Vought Chance F7U Cutlass

Namena: mornaricki borbeni avion
Proizvodjac: Chance Vought
Prvi let: 29 September 1948
Usao u upotrebu: July 1951
Povucen: 2 March 1959
Primarni korisnik: Mornarica SAD
Proizvodjen: 1948-1955
Proizvedeno: 320 primeraka

Vought F7U Cutlass je bio mlazni borbeni avion (lovac) i lovac-bombarder SAD mornarice namenjen za dejstva sa nosaca aviona u ranom peripdu hladnog rata. Bio je veoma neuobicajen, polu-bezrepi dizajn, baziran na aerodinamickim podacima i planovima zarobljenih od nemacke Arado kompanije na kraju Drugog svetskog rata, iako su konstruktori kompanije Vought poricali ovu vezu svojevremeno.

F7U je bi zadnji avion kojeg je konstruisao Rex Beisel, koji bio konstruktor Curtiss-a TS-1 iz 1922, prvog aviona lovca koji je konstruisan posebno za americku mornaricu.

F7U je smatran za radikalni otklon od tradicionalnog dizajna aviona i imao je mnoge tehnicke probleme i probleme odrzavanja tokom svoje kratke karijere. Ovaj avion je odgovoran za smrt 4 test pilota i 21 pilota americke mornarice. Vise od jedne cetvrtine svih proizvedenih Cutlass-a unisteno je u incidentima. Ovako nizak nivo sigurnosti je uglavnom rezultat unapredjenog dizajna napravljenog da bi se na njemu primenile nove aerodinamicke teorije.


Konstrukcija i razvoj

Prvi F7U-1 je poleteo sa nosaca Midway 1951. Cutlass je bio Vought-ov predlog za konkurs americke mornarice za novi avion za operisanje sa nosaca po danu, koji je otvoren 1. juna 1945. Zahtevao se avion koji moze da leti 600mph (966km/h) na 40000ft (12192m).
Dizajn je bio sirok, imao nizak "aspect ratio", zakosena krila, dva repa montirana na krilima saobe strane kratkog trupa. Kokpit je bio smesten daleko napred da bi se obezbedila dobra vidljivost pri priblizavanju nosacu. Dizaj je dobio oznaku kompanije V-346 a kada je pobedio dobio je oznaku F7U.

Kontrole dizanja i spustanja i kontrole okretanja obezbedjene su elevonima; treba napomenuti da je Vought ove povrsine u ono vreme nazvao "ailevators". Poprecne letve su montirane duz celog raspona na napadnoj ivici. Sve kontrole su pokretane hidraulicki. Veoma dugi nosni stajni trap, nuzan da obezbedi veliki napadni ugao krila pri poletanju, bio je dosta slab i njegov lom je mogao da ozbiljno ugrozi sigurnost pilota. Takodje, F7U su uveliko izdali nedovoljno jaki Westinghouse turbojet motori, za koje je neki pilot rekao da proizvode manje toplote od tostera iste kompanije. Mornaricki piloti su F7U nazivali "gutless cutlass" (cutlass bez muda), i jos "praying mantis" (bogomoljka).


Operativna istorija

Tri prototipa su narucena 1946, a prvi je poleteo 29. septembra 1948 sa glavni Vought-ovim test pilotom J.Robert Baker-om za komandama. Let je izvrsen iz mornaricke baze Patuxent River (Naval Air Station Patuxent River) i nije bio bez problema. J.Robert Baker je izgubio zivot u istom avionu leteci nekoliko nedelja kasnije, kada je izgubio kontrolu i srusio se. Tokom testova jedan od prototipova postigao je maksimalnu brzinu od 625mph (1058km/h).

Narucena je proizvodnja F7U-1 sa specifikacijama veoma slicnim kao kod prototipova, kao i dalje razvijenih verzija F7U-2 i F7U-3 sa mnogo jacim motorima. Medjutim zbog problema sa razvojem motora F7U-2 nije nikada napravljen, dok je F7U-3 morao da pretrpi dosta izmena i poboljsanja koje su sugerisali testovi F7U-1. Prvih 16 F7U-3 imali su Allison J35-29 motore bez naknadnog sagorevanja. F7U-3 sa turbojet motorima Westinghouse J46-WE-8B je na kraju bio definitivna produkciona verzija i 288 ovih aviona je popunilo 13 eskadrila americke mornarice.
Dalji razvoj je prestao onog trenutka kada je prvi F8U Crusader poleteo.

