Čitanje misli

Uzalud je držati jezik za zubima. Iako neizgovorene, sve misli koje se roje u nečijoj glavi mogu da budu otkrivene. Pročitaće ih ili vrhunski stučnjak ili uređaj najnovije tehnologije.

Gotovo je sigurno da nema osobe koja, bar jednom u životu, nije poželela da sazna šta se krije u glavi drugog čoveka. Kakve misli se tu roje, šta smera i krije osoba s kojom je suočen licem u lice? Nekada takvo saznanje može da bude od presudnog životnog značaja, nekada tek zadovoljenje puke radoznalosti ili obična zabava.
Ma šta da je povod, teško je proniknuti u tuđe misli. To mogu samo retki, takozvani „čitači misli”. To su ljudi koji postavljanjem pitanja nepoznatoj osobi uspeju da saznaju sve što ih zanima, od toga koliko ima sati na časovniku koji su oni krišom podesili na određeno vreme, do toga lažu li ili ne. Prisustvovati njihovom „čitanju” na nekoj predstavi ili učestvovati u njoj svojevrstan je doživljaj. Kao da nisu obični smrtnici od krvi i mesa, kao da imaju posebnu nadarenost da „vide” tuđe misli ili da koriste magiju i opsenarstvo, na čudesno jednostavan i lak način otkrivaju neizrečene misli.

Ipak, njihovo „čitanje misli” nema nikakve veze s nedokučivim sposobnostima, magijom ili opsenarstvom.
- To je umeće zasnovano na izučavanju psihologije i dobrom zapažanju. Dakle, svojevrsna je naučna veština, i kao takva, može da se nauči - kažu naučnici. - Ko god želi može to da savlada.

Učenje i zapažanje

Kratko naučno objašnjenje koje razgrće velove misterije, zaista deluje ohrabrujuće i daje nadu da uopšte nije teško proniknuti u veštinu čitanja misli. Ipak, da li je baš tako? Jer, malo je pravih, vrhunskih „čitača” u svetu?

Mada sve izgleda lako i jednostavno u radu ovih stručnjaka, da bi uspešno savladali čitanje misli potrebne su godine učenja i rada. Čak devedeset odsto veštine zasniva se na psihologiji, a izučiti nauku o zakonitostima i razvitku duševnog života čoveka, osobenostima njegovih crta ličnosti, ponašanja i proživljavanja osećanja i nije baš tako lako.

Preostalih deset odsto otpada na zapažanje pokreta svakog dela tela, promene boje glasa, brzine disanja, pogleda očiju. Iako i procentualno i biološki to izgleda beznačajno, jer sposobnost uočavanja ima svaki čovek - dakle, razvijena čula sluha i vida - sposobnost posmatranja mora da budu izuzetno izoštrena. Da bi se pojednostavilo, ona može da se uporedi sa sposobnošću majke koja tačno zna šta se događa s njenom bebom. Dovoljno je da čuje njen glas i da je vidi, pa da zaključi da li je beba gladna, umorna, ima li grčeve, da li joj je hladno, ili je mokra, uplašena. Na njenu nepogrešivu procenu utiču samo njoj „vidljivi” znaci - razlike u jačini i boji glasa bebe koja plače, grimase na detetovom licu, pokreti tela, ali i neki opšti pokazatelji kao što je vreme kada je dete jelo, kada je presvučeno, njegovo zdravstveno stanje, tempetratura vazduha.

Vremenom majke prestaju da se oslanjaju na tu svoju sposobnost jer dete počinje govorom da izražava svoja osećanja i potrebe, pa i njena čula prirodno otupljuju.

Za „čitača” misli nema predaha. On neprekidno mora da vežba svoj um - da dobro zapaža titraj svakog mišića na licu, gotovo neuočljiv pokret tela, ruku, nogu, prstiju, skretanje pogleda, treptanje, promenu glasa, ali i da pamti čime je koja reakcija bila izazvana. A sve te promene nastaju i nestaju velikom brzinom, u proseku najviše za tri sekunde. Samo se snažna osećanja „oblikuju” nešto duže i najuočljivija su na licu. Gnev se izražava stezanjem usana, ugibanjem obrva, podizanjem gornjeg kapka. Strah obeležavaju podignuti gornji očni kapci, ukočen pogled, razmaknute obrve i raširene nozdrve.
A savladavanje nepoznanica ljudske duše, koje predočava psihologija, i dobro uvežbano uočavanje svih pojava koji prate događaje u glavi, tek su osnovni uslov razvijanja postupka da bi se nekome zaista i „zavirilo” u misli i saznalo ono što je neizrečeno.

