Na severu poluostrva Jukatan, duboko sakrivena u beskrajnim šumama, smestila se Čičen Ica, tajanstveni sveti grad Maja. Čičen Ica (Chichén Itzá) je grad nastao u 6. veku, na mestu pogodnom za naseljavanje zbog blizine dva velika izvora vode, koja su mu i dala ime. Naime, "chi" (izvor), "chen" (bunar, vrelo) najjednostavnije bi se moglo prevesti kao "na izvoru bunara (naroda)", dok je Itza ime majanskog plemena koje se tu naselilo.

O istoriji Čičen Ice teško je sa sigurnošću govoriti. Mnogobrojne su teorije o njenom razvoju, ali dve ipak preovladavaju. Prema obe ove priče, tokom 8. veka majanska civilizacija je oslabila i Maje su počele da napuštaju velike religijske centre, što je ovaj grad bio, i zemlju oko njih. Pretpostavlja se da su živele na zapadu Jukatana, a taj period je trajao duže od dva veka. Do kraja 10. veka vratile su se u svoj sveti grad. Tada dve priče počinju da se razlikuju. Nedvosmisleno je da se zgrade izgrađene od tog perioda pa nadalje razlikuju od onih izgrađenih ranije, to jest da je došlo do određene promene u kulturi koja je nastanjivala taj prostor. Ukratko, smatra se da je Čičen Icu nastanilo novo pleme. To je i razdoblje kada su nastale najznačajnije i danas najposećenije građevine.

Jedna priča tvrdi da su pleme koje je stiglo bili Tolteci - indijansko pleme srodno Astecima. Na vrhuncu svoje moći bili su između 10. i 12. veka, kada su dominirali ovim poluostrvom. O njima se veoma malo zna, jer su Asteci uništili toltečki glavni grad Tulu uzimajući materijal za izgradnju svog glavnog grada, koji se nalazio u blizini. Većina onoga što se zna o tom plemenu zasniva se na legendama koje su proširile kasnije kulture koje su došle na taj prostor. Ipak, jasno je da su bili militaristički orijentisana kultura i da su prvi silom uspevali da u pokornosti drže ostala plemena. Druga priča tvrdi da su osvajači bili pleme Ica, po kome je grad dobio ime, iako neki veruju da su se oni tamo pojavili dva-tri veka kasnije.

Pomenućemo i teoriju koja dokazuje međuzavisnost majanskog plemena Ica i Tolteka. Poznato je da su Maje intenzivno trgovale i moguće je da su nekom vrstom "razmene" preuzele toltečki građevinski stil, dok drugi deo ove teorije tvrdi da je Tula, glavni grad Tolteka, u stvari bio pod uticajem civilizacije Maja, koja je tako nametnula svoj način gradnje. S obzirom na centralnu ulogu koju je Čičen uživao na prostoru srednje Amerike, to jest mesta međunarodne razmene, ova priča i te kako ima smisla. Koja god teorija bila tačna, mnogo je izvesnija kasnija istorija ovoga grada. Početkom 13. veka u blizini je počeo da se uzdiže Majapan, s kojim je Čičen Ica ušla u savez, ali u sporednoj ulozi. Tada počinje i konačni pad majanske civilizacije. Stanovnici polako napuštaju velike gradove, uključujući i dva prethodno pomenuta.

Izvor: Krstarica

U 16. veku stigli su osvajači - Španci. Predvodio ih je bogati plemić Fransisko de Monteho, koji je sa sinom u nekoliko navrata pokušavao da porazi Maje i da osvoji poluostrvo Jukatan. To mu je uspelo krajem prve polovine 16. veka veka, osim male regije Peten Ica, gde su se Ice povukle i održale sve do kraja 17. veka. Tada Čičen Ica počinje polako da pada u zaborav, sve do druge polovine 19. veka, kada započinju česta arheološka iskopavanja. Najpoznatiji među onima koji su istraživali ovaj grad je Edvard H. Tompson (Edward H. Thompson), američki konzul, koji je istraživanju Čičen Ice posvetio preko 30 godina. Posebno mesto u njegovom radu zauzima istraživanje Svetog bunara, odakle je iskopao predmete izrađene od zlata i bakra, ali i razne tkanine i drveno oružje. Osvrt na prošlost ovog grada podsetnik je na zadivljujuću kulturu jedne nestale civilizacije, s kojom je, nažalost, još uvek povezano mnogo tajni i nepoznanica.

