajdinom ekranizacijom "Zajedničkog stana", učvršćuje popularnost u celovečernjim prikazanjima Lole Đukića i Soje Jovanović, da bi kod oboje ostvario po jedan izuzetan poen: Jovanča Micić iz "Puta oko sveta" pokazuje kako ume da se snađe u karakternoj komici prvog reda, dok mu Nenad i Predrag iz "Bog je umro uzalud" služe za savršenu inkorporaciju upravo pomenute "udvojenosti", s jedne strane kao simpatični, nespretni naivko i sanjar u kome odmah prepoznajemo "našeg", svima dragog Čkalju, s druge strane kao otresiti, superiorni, korenito racionalni lider, u kom se naslućuje koliko toga može Čkalja da odigra van svog uhodanog "faha".

Mnogi reditelji angažovaće ga isključivo zbog popularnosti, kao neku vrstu atraktivne ekranske maskote ("Kad golubovi polete", 1968, Vlaste Radovanovića; "Višnja na Tašmajdanu", 1968, Stoleta Jankovića; "Prva ljubav", 1970, Zorana Čalića, itd), dok se u elitni serkl Čkaljinih kreacija svrstava već pomenuti Jirži Mencel iz Đorđevićevih "Biciklista" (1970), zatim Trivun, varošanski krojač i jezičavi posmatrač svega što se oko njega zbiva, u "Lepoj paradi" (1970) Branka Miloševića, rola koju specijalno za njega piše Dušan Radović.


MAMA I TATA
SOJA Jovanović i Miodrag Petrović sarađivali su nepunu deceniju, od pozorišta (Ćopićevi "Doživljaji Vuka Bubala", 1962), preko filma (tri pomenuta projekta 1964-1969), do televizije ("Krug dvojkom", Dragutina Dobričanina, 1967). Kao što Lola Đukić ostaje nesumnjivi Čkaljin "tata" u sferi radija i malog ekrana, Soja je njegova prava "filmska mama".


KNJIGA O ČKALJI

ISTAKNUTI publicista Ranko Munitić napisao je zanimljivu knjigu o Miodragu Petroviću Čkalji, najvećem srpskom komičaru koji je svojim neponovljivim ulogama obeležio dvadeseti vek. Ova dragocena monografija opisuje detinjstvo, prve glumačke korake, zapravo, sveobuhvatno objašnjava fenomen Čkalja, koji i danas traje. Knjigu izdaje Kompanija "Novosti", a cena je samo 200 dinara.

