Цена НАТО улазнице за Србију            
Милован Балабан   
недеља, 20. децембар 2009.
Тема уласка Србије у НАТО се на мала врата уз тактичке паузе, константно актуелизује и подгрева у српској јавности од стране „другосрбијанаца“, али и појединих министара чланова српске владе. При том се скупштинско опредељење из 2007. o војној неутралности, које представља препреку реализацији овог пројекта, покушава маргинализовати и „рационално“ обесмислити. Они тврде како не може Србија да остане острво у НАТО мору, како нико не може да нам гарантује безбедност ефикасније од најјаче војне алијансе, затим да је улазак у ЕУ посредно условљен НАТО чланством, те да је у данашњем свету немогуће остати неутралан. Када је већ тако, они кажу да је у интересу наше безбедности да се прикључимо моћнијем, просперитетнијем и цивилизованијем делу света. Ову су отприлике неки аргументи заговорника НАТО интеграција „забринутих“ за српску безбедност и цивилизацијско „каскање“.Негативни аспекти чланства наше државе у НАТО-у се маргинализују или негирају. Оно што је још битније визура која НАТО представља као идеално војно опредељење Србије почива на замени теза, на шта ћемо се осврнути у овом тексту. Гласноговорници НАТО интеграција истичу као један од кључних мотива уласка у овај савез војну безбедност државе, а често и могућност остварења националних циљева које смо пропустили да остваримо током последње две деценије „инатећи“ се са целим светом који предводи Америка и НАТО.Србија по мери НАТО-аУ последње две деценије Србија је имала негативна искуства са најмоћнијим војним савезом као са ретко ким у историји. НАТО је после пропасти Варшавског пакта тражио алиби за свој опстанак – пошто је формиран као одбрамбени савез од могуће агресије комунистичке Русије. Распадом СССР-а постављено је озбиљно питање постојања војне алијансе, те се приступило изналажењу разлога који би одржали на војном окупу Америку и њене НАТО савезнике.Разлози су убрзо нађени у балканској кризи, где су Срби – под утицајем америчке пропаганде која следи англосаксонску геополитичку визију Балкана у последња два века – проглашени кривцима за сва зла на просторима бивше Југославије. Под оптужбом која се протеже у последња два века, ми смо обележени као реметилачки фактор а то је послужило као аргумент војној интервенцији НАТО-а (против босанских Срба и касније против Србије) а потом и приступању ревизије историје Балкана. Она (ревизија) је требала да послужи у контексту ширег плана прекомпоновања савремене европске историје, готово редовно на штету Русије. Наиме, у последње време се покушава наметнути теза о руској кривици за отпочињање другог светског рата потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 1939, што је дало Хитлеру слободу дејства против Француске. Наравно, овде се од полуистина ствара интегрална слика међународних односа пред Други светски рат. Покушава се морална и историјски дискредитовати Русија, што је свакако фалсификовање предратних догађаја у Европи.НАТО служи да, као продужена рука америчке политике, буде логистика са позиције силе овим пројектима. То се најбоље видело на дешавањима са простора бивше СФРЈ када је у питању српски народ. Медијском манипулацијама Срби су проглашени за кривце у свим комбинацијама балканских сукобљавања деведесетих. Потом је војна алијанса бомбардовала Србе, прво у Републици Српској чиме је скројила карту Босне у Дејтону. Потом је 1999. иста судбина снашла и Србију, после чега је отргнуто Косово из састава српске државе. Све ово је и пре и после пратила пропаганда (као медијска припрема и наставак војне интервенције) о етничком чишћењу Албанаца и незрелости Срба као варварске нације која је тиме правдала у очима светског јавног мњења интервенцији НАТО-а.