Či kung (eng. Qigong) je sve popularniji oblik kineske medicine, i predstavlja koordinaciju različitih šema disanja sa raznim fizičkim stavovima i kretanjima tela. Či kung se uglavnom uči radi održavanja zdravlja, ali se može praktikovati i kao tarapeutska intervencija. Različite forme tradicionalnog či kunga su takođe oblici kineskih borilačkih veština, uglavnom unutrašnjeg sistema borbe nei chia.

Trenutno, postoji više od tri hiljade različitih stilova i škola či kunga. Či kung se bazira na tradicionalnom kineskom verovanju da telo poseduje energetsko polje, koje stvara i održava prirodni dah tela, či. Či znači dah, ili disati (na mandarinskom kineskom), i on telo održava živim. Kung znači rad ili tehnika. Či kung je stoga “tehnika disanja”, ili umetnost disanja u cilju postizanja i održavanja dobrog zdravlja. U borilačkim veštinama, pomoću či kunga se postiže bolja koordinacija pokreta i izdržljivost tela.

Stavovi prema osnovama či kunga se razlikuju. Većina zapadnih medicinara, mnogi korisnici tradicionalne kineske medicine, kao i kineska vlada, vide či kung kao vežbe disanja i kretanja, sa mogućim korisnim dejstvom u vidu smanjenja stresa. Drugi vide či kung kao više metafizički pojam, i tvrde da vežbe disanja i kretanja mogu uticati na osnovne sile univerzuma.

Istorija

Či kung, pod raznim imenima, u Kini ima dugu istorijsku pozadinu. Pisani izvori o čiju i njegovom dejstvu su stari i do 3 300 godina (Šang dinastija, Zhou dinastija). Brojne knjige su napisane o či kungu kroz kinesku istoriju. Razvoj kineskog či kunga može se podeliti u tri perioda:
U drevnoj Kini, ljudi su došli do saznanja da se kroz određene telesne kretnje i umnu koncentraciju – povezane sa raznim tehnikama disanja, može postići balans i razvoj fizičkih, metaboličkih i mentalnih funkcija. Ovi pokreti su vremenom usavršeni kroz istraživanje prirodnog opsega kretnji zglobova, i kroz imitiranje prirodnih kretnji raznih životinja. Istraživanje je prenošeno i pročišćavano kroz međurodne odnose učitelj – učenik. Ovo akumulirano znanje je poznato kao tradicionalni kineski či kung.
U kasnijim vekovima, ove vežbe su postale standardizovane, i često dovođene u vezu sa religijskim učiteljima. Na primer, paljenje tamjana se izvorno koristilo kao merilo za proticanje vremena, i u svrhu odbijanja insekata tokom vežbanja či kunga, i konačno je postalo bitan element samog meditativnog procesa. Vremenom, nove forme či kunga su nastale i prenose se kroz razne škole: taoistička, budistička, konfučijska, neokonfučijska, škola kineske medicine i škola tradicionalnih kineskih borilačkih veština.
1950ih, naučnici su otpočeli studije o či kungu koristeći naučne metode, ne bi li objektivno ispitali tvrdnje o učinkovitosti či kunga. Naučna istraživanja su i dalje u toku.
Danas, razni medicinski univerziteti izdaju diplome či kunga, ili su uvrstili či kung u svoj program.

Praksa

Danas, milioni ljudi u Kini i širom sveta, redovno upražnjavaju či kung kao vežbe za održavanje zdravlja. Či kung i srodne discipline su i dalje povezane sa borilačkim veštinama i meditacijom koju prenose taoistički i budistički sveštenici, majstori borilačkih veština i njihovi učenici. Nekada, znanje o vežbama je bilo jako zatvoreno, dok je u moderno doba lako pristupačno svima širom Kine i ostatkom sveta.

Medicinski či kung tretman je zvanično priznat kao standardna medicinska tehnika u kineskim bolnicama od 1989. godine. Uvršćen je i u program svih velikih univerziteta u Kini. Nakon godina rasprava, kineska vlada je 1996. odlučila da zvanično uvrsti či kung kao deo svog Nacionalnog Zdravstvenog Plana.

Dr. Yan Xin, lekar i zapadne i kineske narodne medicine, i osnivač relativno popularne Yan Xin či kung škole, tvrdi da bi či kung bio prihvaćen od strane modernog sveta, mora da prođe naučno ispitivanje. Bez ovakvog testa, on tvrdi da će či kung biti odbačen kao praznoverje (videti poglavlje “Kritika či kunga”). Sredinom 1980ih, on i drugi su počeli sistematičnu studiju či kunga u istraživačkim institucijama u Kini i SAD. Više od 20 papira je objavljeno [1] [2] [3] [4]. Na primer, dokazano je da je tai či čuan, borilačka veština povezana sa či kungom, efikasna prevencija padova starih osoba, jer poboljšava balans i ravnotežu.