Nemo kazivanje

- U običnom razgovoru malo može da se sazna o sagovorniku ako ga samo slušate a ne gledate - kaže Rej Hjuman, profesor psihologije na američkom Univerzitetu u Oregonu.
- Izgovorene reči kazuju malo. Izraz lica, pokreti tela, glas, pogled upotpunjuju reči i otkrivaju mnogo više.
Zbog toga su čula „čitača misli” podjednako usmerena i na to „nemo kazivanje” i ideomotoričke reakcije, nesvesno pokretanje mišića na telu, kao kada se koža naježi zbog neprijatnog zvuka grebanja po tabli ili kad voda u ustima nekontrolisano poteče dok se gleda u kriške limuna.To su načini koji se najčešće koriste i najdelotvorniji su. Ali, važnu ulogu igra i okruženje i vreme u kome se ispitivanje obavlja. To su najčešće velike sale pune publike, prolazne ili zamračene prostorije u kojima ispitanik ne može da se usredsredi i upravlja svojim pokretima. I brzina kojom se postavljaju pitanja ne pruža mu mogućnost da premišlja, pa daje brze, iskrene odgovore.

Razgovor s ispitanikom počinje upoznavanjem i jednostavnim pitanjima na koja slede kratki odgovori sa „da” i „ne”. Njih nije teško postaviti. Proizlaze iz jasno vidljivih osobina ispitanika. Glase, recimo: „Jeste li muško?”, upućeno muškarcu, ili: „U braku ste?” , osobi s burmom na ruci. Ma kako smešno i nevažno zvučala ova pitanja, odgovori na njih daju ispitivaču osnovna obeležja ličnosti s kojom razgovara i jedinstven su putokaz koji će mu kasnije biti merilo tačnosti budućih odgovora. Jer, nesvesno, u tim kratkim odgovorima ispoljavaju se ideomotoričke reakcije. Odgovor „da” prati klimanje glave, blago uvijanje ramena, veselost u glasu, podizanje gornjih očnih kapaka, a odgovor „ne” vrtenje glave, skretanje pogleda ulevo. Nedoumica i nelagodnost ogledaju se u stezanju ili vrtenju prstiju, nakašljavanju, dok uzbuđenje prati ubrzano disanje, raširene oči. A „čitač” pomno prati i pamti i „glasni i nemi govor” svog sagovornika i polako pridobija njegovo poverenje. A onda, na osnovu prikupljenih saznanja o osobenostima ličnosti uspeva da otkrije skrivene misli, želje i tajne sagovornika.

Ali, otkriti neizrečene misli može se i drugačije - uređajima. Magnetna rezonanca odavno se koristi u medicinske svrhe i otkriva tajne od životne važnosti. Svi delovi mozga mogu da budu snimljeni, i na svakom od njih moguće je videti da li se nešto dogodilo.
Tomograf može da zabeleži gotovo svaku promenu u radu mozga, pa i laž. Koriste ga američki psihijatri i psiholozi s Univerzitetske klinike u Pensilvaniji. Magnetni signali uređaja osetljivi su na kiseonik. Iako on s gvožđem u krvotoku čini hemoglobin, uređaj ga zabeleži samo kada je njegova prisutnost pojačana i krv bogatija molekulima hemoglobina, a to nastaje povećanjem rada mozga, dakle, prilikom izgovaranja laži.

Na japanskim klinikama koriste se posebni uređaji s magnetnim signalima koji ne služe samo za ispitivanje centra za vid, već i da otkriju šta pacijent gleda. Da bi „prepoznali” i oblikovali posmatrani predmet potrebno im je samo 15 milisekundi.
I stručnjaci Nase imaju razne elektronske uređaje koji iščitavaju „nemi govor”. Iako o njima nerado pričaju, otkrivaju tek da su u pitanju uređaji koji, uz pomoć elektroda, odgonetaju nervne signale u ustima pretvarajući ih u reči.