Овим је постигнуто више по њих позитивних циљева. Најважнији би били стварање слике у светском јавном мњењу о прекој потреби опстанка НАТО-а и исправност америчких ставова о српској геноцидности и варварству које је проузроковало интервенцију. Дакле данашње, стање на Балкану и настанак нових држава – при чему је Србија највише оштећена – представља резултат америчке политике, подржане војним савезом у којем она има доминантну улогу. НАТО је био ударна песница и гарант при спровођењу америчке политике ситњења српског народа стварањем Косова као државе а које чини се има логичан продужетак у лаганом издвајању Војводине из државно-правног система Србије.Готово ништа ново у геополитичким пројектима се није променило од Берлинског конгреса 1878. (и уопште деветнаестог века), када је сличну политику спроводила Британија. Визија Србије коју имају Америка и НАТО је преткумановска, мала, децентрализована а по могућности унутра разбијена и подељена држава са перспективом лаког контролисања.Такође Србија под НАТО-ом мора да прихвати ревизију историје која би значила признање њене кривице, не само за „геноцид“ над Албанцима који је проузроковао најновију агресију из 1999. већ и за праведну двовековну борбу којом се изборила за независност и за позицију слободног и државотворног европског народа. Ова ревизија историје се врши већ више година, како у Хашком трибуналу тако и у већини домаћих „независних“ медија. Срби ако хоће да приступе НАТО-у мораће њену коначну верзију да прихвате у потпуности. Мораће да се уподобе тој новој историјској свести и да се одрекне својих хероја и људи које су славили и на њима градили свој идентитет.НАТО, Србија и РусијаНАТО свакако није, како неки истичу, шанса да Србија повољније реши своје проблеме око прокламоване независности јужне српске покрајине али јесте гаранција за још лакше продубљивања постојећег стања у државним оквирима. То би значило готово сигурно даљу децентрализацију (читај растакање) Србије при којем се не би (врло вероватно) зауставило на новодонесеном статуту АП Војводине.Вероватно би се у ближој перспективи проблем радикализовао у рашкој области те у још неким регионима за које би се брзо „пронашле“ разне етно-лингвистичке специфичности. Таква децентрализована Србија са потпуном контролом НАТО-амбасадора служила би и као потенцијални извор људских ресурса за глобалне интервенције широм света која би српске младиће ставила у службу „окупатора“. Уласком у овај војни савез били би доведени у парадоксалну ситуацију. Наиме морали би дајемо људство за интервенције на разним планетарним жариштима зарад америчких интереса док би одбрана сопствених територија (Косова као изворишта и врела српске националне идентитетске утемељености) била онемогућена.Уласком у НАТО Србија би дакле признала постојеће стање као последицу деловања Америке и НАТО-а и потпуног прихватања њихове визије Балкана. Исто тако у перспективи би морала да аминује ревизију балканске и европске историје и да се сагласи са америчким историјско-политичким догмама новог глобалног поретка који је Србе приказао као један од најгорих народа на свету. Такође српска елита би преузела улогу спровођења „духовне катарзе“ у народу што би се свело (поред већ постојећих понижавања) у бесконачна извињења свега и свакоме и ритуалног посипања пепелом за „кривице“ које нисмо починили и „грехове“ које су други, првенствено сам НАТО, скривили нама.Има још једна битна ствар када је у питању евентуално приступање Србије НАТО-у. Наиме, НАТО лобисти тврде да се не би погоршали односи Србије и Русије у случају уласка у овај војни савез. Русија се изјаснила да улазак Србије у ЕУ не угрожава њену позитивну политику спрам Србије, осим у економској сфери, али што се тиче НАТО-а такве поруке једноставно нема. Но ако здраворазумски осмотримо ситуацију видећемо да та теза гласноговорника атлантских интеграција не „пије воду“. НАТО је латентно конфронтиран са Русијом, нарочито по питању ширења у источноевропским земљама бившег комунистичког лагера. Приступање балтичких република алијанси, затим стратешки спор око Украјине, те инсталирање ракетног штита у Пољској јесу потези који су НАТО довели практично на руску границу. Ово је учинило да се Русија осећа угрожена и услед тога произвело низ латентно конфликтних ситуација са НАТО-ом.