Музичар, публициста и писац Душан Прелевић-Преле преминуо је у Београду после дуже болести у 59-ој години
Прелевић је музичку каријеру почео 1965. године, био је члан Корни групе, а потом је наступао и као солиста у земљи и иностранству.
Снимио је неколико плоча, а остао је запамћен и по појављивању у култној представи „Коса” у београдском Атељеу 212, 1968. године.
Последње три деценије, објављивао је приче и есеје у НИН-у, Књижевним новинама, Дуги, Куриру и другим листовима, а написао је и три књиге приповедака.
Аутор је сценарија за филм „Последњи круг у Монци”.
ВЛАДАРИ У СУКЊАМА
+ Душан Прелевић
На телевизијама се одскора врти рекламна порука: Два момка кусају некакве грицкалице, један се стропошта уз јаук, док други отпљуне у камеру да је то што кусају добро, само треба времена да се навикне. Пун погодак. Тако ми се некако чини и читава ујдурма око транзиције - док је читаво становништво безмало у коми, неколицина трутова убеђује нас да говно мирише. Тако се десило да се Миле са Чубуре, јунак талентованих али строго контролисаних аутора, претворио у своју супротност отргнувши се тако са замишљене медијске удице. По свој прилици, Миле се измигољио намери и свом првобитном задатку.
Народу је зло од лоповлука, афера, оптуживања, черечења и све то на очи гладних, обесправљених и понижених. Пре неки дан сазнали смо да је нестало четири хиљаде станова! Па да је четири хиљаде зрна кафе, сркали би је до ономад. Четири хиљаде пчела накупило би меда за избеглу и сироту децу. Сунце вам јебем калаисано, гори сте од најцрње ноћне море. Док су притегли и кренули да черече земљу, ви се надате црнцу у Белој кући. Како вам није пало на памет (а била вам је дужност) да вратите четири хиљаде војске на југ Србије.
Седам лета мрсомудите, састанчите, разглабате, пезите пред светским чиновницима као пизде. Цупкате по трговима уместо да се сакријете под сукње, ако вас несрећнице које морају да деле постељу са вама нису већ шкартирале, затечени по мишјим рупама, вежбате за светске собарице. Понизили сте земљу допустивши да нам данас серу пред кућом. На прагу.
Обезглавили сте војску терајући момке да служе по дечјим јаслама и мере прашкове по апотекама. Чувају страже у фоајеима позоришта.
Мртви родољуби и јунаци звече костима, поново им се умире од стида. Шта ви то преговарате и са ким? Ко је вама кукавицама и ништацима дао мандат да одлучујете о животу, ви, мртва пувала? Стално вам је у устима 1999! Па где сте били 1999? Наплаћивали сте цех у Пешти, Сегедину, Бечу. Гладне године трчали сте у Вашингтон на молитвене доручке, ви, деца нечастивог.
Данас допуштате да вам сајбер наркоман, дрекавац са колутовима око изгубљених очију, држи вербалну векелу, уместо да вежете манијака или га бар суочите са његовим ортацима у злочину. Не знате ко је убио Зорана Ђинђића? Спремате таксисте из Чикага за амбасадора у Приштини. Народу увијате лајне у целофан, да се навикне, лиферујете слушкиње у панталонама. Учите децу да и њих (панталоне) треба скинути и пружити оба образа новим пријатељима. Вама је образ тек обрис на лоповском дупету.
Тако гологузе терао бих вас да молите и кумите по свету, уместо што се љубите са испушеним лулама у троделним оделима. Презиру вас чак и наши непријатељи. Знају они да ви нисте ми. Да сте још само једна несрећа у низу. Продавци удворичке демократије. Али, сваке силе до сванућа. Док ви не нестанете у прах са лица ове измучене земље која вас трпи. Ништа нисте научили. Ништа није готово док не буде готово. За то време народ ће одгајати нов нараштај, који неће личити на вас. Личиће на нас. Тада ће небо да се отвори и почне пакао. А небо нека изабере своје миљенике. Толико!
Tema: 