Duet bez pandama
  28.03.2005

Piše: Ranko Munitić
PAVLE Vuisić kao Paja Čutura i Miodrag Petrović kao Živorad Jarić, biće idealni udarni aduti "Kamiondžija". Paja, tobožnji namćor, ćutljivi nepomerljivi stoik, kao središnji stub zapleta - i Jare, neprestano radi nečeg ustrčali, uposleni i usplahireni nervčik, kao jegulja ispleten oko partnera - grdosije, ljudska konstanta i varijabla događajnog lanca: Čutura, karoserija i Jarić, motor kamiona, koji faktički i metaforički materijalizuje njihovu sudbinu, Debeli i Suvi u novoj maloekranskoj varijanti. Vrhunske uloge dva velikana: komični duet koji nema pandana u ovdašnjoj produkciji, bioskopskoj ili televizijskoj.
Tako Čkalja igra s još jednim zvezdanim partnerom. Samo što su, u odnosu na tandem Čkalja - Mija, osnovne kategorije sada bitno izmenjene.
S jedne strane, umesto kontrasta toplo-hladno, onog unutrašnjeg energijskog antagonizma koji beše efektno intenzivirao preganjanja Jordana i Rake, ovde oba interpretatora poseduju istu "temperaturu": samo što je Pajina toplina staložena, jednom zauvek u dubini njegovog bića iskristalizovana, dok Čkaljina toplina promenljivo zrači kroz hiljadu sitnih radnji i pokreta, užurbanih poduhvata i poteza, kao čista akciona protivteža monumentalnoj Vuisićevoj čvrstini i nezainteresovanosti za svakodnevne sitnice - ono čime se, kao nekim pogonskim gorivom, napaja Jaretov temperament.
S DRUGE strane, suštinski različiti po "temperaturi", Mija i Čkalja se mnogo manje razlikuju po aktivitetu, na obe strane raskošno prezentovanom: obojica u svojim ulogama rade i mnogo i brzo, sa Čkaljinom, ipak, nesumnjivom prednošću, po kaligrafskom izvođenju svakog od stotine detalja. Paja i Mile na tom su planu izraziti kontrast, pa će odmeravanje dve razigrane energije iz prethodnog tandema ustupiti sad mesto uravnotežavanju (ili pokušajima da se uravnoteže) dve soprotne sile, trajna i promenljiva, spora i ubrzana, ukorenjena i tekuća.
Pri čemu važnu ulogu imaju dve jake dodirne tačke interpretatora.
Sposobnost da komički zadatak obave na najteži, ali najdelotvorniji način: da ne igraju komedijaški, a to će reći tipski, nego dramski, znači karakterno. To, uz ostalo, podrazumeva oslobođenost od bilo kakve humorne deformacije i stilizacije, moć da to što treba da se uradi bude urađeno kao nešto najuobičajenije, svakidašnje, skoro trivijalno. Ne nastoje da budu smešni spolja: stoga im polazi za rukom da to budu iznutra. Oni ostaju ozbiljni: zato se mi smejemo dvostrukom merom.
Šta im je zajedničko, ovoj plejadi izrazitih stvaralačkih individualista? To, što uspevaju vrhunski komički kvalitet da postignu čistom, karakternom igrom, tek tu i tamo, škrto, obojenom ponekom humornom nijansom. To, što uopšte ne izgleda da izvode komediju. I što u ovakvom, svedenom, minimalističkom obliku, jesu neodoljivo smešni.
Od mnoštva sekvenci koje bi mogle poslužiti kao ogledni uzorci, izdvojimo onu o "električnom klozetu". Usred noći, Paja i Jare ležu na slamu, pod strehom, pored štale, na posedu gazde za kojeg imaju nešto da prevezu. Paja bi da spava, na prvi pogled i Jare, samo što ih u tome neprestano nešto ometa. Najpre lupanje o kante za mleko, okačene po ogradi koja njihov slamnati ležaj odvaja od stoke u štali: prvo lupaju krave. Jare: - Prvi put vidim da krava šutira kantu, to kod nas nema!, onda nespretni Jare: - Nisam ja, Pajo, majke mi!, konačno Paja, nehotice, jer mu Jare podmeće kantu: - Ubiću nekog noćas, časti mi!.
TAMAN se ovo nekako sredi, nailazi gazda: - Drugovi, ako vam se piša, nemojte tu, napolju vam je električni klozet. Odmah se budi Jaretova znatiželja: - Kako? Električni klozet? Znam da ima električna stolica, ali za električni klozet još nisam čuo! Paja ostaje potpuno indiferentan: - Klozet? Rupa ko rupa! Ali, Jare ustaje da proveri o čemu se radi: - Idiot, he, he, he..., Pajo, ma znaš kakav je to električni klozet? Ima sijalicu iznad vrata!, na šta Paja opet besni: - E, sad ću stvarno da te ucmekam! Jare se konačno odlučuje na počinak: - 'Ajde ćuti i spavaj tu!", da bi, kako legne, istog trenutka usnuo, dok razbuđenom Paji ne preostaje ništa drugo nego da se valja po slami i bulji u tamu.
Scena traje 320 sekundi, skoro pet i po minuta, a ritam događanja uspostavljen je serijom od petnaest Pajinih pokušaja da zaspi i četrnaest Jaretovih "intervencija", kojima ga u tome sprečava. Sve zajedno, rečima opisano, ne deluje posebno bogato dešavanjem i glumačkim zadacima: na ekranu postaje, međutim, prava dramska lavina mini-događaja koji se efektno i brzo nadovezuju, sve jedan smešniji od prethodnog. U svakom gestu izvođača, u svakom izrazu lica ili pokretu, seva mali komični naboj, spolja sitan, ali delotvoran: teku dve lančane serije varničavih detalja koje se međusobnim sudaranjem i preplitanjem stapaju u gustu, uzlaznu humornu struju, ostvarenu - u tome i jeste posebnost - kao da se igra najobičniji, sasvim prozaičan, ni po čemu smešan ili poseban materijal.