Ако хоћемо да разматрамо односе између Србије и Русије који би наступили евентуалним уласком наше државе у НАТО, све ово морамо имати у виду. Уласком у атлантску алијансу Србија би, хтела не хтела, морала да делује у интересу овог савеза, а интерес савеза је потенцијално супротстављен руској националној безбедности. Русија на ово сигурно не би гледала благонаклоно. Шта више, у склопу акција НАТО-а којима би се морала прикључити Србија, Русија би нас видела непријатељски као део америчко-НАТО тима. Приступањем овом војном савезу српско-руски односи би попримили овакво обележје први пут у историји. Овде се поставља питање како у таквим „врло могућим“ околностима остварити и најмањи национални циљ без подршке Русије, која тренутно брани нашу позицију на Косову супротстављањем америчкој визији овог дела Балкана? Нико није толико глуп или неинформисан да би прихватио аргументе НАТО апологета по којима би уласком у овај војни савез имали шансу да вратимо суверенитет и на Косову.Шта чинити?Иако је Србија „између“ истока и запада, иако треба да тежи сарадњи са ЕУ, Кином, Америком али и свим релевантним државама где има интерес мора се нагласити, а у шта нас и дуговековно искуство уверава, најстабилнији ослонац Србији је била Русија. Тек ослоњена на Русију наша држава добија на значају и релевантан фактор на Балкану, али у Европи нарочито при све комплекснијим односима светских сила и савеза.Многе повластице које смо добили од ЕУ биле су детерминисане нашим блиским односима (окретањем) са Русијом. Овим не кажемо да треба кочити процесе евроинтеграција. Напротив, само кажемо да не треба потцењивати и губити контакт (као што смо то радили од петооктобарских промена до самопроглашења тзв. државе Косово) са Русијом. Руски тас на ваги нам даје додатну тежину и већи значај у очима Европе и Америке. Подршка ове велике словенске државе нас чини чак и јаким играчем у региону за шта се барем у медијским изјавама залажу и политичари владајуће ДС. Сигурно да не би требало да ризикујемо много шта у нашој позицији, а пре свега подршку Русије исхитреним приближавањем НАТО-у.И још нешто је потребно рећи о наводној безбедности коју нам НАТО нуди. Од кога смо ми то угрожени, од Русије, од Кине или неке друге велике државе? Не, никако. Или смо можда у случају неприступања Алијанси угрожени од саме Алијансе? Што нам НАТО заговорници отворено не кажу ако је стварно тако. Што нам не кажу да морамо ући у НАТО да би нас НАТО заштитио од НАТО-а. Док се на то питање не одговори ми знамо да смо угрожени само од наших суседа (који се под патронатом Америке често и директно мешају у наше унутрашње ствари) и унутрашњих дезинтегративних процеса које Америка и НАТО подстичу већ две деценије, те је њиховим вишестраним деловањем дошло до дробљења српског националног простора и сатанизовања Срба као народа.Уласком у НАТО ми бисмо прихватили и легализовали постојеће дробљење српске државе. Такође бисмо изгубили макар минималну шансу да све неистините стереотипе о нама демантујемо и тиме макар у далекој будућности заслужимо шансу на рехабилитацију наше нације у правном и моралном смислу. Пристајањем на „праведност“ данашње прекомпозиције Балкана, капитулирали бисмо пред ревизионистичком историјом ових простора (али и Европе и Русије) креираном од Запада.Често смо спомињали да српска политика мора бити окренута свим странама света, да мора бити флексибилна, па чак зарад народа и понизна према светским моћницима али та понизност ипак мора да има црту испод које се не иде. Та црта је чини се исписана на вратима НАТО-а. Другим речима Србија зарад својих интереса и зарад очувања елементарног људског достојанства, које мора имати свака нација, не сме да плати (превисоку) цену приступу „америчкој“ војној алијанси. Уради ли то признаће све своје „кривице“ пројектоване у америчкој „кухињи“, оправданост губитка Косова, ревизију своје вишевековне историје, конфронтираће се са Русијом и сузиће ионако минимални маневарски простор који још имамо.