F7U je nosio u floti nadimak "Gutless Cutlass" vezano za nedostatak dovoljnog potiska motora; shodno tome njegove performance pri sletanju i poletanju sa nosaca bile su slabe. Motori J35 su znali da se zapale u kisi, sto je veoma ozbiljna greska.


Plavi Andjeli (Blue Angels)

Akrobatski tim mornarice "Blue Angels" leteo je dva F7U-1 Cutlass-a kao sporedan dogadjaj tokom njihove "show" sezone 1952, kao pokusaj da se promovise novi avion, ali ih nisu koristili za njihovu vezbu u formaciji. I piloti i tehnicari nisu bili zadovoljni ovom letilicom i bilo je vidljivo da ovaj avion jos nije "sazreo".

Variante

XF7U-1
tri prototipa narucena 25. Juna 1946.
Prvi let: 29. September 1948, sva tri prototipa unistena u padovima.

F7U-1
Inicijalna produkciona verzija, napravljeno 14 komada.
Pogon: dva mlazna motora J34-WE-32
 
F7U-2
Predlozena verzija, planirano da bude pogonjena sa dva Westinghouse J34-WE-42 mlazna motora, ali je narudzba od 88 aviona otkazana.

XF7U-3
Oznaka data jednom avionu koji je napravljen kao prototip za F7U-3
Prvi let: 20. decembar 1951.

F7U-3
Konacna produkciona verzija, napravljeno 192 komada.

F7U-3P
Foto-izvidjacka verzija, napravljeno 12 letilica.
Nos aviona povecan je za 25 inca i avion je opremljen sa "photo flash artridges". Nijedan od ovih aviona nije bio u operativnoj sluzbi, ali su posluzili za istrazivanje i evaluaciju.

F7U-3M
Ova verzija je bila naoruzana AIM-7 Sparrow projektilima tipa vazduh-vazduh. Napravljeno ih je 98 komada, a 48 F7U-3 je usavrseno i preradjeno na F7U-3M standard.
Narudzbina za 202 primerka F7U-3M je otkazana.

A2U-1
Oznaka data za 250 narucenih pa otkazanih aviona koji su trebali biti upotrebljeni kao jurisnici.


Operatori

Mornarica SAD

Eskadrile:
VA-12
VA-34
VA-35
VA-66
VA-86
VA-116
VA-126
VA-155
VF-83
VF-84
VF-122
VF-151
VF-212

Preziveli avioni:

Zna se da ima 7 prezivelih F7U Cutlass aviona:

F7U-3 s/n 128451
Lociran nerestauriran i nepotpun u Fred E. Weisbroad Aviation Museum/International B-24 Museum u gradu Pueblo, drzava Colorado.
U losem je stanju.

F7U-3 s/n 129554
Otkupio ga Len Berryman sa Geiger Field-a, Washington, u maju 1958. Od 1959 do 1992 zlozen ispred Barryman War Memorial Park-a u Bridgeport-u, Washington. U junu 1992 prodat je Tom-u Cathcart-u iz Epharta-e, Washington, za restauraciju u letno stanje. Avion je trenutno u postupku restauracije u Museum of Flight, u Everett-u, Washington.

F7U-3 s/n 129642
Izlozen u Wings of Freedom Aviation Museum u Naval Air Station-Joint Reserve Base Willow Grove, Pennsylvania. Avion je pripadao napadackoj eskadrili VA-12 i preleteo je u Willow Grove u maju 1957. radi ucesca na aeromitingu. Nakon dolaska avion je uklonjen iz aktivne sluzbe. Predat je mornarickoj rezervi (Navy Reserve) kao avion za trening na zemlji i na kraju postavljen ispred kapije baze na putu US Route 611.
Avion ima samo 326,3 sati naleta.

