IN < - Četnistvo i četničke vodje - >LO
<< < (2/10) > >> :: Odgovori!
Сматрајући да се Дража повукао у источнобосанске планине, Немци покрећу нову офанзиву у том правцу. Дража се, међутим, склонио у Гружу, док је Дрину прешао капетан Драгослав Рачић са својом јединицом, сада трансформисаном у бригаду. У новој офанзиви Немци су употребили две пешадијске дивизије, 342. и 718, оклопне јединице, домобране и усташку "Црну легију". У својој "Заповести за уништење непријатеља у Југоисточној Хрватској (Источној Босни)", издатој 6. јануара 1942, командант операције генерал Хофман обећао је "нарочиту награду ако се ухвати Дража Михаиловић". Непријатеље Трећег рајха он је побројао овим редом: "сви Михаиловићеви људи", "сви Дангићеви четници", "сви комунисти". Укупне четничке снаге у Источној Босни Немци су процењивали на око 20.000 људи, а комунистичке на око 6.000. Према немачким извештајима, после двонедељних борби број четника и партизана био је преполовљен. Ипак, чим су се немачке трупе повукле из ове неприступачне области, Дангићеве и Рачићеве јединице су се вратиле у Власеницу и Сребреницу. Комунисти су искористили прилику да од четника преотму Фочу и поново се повуку у италијанску окупациону зону. Одмах потом они склапају савез са усташама о заједничкој борби против четника. О томе је главнокомандујући немачких трупа у Србији, генерал Бадер, послао низ извештаја у Берлин, почев од 20. марта.
Против вишеструких непријатеља, Немаца, усташа, домобрана и комуниста, у низу крвавих битака мајор Дангић и капетан Рачић почели су да губе позиције. Њихов положај за неко време је поправила илегална помоћ Недићеве владе из Београда. Али онда је немачка команда за Југоисток Европе одлучила да покрене нову офанзиву у Источној Босни, под шифром "Трио". Окосницу напада, започетог 15. априла, чиниле су две пешадијске дивизије, 714. и 717. Као циљ офанзиве наведено је "уништење устаника", што су комунисти после рата обилато злоупотребљавали, тврдећи да је тај термин означавао њихове паравојне формације. Реч је о томе да је команда Југоистока забранила употребу ознаке "четник", због мешања Дражиних људи са четницима Косте Пећанца. У немачком извештају о спровођењу операције "Трио", писаном 12. априла, јасно се види против кога су се Немци борили: "Главне вође су мајор Дангић и капетан Рачић..." Баш тог дана, 12. априла, Немци су заробили мајора Дангића. Тако је велики устанак у Источној Босни, за неко време, угушен. Капетан Драгослав Рачић вратио се на подручје планине Цер. Први пут од јула 1941. године, он сада није био у епицентру окршаја.
РАЧИЋЕВА ЦРКВА
Краја 1942. и почетак 1943. године наш јунак посвећује јачању своје јединице. Добија чин мајора и постаје командант елитног Церског корпуса, али дело његових руку видимо и на другој страни. У селу Савковићи, на месту Добра вода, подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји. После тога, у селу Горње Кушоље, он подиже и зграду основне школе. Са краћим прекидима, Рачићева јединица током читавог рата издаје два листа, "Глас Цера" и хумористички лист "Уљез". Уредник оба издања био је књижевник Јанко Туфегџић. Међу ауторима "Гласа Цера", издатог у 51. броју, запажени су и Рачићеви прилози.
Зиму 1942/43. карактерисао је тзв. рат ниског интензитета. Мањим, изненадним акцијма, Немци су покушавали да изненаде четничке команданте, међу њима и Рачића, на зимовању. С друге стране, само за прва три месеца 1943. године окупатор је на подручју Србије забележио чак 985 инцидената, као што су саботаже, напади на квислиншке чиновнике и полицију, мање окупаторске јединице и војне објекте.
Нова искушења за мајора Драгослава Рачића дошла су са великом четничком офанзивом према јадранском приморју, у сусрет најављеном савезничком искрцавању, крајем лета 1943. године. Рачићев задатак био је да после ослобађања мањих места са десне обале Дрине, форсира ову реку и настави да гони Немце у правцу Сарајева. Истовремено, у горњем Подрињу, друге четничке јединице ослободиле су Пријепоље и Вишеград од Немаца и усташа. У Босни су ослобођени Горажде, Рогатица, Олово и још нека мања места. Рачићев Церски корпус гонио је Немце до Соколца.
Успешна офанзива заустављена је истовременом акцијом Немаца и комуниста. Да би повратили десну обалу Дрине, Немци су довели појачања из Косовске Митровице, угрозивши тиме четничку позадину. Док се Рачић борио са немачким трупама испред Соколца, комунистички вођа Тито послао је на његов десни бок, са севера, свој Трећи корпус. Са јужне стране четнике је напала комунистичка Пета дивизија под командом Пеке Дапчевића. У договору са Енглезима, који су у ово време већ одлучили да Краљевину Југославију предају Совјетском Савезу, комунисти су заобилазили немачке положаје и нападали искључиво четнике. С друге стране, четнике су упорно нападали и Немци. Немачки командант Србије, генерал Фелбер, током октобра и новембра на подручју Западне Србије, организовао је чак четири узастопне офанзиве против четника ("Маисколбен", "Крум", "Хербстнебел" и "Хамелброт").
Комунисти нису имали интереса да се боре против Немаца, већ само против четника, поред осталог, "из вањско-политичких разлога", како је то 21. октобра Тито писао Дапчевићу. Тај њихов први покушај да освоје Србију, касне јесени 1943. године, прошао је безуспешно. Нову, озбиљнију офанзиву на Србију, комунисти су спремали за пролеће. Сада су њихове јединице биле ојачане усташама и италијанским трупама, које су им пришле по наређењу Енглеза.
ОДБРАНА СРБИЈЕ
У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић је створио веће и покретљивије јединице. Тако је, међу осталима, настала и Церско-мајевичка група корпуса, под командом мајора Драгослав Рачића. Пролеће 1944. године протекло је у крвавим обрачунима на Златибору, а затим на Ибру, испод Копаоника. Јединицама под Дапчевићевом командом наношени су тешки порази и увек су одбациване натраг. Енглези су више среће имали на југу Србије. Четничког команданта те области, мајора Радослава Ђурића, успели су да одвуку на страну комуниста. Енглеско присуство омогућило је успешну мобилизацију у комунистичке редове, наводно ради борбе против Немаца. Новостворене дивизије су, међутим, усмераване на север, против четника. Енглези су их свакодневно снабдевали огромним количинама наоружања. Авиони су, чак, избацивали врућ хлеб печен у Барију. Крајем јуна 1944. године комунисти су овладали Јастрепцом и дошли под Копаоник.
У међувремену, генерал Михаиловић је створио до тада најјаче формације, групе јуришних корпуса. Према Милошу Аћин-Кости, најелитнија од њих била је Четврта група јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића.
