Jelica Sretenović (Beograd, 3. mart 1954) je srpska glumica.

Biografija

---

Kao devojčica bila je član dečjeg dramskog studija Bate Miladinovića i glumila u nekoliko TV drama. U analima Fakulteta dramskih umetnosti ostaće zabeleženo da je Jelica jedna od najmlađih studenata te institucije, budući da je fakultet upisala sa svega 16 godina. Bila je primljena u klasi profesora Predraga Bajčetića, zajedno sa Goricom Popović, Tanjom Bošković, Milanom Štrljićem i drugima.

Prvu ulogu u pozorištu odigrala je u predstavi „Lorencaćo“, koju je režirao Branko Pleša.

Uprkos mnogobrojnim ulogama koje je odigrala, publika je najviše pamti po liku Koviljke Koke Stanković iz kultne serije „Bolji život“.

Tokom karijere snimila je nekoliko reklama i duet „Ruska čokolada“ sa grupom „Poslednja igra leptira“.

Bila je udata za pravnika Miloša Mišu Sretenovića, koji je preminuo i ima dve ćerke Anu i Olju.


Filmografija

---

1975.    Žive veze    
1976.    Morava 76 (serija)    
1978.    Tigar    
1978.    Lako je naučiti, nego je muka odučiti (serija)    
1979.    Nacionalna klasa    
1980.    Bilo, pa prošlo (serija)    
1980.    Vruć vetar (serija)    
1980.    Rad na određeno vreme    
1981.    Poslednji čin (serija)    
1981.    Laf u srcu    
1981.    Piknik u topoli    
1981.    Šesta brzina    
1981.    Počnimo život iz početka    
1982.    Idemo dalje    
1982.    Tesna koža    
1982.    Španac (serija)    
1982.    Priče iz radionice (serija)    
1983.    Zadah tela    
1983.    Poslednje sovuljage i prvi petli    
1983.    Nešto između    
1984.    Kamiondžije opet voze    
1984.    Moljac
1984.    Varljivo leto '68    
1984.    Kamiondžije opet voze (serija)    
1984.    Banjica (serija)    
1984.    Nema problema    
1985.    Držanje za vazduh    
1986.    Pokondirena tikva (TV)    
1986.    Smešne i druge priče (serija)    
1986.    Lovac protiv topa    
1986.    Odlazak ratnika, povratak maršala (serija)    
1987.    Tesna koža 2    
1988.    Za sada bez dobrog naslova    
1987-1988.    Bolji život (serija)    
1988.    Tesna koža 3    
1989.    Obična priča    
1989.    Gospođa ministarka (TV)    
1989.    Mister Dolar (TV)    
1989.    Bolji život    
1989.    Seobe    
1991.    Smrt gospođe Ministarke (TV)    
1990-1991.    Bolji život (serija)    
1991.    Bolji život    
1992.    Policajac sa Petlovog brda    
1992.    Volim i ja nerandže... no trpim (serija)    
1993.    Policajac sa Petlovog brda (serija)    
1994.    Biće bolje    
1993-1994.    Srećni ljudi (serija)    
1994.    Policajac sa Petlovog Brda (serija)    
1995.    Simpatija i antipatija (TV)    
1995.    Kraj dinastije Obrenović (serija)    
1999.    Kod male sirene (serija)    
2002.    Zona Zamfirova    
2003.    Siroti mali hrčki 2010    
2005.    Drugo stanje (serija)    
2005.    Idealne veze (serija)    
2005-2006.    Ljubav, navika, panika (serija)    
2006-2007.    Agencija za SiS (serija)    
2007.    Kafanica blizu SiS-a (serija)    
2008-2010.    Moj rođak sa sela (serija)    
2007-2008.    Ljubav i mržnja (serija)

Izvor: Wikipedia

Mangupica srpske scene

Iako je pre kultne televizijske serije „Bolji život“ imala bezbroj drugih podjednako uspešnih rola, svi je pamte kao lepu i hrabru Koviljku–Koku Stanković

Na improvizovanoj sceni Belog dvora četiri dame našeg glumišta pevale su songove iz kultne predstave „Zvezdarske zvezdice“, a jedna od njih je vragolasto šarmantna, duhovita beogradska umetnica, glumica sa neupitnim talentom Jelica Sretenović. U neobičnom ambijentu kraljevske palate Karađorđevića nastala je i ova priča za „Akter“ s glumicom koja je kod kuće Cica, a u srcima miliona Koka, nadimak koji nosi iz jedne od najboljih i najgledanijih domaćih serija „Bolji život“.