F7U-3M s/n 129655
Izlozen u National Museum of Naval Aviation in Pensacola, Florida.

F7U-3 s/n 129685
Vise godina lociran u kolekciji Walter Soplata u Newbury-u, drzava Ohio. Kao vecina aviona na ovoj poznatoj farmi, avion izgleda kompletan, iako je izlozen atmosferskim uticajima i nerestauriran.

F7U-3 s/n 129565
Prosao je restauraciju za izlaganje u USS Hornet (CV-12) Museum u Alameda-i, u Kaliforniji. Sada je premesten na USS Midway (CV-41) Museum u San Diego-u, u Kaliforniji za finalnu restauraciju i izlaganje.

F7U-3 s/n 128451
Takodje u USS Midway (CV-41) Museum, San Diego, Kalifornija. Mozda ce biti restauriran za buduce izlaganje.


Specifikacie:
(F7U-3M)
Podaci iz Jane's Encyclopedia of Aviation:

Glavne karakteristike:
Posada: 1
Duzina: 44 ft 3 in (13.49 m)
Raspon krila: 38 ft 8 in (11.79 m)
Visina: 14 ft 0 in (4.27 m)
Povrsina krila: 496 ft? (46.1 m?)
Tezina, prazan: 18,210 lb (8,260 kg)
Max. tezina pri poletanju: 31,642 lb (14,353 kg)
Motori: 2 Westinghouse J46-WE-8A turbojets, 4,600 lbf (20.46 kN) svaki


Performanse:
Max. brzina:
Bez naoruzanja: 680 mph (590 knots, 1,095 km/h)
Sa projektilima: 648 mph (562 knots, 1,040 km/h)
Domet: 660 mi (570 nm, 1,060 km)
Radni plafon leta 40,000 ft (12,000 m)
Brzina penjanja: 13,000 ft/min (67 m/s)
Opterecenje krila: 64 lb/ft? (312 kg/m?)
Potisak/tezina: 0.29

Naoruzanje:
Topovi: 4x20 mm (0.787 in) M3 topovi (po dva iznad svakog usisnika motora), 180 metaka po topu
Podvesne tacke: 4 sa kapacitetom od 5,500 lb (2,500 kg), sa mogucnoscu kombinacije:
Projektili: AIM-7 Sparrow, vazduh-vazduh

izvor: Wikipedia

Jos malo o ovome interesantnom avionu, ali drugi izvor: http://www.dvhaa.org/planes.html

F7U Cutlass je izgleda bio predodredjen da ostane zapamcen zbog gresaka. "Gutless Cutlass" (gutless=nema petlju, nema muda), kako su ga prozvali, sigurno je imao svoju porciju problema, ali je isto tako bio i avion izvanrednih inovacija.

Stajni trap tipa "tricikl" i kabina pod pritiskom bili su inovacije za to vreme. Cutlass je bio prvi serijski proizvodjen vojni avion bez repa (tail-less), prvi mornaricki avion sa nazad zakosenim krilima, prvi serijski proizvodjen avion sa motorima sa naknadim sagorevanjem (afterburning engines), prvi mornaricki avion sa sistemom visokog hidraulickog pritiska i, u obliku varijante F7U-M, prvi borbeni avion (fighter, lovac?) koji je nosio radarski navodjene projektile vazduh-vazduh Sparrow I. Uprkos njegovim ogranicenjima vecina pilota je
volela da ga leti.

Chance Vought F7U "Cutlass" je rezultat zahteva americke mornarice (US Navy) iz 1945, za mlaznim borbenim avionom visokih performansi, sposobnim da leti brzinom od 600 mph (milja na sat) na visinama od 40000 stopa.

U junu 1946, Chance Vought-ov avion je pobedio i osvojio ugovor. Mornarica je javno opisala pobednicki dizajn kao "eksperimentalni, bezrepi borbeni avion, dizajniran za dejstvovanje sa nosaca aviona i opremljen sa dva 24C turbomlazna motora."   