BISERI U KABINI
VALJA podsetiti i na solo partije obojice majstora: na primer, Čkaljino polaganje ispita pred nastavničkom komisijom (predsedava Marijan Lovrić), Vuisićevo saslušavanje u policiji (isleđuje ga Dušan Bulajić), ili Čkaljina mini-pantomima oko dremanja u pozorišnoj loži. Naiđu i uzbudljivi susreti sa sjajnim partnerkama (Radmila Savićević kao gazdarica koja će ih uposliti, Rahela Ferari kao nastavnica muzike). Kao isti, ali uvek drukčiji lajtmotiv, provlače se radnjom dijaloške minijature Paje i Jareta u šoferskoj kabini, za vreme bilo koje od hiljadu i jedne vožnje što čine okosnicu njihovog kamiondžijskog bitisanja: sve veći ili manji glumački biseri.

ČKALJA
Šta valja a šta ne valja
Reći će nam odmah Čkalja
Sve probleme one leve
On će rešiti na Te Ve

Nikad nije igr'o kralja
Dobri Čkalja smešni Čkalja
Dasu nikad ni grmalja
Tihi Čkalja vredni Čkalja

To je faca
Svima draga
Petrovića Miodraga
To je portret
Smešnog bića
Miodraga Petrovića

Kao glumca svi ga ištu
Na filmu u pozorištu
Za sve naše mane pralja
Oštri Čkalja strogi Čkalja

Našu muku da otalja
Umesto nas obraz kalja
Poznaje nas do detalja
Sjajni Čkalja hrabri Čkalja

To je faca
Svima draga
Petrovića Miodraga
To je portret
Smešnog bića
Miodraga Petrovića

LJubivoje Ršumović

(Iz knjige "Aleksine pesme")