Još od malih nogu žarko je želela da bude glumica, pa je na tome zdušno radila i danas je popularnošću, svojim umetničkim i prirodnim šarmom ušla u narod stvarajući role koje se pamte i prepričavaju. Iako je pre kultne televizijske serije „Bolji život“ imala bezbroj drugih podjednako uspešnih rola, svi je pamte kao lepu i hrabru ženu Koviljku – Koku Stanković. Svojom maestralnom glumom Jelica Sretenović je postala i ostala Koka svih nas, generacija koje su je gledale tokom prvog emitovanja serijala pre dve decenije, ali i publike koja je stasavala sa brojnim reprizama, pa ova vragolasta dama zna da se našali da je „glumica repriza“.



Jeste li nekada rekli: „Neću to da glumim“?
Ne, nisam, mada postoji priča da sam odbila da igram u prvom, sjajnom filmu Gorana Paskaljevića „Čuvar plaže u zimskom periodu“. Ponudio mi je taj scenario, ja prosto nisam znala to da pročitam, i smatram svojom velikom greškom što to nisam uradila. Taj film je jako dobro prošao, bio je gledan, moja koleginica Gordana Kosanović, koja nažalost nije više među nama, dobila je „Zlatnu arenu“ u Puli. Mene Bata Živojinović oduševljava. On kaže da nije nijednu ulogu u svojoj karijeri odbio. Mi nismo tako velika produkcija da glumac to sebi priušti. Mogu to da učine u Americi gde dobiju deset scenarija na čitanje, pa glumac bira, ima svoje agente... Mi nemamo agente i uopšte bi bilo smešno da se poredimo sa njima. Možda je bilo nekih za koje sam rekla: ‘‘Ne, ovo ne zavređuje da igram’’, ali te uloge nisu vredne ni pomena. Može samo da me začudi da se neko usudi da pomisli da bih to radila. E, to ne može da se desi.

Bili ste fenomenalni kao Koka, a reprize nisu nimalo loše,jer znače trajanje, kvalitet, priznanje?
Da, da, tako se namestilo. Tu ulogu je stvarno Siniša Pavić pisao za mene, međutim, postojala je neka vrsta kastinga, ali me je Pavić dobro osetio. I pre Koke radila sam dosta Sinišinih tekstova. Tada je stvarao u tendemu sa Savom Mrmkom i to su bile uglavnom ratne drame kao što su „Banjički logor“, „Odlazak Tita u partizane“, a prvi projekat koji sam radila sa tandemom Pavić–Mrmak bio je „Hvatanje Draže Mihailovića“. Jedinu žensku ulogu sam ja tumačila. Tako je krenula naša saradnja i onda je došao trenutak kada sam ga inspirisala da napiše Koku, jednu mangupicu. Sećam se kada je počela da se prikazuje serija u kojoj sam se kao Koka pojavila za jednim šalterom. Bio je neki sastanak u Udruženju filmskih glumaca Srbije, i Ljubiša Samardžić mi je rekao: „Slušaj, ako ti je ovakav početak, videćeš, napravićeš čudo.“ I stvarno je pogodio.