Sudeći po svemu, ako se svi budu bavili izučavanjem „čitanja misli” i ako stručnjaci usmere svoje izume na iščitavanje mogza, skrivene misli niko više neće moći da ima. Ipak, iako izgleda da i čovek i uređaj mogu da zavire u svačiju glavu i saznaju šta se u njoj krije, naučnici tvrde da ljudski mozak to nikada neće dozvoliti. Još nedovoljno ispitan, krije u sebi savršenstvo koje nadmašuje i veštinu „čitača misli” i svakog uređaja.

Nesto kao ljudski poligraf

И то је, и то је...

Читање мисли

Узалуд је држати језик за зубима. Иако неизговорене, све мисли које се роје у нечијој глави могу да буду откривене. Прочитаће их или врхунски стучњак или уређај најновије технологије.



Готово је сигурно да нема особе која, бар једном у животу, није пожелела да сазна шта се крије у глави другог човека. Какве мисли се ту роје, шта смера и крије особа с којом је суочен лицем у лице? Некада такво сазнање може да буде од пресудног животног значаја, некада тек задовољење пуке радозналости или обична забава.
Ма шта да је повод, тешко је проникнути у туђе мисли. То могу само ретки, такозвани „читачи мисли”. То су људи који постављањем питања непознатој особи успеју да сазнају све што их занима, од тога колико има сати на часовнику који су они кришом подесили на одређено време, до тога лажу ли или не. Присуствовати њиховом „читању” на некој представи или учествовати у њој својеврстан је доживљај. Као да нису обични смртници од крви и меса, као да имају посебну надареност да „виде” туђе мисли или да користе магију и опсенарство, на чудесно једноставан и лак начин откривају неизречене мисли.
Ипак, њихово „читање мисли” нема никакве везе с недокучивим способностима, магијом или опсенарством.
- То је умеће засновано на изучавању психологије и добром запажању. Дакле, својеврсна је научна вештина, и као таква, може да се научи - кажу научници. - Ко год жели може то да савлада.



Учење и запажање
Кратко научно објашњење које разгрће велове мистерије, заиста делује охрабрујуће и даје наду да уопште није тешко проникнути у вештину читања мисли. Ипак, да ли је баш тако? Јер, мало је правих, врхунских „читача” у свету?
Мада све изгледа лако и једноставно у раду ових стручњака, да би успешно савладали читање мисли потребне су године учења и рада. Чак деведесет одсто вештине заснива се на психологији, а изучити науку о законитостима и развитку душевног живота човека, особеностима његових црта личности, понашања и проживљавања осећања и није баш тако лако.
Преосталих десет одсто отпада на запажање покрета сваког дела тела, промене боје гласа, брзине дисања, погледа очију. Иако и процентуално и биолошки то изгледа безначајно, јер способност уочавања има сваки човек - дакле, развијена чула слуха и вида - способност посматрања мора да буду изузетно изоштрена. Да би се поједноставило, она може да се упореди са способношћу мајке која тачно зна шта се догађа с њеном бебом. Довољно је да чује њен глас и да је види, па да закључи да ли је беба гладна, уморна, има ли грчеве, да ли јој је хладно, или је мокра, уплашена. На њену непогрешиву процену утичу само њој „видљиви” знаци - разлике у јачини и боји гласа бебе која плаче, гримасе на дететовом лицу, покрети тела, али и неки општи показатељи као што је време када је дете јело, када је пресвучено, његово здравствено стање, темпетратура ваздуха.
Временом мајке престају да се ослањају на ту своју способност јер дете почиње говором да изражава своја осећања и потребе, па и њена чула природно отупљују.
За „читача” мисли нема предаха. Он непрекидно мора да вежба свој ум - да добро запажа титрај сваког мишића на лицу, готово неуочљив покрет тела, руку, ногу, прстију, скретање погледа, трептање, промену гласа, али и да памти чиме је која реакција била изазвана. А све те промене настају и нестају великом брзином, у просеку највише за три секунде. Само се снажна осећања „обликују” нешто дуже и најуочљивија су на лицу. Гнев се изражава стезањем усана, угибањем обрва, подизањем горњег капка. Страх обележавају подигнути горњи очни капци, укочен поглед, размакнуте обрве и раширене ноздрве.
А савладавање непознаница људске душе, које предочава психологија, и добро увежбано уочавање свих појава који прате догађаје у глави, тек су основни услов развијања поступка да би се некоме заиста и „завирило” у мисли и сазнало оно што је неизречено.