Verovanje

Či kung i njegova veza sa kineskim borilačkim veštinama su često povezane sa spiritualnošću. Veza je puno jača nego sa drugim tehnikama tradicionalne kineske medicine. Či kung je kroz istoriju znatno vežban u taoističkim i budističkim manastirima kao dodatak treninzima borilačkih veština, i koristi borilačkog či kunga su dobro poznati u istočno azijskoj borilačkoj tradiciji i popularnoj kulturi. Takođe, tradicionalne metode učenja u većini či kung škola (bar u Aziji) vode poreklo od striktnog odnosa učitelj – učenik nasleđenog iz konfučijanizma.

U nekim stilovima či kunga, smatra se da su čovečanstvo i priroda nerazdvojivi. Svako drugačije verovanje se smatra veštačkom diskriminacijom osnovanom na ograničenom, dvo-dimenzionalnom viđenju ljudskog života. Ovakva filozofija smatra da je pristup višim stanjima energije i potonja zdravstvena korist – koju ta viša stanja pružaju, moguća kroz principe nege vrline (vidi tao te čing). Nega vrline može se opisati kao proces u kome jedan prepoznaje da nikada nije odvojen od prirode.

Neki tvrde da je individualni nivo či kung dostignuća neraskidivo povezan sa nivoom sopstvene vrline. Stoga, u či kungu, fokus na vrlinu onoga koji vežba je jako bitna tehnička potreba, naročito na naprednim nivoima. Bez stalne nege vrline, ne može se postići opuštenost i smireno stanje uma i tela.

Kritika či kunga

Kritika či kunga se uglavnom zasnima na či kungu kao metodu operacije. I tradicionalni kineski i zapadnjački medicinari se malo razilaze po pitanju toga da li či kung može da popravi, i u mnogim slučajevima, da održava zdravlje, podstičući kretanje, povećavajući opseg pokreta, opuštajući i popravljajući gipkost zglobova. Ipak, korisnost či kunga postaje pitanje rasprave kada se ističe da či kung duguje zahvalnost čiju kao spoljnoj ne-fizičkoj sili.

Mnogi koji upražnjavaju či kung tvrde da oni mogu direktno otkriti i manipulisati ovom energijom. Drugi, uključuljući tradicionalne kineske lekare, veruju da se či može posmatrati kao metafora biološkog procesa, i učinkovitost či kunga se onda može objasniti pojmovima poznatijim zapadnoj medicini, kao na primer upravljanje stresom.

Spor oko či kunga

Tokom 80ih i 90ih, povećana popularnost či kunga i srodnih vežbi je dovela do osnivanja mnogih grupa i metoda u Kini i drugde koje su kritikovane od strane tradicionalnih či kung praktikanata. U ovoj klimi, veliki broj ljudi je počeo učenje či kunga pod neodgovarajućom kontrolom. Danas je vrlo verovatno da većina ljudi koji uče či kung uče samostalno, pomoću knjiga, video traka ili DVDja, bez nadzora učitelja. Ovo može dovesti do nekoliko problema, tvrde predstavnici tradicionalnih škola.

Tradicionalni trening zahteva mnogo godina učenja pod nadzorom nekoga ko je takođe učio mnogo godina, nekoga ko može da spreči učenika u neuravnoteženom pristupu či kung vežbama. Teorija iza ovoga je da nebalansiran protok unutrašnje energije konačno dovodi do disfunkcije raznih funkcija u organizmu, i mentalnih i fizičkih. Priče o samoukim učenicima koji su razvili hronične mentalne i fizičke probleme kao rezultat nepropisnog treninga nisu retke. Pojam koji se koristi za jedan oblik ovog sindroma je “Či kung psihoza” (uvršćen je u DSM-IV kao sindrom u vezi sa kulturom: Qi-Gong Psychotic Reaction: DSM-IV General Information: Appendix I, Outline for Cultural Formulation and Glossary of Culture-Bound Syndromes). Još jedan oblik nepropisnog treninga je i pojava varalica i šarlatana koji se reklamiraju kao či kung lekari, obećavajući čudotvorne lekove za odgovorajuću novčanu nadoknadu. Tradicionalno, či kung se više smatra kao vežbe za održavanje zdravlja, i na sve koji obećavaju čuda treba gledati sumnjivo, smatraju tradicionalni učitelji.

Skorašnja popularnost je takođe dovela i do povećane opasnosti od kvazi religioznih grupa koje podučavaju či kung u trendovskoj New Age duhovnoj atmosferi. Či kung je povezan sa Kinom i taoističkom i budističkom meditativnim vežbama skoro dve hiljade godina, i ova veza se u novom vremenu eksploatiše od strane mnogih samozvanih vođa sekti. Verovatno je najbolji primer grupa koja propagira jedinstvo religije i či kunga – Falun Gong. Njihova svetska popularnost je toliko narasla da je vlada NR Kine zabranila svako njihovo delanje 1999.

Izvor: Wikipedia