Из свог штаба у Јошаничкој Бањи, Рачић је наредио да противофанзива почне у зору 5 јула. Био је то до тада највећи сукоб са црвенима, на најдужој линији фронта, од Ибра до Јужне Мораве. И уследила је највећа четничка победа. До 27. јула, комунисти су непрекидно гоњени све до Радан планине. Оно што су енглески авиони свакодневно избацивали партизанима, сада се нашло у рукама четника, укључујући и врућ хлеб. У почетку, Рачић се борио против Срба мобилисаних на превару, који су се одмах предавали, а последњих дана против Шиптара и Бугара, који су, по савету Енглеза, убрзано стајали под црвену заставу.
Одмах после ове операције Рачић се вратио на Златибор, јер су комунисти поново напали из тог правца. На Јеловој Гори, код Ужица, Рачић је командовао једном од најпознатијих битака против комуниста, 8. септембра. У току ноћи четници су подишли партизанским положајима, и ујутру их одбацили силовитим јуришом. Али комунисти више нису ни желели борбу. Повукли су се, знајући да ће ускоро источну српску границу прећи Црвена армија и тако решити њихову борбу за власт. То се и десило, почев од 19. септембра. Ипак, остала је чињеница: комунисти, удружени са Енглезима, Италијанима и усташама, нису успели да савладају српску четничку војску, упркос неупоредивој премоћи у опреми и наоружању.
Октобар 1944. године протекао је у знаку повлачења четника у Босну. Ту су их дочекали стари непријатељи, али и један нови: тифус. Крајем децембра успостављен је фронт против комуниста на линији Озрен-Грачаница-Требава-Градачац. Напад на немачко-усташки гарнизон у Тузли није успео, али је Кесеровић на Божић 1945. преотео Модричу од усташа. Град је напуштен 14. марта. Наредних месец дана четници су провели на Вучјаку. Ту су све јединице подељене у три колоне. Левом је командовао потпуковник Драгослав Рачић, десном потпуковник Драгутин Кесеровић, а средњом мајор Никола Калабић. Пробој усташке линије фронта, на западу, почео је 15. априла. Дража је желео да остави утисак да ће се и он повући у правцу Италије, како би се комунистичке јединице упутиле у том правцу. Покрет према западу трајао је, међутим, само до 21. априла. Тада су све колоне скренуле на југ, па потом на исток, у правцу Србије. Циљ је био: подићи нови устанак, овога пута против комуниста.
Продор четничке главнине према Србији априла и маја 1945. године, то је епопеја о којој би могао бити снимљен не један филм. Приликом преласка Језерице, притоке Неретве, морало је бити одбачено сво тешко наоружање и опрема. Многи су нашли смрт у неприступачном кањону. Али потпуковник Драгослав Рачић није желео да погине на тај начин. Према сведочењу мајора Александра Милошевића, који данас живи у Канади, дошавши до провалије коју је требало да прође, Рачић се ни трен није колебао. Вратио се натраг, надјачавши својим моћним баритоном хук реке и пуцњаву: "Браћо! Тамо је сигурна смрт", рекао је четницима показавши у правцу Језерице. "А овамо, можда, и живот. Напред!", додао је упирући руку у правцу косе са које су тукли комунистички митраљези. Потрчао је, а за њим је кренуло неколико хиљада четника.
После свакодневних борби против вишеструко бројнијег непријатеља, тучена свим оруђима и оружјима, укључујући и совјетску авијацију, четничка главнина је сломљена на Зеленгори, 13. маја 1945. године. Мање групе измучених војника одбиле су задатак да се некако домогну Србије и чекају погодан тренутак за дизање устанка.
Пуковник Драгослав Рачић дошао је у подручје свог Цера, у Савковиће. Ујесен 1945, са тринаесторицом пратилаца обратио се угледном домаћину Петку Обрадовићу. Петков син Видоје направио је повећу земуницу у близини штале, тако да његова жена, када се бави око стоке, може неопажено да доноси храну четницима.
Шта се потом дешавало?
Са једним пратиоцем, и пиштољем за појасом, Иван Милетић је 1950. године отишао у Савковиће да сазна истину о свом стрицу Драгославу. Представио се као инспектор Озне, који је дошао да још једном преиспита детаље о последњим данима пуковника Драгослава Рачића, како би, онима који су га одали, могла да се уручи награда.
Видојева жена испричала је Ивану како је отишла код Буде Томића, шефа Озне у Љубовији, и пријавила четнике. Разлог: досадило јој је да им носи храну!
Новембра 1945. године бројне комунистичке јединице опколиле су Рачићеву земуницу и упутиле позив за предају. Рачић, и у последњим тренуцима, није напред истурао своје људе. Изашао је први, са оружјем у руци. Уз њега је био верни пратилац Вујица, из босанског села Сикирић.
Драма се одигравала пред очима Видоја и његове жене. После неког времена, Рачић је погледао у пиштољ и видео да му је остао само један метак. "Вујице, батлија си", рекао је. "Што, шефе", упамтили су Обрадовићи Вујичин одговор и пренели га Ивану Милетићу. "Немам два метка. Да имам, сад бих убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живога би ме пекли". То су биле последње Рачићеве речи, иза којих је, хладнокрвно, последњи метак испалио у своју крупну главу.
Али, комунисти су се бојали и мртвога Драгослава Рачића. Наступали су опрезно, мада није било отпора. Најзад поставише пушкомитраљез у непосредној близини Рачићевог беживотног тела. Дуги рафали избацише делове његове утробе на супротну страну.
Посмртни Рачићеви остаци одвучени су двоколицом у Љубовију, а затим у Шабац. Крвав траг и парчићи меса остајали су по калдрми, којом су се вукле Рачићеве ноге. У Шапцу, Рачићево тело је изложено да би се народ застрашио. Најзад, неко је наредио да се покојник уклони одатле и баци у неко врбље. Али у том врбљу, поред града, пси почеше да разносе посмртне остатке Драгослава Рачића. Онда су комунисти били принуђени да уприличе какву-такву сахрану. Један милиционер закопао је Рачићево тело баш на том, неугледном месту. Касније је Шабац проширен и ту је подигнута аутобуска станица. Зато, путниче, ако се задесиш овде, знај да испод тог бетона који видиш, можда тачно испод твојих стопала, лежи тело једног од највећих српских јунака у Другом светском рату.
Nikola Kalabić ( rođen 1906. godine u Derventi ) je prije drugog svjetskog rata bio geometar, rezervni potporučnik vojske Kraljevine Jugoslavije i član četničkog udruženja Koste Milovanovića-Pećanca. Njegov otac Milan bio je žandarmerijski oficir i veći dio službe proveo je u Crnoj Gori, gdje je ostao upamćen po svojoj surovosti i proganjanju pripadnika i simpatizera KPJ. Aprilski rat ga je zatekao u činu žandarmerijskog majora u penziji. Njegov sin Nikola je u vrijeme izbijanja rata bio šef Katastarske uprave u Valjevu.