Da li se i danas osećate kao mangupica srpske scene, kako vas je publika sa oduševljenjem prihvatila?
Ta mangupica se više odnosi na moj televizijski angažman. Sada se mnogo bolje osećam u pozorištu, u kome sam uvek radila iako sam bila slobodan umetnik. Uživam na pozornici u dve predstave u kojima igram, jedna je „Vlast“ u Slavija teatru, a druga je „Zvezdarske zvezdice“ na sceni „Aleksandar Popović“ UK Vuk Karadžić, i ona od februara puni salu, jer je publika očito oduševljena, i za glumca je to najlepši osećaj. Igram u njoj neudatu pesnikinju Spomenku Kotlajić. Radnja je smeštena u 30-te godine prošlog veka, a sve se odigrava na probi „Devojačkog tramvajskog ženskog društva“, odnosno hora, koji priređuje dobrotvornu priredbu i publika prisustvuje generalnoj probi četiri dame predratnog doba. Na sceni imam šta i da pokažem i dam publici sa tolikim iskustvom iza sebe. I zaista se osećam mnogo bolje nego kada sam počela. Sada na scenu izlazim s mnogo sigurnosti i jedva čekam da se svetla upale i počne predstava.



Da li je uvek bilo tako?
Neću da krijem da sam na početku karijere imala strašnu tremu. Dobro je kada trema stimuliše, ali ne i kad te potpuno blokira. I to se dešavalo. Još pamtim jednu priredbu u „Domu omladine“. Recitovala sam, i u trenutku sam osetila da mi se od treme tresu noge. Jedva sam ih savladala i mislila sam da svi u sali to vide. Rekla sam sebi: „Ne dao bog da se to više ponovi.“ I zaista nije.

Glumac igra u svojoj karijeri mnogo zapaženih, dobrih, maestralnih uloga, ali da li ga u suštini jedna obeleži za ceo život?
To se dešava po pravilu. Lepo bi bilo da ih ima više, da je ovde veća produkcija, da može čovek više da se iskaže, u više uloga. Ali sasvim je dovoljna i jedna, ona prava. To vam je kao i u slikarstvu, desi se, i onda vas to ponese i uzdigne. Imala sam možda i boljih uloga, možda sam i bolje nešto uradila, ali Koka je prosto ušla u narod, narod je zavoleo. Kada vam taj nadimak stoji već 20 godina, a došle su i nove generacije, onda znači da ste nešto dobro uradili.

Štedite li ili ste trošadžija?
Novac jako volim, ali da ga trošim. Veliki sam trošadžija, stvarno ne umem da štedim i moram da se umerim, teška su sada vremena i kriza je. Toliki sam trošadžija da ako imam poslednjih sto evra kažem: „Ma ko ga šiša, doći će, ‘ajdemo na ručak.“ Volim da trošim, volim da primam i dajem poklone, i srećna sam kada to mogu sebi da priuštim, da mogu da darujem.



Čitavo stvaralaštvo umetnika potvrđuje se u publici?
Svrha ovog posla je rad za publiku. Šta vam vredi drugo. Mogu da glumim sama pred ogledalom kod kuće i da to niko ne zapazi. Foliraju se svi koji kažu da im popularnost ne prija. Prija to i te kako. Jako je lepo ući u narod, da vas ljudi zavole. Nije bitno da vas ljudi prepoznaju, bitno je da vas zavole i da im je drago da vas vide.

Uskoro kreće snimanje petog i šestog dela „Tesne kože“. Uz film radiće se i TV serijal, i eto prilike da ovaj kultni poduhvat više ne bude samo u reprizama. Interesantno je da ima skoro trideset godina otkako ste prvi put u „Tesnoj koži“ zaigrali ulogu zaštićene podstanarke Suzane.
Meni je legla cela ideja o ovom istinski kultnom filmu, iz koga generacije i generacije tekst izgovaraju napamet. Tu igram zaštićenu podstanarku Suzanu Miljanić, poreklom Crnogorku, koju suvlasnik ne može da istera iz 12 kvadrata. Doduše, moja uloga je sada proširena, i uvedeni su i neki novi likovi, ali o tome ne želim da pričam kako bih zaintrigirala potencijalne gledaoce, a ne sumnjam da će ih biti.

Što se glumaca tiče, da li je cela ekipa na okupu?
Koliko sam obaveštena, svi koji su igrali ranije igraju i sada, pa i Šojić. Ista je, glumačka postava, samo što smo stariji.

I zanimljiviji, smehotresniji?
Nadam se.