Kukulkanova piramida ima nekoliko imena. Kukulkan je ime za majansko božanstvo Kecalkoatla (Quetzalcoatl), pticu koja je prema njihovom verovanju bog vetra. Reč dolazi od reči Quetzal, koja označava šarenu pticu svojstvenu prostoru Centralne Amerike, i Coatl - zmija. Neki veruju da je Kukulkan bio toltečki junak i vladar iz 10. veka, iako se pretpostavlja da je on samo svom imenu dodao nastavak Kecalkoatl kako bi naglasio svoje božansko poreklo, jer su ga smatrali zemaljskim bogom. Taj vladar, čije je puno ime bilo Topiltzin Ce Acatl Quetzalcoatl, značajan je po tome što je za vreme svoje vladavine ukinuo dotad uobičajenu praksu žrtvovanja ljudi bogovima, a to je jedan od razloga zašto je bio toliko omiljen među narodom. Piramida se često naziva i El Castillo - Dvorac, a to ime dali su joj španski osvajači.

Piramida se nalazi otprilike u centru Čičen Ice, a visoka je oko 24 metra. Maje su poznate po tome što su imale odlično razvijen kalendar, a njega su iskoristile i u gradnji piramide. Naime, svaka strana piramide ima 91 stepenicu, što zajedno sa završnom platformom, u stvari hramom, čini 365 dana i simboliše dane u godini. Dokaz njihovog poznavanja astronomije su i proletnja i jesenja ravnodnevica, kada posetioci imaju priliku da vide jedinstvenu igru svetla. Naime, tih dana sunčeva senka stvara iluziju da se niz stepenice piramide spušta zmija, sve dok se ne spoji s isklesanom zmijskom glavom u dnu stepeništa.

Izvor: Krstarica

Kao što smo već pomenuli, zmija je simbol boga Kukulkana. Njegova proslava svake godine okupi hiljade ljudi. Maje su nam pripremile još jednu posebnost. Reč je o akustici, koja je u celom mestu posebna, ali piramida ima svoju, prirodnu melodiju. Naime, ako pljesnete u podnožju piramide, ona će vam uzvratiti melodijom ptičijeg poja. Podsetimo samo još jednom da Quetzal označava pticu. Ukratko, može se reći da su Maje zauvek ovekovečile poj njima svete ptice.

Maje su u svojim gradovima izgradile mnogobrojna igrališta, pa ih je tako u Čičen Ici zaista mnogo, a jedno od njih je najveće od svih koje su Maje ikada izgradile. Veliko igralište dugačko je čak 166 metara i široko 68 metara. Uz igralište se pružaju zidovi na kojima se nalaze reljefi s prilično uznemirujućim prizorima. Oni prikazuju kako jedna ekipa drži glavu igrača iz protivničke ekipe, što upućuje na to da je to bila ritualna igra koja je završavala žrtvovanjem bogovima. Cilj igre bio je da se kožna lopta pošalje kroz protivnikov kameni prsten, koji se u ovom slučaju može smatrati nekom vrstom gola. Igrači su loptu smeli da udaraju kolenima, kukovima i laktovima, tako da je lako pretpostaviti koliko je teško bilo dati "gol".

Igrali su birani, a biti među njima bila je velika čast. Biti žrtvovan u čast igre bila je najveća privilegija. Još je nejasno ko bi bio žrtvovan. Jedni smatraju kapiten gubitničke ekipe, dok drugi opet smatraju da je to bio kapiten pobedničke ekipe. Zvuči čudno pobediti i biti za to nagrađen pogubljenjem, ali s obzirom na to da su Maje već samo učestvovanje u igri smatrale izuzetnom čašću i birale samo najbolje, ima smisla i teorija po kojoj bi žrtvovan bio baš najbolji, odnosno, kapiten ekipe pobednika.

Sveti bunar imao je i praktičnu funkciju, služio je i kao izvor vode, ali je imao i veliku religijsku važnost kao ritualno mesto, jer bi Maje tamo, najčešće za vreme suša, prinosile žrtvu. Kako bi istražio istoriju ovog bunara, već ranije pomenuti Edvard H. Tompson je 1901. godine kupio okolno zemljište i počeo s iskopavanjem na tom lokalitetu. Pronašao je zlatne predmete, drago kamenje i ostale dragocenosti, ali i ljudske kosti, u velikom broju i dečije. Ipak, neki smatraju da je moguće da su deca unutra upala za vreme igre, a da se kao žrtva bogovima prinosilo baš zlato i ostali nakit.

Izvor: Krstarica