Odmah po izbijanju rata Nikola se stavio na raspologanje Kosti Pećancu, po čijoj je naredbi pristupio organizovanju četničkih odreda u okolini Valjeva i slivu Kolubare. No, ubrzo dolazi do stvaranja četničke organizacije Draže Mihailovića na Ravnoj Gori, koju je Pećanac vidio kao konkurentsku, i skoro od samog početka među dvjema grupacijama nastaju čarke ali i ozbiljniji sukobi. Nakon što se Kosta Pećanac sa svojim odredima krajem avgusta 1941. stavio otvoreno u službu njemačkog okupatora, mnoge vojvode ga napuštaju i prelaze Mihailoviću. To nije bio slučaj sa Nikolom Kalabićem. Njega su Mihailovićevi četnici iz odreda «Petar Mrkonjić» zarobili 29. avgusta 1941. u okolini Valjeva. Ipak, Mihailović je brzo postao svjestan koristi koje može imati od Nikole Kalabića pa ga je uspio preokrenuti na svoju stranu. Naime, Nikolin otac Milan Kalabić je nakon formiranja Nedićevih oružanih odreda od strane okupatora a za borbu protiv partizana, početkom septembra 1941, postao komandant jednog od tih odreda stacioniranog u oblasti Ralje. Planirajući skori napad na partizane a bojeći se da se istovremeno ne bude prinuđen boriti protiv okupatora i tako se nađe između dvije vatre, Draža Mihailović odlučuje da jedan dio svojih snaga «legalizira», tj. stavi pod Nedićevu komandu i njemačku zaštitu. Kao najvažnija ličnost za izvršenje ove legalizacije isticao se Milan Kalabić, a kao vezu sa njim Mihailović je koristio, naravno, njegovog sina Nikolu. Ova veza ubrzo je urodila plodom. A evo i kako.
Četnički komandant Vojislav Pantelić piše o svom susretu sa njemačkim odredom i razgovoru sa njemačkim majorom, između ostalog, i ovo : « Ja mu kažem ( njemačkom majoru-op. E.Č. ) da sam sa odredom vodio borbu protiv komunista kod Rudnika, da su moje jedinice vladine trupe i da to zna major Milan Kalabić, komandant vladinih trupa u tom delu Srbije. Nemački major je stupio u radio vezu sa majorom Kalabićem. On potvrdi da me zna lično i da je tačno da sam sa vladinim trupama vodio borbu protiv komunista. Zahvaljujući, dakle, majoru Milanu Kalabiću, oslobodio sam ceo odred od Nemaca i zatim sam ga legalizovao.»
Načelnik štaba Požeškog četničkog odreda kapetan Miloš Glišić: « …Odred je zatim krenuo u Belanovicu, sa kojom je uhvatio vezu Manojlo Korać, i ugovorio da se stavi pod komandu majora Milana Kalabića.»
Poručnik Dušan Đorić 12. marta 1942. piše Mihailoviću: «Kada je nastupila opasnost da će Nemci razoružati četnike Draže Mihailovića u Milanovcu, major Kalabić mi je naredio da se sa odredom povučem u Ljubićki srez, a da bi nas osigurao dao nam je svima objave da smo iz njegovog odreda.»
Pukovnik Miodrag Palošević iz četničke Vrhovne komande Draži Mihailoviću, 5. novembra 1942.: «Svi naši komandanti u Šumadiji, a delimično i oni u zapadnoj i istočnoj Srbiji, legalizovani su i služe Milanu Nediću i Kosti Pećancu.»
Iz ovih nekoliko citata četničkih komandanata vidimo koliku su neprocjenjivu pomoć imali četnici od Milana Kalabića, pa nije ni čudo što je njegov sin Nikola ubrzo postao Mihailovićev ljubimac i, uprkos tolikim aktivnim oficirima bivše jugoslovenske vojske među četničkim komandantima, neformalno ali de facto najvažniji četnički komandant u Srbiji. Mihailović je ovo potvrdio već 1. novembra 1941. osnivanjem Gorske garde Njegovog Veličanstva Kralja Petra II , za čijeg je komandanta postavio Nikolu Kalabića. Garda je 12. juna 1943. preimenovana u Korpus Gorske garde Njegovog Veličanstva Kralja Petra II. Progoni i uništavanja simpatizera i pripadnika NOP u Srbiji postali su specijalnost ove elitne četničke jedinice. U zločinima i zvjerstvima se naročito isticao sam Kalabić, koji je oduvijek bio poznat kao naopak čovjek prijeke naravi, naročito kada popije. A vrlo rijetko je bio trijezan. Njegovih ispada plašili su se i sami četnici, čak i oni viši po činu od njega. To najbolje ilustruje žalba komandanta Valjevskog četničkog korpusa poručnika Miloša Radosavljevića upućena Vrhovnoj komandi u junu 1943. Izvještaj je vrlo dug pa ga neću citirati već ću ga ukratko prepričati. Uglavnom, Radosavljević govori kako ga je 14. juna 1943. Nikola Kalabić sa grupom svojih tjelohranitelja, potpuno pijan, napadao i vrijeđao u jednoj kafani u selu Bobovi. Zatim je naredio svojim gorilama da mu dovedu narednika Milana Pantića zato što ga je ovaj, navodno, ogovarao. Kad je Pantić doveden Kalabić je naredio Radosavljeviću da ga zakolje. Pošto ga je Radosavljević zamolio da to ne čini, Nikola je podivljao i naredio svojim gorilama da razoružaju Radosavljevića, prijeteći da će ih sve pobiti. Pantić je tada pokušao oteti pušku od jednog četnika ali je udaren kamom u grudi. Kalabić je zatim naredio svojima da već polumrtvog Pantića iznesu iz kafane i zakolju, što je i učinjeno naočigled okupljenog svijeta.
Zločini Kalabićeve Gorske garde ostali su dokumentovani u zvaničnim izvještajima ove jedinice. Evo naprimjer samo malog odlomka iz operacijskog dnevnika 3. brigade Gorske garde:
«Utorak, 11. aprila 1944.god. kišovito, selo Dubana:…Danas u selu Dubani streljano šest lica komunističkih jataka i zapaljene su dve kuće komunističkih jataka…
Sreda, 12. aprila 1944.g. …Danas u Senaji streljani komunistički jataci i to : Spasoje i žena mu Natalija…
Četvrtak, 13. april 1944. Dubana-Vlaška…U samu zoru, oko 2 časa, krenula je brigada za s. Dubanu radi blokiranja ovog sela zbog hvatanja komunista. Pri polasku streljali su četiri komunistička jataka…
Četvrtak, 20. april 1944.godine. Vlaška: Sa 1.,2. i 4. bataljonom oko 4 časa blokirano selo Vlaška i izvršen pretres sela. Pretres sela trajao je do 8 časova, a posle toga pred zborom seljaka likvidiran je Tihomir Avramović iz Vlaške, komunistički jatak, koji je ranije bio aktivan komunista…
Četvrtak 22. juni 1944.god. M. Požarevac…Otišli smo u Mali Požarevac i ručali. Za to vreme došao je komandant Gročanske brigade i doneo spisak sumnjivih lica iz M. Požarevca Na osnovu tih podataka streljano je u M. Požarevcu 12 lica koji su bili sumnjivi kao komunisti. Streljanje je izvršila jurišna brigada.
Ponedeljak, 26. juna 1944.god.Vlaška: Danas je izvršen pretres terena Dubana-Barovnice…Pre polaska iz Dubane streljali smo trojicu uhvaćenih komunista. Streljan je i Milivoje Obradović iz Dubane, koji je pobegao iz jurišne brigade.»