Lekcija oca Čedomira
  29.03.2005

Piše: Ranko Munitić
KAKAV je čovek, zapravo, bio Midorag Petrović?
Na to pitanje do danas ne prestaju da stižu različiti odgovori.
Neke stvari su ipak izvan sumnje.
Umeo je, pre svega, da se dobro rodi, kako je to 1968. Novak Novak saopštio Đorđu Đurđeviću:
- Odlučujući potez u karijeri umetnika, Čkalja je učinio već svojim rođenjem u gradu na Rasini, u Kruševcu. Da se, recimo, prizemljio na obali Save ili Volge, on bi isto tako bio dobar umetnik, ali, ne bi bio - Čkalja. Kad je već napravio tako dobar izbor, sve ostalo bilo je lakše.
Dobro se roditi, to u ovom slučaju znači i - imati prave roditelje. Ono dvoje ljudi koje će Duško Radović pomenuti 1. aprila 1977. u radio emisiji "Beograde, dobro jutro":
- Danas je rođendan Miodraga Petrovića Čkalje. Neka su blagosloveni ono dvoje Kruševljana kojima je tako nešto palo na pamet.
Uz mnoge druge, ostala je i Čkaljina uspomena na prve zaplete u vezi s njegovim ranim pozorišnim angažovanjem, koje je mama Hristina umela da reši kako valja:
- ULAZNICA za moje pozoriše, iza roditeljske kuće - pored tarabe komšije Cake, bila je - dugme. Pa, ko donese lepše, veće i sjajnije dugme, dobije bolje mesto. I tako, nakupilo bi se dugmadi, svakojakih, lepih i krupnih, a ja sam ih čuvao u specijalnoj tegli. Međutim, ta dugmad nije padala s neba: svako dugme trebalo je skinuti s nekog odevnog predmeta, odrezati sa uniforme, recimo, železničarske, što bi se posle nekog vremena primetilo, a kako će čovek, železničar, da ode na posao bez dugmeta na uniformi? Pošto su žene iz komšiluka znale, ili bar naslućivale gde su dugmad zaglavila, došle bi, pojedinačno ili više njih, kod moj majke, te - pomagaj Tinka, te - vidi šta ćemo. A majka, lepo ih uvede u kuću, primiri ih, pronađe moju teglu, pa dugmad iz nje raširi po stolu - evo, kaže, neka svako nađe drugme koje nedostaje. Meni je bilo žao dugmadi, ali, nisam se bunio, jer majka je mudro rešila problem koji se nekako morao rešiti. Nije me grdila, niti je bilo batina.
O tati Čedomiru upamtio je Čkalja sve pre nego uobičajeno reagovanje na sinovljeve školske jade:
- Ponavljao sam prvi razred gimnazije. Došao kući. Rekao majci. Sirota majka, počela je da kuka - crni sine, šta će otac da ti kaže! Otac mi je bio trošarinac. Polupismen. Prost čovek. Dobar i pravedan. Pobegao sam u kukuruz. On došao na ručak. Pita - gde je Mile? Majka i sestre ćute. Gde je Mile? U kukuruzu. Sakrio se. Zašto? Ponavlja razred. Otac izašao na prag. Zove me. Ja k'o pokis'o. Izađem. Kaže - spremi se, idemo u Staru čaršiju. Odveo me u radnju. Kupio mi moje prvo odelo! Kapu, čarape, cipele! Posle smo svratili u kafanu, na ćevape. Celu platu je dao na to! A, mi smo teško živeli. Plakao sam do jutra, i bio kao u nekom bunilu. Sledeće godine, razred sam završio sa odličnim uspehom! Tako je čovek koji nije čitao knjige, nije išao u školu, "kaznio" sina za loš uspeh u školi.
Čkaljin sin Čeda takođe pamti mnogo nežnih, u isti mah neopisivo teških momenata:
- Stanovali smo u "Profesorskoj koloniji", kako se nekada zvao deo Beograda, oivičen ulicama Cvijićevom, Zdravka Čelara i Čarlija Čaplina. U petnaestom paviljonu, jednom od 17 ili 18 koliko ih je bilo.
- Jednog dana, 1960. ili 1961. godine, došle su kod nas majka i ćerka. Došle su iz Slovenije, iz Murske Sobote. Devojčica se zvala Mišela. Imala je desetak godina, bila je prelepa i nešto mlađa od mene. Majka nam je rekla da Mišela ima leukemiju, i da joj je ostalo još veoma malo vremena. Najveća želja joj je bila da dođe u Beograd, upozna mog oca i provede jedan dan s njim. Ostale su ceo dan kod nas. Sećam se koliko je ocu bilo teško da bude zabavan. Posle nekoliko meseci, stiglo je pismo, i u njemu čitulja.
U to vreme, ili nešto kasnije, pisalo se mnogo o jednom dečaku, zvao se Dušan, koji je bio vezan za veštačka pluća. Iz tog ogromnog aparata virila je samo njegova mala glava. Pomoću ogledala mogao je da gleda televiziju. Želja mu je bila da dođe moj otac. Znam koliko mu je bilo teško da ode.
Koliko je samo pisama dobio, od starih, bolesnih, ostavljenih. u njima mu se zahvaljuju na tom jednom satu smeha u nedelji.
Jednom, u Domu za slepe, jedna slepa žena mu je prišla, dotakla mu lice, i rekla: "Hvala vam što ste došli. Do sada smo mogli samo da vas slušamo, a evo sad možemo i da vas vidimo."
IZ svog profesionalnog života, Čkalja je kazivao lepe uspomene. One manje lepe zadržavao je za sebe. Evo sećanja na jedan od mnogobrojnih njegovih početaka, 1947, u "Lori Ribaru":
- Prilazi mi Lola i kaže - dramatizovao sam "Kako se kalio čelik", dobio si ulogu, igraćeš "Jedan glas". Porastoše mi krila, držim se za ragastov da ne poletim! "A kakva je ta moja uloga?" - "Nikakva", kaže Lola, "niko je nije hteo, e pa onda će da je igra Čkalja!"... Otpadoše mi krila... "Pa, kako ja"... "Fino, samo vrištiš i gotovo, ti si negativac, nećeš sa nama narodnim, vrištiš - Neću! Neću!"... Gledam ga, oči mu se smeše, tople oči, neće me one prevariti. Premijera! Koske mi se tresu i zveckaju ko sitniš u džepu. Gledalište ko oko. Bogami sam vrištao, mislio sam - pući će mi pluća! Aplauz... au, bog te maz'o! Posle, kaže Lola: "Je l' si vid'o, bio si najbolji, svi me pitaju - ko je ona pikljara? Al ima glasinu, mamu mu! Iz onolikog crevceta - onakav glas!"...

