Prošlo je 25 godina od gazimestanske najave rata
Četvrt veka primenjene mitomanije

Piše: Bojan Tončić

Središte mita: Gazimestan, nekog 28. juna



Realizatori politike promovisane pre četvrt veka na Kosovu polju i dalje su u ministarstvima i otrgnutim formacijama moći. Na ulicama, u komšiluku; ubice, silovatelji i pljačkaši sa Kosova, kao, uostalom, i sa drugih ratišta, gradova i sela, udobno žive i uživaju plodove bitaka koje nisu bile isključene, glancaju činove stečene masovnim ubistvima i progonu, očekuju nova unapređenja zaborava, u državi i društvu koji se otimaju da priznaju jedino korisne delove novije istorije, njene hladnjača - lekcije


Miloševićeva kletva: Napred u švedski standard
Photo: EPA/Rade Prelić
Proslava 600. godišnjice Kosovske bitke značila je ustoličenje Slobodana Miloševića, predsednika Predsedništva SR Srbije za nacionalnog vođu pod kojim će se ova država sunovratiti, nasrćući na civilizacijske tekovine i vlastite iskorake u normalnost. Nije baš sasvim tačno, iako zvuči primenjivo, te 1989. Milošević je već gotovo tri godine bio neprikosnoveni vođa nakazno homogenizovanog naroda; iz brojnih svedočanstava njegovog uspona valjalo bi se podsetiti energičnog obraćanja Srbima u Kosovu Polju ("Niko ne sme da vas bije!", april 1986.), te direktnog prenosa Osme sednice i partijskog obračuna srpskih komunista na kojem su sahranjeni svi ostaci zdravog razuma u vlasti. Vođa se našao na kamionskim vetrobranima, brendiran je jednako nepodnošljivi afteršejv "vožd", neki zamotuljak u sanduku, za koji se tvrdi da su kosti kneza Lazara, šetan je po crkvama diljem Srbije. Sve vreme su održavani ulični performansi kojima je na hiljade ljudi tražilo prekomponovanje jugoslovenske federacije; na  Kosovu je besneo talas represije, hapšeni su i otpuštani Albanci koji su odbili da potpišu izjave lojalnosti, većinski je narod bio izložen svakodnevnom mentalnom i fizičkom zlostavljanju, terorom kojim je režim dokazivao ozbiljnost svojih sumanutih namera.

Prva faza realizacije Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. odneće i živote demonstranata protiv ustavnog poništavanja kosovske autonomije (prema više izvora poginulo je 27 studenata, mart 1989.). Pre četvrt veka trebalo je samo pokazati moć i, sa snažnim pokrićem,  zapretiti, demonstrirati dostignuća samovlašća; spregu sa vojskom, tada još Jugoslovenskom narodnom armijom, Državnom bezbednošću, Srpskom pravoslavnom crkvom. Obznaniti da će osionost i bahatost prema svima biti temeljem državne politike: na Gazimestanu se tog 28. juna 1989. nije pojavio američki ambasador u Srbiji Voren Cimerman, ali ni Jugosloven-antifašista dr Stipe Šuvar, član Predsedništva SFRJ iz Hrvatske.

Odlučnost iznad svega

Rat je počeo, nastavljen je naoružavanjem Srba u Hrvatskoj za etničko čišćenje teritorija na kojima su bili u većini. Ako su se tu faktografija i popis stanovništva nešto i opirali, postojala je sintagma vekovno srpski prostori.




Vreme je za akciju: Rahmetli Milošević i osvedočeno nevini izvođač radova Jovica Stanišić

Kraj Derokovog Spomenika kosovskim junacima gotovo milion ljudi klicalo je slobodi, uz nadimak  čoveka koji je tu slobodu personifikovao. Od čega ih je oslobađao, uglavnom nisu znali. A zvučao je krajnje ozbiljno: „Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Razume se nešto drugačije. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna“, rekao je Milošević.

Masa je klicala ("Od kad nesta Karađorđe, mi nemasmo boljeg vođe!"; "Slobo Srbine, Srbija uz tebe!"), a Milošević je rezimirao: "Sticajem društvenih okolnosti, ovaj veliki jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša."