Kada ste prvi put zaradili novac?
Imala sam 14 godina kada sam zaradila svoj prvi novac. Sa deset godina našla sam se u radio-grupi čuvenog Bate Miladinovića i bilo je prestižno naći se u njoj. Iz te Batine dečije radio-grupe izašli su mnogi glumci. Pozvao me je u to doba Ravasi da kao devojčica odigram jednu ulogu i to je bio moj prvi honorar. Odmah sam pomislila da kupim nešto za kuću, za svoju sobu, recimo zavese, presvlake, i to sam i učinila. Nije bio neki veliki honorar, ali je bilo lepo osećanje zaraditi prve pare. Inače, verovali ili ne, nikada nisam uzela kredit, jer nemam prava da ga podignem. Slobodni umetnici su ovde obespravljeni, oni ne postoje. Pošto nemate stalna sredstva koja vam stižu na račun, onda nemate prava ni da podignete kredit. Možda je tu negde i sreća za mene, ko zna šta bih uradila... Ali se nekako čovek oseća kao građanin drugog reda kada je nekom nešto dostupno, a vama ne. Mogu da imam velike honorare, ali zato što nemam stalni mesečni prihod ne mogu da uživam tu vrstu povlastice da uzmem kredit.



Završili ste snimanje još jedne TV serije, kakvu ulogu u njoj igrate?
Reč je o seriji „Vojna akademija“, koju za RTS radi producentska kuća „Nira“, po scenariju Gordana Mihića i u režiji Dejana Zečevića. Sada je u montaži, a na proleće će se snimati nastavak od 16 epizoda. Sa Zečevićem sam radila prvi put, ali je to bilo dovoljno da shvatim svu njegovu profesionalnu ozbiljnost i odgovornost. Igram glavnu kuvaricu na Vojnoj akademiji, koju pitomci zovu Burazer. Dakle, to je još jedna moja „lafovska“ uloga, u kojoj živim živote vojnih pitomaca. Kako, videćete u seriji koju smo snimili u jako lepim uslovima, kao što se radi u velikom svetu.

Da li ste pomišljali da bi ste mogli da odete i zaigrate napolju?
Nisam. Radila sam neke koprodukcije sa Izabel Iper, Fabijem Testijem, Brišarom Berijem, i videla sam i shvatila da je gluma na svim meridijanima ista, da je način rada apsolutno isti, a da su samo uslovi bolji. Nikada nisam poželela inostranu karijeru, jer je tu i jezik barijera, a drugo, ovde sam rođena. Srbiju volim, kakva je takva je, moja je, naša i nisam razmišljala da odem bilo gde. Da se bavim ovim poslom napolju bila bi to iluzija.

Kako ste se zapravo odlučili da uđete u veliki svet glume?
Želela sam oduvek da budem glumica i postala sam to. Ništa mi se nije desilo slučajno, da sam upisala nešto drugo naknadno bih otišla na glumu, takvih primera ima. Jednostavno sam želela da postanem glumica i nisam imala strpljenja ni gimnaziju da završim, otišla sam na Fakultet dramskih umetnosti posle drugog razreda. Pripremala sam se vrlo naporno i strpljivo i bila primljena. Morala sam i neke dopunske ispite da polažem da bi mi se priznala gimnazija. I stvarno nije bilo srećnije od mene.

Tada su na akademiju ušetale tri dive našeg glumišta Gorica Popović, Tanja Bošković, s kojom pevate i u „Zvezdarskim zvezdicama“, i vi?
Bilo je tu više diva u istoj klasi.



Sve tri vas veže dobra gluma i pesma, odlično pevate.
Od nas tri najbolje peva Gorica, moja neraskidiva prijateljica do današnjih dana. Ali bilo je još pevačica na našoj jakoj ženskoj klasi. Sa nama su bile i Radmila Živković i Ljiljana Dragutinović, koje fenomenalno pevaju. Mi smo bile jedna raspevana klasa i našeg profesora Bajčetića uvek smo dočekivale s pesmom. Tako je počinjao svaki čas, a on je to i negovao kod nas.