Gorska garda je zajedno sa jedinicama Avalskog i Smederevskog korpusa učestvovala u stravičnom pokolju civila u selu Drugovcu 29. aprila 1944. kada je ubijeno 73 ljudi.
Kolika je bila razularenost i ostvrljenost Gorske garde možda se najbolje vidi iz izvještaja četničke inspekcije upućenog Draži Mihailoviću pod naslovom «Postupci i rad pojedinih starešina 4. brigade Gorske garde u srezu kosmajskom». Tu se o pojedinim komandantima pored ostalog kaže i ovo:
«Komandant 2. bataljona 4. brigade GG potporučnik Milivoje Nikolić prevazišao je sve svojim postupcima. Batinati, prebiti, preklati i ubiti su mu najomiljeniji izrazi a sprovođenje istih u delo najslađi posao. Isti komandant je čak izvršio i delo ubistva nad sveštenikom s. Stojnika, Vladetom Popovićem, ocem četvoro dece.
Komandir čete u 2. bataljonu 4. brigade GG. narednik Nikolić Petar ide tako daleko u svom prostakluku da otvoreno nasrće na ženski svet, dok nezaštićeni roditelji pribegavaju raznim trikovima da bi spasli svoju decu.
Komandir čete u 2. bataljonu Kalezić, duševno bolestan, isprebijao je kundakom mobilisanog mladića iz s. Nemenikuća samo zato što ovaj nije umeo da trenutno zauzme mesto u streljačkom stroju u borbi sa partizanima u s. V. Ivanča. Mladić je od zadobijenih povreda i umro. Brat ubijenog nalazi se sada u našim jedinicama koje se bore na Drini.
Bivši komandant mesta s. Nemenikuća i sadašnji komandir posadne čete Ljubomir Jovanović «Šakal» moralna je nakaza koja, pod pokroviteljstvom komandanta drugog bataljona Nikolića, teroriše narod …»
A evo i jednog rukom pisanog Kalabićevog pisma jednom od njegovih komandanata, datiranog 24.aprila 1944:
«Dragi…( nečitko-op.E.Č. ) Za kazne komunista molim te dobro tu stvar proveri, ispitaj još bar 3 čoveka za sve ljude koji treba da se zakolju. Pitaj Peru Miletića, Stevana Bezarovca i Živorada Pejića pa ako oni kažu da su krivi kao komunisti onda najviše zakoljite u Jasenici 3, Papučke 2, Garić 2, Grabovica 2…Želim iskreno da praznik Hristovog vaskrsenja dočekate svi zdravi. Pozdravi mi sve a tebe najviše pozdravlja tvoj Čika Pera ( «Čika Pera» je bio Kalabićev nadimak-op.E.Č. )»
Nikola Kalabić je u jesen 1943. primio delegaciju savezničkih oficira na njihovom inspekcijskom putovanju kroz Srbiju. Niko od ovih oficira vjerovatno nije znao da je Kalabić samo nekoliko dana ranije završio svoj kapitalni izdajnički posao. Naime, Kalabić je 27. novembra 1943. u selu Gujačiću kod Valjeva sklopio pismeni sporazum sa njemačkim okupatorima. Sa njemačke strane sporazum je potpisao predstavnik Glavnog Vojnog Zapovjednika za Jugoistok konjički kapetan princ von Wrede, a sa četničke Kalabić i, u ime pukovnika Jevrema Simića-«Drške», poručnik Mijatović. Sporazumom Nijemci daju Kalabiću i Simiću veliko područje zapadne i centralne Srbije za nesmetanu borbu protiv partizana, a u slučaju većih operacija staviće svoje odrede pod njemačku komandu. Sporazum se zaključuje riječima:
«U cilju da se obezbedi što bolja saradnja jedna će nemačka misija za vezu biti ustanovljena pri glavnom štabu kapetana Kalabića što je moguće pre. Četnički odredi kapetana Kalabića u gore navedenoj oblasti dobiće vojne instrukcije od nemačke vojske prema potrebama vojne situacije.
Odluke ovog ugovora će ostati tajne.
Uzajamna pomoć davaće se na propagandnom polju radi vođenja rata protiv komunista.»
Svoje veze sa srpskim kvislinzima Kalabić je održavao preko Nedićevog šefa policije i svog bliskog prijatelja Dragog Jovanovića. U ljeto 1942. Kalabić je došao u Beograd i sastao se sa Jovanovićem na njegovom radnom mjestu, u prostorijama beogradske opštine. Kasnije su se sastajali u Šatornji, Topoli, Aranđelovcu, banji Selters kod Mladenovca, kod Ralje, u Ražani i Pranjanima. Na ovim sastancima su međusobno razmjenjivali informacije i ugovarali pomoć koju Jovanović treba da da četnicima. Kalabić je bio i jedan od inicijatora sastanka između Draže Mihailovića i Milana Nedića u avgustu 1944., koji je organizovao Jovanović ( više o ovom sastanku vidjeti pod «Dragi Jovanović» ).
Pripremajući se za finalni okršaj sa partizanima, Draža Mihailović je u proljeće 1944. pristupio reorganizaciji svoje vojne sile. Tako je 27. maja 1944. naredio formiranje Četvrte grupe jurišnih korpusa, u čiji sastav je ušla i Kalabićeva Gorska garda. Za komandanta ove grupe korpusa postavljen je major Dragoslav Račić, dotadašnji komandant Cersko-majevičke grupe korpusa, a za načelnika štaba kapetan Neško Nedić, do tada komandant Valjevskog četničkog korpusa. Početkom jula 1944. Četvrta grupa jurišnih korpusa upućena je u rejon Toplice i Jablanice u južnoj Srbiji, kao pomoć Rasinsko-topličkoj grupi korpusa pod komandom Dragutina Keserovića, koja je vodila teške borbe protiv jedinica 2. i 5. divizije NOVJ koje su na tom području prodrle u Srbiju. Nakon združene četničko-njemačko-bugarske kontraofanzive, ove snage NOVJ bile su prinuđene da se vrate u Sandžak.
U vrijeme odlučujuće bitke za Srbiju u jesen 1944., nakon katastrofalnih poraza četnika od strane jedinica NOVJ, četnički komandanti sazvali su 21. oktobra 1944. konferenciju u Ivanjici, kojoj je prisustvovao i Nikola Kalabić. Na ovom sastanku odlučeno je da se četničke snage povlače kroz Sandžak u Bosnu, gdje se već nalazio Draža Mihailović koji je već početkom septembra pobjegao iz Srbije. Prilikom povlačenja kroz Sandžak jedinice Gorske garde vodile su teške borbe sa partizanima kod Prijepolja i Pljevalja pri čemu su gotovo ostale bez municije, što je prinudilo Nikolu Kalabića da po dolasku u okolinu Goražda uputi zvaničan pismeni zahtjev lokalnom njemačkom komandantu da ga pomogne u municiji. U svom zahtjevu Kalabić naglašava:
«Kako Gorska garda Nj.V. kralja Petra II ni jednom prilikom nije napadala nemačku vojsku iza busija i zaseda, nego se uvek samo borila protiv najvećih zlotvora celog sveta-komunista, to bi u našem zajedničkom interesu bilo dobro da nas pomognete u puščanoj, mitraljeskoj i bacačkoj municiji, te kako bi mogli produžiti našu borbu do konačog uništenja komunista.»