Немо казивање
- У обичном разговору мало може да се сазна о саговорнику ако га само слушате а не гледате - каже Реј Хјуман, професор психологије на америчком Универзитету у Орегону.
- Изговорене речи казују мало. Израз лица, покрети тела, глас, поглед употпуњују речи и откривају много више.
Због тога су чула „читача мисли” подједнако усмерена и на то „немо казивање” и идеомоторичке реакције, несвесно покретање мишића на телу, као када се кожа најежи због непријатног звука гребања по табли или кад вода у устима неконтролисано потече док се гледа у кришке лимуна.То су начини који се најчешће користе и најделотворнији су. Али, важну улогу игра и окружење и време у коме се испитивање обавља. То су најчешће велике сале пуне публике, пролазне или замрачене просторије у којима испитаник не може да се усредсреди и управља својим покретима. И брзина којом се постављају питања не пружа му могућност да премишља, па даје брзе, искрене одговоре.
Разговор с испитаником почиње упознавањем и једноставним питањима на која следе кратки одговори са „да” и „не”. Њих није тешко поставити. Произлазе из јасно видљивих особина испитаника. Гласе, рецимо: „Јесте ли мушко?”, упућено мушкарцу, или: „У браку сте?” , особи с бурмом на руци. Ма како смешно и неважно звучала ова питања, одговори на њих дају испитивачу основна обележја личности с којом разговара и јединствен су путоказ који ће му касније бити мерило тачности будућих одговора. Јер, несвесно, у тим кратким одговорима испољавају се идеомоторичке реакције. Одговор „да” прати климање главе, благо увијање рамена, веселост у гласу, подизање горњих очних капака, а одговор „не” вртење главе, скретање погледа улево. Недоумица и нелагодност огледају се у стезању или вртењу прстију, накашљавању, док узбуђење прати убрзано дисање, раширене очи. А „читач” помно прати и памти и „гласни и неми говор” свог саговорника и полако придобија његово поверење. А онда, на основу прикупљених сазнања о особеностима личности успева да открије скривене мисли, жеље и тајне саговорника.



Али, открити неизречене мисли може се и другачије - уређајима. Магнетна резонанца одавно се користи у медицинске сврхе и открива тајне од животне важности. Сви делови мозга могу да буду снимљени, и на сваком од њих могуће је видети да ли се нешто догодило.
Томограф може да забележи готово сваку промену у раду мозга, па и лаж. Користе га амерички психијатри и психолози с Универзитетске клинике у Пенсилванији. Магнетни сигнали уређаја осетљиви су на кисеоник. Иако он с гвожђем у крвотоку чини хемоглобин, уређај га забележи само када је његова присутност појачана и крв богатија молекулима хемоглобина, а то настаје повећањем рада мозга, дакле, приликом изговарања лажи.
На јапанским клиникама користе се посебни уређаји с магнетним сигналима који не служе само за испитивање центра за вид, већ и да открију шта пацијент гледа. Да би „препознали” и обликовали посматрани предмет потребно им је само 15 милисекунди.
И стручњаци Насе имају разне електронске уређаје који ишчитавају „неми говор”. Иако о њима нерадо причају, откривају тек да су у питању уређаји који, уз помоћ електрода, одгонетају нервне сигнале у устима претварајући их у речи.
Судећи по свему, ако се сви буду бавили изучавањем „читања мисли” и ако стручњаци усмере своје изуме на ишчитавање могза, скривене мисли нико више неће моћи да има. Ипак, иако изгледа да и човек и уређај могу да завире у свачију главу и сазнају шта се у њој крије, научници тврде да људски мозак то никада неће дозволити. Још недовољно испитан, крије у себи савршенство које надмашује и вештину „читача мисли” и сваког уређаја.

С. Делибашић

Извор: Политикин забавник

i taj poligraf je moguce prevariti