DISTANCA BRAĆE
- FEBRUARA 1971, povodom Čkaljinog učešća u televizijskom kvizu "Sve od sebe", gde je, po tekstovima Novaka Novaka, izvodio čuvenu numeru telefoniranja poznatim političarima, brzo dolazi do "distanciranja" bratskih republika: najpre slovenačka, onda i hrvatska televizija, isecaju Čkaljinu numeru i kviz emituju bez njegovog desetominutnog nastupa. Novak tom prilikom izjavljuje:
"Čkalja izriče aktuelne komentare na dnevne događaje. To je, u stvari, kviz - izdanje aktuelnih humorističkih emisija kakve smo Lola i ja nekad spremali. A Čkalja se služi telefonom, jer smo mi telefonska nacija. Sve poslove volimo da završimo preko telefona. Ovo rešenje isprobao sam u novogodišnjem programu. Prema reakcijama gledalaca, ono je naišlo na odobravanje. Čkalja će i dalje telefonirati". A Midorag Petrović komentariše:
"Vidite, moji telefonski razgovori koje je napisao Novak zabavljali su moje 'sagovornike'. Oni su to shvatili kao šalu i niko od njih nije se bunio. Ali su se bunili 'dušebrižnici', javljajući se 'u ime' tih ljudi. Zar to nije smešno?"

Slava traži žrtve
  30.03.2005

Piše: Ranko Munitić
NIJE bilo smešno. Bez mnogo preterivanja, može se reći da je izolacijom "svojih atara" od nepodobnih Novak-Čkaljinih telefonijada otpočelo pucanje bivše Jugoslavije. A razgovori su zaista bili duhoviti, recimo, onaj sa Mitjom Ribičićem: - Alo, Mitja, kako ti se drma slika, gore-dole ii levo-desno?
U toj bivšoj Jugoslaviji, među dvadesetak miliona duša, Čkalja je bio na svome. Kod kuće. Kao što kaže Čeda Petrović:
- Govorio sam mu, ne da bih ga tešio, kako ljudi ne vole ako si veći od njih i ako te narod toliko voli. Mile, tako sam ga zvao odmalena, ti imaš nagradu, kakvu gotovo da nema niko u ovoj zemlji. Ti možeš u svako doba dana i noći, u bilo kom kraju Jugoslavije, da zakucaš na bilo koja vrata. Domaćini ćete primeti kao svog najdražeg. Daće ti hranu, vodu. Daće ti najbolji krevet. Biće im žao što odlaziš. Ispratiće te sa najboljim željama i da im opet uskoro dođeš. Tako bi bilo u nekom malom slovenačkom selu. U Zagorju. Na moru. U Crnoj Gori. U kućici nekog paora iz preka. U Tetovu i Kumanovu. U Šumadiji...
Ali ta ljubav imala je i cenu.
Aleksandar Popović pripovedao je o tome Đorđu Đurđeviću, 1968. godine:
- Čkalja je, pre svega, veliki srpski umetnik. Sve što je postigao, on je to učinio snagom svog velikog talenta. Međutim, ja bih rekao nešto što možda drugi ne govore o njemu, a to je, da je Čkalja mnogo veći umetnik nego što je to do sada pokazao. Lično, ja sam zbog toga tužan, ali, možda mu je takva sudbina.
- U UMETNOSTI postoji neka vrsta prokletstva kojoj, nažalost, ni Čkalja nije izbegao. On je veoma popularan kao glumac, što podrazumeva da je voljen i poštovan od jednog ogromnog auditorijuma, naravno, s razlogom. Stvar je u tome što bi on te svoje razloge mogao da pojača, iako se to od njega ne traži. Nema kraja u umetničkom stvaranju, i pogrešno se misli da je Čkalja došao na neki vrh odakle se više nema kuda popeti. Sve ovo ja ne govorim samo zbog Čkalje, već zbog naše kulture uopšte. To što je Čkalja mnogo postigao nije dovoljno, dovoljnost u umetnosti je siromaštvo. Ali, ukoliko Čkalja sticajem okolnosti ne učini ništa više od ovoga što je učinio - za njegovu umetničku ličnost to je sasvim dovoljno.
- Čkaljinu umetničku ličnost neposrednije sam upoznao tek u Firenci, na Festivalu avangardne drame. Čkalja je igrao u "Krmećem kasu", i pred publikom koja nije znala ko je on, i koja nije razumela šta on govori. Slušala je samo prevod pomoću slušalica. Ta publika, a i ja s njom, bili smo fascinirani Čkaljinom igrom. Tada sam shvatio da je Čkalja kod nas, ovde gde ga znamo i poznajemo, i naš prijatelj, pored toga što je i umetnik. Mi pretendujemo da prijatelja odlično poznajemo i s pravom očekujemo da on uvek ostane takav, kakvim ga mi držimo. Čkalja, nemoj nam biti prijatelj!
Što se Čkaljine popularnosti tiče, možda najsažetije viđenje daje, 1972, novinarka Nada Mijatović, u okviru šireg intervjua:
- Čkalja je, suprotno teorijama i iskustvima, odoleo slavi. On čak nije ni sujetan, iako mu profesionalni čaršijski ogovarači pripisuju tu osobinu. Nije ni površan i neozbiljan, kakav bi, s obzirom na vrstu svoje popularnosti, mogao da bude. Ponajmanje je narcisoidan i sklon da precenjuje sebe, svoj talenat, svoju vrednost. On čvrsto stoji na zemlji umesto da na krilima slave plovi po oblacima, zadržao je mentalitet običnog građanina kome je njegov privatni, porodični život prava svetinja, ne krije da voli obične stvari, kao što su odmor, dokolica, ćaskanje s prijateljima i nije spreman da tu svoju privatnu komociju žrtvuje svojoj slavi"
ČKALJA je bio gospodin, o tome bi se lako svi složili.
U svakoj situaciji umeo je da bude na nivou. Evo još jednog sećanja Čede Petrovića:
- Znao je da nosi popularnost. Svakoga ko mu je prilazio, dočekivao je sa osmehom. Popričao. Odgovarao na hiljade pitanja kao da ih prvi put čuje. Smatrao je da duguje ljudima, svojoj publici. U to poglavlje ulaze i njegove turneje.
O sebi je govorio jednostavno, ne smatrajući da ga uspeh i slava u bilo čemu uzdižu nad bližnjim. Evo kratkog pasusa iz pomenutog intervjua Nadi Mijatović:
- Ja ne volim da vređam ničije dostojanstvo i veoma poštujem svakog čoveka i svačiji rad. Ja sam na "vi" i sa radnikom koji trese tepih, jer duboko cenim njegov posao za koji ja nisam sposoban. Poštujem i mašinovođu, poštujem i svog upravnika koji ima posla sa najnezgodnijim ljudima pod nebeskim svodom - sa glumcima!
Kad bi čitavu ovu životnu i stvaralačku priču valjalo sažeti u nekoliko rečenica, možda bi najbolje poslužile izjave jednog Čkaljinog kolege i dvoje njegovih obožavalaca:
- Milan Ajvaz, po sećanju Žarka Mitrovića: "Volim čika Čkalju zato što je mnogo smešan",
- Branko Slamošek, telefonista, u izjavi Đorđu Đurđeviću: "On je kao stvoren da razveseli čoveka kad je ovaj u najvećoj nevolji. Zato ne propuštam nijednu piliku da gledam Čkalju!"