Kalabić se sa svojim jedinicama uspio probiti u rejon Trebave u sjeveroistočnoj Bosni, gdje se priključio glavnini četničkih snaga na čelu sa Dražom Mihailovićem. 13. aprila 1945. uslijedilo je Mihailovićevo naređenje za pokret ovih snaga, jačine oko 10 000 ljudi, prema Srbiji, ali ne direktno na istok, već u širokom zaobilaznom luku do područja južno od Foče, gdje su namjeravali preći Drinu, otprilike na istom mjestu na kome je glavnina partizanskih snaga prešla dvije godine ranije nakon bitke na Neretvi i teškog poraza četnika. Četnici su stigli na domak cilja, do Zelengore, koja je postala njihova grobnica. Uništeni su koncentričnim napadima snaga NOVJ sa zemlje i iz zraka, u periodu 10.-13. maja 1945. Nikola Kalabić bio je jedan od svega nekoliko četničkih komandanata koji su se izvukli iz pakla na Zelengori. U povlačenju se kod sela Zakmura kod Foče nakratko sastao sa Dražom Mihailovićem i dogovorili su se da Kalabić pređe u Srbiju, dok će Mihailović još neko vrijeme ostati u Bosni, da pokuša prikupiti preostale snage. Nakon toga Kalabić se, sa ostacima svoje garde, prebacio preko Drine i preko Zlatibora stigao u svoj stari kraj, u oblast Valjeva.
U to vrijeme OZNA je kovala planove za hvatanje Draže Mihailovića. Potpuno neočekivano, kao ključna ličnost u tim kombinacijama u prvi plan je uskočio Nikola Kalabić. Evo kako se sve odigralo.
U jesen 1945. jedan oficir OZNE za Srbiju, predstavljajući se kao delegat «beogradske četničke organizacije» stupio je u kontakt sa četničkim komandantom valjevskog okruga Milićem Boškovićem. Nakon nekoliko sastanaka s njim, «delegat» je od boškovića tržio da ga poveže sa četničkim potporučnikom Dragišom Blagojevićem za kojeg je OZNA znala da je bio Mihailovićev pratilac i da se sada krije u oblasti Valjeva. Plan je bio da se pokuša od Blagojevića doznati sadašnje mjesto Mihailovićevog boravka. Nakon dužeg ubjeđivanja, «delegat» je najzad nagovorio Boškovića i ovaj ga je 6. novembra 1945. odveo u jednu šumu u blizini Struganika, gdje se sastao sa Dragišom Blagojevićem. Blagojević je ispričao «delegatu» da se Mihailović, koji je u septembru 1945. uspio preći Drinu, ponovo vratio u Bosnu, najvjerovatnije u višegradski kraj pod okrilje majora Dragiše Vasiljevića, bivšeg komandanta Višegradske četničke brigade. Blagojević je još napomenuo da on ima mogućnost da se preko jedne udovice iz Veljeg Luga kod Višegrada poveže sa Vasiljevićem. Na rastanku su se «delegat» i Blagojević dogovorili da se nađu ponovo 12. novembra kraj puta Mionica-Brežđe. Na ovaj drugi sastanak «delegat» je četnicima donio neke stvari kao poklon «beogradske četničke komande» a sa sobom je nazad u Beograd poveo jednog četničkog radio-telegrafistu. Na rastanku je Blagojević diskretno saopštio «delegatu» da je Nikola Kalabić izrazio želju da se sastane sa njim.
Zadovoljan smještajem u Beogradu, radio telegrafista je uputio preko jataka četnicima pismo puno hvale na račun «beogradske četničke komande». Ovo pismo dospjelo je u ruke Kalabiću i učvrstilo ga u namjeri da se sastane sa «delegatom». Na slijedeći sastanak, 22. novembra, «delegat» je poveo jednog bivšeg Kalabićevog četnika koji je sada radio za OZNU. «Delegat» je sa sobom ponio i dva pisma «beogradske četničke komande» upućena Kalabiću i Mihailoviću. Četnici su njega i njegovog pratioca odveli do jedne usamljene kuće blizu sela Paštrići, gdje se najzad sastao sa bivšim komandantom sada nepostojeće Gorske garde Nikolom Kalabićem. Nakon dužeg razgovora Kalabić je oduševljeno prihvatio prijedlog «delegata» da ga snabdije lažnim ispravama i prebaci u Beograd. Kalabić je potom uputio «delegata» i Blagojevića da odu u Velji Lug i odnesu onoj udovici pismo «beogradske komande» za Mihailovića, kojem je Kalabić priložio i svoje pismo. Nakon što su ovo obavili i nakon nekoliko dana se vratili u Velji Lug, «delegat» i Blagojević su obaviješteni od udovice da je Dragiša Vasiljević nepovjerljiv u pogledu izvora pisama. Ostavivši udovici još jedno pismo za Vasiljevića, njih dvojica su se vratili u Beograd. Dva dana kasnije Kalabić je poslao «delegatu» kurira sa porukom da na već dogovoreni sastanak 29. novembra povede sa sobom i jednog američkog oficira iz američke ambasade. Za ovu ličnost izabran je jedan agent OZNE koji je znao engleski i on i «delegat» su 29. novembra stigli na ugovoreno mjesto, ali se Kalabić nije pojavio. Već sutradan poslao je «delegatu» pouku da želi ponovni sastanak sa njim. 5. decembra 1945. «delegat», «Amerikanac» i Kalabićev kurir izašli su iz džipa u blizini Valjeva i pješke se zaputili kroz snijeg do jedne usamljene kuće u brdima, gdje ih je čekao Nikola Kalabić sa oko 30 svojih četnika. Nakon razgovora sa «Amerikancem» Kalabić je saopštio svima prisutnima da još iste noći odlazi sa «delegatom» i «Amerikancem» u Beograd, u «beogradsku četničku komandu» a odatle, uz pomoć «Amerikanca», u inostranstvo. Ovo je izazvalo buru negodovanja među četnicima, koji su sumnjali da je u pitanju klopka. Nastala je teška i žučna rasparava i izgledalo je da će čitav plan OZNE pasti u vodu. Ipak, Kalabić je ostao nepokolebljiv. Nešto prije ponoći ukrcao se u džip sa «delegatom» i «Amerikancem» kao i svojim stalnim pratiocem, Dragoslavom Milosavljevićem-«Čerčilom» i kola su krenula prema Beogradu. Džip se zaustavio ispred jedne kuće u ulici Bože Jankovića na Voždovcu, u kojoj su već čekali predstavnici «četničke vrhovne komande», naravno, oficiri OZNE.