Veliki krvavi poraz



A od kuma, metak u potiljak: Stambolić i Milošević

Uslediće godine stradanja i žrtvovanja susednih naroda koji se nisu uklapali u mape i namere beogradskog političko - vojnog štaba. Slobodan Milošević bio je moćan i potkovan stavovima krvožednih besmrtnika: „Noseći na sebi duže od pola stoleća pečat i opterećenje da je bio tamničar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogućnosti da oslonac potraži u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska građanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanične istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalističkog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i državničkih doprinosa Srbije građanskom društvu toliko osiromašena i sužena da tako izobličena nije nikome mogla da posluži kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za očuvanje i obnovu istorijske samosvesti (Memorandum SANU)".

Ključni gubitnik sa Osme sednice Ivan Stambolić, čovek koji je Memorandum nazvao „ratnim manifestom za srpske komesare“, konstatovaće nakon intervencije NATO, deset godina od  vidovdanske demonstracije moći i godinu dana pre nego što će ga Slobodan Milošević ubiti: "Ustav je donet na tenkovskim gusenicama, po Prištini su ljudi ubijani, krv se prolila. Tada je Kosovo izgubljeno, tada je počeo rat. Milošević je Kosovo iskoristio kako bi isprovocirao prekodrinske Srbe i tamo započeo ratne operacije. Ali, krug se zatvorio, vratio se na Kosovo s rezultatom takvim kakav jeste. (…) Pre šest stotina godina, Srbija je na Kosovu izgubila bitku i carstvo. Posle šest stotina i deset godina, izgubili smo i samo Kosovo. Politika koja se deset godina vodila morala je do toga dovesti. Kao i sa svim drugim jugoslovenskim raspletima, to se dogodilo na najtragičniji i najkrvaviji način i taj veliki poraz ni Miloševićev orvelovski govor neće moći da pretvori u pobedu. Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike. Tako se i ratovalo“ (Ivan Stambolić, Dani, jun 1999).


Mafijaško-patriotska bescarinska zona

Četvrt veka docnije još nisu ni imenovane sve žrtve pohoda Srbije na Kosovo, tragične primenjene mitomanije, ostaje tek varljiva nada da se više neće ginuti zbog mržnje i neraščišćenih računa.


Otac nacije i sin njegovog greha: Milošević i Ćosić
Photo: Dragan Kujundžić
"Društvo je pokazalo veću sabranost od političke klase. Možete s Kosovom ići u Australiju, na Antarktik, niko to ne može da vam uzme ako je deo vaše svesti. Međutim, u smislu vlasti nad dva miliona Albanaca… Uvek govorim kako je Hobsbaum, dok još nije bila ovakva kriza na vidiku, govorio da niko neće poreći da je 1389. bila bitka i da su na tom porazu Srbi napravili svoju nacionalnu epiku. Ali, da na tom osnovu upravljate sa dva miliona Albanaca koji to neće - to je teško zamislivo. Ljudi se sa nezavisnošću Kosova ne mire, često ćete čuti njihov emotivan stav, ali da to bude instrument za nove ratove i sukobe, nije moguće", ocenila je istoričarka Latinka Perović (E-Novine, jun 2008).

Realizatori politike promovisane pre četvrt veka na Kosovu polju i dalje su u ministarstvima i otrgnutim formacijama moći. Na ulicama, u komšiluku; ubice, silovatelji i pljačkaši sa Kosova,  kao, uostalom, i sa drugih ratišta, gradova i sela, udobno žive i uživaju plodove bitaka koje nisu bile isključene, glancaju činove stečene masovnim ubistvima i progonu, očekuju nova unapređenja zaborava, u državi i društvu koji se otimaju da priznaju jedino korisne delove novije istorije, njene hladnjača - lekcije. I da govore o tome otkud posmrtni ostaci civila u Batajnici, Petrovom Selu, Rudnici.  Iz susedne države Kosovo otišli su, valjda, svi Srbi koji su imali gde da odu, izuzev ratnih profitera koji su ostali zbog unosnog posla u svojevrsnoj mafijaško - patriotskoj bescarinskoj zoni.

Sazrelo je vreme za novu kosovsku mitologiju, guslanje o kolektivnoj bahatosti, i neosetljivosti. Zašto ne i za operu u kojoj će hor odglumiti narod i otpevati jezivo gazimestansko skandiranje.

Izvor: E-Novine

 

Усташа кренуо да распреда о српским митовима