Modovi, vi i dalje tolerišete ovo spamovanje foruma. Sve teme koje je pokrenuo , AleksandarVeliki, ops ZoranMali, ops ZoranVeliki, već postoje, zar ne?

"Режимски бутик ''експерата''
ponedjeljak, 09 novembar 2009 17:29 Викторија Радовић

Било ко је, макар и накратко, завирио у стварност БЈРЦГ, примјетио је да за сваку нијансу режимског ''става'' постоји уприличен, свјеже поручен експерт, или још боље ’’научник’’ који уз извјесне козметичке ограде (ето да му се не приговори режимско приколичарење) на крају обавезно ''научно'' докаже да је власт у праву. У обиљу примјера и оштрој конкуренцији тешко је разабрати ко чини први ешалон ове отужне композиције ''експерата''.  Иначе, ''експертски'' статус појединца режим производи у строго контролисаним оквирима на једној од институција локалне  ''експертске индустрије'' , а након тога га власт користи до граница његове физиолошке издржљивости.

Сиједе универзитетске главе, најчешће, нису сиједе од напора научног рада већ од дугог чекања у режимским холовима гдје су иницирани у ''научно'' звање, а на истом мјесту стрпљво очекују и ''научни напредак'', као и ''научне резултате''... Све је дакле на истом мјесту.

Из истог бутика из ког се појављују остали ''експерти'', јавља се и Веско Гарчевић, који у актуелној Влади има позицију шефа сектора за ЕУ и НАТО. Човјек којем би сваки режим а и сваки режимски вагон позавидио на стажу и чврстини везивања, 02.11.2009. објављује текст у Побједи (нисмо ни сумњали) под насловом:  Неутралност или ''неутралност''. Погађате, појављује се у улози ''експерта'' који има задатак да оправда улазак БЈРЦГ у НАТО. На почетку, треба истаћи врло важну чињеницу. Господин Гарчевић је рођен у Призрену, а  потиче из Мурине. Непосредност, близина и застрашујући хук трагедије који је управо у овим мјестима оставио можда најдубље ожиљке проузроковане НАТО ''милосрђем'' не врши ама баш никакав морални притисак на одабраног апологету НАТО учлањења.

Господин Гарчевић покушава очајнички дати неки историјски аргумент разлога због кога је НАТО придруживање оправдано. И из свог тог очаја, наравно налази очајан аргумент:

''Ми смо некако били потпуно исправни и удружени са пријатељима несврстанима. Наводно нијесмо ником припадали, иако смо још 1953. након уговора са Турском и Грчком отшкринули врата НАТО-а и скоро закорачили унутра. На срећу или жалост врата смо сами затворили након тршћанске кризе, да би смо се сада, више од 50 година након тога, пошто смо обишли пун круг, нашли опет пред сличном ситуацијом.''

Први проблем који ''експерт'' лако прескаче заслијепљен циљом доказивања је неодређеност замјенице ''ми''. Питамо се ко смо ''ми'' у претходној  реченици?  ''Ми'' из 1953. је ваљда инфорбировска Југославија, а ''ми'' из 2009. је усправна БЈРЦГ. Утрпати у исту замјеницу два тако различита система и два неупоредива историјска контекста је могуће само у подгоричкој ''експертској'' радионици.

Друго, претходна реченица садржи тежак фалсификат. Наиме, уговор који помиње господин Гарчевић је један од оних који се у свјетској историографији узимају за примјер синтагми ''мртво слово на папиру''. Врло често се наилази на назив ''успавани уговор'' јер је његова неупотребљивост и непримјенљивост била директна последица са правног аспекта посматрано катастрофално конфузног текста, који је према оцјени оних који се озбиљно баве међународним правом био готово без садржаја. Уз то, познато је да је тадашња југословенска страна оштро простестовала, чак и на формалном нивоу, против било какве интерпретације да је тај уговор сјеме њених будућих НАТО интеграција.

Даље, савјетник за ЕУ и НАТО каже:

''Оно што се најчешће превиђа је чињеница да је неутралност изузетак (постоји само 13 признатих неутралних држава), а не правило, да је најчешће производ геополитике, а не одлуке и да је то промјенљива, а не константна категорија.''

У ту сврху, ''геополитичке условљености неутралности'', Гарчевић наводи примјер Аустрије.

''Аустрија је очит примјер. Они који желе да оживе слику Аустрије након Другог свјетског рата могу то лако учинити ако погледају филм ''Трећи човјек''. Економски девастирана, подијељена међу савезницима и без јасне перспективе. То је била Аустрија 1945. године. Када је обновљена као република 1955. године, неутралност је била предуслов, а не избор.''