Kako bi ga mogli iskoristiti u operaciji hvatanja Mihailovića, Kalabić je morao biti savladan bez upotrebe vatrenog oružja i pretjerane upotrebe sile, jer bi eventualnim ranjavanjem ili čak pogibijom Kalabića, sve kombinacije sa njim pale u vodu. Kada je Kalabić prilično nepovjerljivo ušao u kuću i sjeo za sto držeći u jednoj ruci odšarafljenu bombu a u drugoj pištolj, dok je Čerčil držao repetiranu mašinku, operativcima OZNE se činilo da je pred njima nemoguća misija. Da bi razbili napetu atmosferu ponudili su Kalabića i Čerčila kafom i rakijom i počeli im pričati o raznim operacijama koje oni, «beogradska četnička organizacija», izvode po čitavom Beogradu. Najzad je stigla i večera uz koju su na sto iznesene velike količine žestokih pića. Oficiri OZNE morali su i sami da piju, da ne bi izazvali sumnju, i bili su gotovo već pijani, dok je Kalabić, sada potpuno raskravljen uvjerenjem da se nalazi na sigurnom, salijevao čašu za čašom. Naviknut na alkohol, nije pokazivao znake pijanstva pa se činilo da su stvari ponovo krenule u neželjenom pravcu. Ipak, u neko doba noći je zadrijemao, opružio se na kauč u sobi u kojoj su jeli i zaspao. Operativci OZNE najprije su se riješili Čerčila, a razoružali zaspalog Kalabića, ali kad su pokušali da mu stave lisice na ruke, on se probudio i počeo da se bori ludački, kao uhvaćena zvijer. Operativcima OZNE ipak je uspjelo da ga savladaju ne ozlijedivši ga pritom. Komandant Gorske garde najzad je bio u rukama svojih najljućih neprijatelja. Time je završen tek prvi dio operacije hvatanja Draže Mihailovića. Drugi, ništa manje težak dio, tek je počinjao.
Kalabić je istog jutra suočen sa mozgovima cijele operacije, komandantom OZNE Slobodanom Penezićem-Krcunom i ministrom unutrašnjih poslova Aleksandrom Rankovićem. Oni su sada trebali da slome Kalabića i privole ga na saradnju bez upotrebe fizičke sile. Zato su mu odmah podastrli sve dokaze njegovih zločina i saradnje sa okupatorom i dali mu do znanja kakva ga sudbina čeka. Nakon nekoliko dana razmišljanja, Kalabić je pokušao da ucjenjuje Krcuna i Rankovića, tražeći da mu se u zamjenu za njegovu kooperativnost omogući da ode u inostranstvo. Komunistički funkcioneri su to odbili ali su mu po svemu sudeći ponudili sličan aranžman u granicama Jugoslavije. Kalabić je nakon ovoga pristao i moglo se pristupiti pripremama za hvatanje Draže Mihailovića. Za akciju je izabrano desetak najboljih operativaca OZNE, koji su za tu priliku pustili duge kose i brade i završili svojevrstan kurs, na kome ih je Nikola Kalabić upoznao sa četničkim ponašanjem, pozdravima, načinu izražavanja i običajima. Nakon toga ova ekipa se, predvođena Kalabićem, ukrcala u dva automobila i 19. januara 1946. krenula u pravcu Višegrada, u potragu za četničkim vođom.
Uz pomoć vodiča stigli su u selo Granje kod Višegrada, u kuću Budimira Gajića, lokalnog četničkog komandanta. Ništa ne sumnjajući, Gajićev otac se raspričao o svome sinu i ostalim četnicima koji su se krili u šumi, a sa kojima se pretpostavljalo da je i Draža Mihailović. Budimirov brat Marinko izjavio je da jedino njihov komšija Vitomir Ruso može da pronađe Budimira, pa je na Kalabićev zahtjev otišao po Rusa i doveo ga pred Kalabića i ostale. Kaalbić je dao Vitomiru pismo za Gajića u kome traži od njega da sa dovede u vezu sa Mihailovićem. Iste noći Vitomir je otišao do zemunice na Crnom vrhu gdje se krio Gajić. On je bio nepovjerljiv prema sadržaju pisma i dogovorio se sa Dragišom Vasiljevićem da ne obavještavaju Dražu o ovome, a Vitomiru Rusu rekao da sumnja da je to bio Kalabić i neka mu kaže da ga nije našao.
Kalabiću i prerušenim oficirima OZNE bilo je jasno da Ruso laže da nije našao Gajića, zato je Kalabić ostavio Gajićima svoju fotografiju i rekao da će se vratiti za sedam dana i da do tada obavezno pronađu Budimira.
Sedam dana kasnije Kalabić se, ovog puta sa samo dva prerušena oficira OZNE, vratio u selo Granje i dao Vitomiru Rusu još jedno pismo i svoju sliku da ih odnese Gajiću. Ovo je kod grupe četnika u zemunici na Crnom vrhu pobudilo još veću sumnju pa su, ponovo ne obavijestivši Mihailovića ni o čemu, naredili Rusu da se ne vraća kući jer je u pitanju klopka. Ruso je ipak svratio do jednog drugog Gajićevog jataka i rekao mu da ode do Kalabića i kaže mu da ponovo nije našao Gajića. Kad je ovo čuo Kalabić je ovom jataku dao još jedno pismo za Dražu u kome ga obavještava da se vraća u Srbiju i da će na proljeće ponovo navratiti u višegradski kraj. Izgledi za uspjeh akcije ponovo su svedeni na minimum.
Četnici su odmah po Rusovom odlasku napustili zemunicu na Crnom vrhu i uputili se u selo Repuševiće kod Mila Kneževića. Tu su u blizini Kneževićeve kuće iskopali dva skloništa, jedno za Dražu i Vasiljevića a drugo za ostale.
Grupa oficira OZNE na čelu sa Kalabićem krenula je ponovo 6. marta 1946. u višegradski kraj, bez velikih nada u uspjeh. Pješice su se zaputili po selima višegradskog kraja, od jednog do drugog jataka i sreća im se najzad osmjehnula. Uveče 11. marta najzad su se u selu Ravanci sastali sa Budimirom Gajićem i Blagojem Kovačem, kojeg je Draža poslao jer je Kovač lično poznavao Kalabića. Nakon srdačnog susreta sa Kalabićem i njegovim pratiocima, Gajić je poslao Mihailoviću u Repuševiće poruku da je to zaista Kalabić. Mihailović je najzad odlučio da se sastane sa Kalabićem i poručio Gajiću da dovede Kalabića i njegove pratioce u Repuševiće. U noći 12. marta Draža Mihailović se najzad sastao sa Nikolom Kalabićem u kući Mila Kneževića u Repuševićima. Mihailović, Kalabić, Vasiljević, Gajić i jedan od prerušenih oficira OZNE povukli su se u jednu sobu na dogovor. Ostali su čekali u drugom dijelu kuće. Pred kućom su stajala tri stražara, i to jedan četnik i dva Kalabićeva pratioca. Kalabić je uspio nagovoriti Dražu i ostale četnike da svi pođu zajedno u Srbiju i pridruže se njihovoj «braći» u «slobodnim srpskim planinama». Dogovoreno je da krenu još iste noći podijeljeni u dvije grupe: u jednoj su trebali da budu Draža, Kalabić, Vasiljević, još tri četnika i svi Kalabićevi pratioci. Druga grupa na čelu sa Budimirom Gajićem trebala je krenuti u drugom pravcu da bi zaveli eventualni potjeru, pa bi se obje grupe sastale ujutro u mjestu Brezovac i odatle nastavile zajedno za Srbiju. Nakon dogovora obje grupe su krenule u određenim pravcima.