NISTE ČLAN SK
- POČETKOM sedamdesetih, na predlog Udruženja glumaca i još mnogih iz oblasti kulture, kandiduju Mileta za saveznog poslanika, za Skupštinu Jugoslavije. Da li se to zvalo Kulturno-prosvetno veće ili nekako drugačije, ne sećam se, ali to nije važno. Prošao je sve komisije, sva glasanja. Ubedljivo prvi. Uveče, pre konstituisanja, dolazi nam čovek u kuću.
"Izvinite, druže Čkalja, ali vi niste član partije?" "Nisam!" "Mi smo svi bili ubeđeni da ste vi član! Molim vas, povucite kandidaturu, inače ću imati velikih neprijatnosti." "Pa, čoveče, ja to nisam ni hteo. Nagovorili me ovi moji. Sa osobitim zadovoljstvom ću vam to potpisati". Čovek je bio presrećan. Otac još više. Mislim da je čak i poljubio oca.

PET DO OSAM
U "VEČERI sa zvezdama", Radmila Savićević je rekla: "Da živimo negde drugde, vi biste na ovo snimanje doleteli mojim helikopterom, a da snimite Čkalju išli biste na njegovo ostrvo!"
Miodrag Petrović umro je ni šest meseci do osamdesetog rođendana, 20. oktobra 2003, uveče, u pet do osam, kada u pozorištu odjekuje zadnji poziv za predstavu.
U banci je imao 800 evra.
Toliko o nama.