Principijelne karakteristike ukljucivale su unazad zakosena krila, stajni trap tipa "tricikl", kabinu pod pritiskom i naoruzanje sa 4 topa od 20 mm. Specifikacije koje su bile radikalno nove, bili su zahtevi za 4 topa i stajnim trapom "tricikl" tipa. U 1946. godini samo nekoliko letilica je imalo tako nesto kao sto je nosni tocak. Vecina aviona je jos uvek imala repni tocak, ravna krila a kabine im nisu bile pod pritiskom. Mnogo tehnologije, koja je upotrebljena na ovom novom dizajnu, izvedeno je saveznickih tehnickih avaluacija nemackih aviona (i projekata, prim.prev) iz Drugog svetskog rata.

F7U je bio prvi avion americke mornarice (USN, US Navy) dizajniran sa zakosenim krilima. Njegova delta dizajnirana krila imala su radikalno drugacije kontrolne povrsine od bilo kojih vidjenih pre. Funkcije ailerona zdruzene su sa funkcijama horizontalnog stabilizatora. Rezultujuce kontrolne povrsine postale su poznate kao "elevoni" (elevons). Cutlass je imao dvostruke vertikalne stabilizatore i kormila. Dizajn bez repa zahtevao je kriticni centar gravitacije (teziste). Rezultat je se pokazao u vidu potrebe za neuobicajeno dugim nosnim podupiracem (visokom nogom nosnog tocka, prim.prev), sto je avionu davalo veoma veliki napadni ugao pri poletanju.

Pogon je na prototipu bio obezbedjen sa dva Westinghouse J34-WE-32 mlazna motora, svaki sa "afterburner"-om, koji su bili smesteni jedan do drugog u zadnjem delu trupa.

Pilot je sedeo u kabini pod pritiskom i na izbacivom sedistu. F7U je bio dizajniran za mnogo snaznije motore nego sto ih je ikada dobio. Tehnologija ranih mlaznih motora morala je od tada jos mnogo godina da evoluira da bi tek kasnije dosla do tacke kada je potisak motora prekoracio tezinu letilice

Ispostavilo se da su J34 motori imali mnogo manje snage nego sto je bilo potrebno da F7U sigurno leti; mnogo manje od zelejnog za buduci borbeni avion.

Veoma brzo je izvrsena prerada dizajna vezano za ugradnju jacih J46 mlaznih motora.

Iako je verzija "Cutlass"-a F7U-3 prvo poletela u decembru 1951, nedostatak J46 motora zadrzao je prvi F7U-3 da udje u operativnu upotrbu, sve do jeseni 1954. Cak se i J46, koji je isprva obecavao, pokazao kao razocarenje. J46 je obecavao 10000 lb statickog potiska u "afterburner"-u (static dry thrust in afterburner), ali je davao manje nego pola od toga. Motor J46 je imao veoma visok odnos: vreme odrzavanja/vreme letenja. Ovi motori su se brzo trosili i to je rezultiralo time da je avion dosta vremena bio prizemljen. Na nesrecu za F7U ponovna prerada dizajna da bi se ugradili jos jaci motori, nije dolazila u obzir. Razvoj tehnologije motora bio je suvise brz za konstruktore strukture aviona, da bi drzali korak.

Tokom 1955 proizvodnja je zaustavljena u korist novijeg i daleko superiornijeg F8U "Crusader"-a. Slab potisak motora je cesto zavrsavao gubitkom letilice. F7U je bio toliko nedovoljno snazan ("under powered") da se u njegovom pilotskom prirucniku strogo zabranjivalo prilazenje nosacu sa samo jednim motorom. Umesto toga instrukcije za ovu vanrednu situaciju bile su odrzavanje visine, ako je moguce, i katapultiranje, nadajuci se, u sigurno. "Cutlass" je naprosto bio suvise opasan da se rizikuje sletanje jednim motorom.