Kada je grupa u kojoj su bili Mihailović i Kalabić stigla do jednog mjesta blizu ceste Dobrun-Priboj, gdje ih je trebala čekati zasjeda, Kalabić je dao znak za početak akcije. Prerušeni oficiri OZNE su, prije nego što je iko uspio da shvati o čemu se radi, ubili Vasiljevića i dva četnika. Treći četnik, koji je išao na čelu kao vodič, bio je samo ranjen i uspio je pobjeći. Draža Mihailović je bačen na zemlju i vezan a potom pod jakom oružanom pratnjom sproveden do džipa OZNE koji je čekao u blizini i kojim je Mihailović, bez zaustavljanja, još iste noći odvezen u Beograd, u Centralni zatvor. Istog tog jutra, 13. marta 1946., Aleksandar Ranković je poslao Titu, koji se tada nalazio u službenoj posjeti Poljskoj, trijumfalnu vijest da je njegov najljući protivnik uhvaćen. Ranković je takođe bio prvi koji je senzacionalnu vijest saopštio javnosti, na zasjedanju jugoslovenskog parlamenta 27. marta 1946. Sve pojedinosti o Mihailovićevom hapšenju puštene su u javnost tek 1962. godine.
Što se tiče Nikole Kalabića, njegova sudbina poslije Mihailovićevog hvatanja prilično je nejasna. Komunističke vlasti su godinama forsirale priču kako je Kalabić ubijen na ulicama Beograda u po bijela dana od strane čovjeka čija je porodica stradala od ruku Kalabićevih četnika. Tek 1974. Aleksandar Ranković je u jednom intervjuu priznao šta se zaista desilo sa Kalabićem. Prema Rankoviću, komunističke vlasti ispunile su obećanje dato Kalabiću da će mu oprostiti sve grijehe zbog uloge u hvatanju Mihailovića, pa mu je promijenjen identitet i poslan je da živi negdje u Bosnu, gdje ga niko nije poznavao. Međutim, nastavio je po starom, počeo je ponovo da pije i priča naokolo koješta i postojala je opasnost da otkrije svoj pravi identitet, pa su komunisti odlučili da ga zauvijek ućutkaju. Gdje i kako je ubijen Nikola Kalabić i šta je učinjeno sa njegovim posmrtnim ostacima ostalo je, vjerovatno zauvijek, obavijeno velom tajne.
izvor: www.leksikon-yu-mitologije.net
Prvi dan rata, 6. aprila 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zateko je u krevetu. Noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći, skinuo je gips i otišo u Šabac, gdje mu je bio ratni raspored. Vratio se kući poslije dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je sazno da se u Njemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona "PETI PUK". Pomogo je generalu da se izvuče, a zatim mu je odnijo neophodne potrebštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković Bec stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na što je on odgovorio: "PREČI SU MI KRALJ I OTADŽBINA, ZAKLEO SAM SE". Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu Cerskog i Valjevskog.Ali posle svega tri dana Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je "neraspoložen" i "pun gorčine". Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je "krenuo sa Nedićem". Nikola je psovo na sav glas, bio je ubjeđen da će Nedić sarađivati sa Nijemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vijesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svjedočila je Borka.
Za pukovnika Dražu Mihajlovića Nikola je saznao od uglednog Valjevskog advokata inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom preporukom ljeta 1941. godine odlazi na Ravnu Goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihajlovića, od novembra 1941. godine Nikola je komandir čete gorske garde njegovog veličanstva Kralja Petra 2 Karađorđevića. Nikola se prvi put istako novembra 1941. godine, kada je uspjeo da nabavi municiju za svoje saborce. Ta municija je odlučila ishod prve runde građanskog rata protiv komunista. Dok su se četnici Draže Mihajlovića borili protiv Nijemaca na jednom širokom frontu od Drine i Valjeva do Kraljeva. Komunisti su ih 2. novembra napali s leđa iz pravca Užica. četničke zalihe municije već su bile istrošene, a komunisti su upravo to i čekali, u kritičnim trenucima, dok je planirana evakuacija na Homolje, i dok su komunisti napredovali prema Ravnoj Gori, pukovnik Mihajlović je dozvolio Kalabiću da municiju zatraži od svog oca, koji je bio potpukovnik generala Milana Nedića kao komandant jedanaestog oružanog odreda. Po susretu sa Mihajlom koji je uprvi mah nastupio agresivno prema svom sinu Nikoli, posle dužeg razgovora preovladao je razum, i Milan odlučuje da pomogne četnicima Draže Mihajlovića, i naređuje da se u selo uputi osam kamiona municije. Od tad Milan postaje jedan od Dražinih saradnika.
Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, nijemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu gdje su trebali da budu strijeljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obavještajnog oficira Janka Košutića, odnosno njegovih veza u upravi grada.
U proljeće 1944. godine za gorsku gardu neprijatelj broj jedan postaju komunisti. Do tada, djelovi garde su vodili samo lokalne sukobe sa komunistima, uglavnom na svom terenu u centralnoj Šumadiji, zbog velike nesrazmere snaga, to su više bile potjere nego prave borbe. Po engleskom naređenju, partizanima su pristupile dve kompletne italijanske divizije, i pripalo im je sve italjiansko naoružanje do koga se moglo doći, zbog engleske podrške, preko radio Londona i na licu mjesta, komunističke mobilizacije su imale uspjeha, naročito među hrvatskim zivljem. Vlatko Maček je pozvao hrvate da priđu komunistima, a Ante Pevelić im je dao amnestiju za taj prelazak. Cilj komunista i engleza bio je jasan.Osvojiti Srbiju po svaku cijenu. Tako je četnicima Ðenerala Draže Mihajlovića nametnut nov zadatak.Odbraniti Srbiju po svaku cijenu. U tu svrhu, proljeća 1944. godine Ðeneral Mihajlović osniva do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba kapetanom Neškom Nedićem.
Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa. Sastavljenih od najelitnijih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodijeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Jedna takva jedinica nije mogla bez kapetana Nikole Kalabića. On je bio komandant drugog jurišnog korpusa, snage oko 1800 ljudi. U ovaj korpus ušle su dvije brigade gorske garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa.
Na čelu svog drugog jurišnog korpusa Kalabić je učestovao u svim velikim bitkama protiv komunista u Srbiji, ljeta i jeseni 1944. godine.U Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj gori i na prilazima Ravnoj gori.
Posle upada crvene armije u Srbiju, četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabića ponovo vidimo na čelu gorske garde. Prema Bosni se povlaćio u južnoj koloni preko Sandžaka.
Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podijeljene su u tri borbene kolone. Na lelu srednje kolone vidimo potpukovnika Nikolu Kalabića. Tačno mjesec dana kasnije, posle nadčovječanskih napora, sve tri kolone stigle su do kraja svoga puta.Uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmođnijih komunističkih snaga. Preživjele grupe vojnika uputile su se na svoje matične teritorije, da nastave borbu za slobodu svoga naroda. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Nikola je uspjeo da stigne u okolinu Valjeva. Na Zelengori, komunisti su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku u ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolnom savjetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspjeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka dopale zatvora. Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguđe. Posle nekog vremena povjerio ga je svešteniku Miri Gluscu, blagajniku u jednoj brigadi gorske garde.
Ovaj plan bi uspjeo, i Nikola bi spaso svoga sina, da komunisti u to doba nisu masovno hapsili i strijeljali srpske sveštenike. Prema memoarima arzimandrita Jovana Radosavljevića, koje se poziva na svjedočenje Fočanskog popa Novaka Stanojevića, Miro Glusac je uhapšen 25 ili 26 maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i da su streljani u selu Blažuj na vrelu Bosne. Nikola je održavao vezu sa suprugom Borkom do 22. decembra 1945. godine. Toga dana ona je primila poslednju poruku od svog muža. Istinu o sudbini Nikole Kalabića komunisti još uvjek drže iza sedam brava, Ðeneral Draža Mihajlović je u istrazi, vođenoj od marta do juna 1946. godine, navodno reko komunističkoj policiji da ga je Nikola izdo. Međutim, to se nemože uzeti za ozbiljno, ako se zna način komunističkog isleđivanja. Oni uništavaju ljude strašnim mukama i drogama, a zapisnici iz istražnog postupka po pravilu su falsifikovani. Dok je trajalo suđenje, Draža je reko Dr. Stevanu Moljeviću, koji je to kasnije prenijo sapatnicima u Sremskomitrovačkoj tamnici, dvije stvari koje se isključuju. Prva je: izdade me Nikola. A druga: Nikola pogibe na moje oči. Ove izjave pouzdano svedoče o stanju u kome se Draža nalazio, ali ne i o Kalabićevoj sudbini.
Komunisti nisu objavili ni jedan dokument o poslednjim danima Nikole Kalabića, niti o zarobljavanju Draže Mihajlovića. Verzija koju su širili zasnivala se isključivo na svedočenjima nekoličine ozonaša koji su u toj akciji navodno učestvovali. Oni, najprije, kažu da su na prevaru, predstavljajući se kao izaslanici ilegalne Beogradske četničke organizacije, odveli Nikolu u Beograd, 6. decembra 1945, i tu ga zarobili. Međutim, jedan detalj stavlja podsumnju ovu komunističku verziju. Riječ je o Kalabićevoj ratnoj torbi, poznatoj sa fotografija. Ta torba je slučajo nađena u jednoj septičkoj jami, u jednom selu pored Užica, sedamdesetih godina. Domaćin kuće je prokopavao septičku jamu, našao torbu i predo policiji. Bila je skoro sva istrunlila, kao i dokumenta i fotografije u njoj. Ipak se moglo utvrditi da je to ratna, oficirska torba Nikole Kalabića. Djelimično oštećene i očuvane fotografije, koje su se nalazile u sredini, Užicka policija je posle nekog vremena predala gradskom muzeju revolucije, sada narodnom muzeju. To su fotografije sina Milana, za kojim je Nikola beskrajno tugovo i od kojih se nije razdvajo, kao i ćerke Mirjane.
Šta nam govori priča o Kalabićevoj oficirskoj torbi? Svakako to, da ju je on bacijo kako ne bi pala komunistima u ruke. Kada se odrekao torbe od koje se godinama nije razdvajao, a koja mu nije mogla smetati u hodu ili u borbi, i kada se odrekao fotografija svog mrtvog sina, Nikola se nesumnjivo nalazio u velikoj životnoj opasnosti. Rastanak sa tom torbom, za njega je značio i rastanak od života. Bacajući torbu, sačuvao je od stradanja saradnike čija su se imena pominjala u dokumentima. Onda je Nikola Kalabić okončao svoj život poput Račića, Rakovića, Vesića i mnogih drugih oficira. Samo ubistvom.
Potpukovnik Nikola Kalabic ,,Cika Pera,,
Gorska Garda je cetnicki korpus u koj su mogli uci samo provereni borci iz drugih korpusa,koji su se zaslugom i hrabroscu nametnuli.
Garda je formirana u periodu novembar-decembar 1941.Najvise boraca imala je krajem 1943 i pocetkom 1944 oko 8 000.
Potpukovnik Nikola Kalabic ,,Cika Pera,,
Zadaci koje je Garda imala bili su zaista teski,vrsili su sabotaze 1942,1943 bili su nekoliko puta u obezbedjenju Vrhovne komande,a istovremeno vodili su teske borbe sa partizanima na Kosmaju i Ljoticevcima u Sumadiji.Komandant Gorske Garde Nikola Kalabic je bio veoma specificna licnost,koja je nije umela da primi kritiku a svaku pohvalu je primao zdravo za gotovo.Tako su ga neki ljudi hvalili cesto i tako bili u njegovim ocima veliki prijatelji.Bio je izrazito druzeljubiv,tokom rata stvorio je cak 52.kumstva.Imao je zenu Borku i sa njom dvoje dece-Milana i Angelinu.Sina Milana streljali su komunisti proleca 1945,a Angelina je prezivela rat i dan danas je ziva iako je u detinjstvu prozivela velike strahote i diskriminaciju zato sto joj je otac ,,cetnicki koljac,,.
Kalabic je bio veliki anti-komunista,pa se tako i obracunavao sa komunistima.Kada je njegova Garda februara 1942 razbila Kikine partizane na Kosmaju,Nikola je zarobio 35.partizana i obrazovao ,,sudjenje,, kako je Zvonko Vuckovic javio Drazi ,,svaka presuda je bila ista....,,.
Gorska Garda je proleca 1944 preimenovana u Grupu Korpusa Gorske Garde.Grupa korpusa je odigrala vaznu ulogu u bici za Srbiju proleca i leta 1944.Zaustavili su komuniste u njihovom nadiranju na Sumadiju septembra 1944.
Nikola Kalabic sa cerkom Mirjanom,1944
Garda se oktobra 1944 povukla u Bosnu,boravila je u neposrednoj blizini Vrhovne komande na Trebavi i na Vucjaku odakle je rodom i sam Nikola Kalabic.U onom poznatom raskolu izmedju Draze Mihailovica i Pavla Djurisica Kalabiceva Garda ostaje uz cica Drazu.
Garda je na Bozic 1945 oslobodila od ustasa Modricu i okolinu,ucestvovala je i u neuspesnom napadu na Tuzlu.
U pokusaju povratka u Srbiju i formiranju Tri kolone-Leve,Desne i Srednje,Garda je bila u Srednjoj a celom tom kolonom komandovao je Nikola Kalabic.Garda se raspala u bici na Zelengori 13.maja 1945 ali je sa Kalabicem ostalo oko 200.boraca.To se topilo sve do trenutka kada je ubijen Kalabic 14.januara 1946 u pecini pokraj Valjeva.
Gorska Garda je ostala legendarna cetnicka formacija koja je zahvaljujuci svojoj ali i slavi svog komandanta sijala i sija Srpskim nacionalnim nebom.