Kako ste zapevali „Rusku čokoladu“ sa „Poslednjom igrom leptira“?
„Čokoladu“ sam otpevala tako što sam dobila poziv da gostujem na ploči, poslednjoj koju je snimio Neša Leptir. Pozvao me je Kornelije Kovač, koji im je radio ploču, došla sam u studio, otpevušila to. Snimili smo je za jedan sat, a onda je usledilo lepo iskustvo sa njima. Nastupala sam sa njima u „Sava centru“ i u hali „Pionir“. To je bio za mene potpuno novi svet, jako uzbuđujući. Pozorište takođe diže adrenalin, ali ovo je bilo nešto drugačije, posebno.

Da li je „Zona Zamfirova“ režisera Zdravka Šotre pravi srpski ženski film, jer se čini da su naše velike glumice okupljene na ovom projektu, među kojima ste i vi, napravile nešto specifično, dale mu šmek?
Kao i uvek. Žene su te koje uvek drže konce.

Ne može da se izdvoji koja je bolja od vas koje ste se pojavile u većoj ili manjoj ulozi u „Zoni“?
Hvala. Tetke su zaista bile tetke svog vremena i onog načina ugovaranja brakova, petljale su se, ali je na kraju ipak ljubav pobedila. „Zone“ je fini film i veliki Šotrin poduhvat. Današnji klinci ne čitaju ništa, čak ni tu lektiru koja je u školi obavezna, i dobro je bilo upustiti se u to šta je Stevan Sremac napisao da vide na filmskom platnu. Mislim da je to pun pogodak. Nebitno je pri tom govoriti o kvalitetu, već je pun pogodak bio nastaviti sa „Ivkovom slavom“, pa onda ekranizovati i Mir Jam, što je Šotra uradio. To je bilo neko naivnije vreme, vreme romantike i nekako poštenije nego ovo borbe, trke, frke u kojima smo sada. I ovakve stvari zato imaju veliku gledanost.

Mislite da su takve tematike potrebne našoj kinematografiji, jer tu je i „Montevideo, bog te video“ koji je došao do bitke za Oskara, a pre toga bili smo zatrpani projektima punim ratova, ubijanja?
To je bilo neophodno. To je prosto nekakvo pročišćenje, katarza, jer smo stvarno bili opterećeni raznim surovim filmovima sa mnogo krvi i ubijanja. To nam se doduše serviralo i sa Zapada. Pa zašto je „Prohujalo sa vihorom“ najgledaniji fim svih vremena? I danas volim da ga pogledam, zato što je lepa, pitka priča koja vas uvlači u istorijski rat Severa i Juga u Americi.

Koka kada bira između filma i pozorišta ipak izabere ono što najviše voli, a to je televizija?
Da, najviše volim televiziju i tu se najbolje snalazim. To mi je nekako blagodet kada dobijem ulogu u seriji, a naročito u velikoj.

San svakoga glumca u Americi kada se zaputi u svetsku filmsku industriju Holivuda je Oskar. Šta naši glumci sanjaju kada krenu u ovu profesiju, šta je bio vaš san?
Uopšte nisam razmišljala o nagradama. Toliko volim ovaj posao, a nagrada ako dođe to je jako lepo, i to je priznanje za vaš rad. No ne mislim da to treba da bude prevashodno. Moj san kada sam kretala bio je da imam posla, da mogu da radim, da radim ono što najviše volim, da glumim. Gluma je divna jer ona može da vam bude i hobi i posao od koga živite. Veliko je zadovoljstvo raditi ovaj posao, i ništa mi nije teško jer ga volim. On nije lak, ne može se tek tako ući u studio ili izaći na scenu. To traži velike pripreme, rad na tekstu, a za sve to treba mnogo, mnogo ljubavi.

Da li još priželjkujete ulogu Nušićeve Živke ministarke?
Priželjkujem je, ali je tu ulogu moja koleginica sa klase Radmila Živković tako dobro uradila da sam, da vam pravo kažem, pomalo digla ruke. Ma, šalim se, rado bih odigrala Živku ministarku kad bi me pozvalo bilo koje pozorište u Srbiji.

Izvor: Akter