Иако Гарчевић тврди да је геополитичка условљеност промјенљива категорија, изгледа да се то не односи на Аустрију те тврди да иста врста и квалитет ''условљености'' из педесетих вриједи и данас. По њему, из истих разлога који су били актуелни у педесетим Аустрија је и даље неутрална. Ништа се у међувремену није десило, ничим није измијењена аустрисјка оптика политичке, војне и безбједоносне ситуације у Европи. Експерт је ‘’заборавио'' да се крајем деведесетих ипак десио покушај укључења Аустрије у НАТО под диригентском палицом Волфганга Шисела, али је пропао јер су грађани мислили другачије. Та чињеница је пренебрегнута вјероватно због свог јеретичног потенцијала по плодове и развој БЈРЦГ демокрације. Просто, није упутно наводити примјере да   су негдје грађани успјели осујетити намјере власти. Можда би и могли оправдати експертску заборавност, да управо господин Гарчевић није у периоду 1993-1998 био трећи секретар Амбасаде СРЈ у Бечу.

У претходном контексту је врло корисна недавно дата изјава господина Дарабоша, министра одбране и спорта у влади Аустрије:

Одлука о неприступању војним савезима не спречава неутралне државе да сарађују са НАТО-ом, али и да учествују у европској заједничкој безбједносној политици.

Даље, Гарчевић наводи и примјер Финске за коју каже да није баш неутрална јер чланством у ЕУ, она прихвата и утврђени европски концепт безбједности. Питамо се, ако због чланства у ЕУ Финска није неутрална, шта се онда десило са претходно поменутом Аустријом? Зар Аустрија није чланица ЕУ? Изгледа да превише тога шкрипи међу ''експертским'' точкићима.   Поврх свега, господин Гарчевић очигледно употребљава омиљени трик натофила који кад је то потребно механички постовјећују чланство у ЕУ са НАТО чланством.

Ово је такође очигледна бесмислица, јер нема те акробатике која ће показати да је Европска унија, као политичка и економска заједница држава,  комплемент односно предворје НАТО војног савеза.  А онда из логичког и чињеничног полумрака слиједи невјероватан закључак:

''Ово најбоље говори да је у међународним односима данас, неутралност подједнако скупа као и чланство у НАТО, мјерена новцем који се троши за војни буџет.''

Господин Гарчевић, рођен у Призрену, а поријеклом из Мурина, очигледно не разматра ниједан други аспект цијене НАТО ангажмана сем финансијски. Чак и да узмемо као тачан ничим поткријепљен закључак да је неутралност једнако скупа као и НАТО ангажман, шта би човјеку рођеном у Призрену, а поријеклом из Мурина могло засметати у таквој медиокритетској материјалистичкој сировости? По свему судећи, то није питање за господина Гарчевића, али не зато што он није рођен у Призрену и зато што није поријеклом из Мурине него из сасвим других разлога.

Подсјетимо да НАТО војни ангажман који се одвија под насловом ''борба против тероризма'' свакога дана односи огроман број цивилних жртава, као и жртава међу припадницима војних снага НАТО пакта. Ту цијену, односно цијену тихљудских живота, експерт поријеклом из Мурине не урачунава у свом калкулантском осврту.  Поред цивила, агенцијски извори, међу којима и сајт “casualties.org” извештавају о преко 1500 жртава операције “Enduring Freedom” у Авганистану. Неколико десетина војника из Мађарске, Финске, Литваније, Румуније, Шпаније, Немачке, Холандије, Норвешке и Пољске оставило је своје животе на олтару НАТО солидарности.

На крају, ''експерт''  резонује слично као и на почетку:

''Врата на која је ФНРЈ закуцала 1953. сада су откључана. На нама је да их отворимо.''

Вјерујемо да у типу друштвених односа, слободе, начина владања И на крају идеолошког профила режима нема много разлике између тадашње ФНРЈ и БЈРЦГ. Појава односно поплава оваквих и сличних ‘’експертских'' појава је један од посредних доказа за то. Ипак, поредити геостратешки, политички положај и значај тадашње ФНРЈ у европским и свјетским оквирима и данашњу БЈРЦГ  је крајње неозбиљно за просјечно образованог човјека.