Jos ozbiljniji od nedostatka dovoljno jakog pogona bio je konstrukcijski nedostatak u vidu slabe (e, sad ovde je moj prevod malo tanak) kocione karike ili neke obujmice u vezi sa kocnicom (engl: drag link brace) u sistemu nosnog stajnog trapa. Taj deo se cesto lomio pri sletanju na nosac aviona i izazivao nagli lom nosnog stajnog trapa. Setimo se da je avion konstruisan tako da ima veliki napadni ugao, da bi imao veci uzgon na poletanju i sletanju. Kada bi se slomio prednji stajni trap, nos aviona padao je oko 14 feet-a (oko 3m) i pilot bi bio gotovo uvek tesko povredjen ili ubijen.

Tokom kratke operativne sluzbe aviona F7U, angazovane eskadrile su obicno sletele vecinom svojih aviona u obliznje baze na obali u blizini nosaca, a ostavljali su samo nekoliko "Cutlass"-a na nosacu radi odbrane flote i tzv. "carrier quals" tj. kvalifikacija za nosac.
Rizik za pilote i avione je tako smanjen i komandanti eskadrila su mogli mirnije spavati. Kasnije je uradjena tehnicka izmena koja je ojacala nosni stajni 30%.

Topovi od 20mm su bili montirani po dva na obe strane, bas iznad usisnika za vazduh. Oba motora su imala alarmantnu tendenciju da se zapale kada su topovi pucali. Ispocetka, mislilo se da je uzrok zapaljivanja motora usisavanje barutnih gasova, ali je kasnije dokazano da je uzrok fenomen rezonance pritiska. Kada su obe grupe topova pucale odjednom stvarao se talas pritiska na ulazima usisnika. Ovaj pritisak je izazivao rezonancu slicnu onoj u cevima orgulja, koja je putovala do  izlaznog dela kompresora motora, sto je stvaralo uslove za gubitak uzgona (stall). Rezultujuca masa vazduha dovodila je do pregrevanja lopatica kompresora, verovatno izazivajuci ili pozar u motoru ili raspad motora. Problem je kasnije resen ugradnjom instalacija koje su sprecavale da leva i desna grupa topova pucaju simultano, ali to je uradjeno tek nakon sto je nekoliko aviona i pilota izgubljeno kada su najnormalnije pucali iz svojih oruzja na metu.

Uprkos nezavidnom rekordu incidenata i preteranim troskovima odrzavanja, "Cutlass" je ipak bio popularan kod pilota, koji su otkrili da je avion otporan na manevre sa visokim G silama, uzbudljiv za letenje i izvrsna aerobatska masina. F7U-3 je bio prvi "fighter" naoruzan Sparrow I projektilima i prvi koji je presao brzinu zvuka dok je ispaljivao projektile u obrusavajucem napadu. Bio je takodje prvi mornaricki avion koji je imao hidraulicki, 3000 psi, sistem visokog pritiska. F7U-3 je lako nadmasio u manevarskim sposobnostima F9F-5 "Panther"-a i FJ-2 "Fury" (mornaricku verziju F-86).
Jedan od ljudi koji je testirao u letu F7U-3 bio je i por. Wally Schirra, koji je kasnije postao americki astronaut.   

F7U-3 su sacinjavali 13 eskadrila flote, 4 eskadrile za ispitivanje i jednu rezervnu napadacku eskadrilu - VA-212 stacioniranu na NAS Moffet Field-u u Kaliforniji.

"Rampant Riders" iz VA-212 ucestvovali su na sestomesecnom krstarenju na nosacu aviona "Bonne Homme Richard" i vratili se 1957, kada su njihovi "Cutlass"=i zamenjeni F9F-8 "Cougars"-ima. Jedan "Cutlas" iz VA-212 postoji i danas, restauriran i izlozen u Nacionalnom muzeju mornaricke avijacije SAD (US Navy's National Museum of Naval Aviation) u Pensakoli na Floridi.

Marinci su koristili samo dva F7U-3 iz baze MCAS (Marine Corps Air Station) Miami, sada Coast Guard Air station, Opaloka, Florida.

Fotografije:

Chance Vought XF7U-1 prototype

sl.1:
Vought XF7U-1 Cutlass prototipe fotografisu novinari 18. novembra 1948. Naval Air Test Center, Naval Air Station, Patuxent River, Maryland (USA).

sl.2:
Vought XF7U-1 br.122474 (3.prototip), 29. septembar 1948

sl.3:
Preliminarni piolotski prirucnik za XF7U-1, 14 decembar 1948

sl.4-6:
Bill Pippin collection, phot. by Aeroplane Photo Supply

sl.7-9
zahvaljujuci Robert-u Mousaian-u, pho. by Lary Sizer

 

Evo jos fotki:


sl.1-4:
Prototip XF7U-1, bez ikakvog broja

Au bre Papalu, svaka ti cast na ulozenom vremenu, sto za pretrazivanje sto za prevodjenje, ovo je fantasticno 

Svaka cast!!! I bo si avion za koga mislim da nemam nista 

Hvala ljudi Imam toga dosta, pa kad uhvatim vremena (sinoc sam zaginuo ali isterah prevod do kraja - nekad naidjem na izraz koji ne mogu bas dobro prevesti pa onda cu stavljati u zagradi orihginalni izraz)

Ja cu da crpim sve sto mogu jos oko ovih prototipova (XF7U-1), pa tek onda da predjem na F7U-1 i dalje, no to ne sprecava bilo koga da ovde postavi neke fotke ili informacije. Jedino sto ja volim po redu i detaljno, a za ovaj avion sam se bas nameracio da ga tako i predstavim. Obicno se ovde postuju fotke ali u nazivu fajla nema podataka o cemu se radi, a ni popratnog teksta u tom slucaju. Ja ili vec u fajlu oznacim sta je ili za svaku fotku opisujem.
No, nema veze vazno je da se informacije nadju na jednom mestu pa posle ko hoce onda to sebi sredjuje. Ja sredjujem odmah.

Jos o prototipovima XF7U-1

sl.1: prototip bez vidljivih oznaka (? )
sl.2-4: prototip sa oznakom 474 (122474)

sl.5-8: verovatno treci prototip sa oznakom 473 (122473) - oznaka vidljiva na sl.7.

Kao sto verovatno vidite (a mozda i ne) napravio sam izmene na dva zadnja posta sa fotkama - naime ne postoji prototip sa brojem 422 - tu se radi o produkcionoj varijanti F7U-1. Te sam fotke sklonio i postovacu ih opet uskuro ali uz odgovarajuci tekst. Dakle sve nedoumice su resene i ono sto sada stoji gore je sredjeno.

Evo jos malo teksta o ovom avionu - uvek se nadje po koji zanimljiv detalj.

XF7U-1 Cutlass dvomotorni borbeni mlazni avion (Twin Jet Fighter)

Poslednji avion koji proizveden u Chance Vought fabrici u Stratfordu bio je Xf7U-1 Cutlass. Ovaj neobicni mornaricki borbeni avion, mlazni dvomotorac, jednosed bez repa, sa zakosenim krilima, bio je prvi americki borbeni avion koji je od pocetka bio projektovan da upotrebljava naknado sagorevanje (afterburners). Projektovan je da mu operativna brzina bude 0,95 maha a visina do 40000 stopa. Njegova zakosena krila imala su kontrolne povrsine tzv."ailevator"-e na ivicama sa spoljnih strana u odnosu na vertikalne povrsine montirane na svakom krilu.

Projekat je zapocet 1946. a 1949. mornarica je objavila da je ovaj avion "sposoban da razvije vece brzine od postojecih modela operativnih mlaznjaka bilo da su bazirani na zemlji ili nosacima".

Tri letilice su bile uradjene u eksperimentalnim radionicama Bernie-a Whitman-a, Prvi let se desio 29. septembra 1948. Dok su eksperimentalni test letovi nastavljeni, mornarica je narucila 14 primeraka F7U-1.

Specifikacija produkcionog modela F7U-1
(Prototipovi sa oznakom X bili su u osnovi isti. Jedine izmene napravljene na XF7U-1 da bi postao F7U-1 bile su: povecanje repnih povrsina, izmenjene pozicije stajnog trapa pri poletanju i sletanju i dodati piloni na krilima za spoljne rezervoare goriva od 250 galona.