Поставља се озбиљно питање чему овакви ''експертски осврти''? Познато је да у БЈРЦГ аргументи не утичу на ставове строго конролисаног режимског бирачког тијела, тако да је овакав покушај спиновања јавности врло провидна фарса. Коме она служи? Вјероватно највише самом аутору, који ће кад то буде потребно приказати ово остварење у ''Побједи'' као свој ''научни'' допринос актуелној теми. Ако не вјерујете да је то могуће, отворите билтен Универзитета Црне Горе и примјетићете да су тамо текстови објављени у ''Побједи'' третирани као научни радови. Дневни научни лист ''Побједа''! БЈРЦГ је збиља земља могућности."

Sajt :http://www.in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=13868:2009-11-09-16-46-07&catid=76:kolumna&Itemid=202

A onda sta - dalje ? Da li nesto slicno ovome :

" Тајни затвори ЦИА у Литванији, или наследници нацистичких надзорника
nedjelja, 27 decembar 2009 13:11 FSK

"Ћилибарски отпор" – такав назив добила је заједничка операција ЦИА и Департмента државне безбедности за пребацивање у Литванију заробљених у Авганистану претпостављених терориста Ал-Каиде. Циљ операције био је да се на "допремљеном материјалу" обаве интензивне сеансе мучења, ради добијања "значајне информаације" о делатности екстремистичких муслиманских организација.

Истрага Сејма Литваније поводом тајних затвора ЦИА на територији земље изазива чуђење због своје површности, да не кажемо, лажности и закључака. Типично околишање: да, авиони непознатог порекла долетали су у Литванију, али треба доказати да су у њима довожени терористи Ал-Каиде. Те авионе нико није прегледао. Од (хипотетички) оштећене стране нису добијена никаква сведочанства. Па о чему се ту ради?

Те дечје брбљарије противурече свим подацима који су се појавили у литванским медијима још пре парламентарне "истраге". Чињенице дају децидне основе за тврдње, да су у земљи у периоду од 2003. до 2005. године на нелегалној основи, брижљиво скривани од јавности и правосудних организација функционисала најмање два затвора, који су били намењени за потребе ЦИА.

Један затвор налазио се Рудникају, и тај је затвор функционисао под "фирмом" Центра за специјалну обуку Службе јавне безбедности при Министарству унутрашњих послова, а други затвор – Антавилјај, налазио се на територији на којој су подигнуте приградске породичне куће утицајних чиновника и бизнисмена. Први затвор налазио се 40 километара од Виљнуса, а други на свега 20 километара, па су зато ради "економије времена" сарадници ЦИА и њихови услужни литвански партнери давали предност центру за мучење у Антавилјају. Раније је на том месту функционисала коњичка спортска база, али су под снажним притиском власти власници били принуђени да је продају компанији ЕЛИТЕ-ЛЛЦ, створеној по линији ЦИА у САД са укључивањем могућности резидентуре у Панами ("Старт Финанс Групп" и холдинг "ИНК").

Да би организовала "Ћилибарски отпор" резидентура ЦИА у Литванији морала је решити неколико озбиљних проблема. Против отварања тајних затвора био је тадашњи председник земље Роландас Паксас. Он се позивао на то, да операције такве врсте противурече Конвенцији ОУН против примене мучења, као и Европске конвенције о правима човека, које је потписала Литванија. Уз то, литвански правни систем забрањује вансудско задржавање, а тим пре изнуду признања помоћу мучења.

Резидентура ЦИА убрзо се ослободила ненаговорљивог Паксаса. Није прошла ни година након његовог избора, а против њега је покренут импичмент! Паксаса су оптужили за "корупционашке везе" са руским бизнисом и за друге нелегалне радње. Негде у то време на иницијативу Американаца протерана су из земље тројица руских дипломата, "осумњичених за шпијунажу": операција "Ћилибарски отпор" требало је да се спроводи без сувишних сведока. Нови председник земље постао је остарели Валдас Адамкус, који је поседовао амерички пасош и био поклоник Џорџа Буша. Ако Литванија може дати свој допринос борби против непријатеља Сједињених Држава она је обавезна да то уради без освртања на било какве "пратеће околности". Уз то, Адамкус је сматрао да Литванија треба да на достојан начин "поблагодари" САД на принципијелној и доследној подршци њеном уласку у НАТО.

Важно је истаћи да се на челу амбасаде САД у Литванији у периоду од 2003. до 2006. године налазио кадровски сарадник ЦИА Стефан Доналд Мал (Степхен Доналд Мулл), који је "заблистао" у том својству још за време Леха Валенсе, у епохи борбе "Солидарности" за слободу и демократију у Пољској. У тим временима Мал је био други секретар у америчкој амбасади у Варшави и причињавао је много брига пољској безбедносној служби својим активним радом са дисидентима. У Виљнусу је 46-годишњем Малу било кудикамо лакше радити: пријатељска земља, лојална владајућа врхушка, која радо прихвата материјалне стимулансе. Литвански новинари и до данас постављају питања камо се денуло 5 милиона долара, које су у кешу "кануле" организацији "Ћилибарски отпор" у почетној етапи. Исцрпан одговор сада могу дати једино Мал и његови бивши сарадници. Питање је једино – хоће ли хтети?

Целокупна та епопеја у вези са тајним затворима ЦИА на периферији Виљнуса развијана је под контролом Мала. Литванску страну представљали су Арвидас Поцус и Мечис Лауринкус, који су у различито време били на челу Службе државне безбедности, и Дајнус Дабашинскас, заменик директора те службе. Ради одржавања "тајних затвора" ангажовани су најпроверенији сарадници Државне безбедности, а при том су неки од њих и добровољно асистирали Американцима у обављању испитивања уз примену различитих врста мучења: изнуривања буком и светлошћу, електрошоковима ("пикана"), урањањем у воду, пластичним кесама на главу итд. Сарадници Државне безбедности трудили су се да се искажу са најбоље стране пред америчким газдама (управо тако – "газдама" - литвански оперативци називали су америчке партнере у међусобним разговорима).

Мој стари пријатељ и колега – литвански новинар - испричао ми је о разлозима за данашња "песимистичка расположења која се претачу у панична" међу оним сарадницима Државне безбедности који су умешани у "Ћилибарски отпор". По подацима колеге, које он, плашећи се за свој живот, нема храбрости да обелодани, у историји тајних затвора ЦИА у Литванији постоји низ мрачних епизода, скопчаних са коначном судбином неких затвореника. Шта ће бити ако као додатак свим већ познатим чињеницама, те мрачне епизоде такође постану познате јавности? По мишљењу мог пријатеља, управо то и изазива тако нервозну реакцију у највишим ешалонима извршне и законодавне власти Литваније. Уколико Европска унија ипак отпочне своју сопствену истрагу, могу се разоткрити такви злочини против човечности да ће цео свет почети говорити о "виљнуском Абу Грејбу".

Можда из тих разлога председник Далја Грибаускајте стално подвлачи, да је она била ван тих догађаја везаних за затворе ЦИА, иако је имала "индиректне" податке о њиховом постојању. Њој се омакла сасвим индикативна фраза о томе, да Литванија после исцрпне истраге о затворима "може постати мета за међународне терористе". Још раније се у сличном кључу изразио о тајним затворима званични представник ЦИА Пол Џимилијано: "Коментарисање сличних информација може довести у опасност безбедност милиона људи (у тој земљи). То би било неодговорно".

Прецизних података о броју заточеника у литванским ћелијама ЦИА нема. Најчешће се говори о осам сужања, који су се налазили у центру за мучење у Антавилјају пред његово затварање новембра 2005. године. Међутим, "људски материјал" из Авганистана допреман је редовно у Виљнус специјалним авио-летовима ЦИА, тако да је кроз "експерименте вођења истраге стављањем на муке" највероватније прошло знатно више људи. Још у процесу парламентарне истраге Арвидас Анушаускас, шеф Комитета Сејма за националну безбедност и одбрану изјавио је, да не може бити откривена целовита информација о затворима ЦИА. То, као, захтевају виши интереси националне безбедности и партнерске обавезе пред специјалним службама САД.