Dimenzije:
-Raspon krila: 38’ 8"
-Duzina: 39’ 7"
-Visina: 11’ 10"

Tezina i kapacitet:
-Prazan: 12,837 lb.
-Max. tezina: 24,000 lb.
-Kapacitet goriva: 971 galona.

Karakteristike motora:
Westinghouse J34-WE-34 sa dodatnim sagorevanjem.
(XF7U-1 i rane verzije F7U-1 imali su Westinghouse J34-WE–32 motore. Kasnije je F7U-3 imao Westinghouse J46-WE –3)

Potisak: 3,000 lb. (static thrust at SLS),
         sa "afterburner"-om, 4,900 lb.
(F7U-3 je imao 3,960 lb. potiska a sa "afterburner"-om 5,800).

Performanse:
-Max brzina (SLS): 680 mph.
-Inicijalna vrzina oenjanja (ROC): 15,100 fpm (stopa u minuti).
-Operativna visina: 38,000 ft.
-Dolet: 975 milja.

Naoruzanje:
-4 topa od 20 mm.
-Podvesne bombe: 5,400 lb.
-Mogucnost za "pod" sa 32 FFAR rakete od 2.75 inca

Broj proizvedenih aviona:
XF7U-1:  3 kom
F7U-1:  14 kom
F7U-3: 180 kom
F7U-3M: 98 kom
F7U-3P  12 kom
Ukupna produkcija F7U: 307 kom

Odlicno predstavljanje.

Hvala Ujkaalberte podrska prijatelja uvek je lekovita.

Evo sada aviona kojeg sam skinu sa prethodnih postova jer to nije bio prototip vec avion F7U-1 iz prve produkcione serije od 14 komada.

sl.1-3: F7U-1 oznaka 422 (122422), 1950 god
Treca fotka je u boji i lepo se vidi tamno modra kakvu su imali avioni mornarice SAD u tim vremenima.

sl.4: F7U-1 oznaka 415 (124415), NATC, 1950-51 god.
Snimak je verovatno iz baze NATC Patuxent River. Avion ima, na obe strane nosa, oznake u vidu slova FT podvucenih linijom drugacije boje od samih slova (mozda sa znacenjem Flying Tests ili sl.)

sl.5: F7U-1 oznaka 415 (124415), NATC, u letu, 1950-51 god.

sl.6: F7U-1 oznaka 415 (124415), NATC , 1951 god.
NATC = Naval Air Test Center; vise o ovome ovde:
http://www.globalsecurity.org/military/facility/patuxent-river.htm
Vought F7U-1 Cutlass (124415) prve produkcione serije na poziciji katapulta na nosacu aviona USS Midway (CVB-41), 23. jula 1951. Za komandama je porucnik komandant (Lt.Cmdr) E.L. Feightner. Nakon testova u NATC Patuxent River, F7U-1 je premesten na testove za upotrebu na nosacima aviona (carrier qualifications). To su bili jedini testovi F7U-1 na nosacu aviona, jer je preglednost i vidljivost iz kabine bila tako losa da pilot nije mogao da vidi sletnu palubu pri sletanju. Oficir koji daje signale pri sletanju (Landing Signa Officer) morao je Feightneru da daje znak za smanjenje "gasa", ali ovaj je metod zamalo doveo do udara u rampu (rampa?).

sl.7 i 8: F7U-1 oznaka 415 (124415), NATC , 1951 god.
Poletanje Vought F7U-1 Cutlass-a (124415) prve produkcione serije sa nosaca aviona USS Midway (CVB-41), 23. jula 1951.

sl.9 i 10: F7U-1 oznaka 415 (124415), NATC, 1950-51 god.
Sletanje Vought F7U-1 Cutlass-a (124415) prve produkcione serije na nosac aviona USS Midway (CVB-41), 23. jula 1951.

sl.11: F7U-1 oznaka 415 (124415), NATC, 1951 god.
Vought F7U-1 Cutlass-a (124415) prve produkcione serije parkiran, sa sklopljenim krilima, na nosacu aviona USS Midway (CVB-41), 23. jula 1951.