Амбасада САД и резидентура ЦИА (нарочито се труди други секретар Данијел Л.Гајџ) предузимају хитне мере у циљу блокирања даљег рада парламента и штампе на разоткривању свих околности настајања и функционисања у Литванији центара за мучење. Све већем притиску десноконзервативних (проамеричких) медија подвргава се и председник Далја Грибаускајте. Њу оптужују за "ауторитаризам", "проруску оријентацију" и "комунистичку прошлост", а све зарад тога што она не намерава да жртвује поштено зарађени имиџ човека, који доследно брани државне интересе своје земље.

Међу оним многим политичарима, који се постројавају у чврст одбрамбени прстен око тезе да "никаквих затвора није било, а ако их је и било, били су празни" налазе се премијер Андрус Кубилус ("не располажем информацијом, не могу казати ни "да", ни "не"), бивши председници Алгирдас Бразаускас и Валдас Адамкус. За њих су затвори ЦИА "фантазија" и "мит". Кришом им се придружује и Арвидас Анушаускас, шеф Комитета парламента за безбедност и одбрану.

Све је очигледније да имитација тобоже објективне парламентарне истраге у Литванији не задовољава руководство Европске уније, које је заузело оштар став. Франко Фратини, комесар ЕУ за питања права, изјавио је: "Уколико се нешто слично догодило, онда је то озбиљно кршење вредности и правила Европске уније. Против земље, у којој се открију затвори, биће примењене политичке санкције". Дик Марти, известилац ПССЕ о тој проблематици позвао је све који су умешани у срамотни скандал са затворима ЦИА "да се једном и за свагда очисте, положе рачуне и под тиме подвуку црту". "Неоправдано позивање на чување државне тајне не треба да буде препрека потпуном разоткривању информације о томе, шта се догађало код Виљнуса".

Уколико Европска унија почне своју истрагу у Литванији, какви се резултати могу очекивати? На то питање одговориће једино време.

Треба напоменути да је Департмент државне безбедности крајем 2005. године на инсистирање амбасадора-резидента Мала предузео хитне мере у циљу уништавања компромитујућих докумената и демонтаже како "специјалне опреме", тако и самих ћелија за мучење. Деформисани шут је под окриљем ноћи завршавао у водама Њемена. Године 2007. тајни затвор у Антавилјају је предат на баланс Департмента државне безбедности: руководство ЦИА је предало објекат партнерима као својеврсни симбол неразрушиве братске сарадње у име тријумфа слободе и демократије.

П.С. Од многобројних реаговања на Интернету на скандал у вези са затворима ЦИА у Литванији навешћу само једно са ИНОфорума (22.11.09):

"Очито да не чили полувековна носталгија за оним данима, када је било могуће истаћи се у својству нацистичких надзорника. Или је то један од услова привођења Литваније стандардима НАТО?"

Sa : http://www.in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=15109:2009-12-27-12-26-10&catid=78:globus&Itemid=176

Necu da pitam da li je neko procitao ceo tekst, znam da nije... zanima me da li je neko na sekund pomislio da ga procita? 

Ko zeli da procita, nek cita, ko ne zeli, ne mora.

Ako mod proceni da treba da ide u kantu, icice u kantu, ako nista ne uradi, onda ce to ovde ostati. Ne vidim u cemu je problem?

Ako na trenutak prekinete sa postovima "reda radi" tema ce vrlo brzo da padne u zaborav, zar ne?

Pa kod njih je sve veliko samo mozak mali 

Pomesao si me sa onima koji traze lock... ja bas u vezi sa temom ali i odnosom kilometarski citati/diskusije. 

Ne bi bilo možda bolje da se ubaci link ka izvornom tekstu, a ovde da  napiše svoj komentar?

Ovi veliki-mali-zoranovi samo copy-paste tekst, a nisam video da imaju i svoje mišljenje...

Valjda znaju da razmišljaju svojm glavom (?!)

Jok bre,to su botovi 

Stvarno Zoki,ajd baci nekada neki komentar