Selin Dion (puno ime Selin Mari Klodet Dion, Céline Marie Claudette Dion, rođena 30. marta 1968.) je franko-kanadska pop pevačica, povremeno i autor pesama, nosilac prestižnih Gremi i Žino nagrada. Svoju karijeru je počela ranih 1980-tih pevajući na francuskom jeziku, a na međunarodnu muzičku scenu se probila 1990-tih.

Dion je rođena u velikoj, siromašnoj porodici u Šarlemanju u Kvebeku (Kanada). U devojačkim godinama, dosegla je uspeh u frankofonom delu Kanade nakon što je njen menadžer i budući suprug, Rene Anželil, stavio svoju kuću pod hipoteku kako bi finansirao njenu prvu ploču. Kasnije je postala poznata u delovima Evrope i Azije nakon pobeda na Jamahinom svetskom festivalu zabavnih pesama 1982. i na Pesmi Evrovizije 1988. 1990. godine, Dion se probila na anglofono muzičko tržište izdajući album Unison u izdanju Epik rekordsa. Tokom 1990-tih postigla je svetsku slavu i uspeh sa nekoliko engleskih i francuskih albuma, od kojih su najuspešniji bili Falling into You (1996.) i My Heart Will Go On (1998.), vodeća numera filma "Titanik" iz 1998. 1999. godine je objavila privremeni raskid od industrije zabave kako bi se posvetila svom suprugu, kojem je nađen kancer ždrela.

Nakon trogodišnje pauze, Dion se vratila na muzičku scenu izdajući podesno nazvan album A New Day Has Come ("Novi dan je došao"). Do 2004. godine prodala je više od 175 miliona nosilaca zvuka, i dodeljena joj je Šopar Dajamond nagrada programa "Svetske muzičke nagrade" kao najbolje prodavanoj pevačici na svetu. Dion nastupa svake noći u svom programu A New Day... u Cezar palati u Las Vegasu, pod ugovorom koji traje do 2007. U njenoj muzici se čuju uticaji raznih žanrova, od popa i roka do gospela i klasične muzike. Ističu se njeni tehnički vešti i jaki vokali.

Detinjstvo i rana karijera

Najmlađa od četranestoro dece Ademara Diona i Tereze Tangaj, Selin Dion je odrasla kao rimokatlokinja u siromašnom "ali srećnom domu" u Šarlemanju, gradiću oko pedeset kilometara udaljenom od Montreala. Dion je odrasla pevajućim sa svojom braćom i sestrama u malom klavirskom baru "Le Vieux Baril" kojim su upravljali njihovi roditelji, i oduvek je želela da postane pevačica: u intervjuu časopisu Narod je rekla "Nedostajali su mi moja porodica i moj dom, ali nije mi žao što sam izgubila ranu mladost. Imala sam jedan san: želela sam da budem pevačica."

Sa dvanaest godina, Dion je u saradnji sa svojom majkom i bratom Žakom komponovala svoju prvu pesmu Ce N'Était Qu'un Rêve ("Bio je to samo san"). Njen brat Mišel je poslao snimak muzičkom menadžeru Reneu Anželilu, čije je ime pronašao na poleđini albuma Žinet Reno. Anželila je glas Dion doveo do suza i odlučio je da je učini zvezdom. Založio je svoju kuću pod hipoteku kako bi finansirao njenu prvu ploču, "La Voix du Bon Dieu" (igra reči koja znači "Glas Gospoda/Put ka Gospodu") iz 1981. Postala je lokalna ploča broj jedan i učinila Dion preko noći zvezdom u Kvebeku. Popularnost Selin Dion se počela širiti i do drugih krajeva sveta njenim učešćem u Jamahinom svetskom festivalu zabavnih pesama 1982. u Tokiju, kada je osvojila nagradu muzičara za najboljeg izvođača kao i zlatnu medalju za najbolju pesmu izvodeći J'Ai d'Amour Pour Toi ("Imam tako puno ljubavi za tebe"). Do 1983. godine, osim što je postala prvi kanadski izvođač sa zlatnom pločom u Francuskoj sa singlom "D'Amour Ou d'Amité ("Iz ljubavi ili iz prijateljstva"), Dion je osvojila i nekoliko nagrada "Feliks", uključujući i "najbolji ženski izvođač" i "otkriće godine".

Kad je imala osamnaest godina, Dion je gledala Majkla Džeksona na televiziji i rekla je Anželilu da bi želela da bude zvezda poput Džeksona. Iako je Anželil bio siguran u njen talenat, on je razumeo da bi njen imidž morao biti promenjen kako bi se mogla plasirati širom sveta. Dion se povukla iz središta pažnje na nekoliko meseci, tokom kojih je fizički preobličena.

Nov uspeh u Evropi, Aziji i Australiji je došao kada je Selin Dion predstavljala Švajcarsku na Pesmi Evrovizije 1988. u Dablinu sa pesmom Ne Partez Pas Sans Moi ("Ne idi bez mene") i pobedila nakon dramatičnog glasanja osvojivši 137 poena. Međutim, na njen uspeh u SAD se još čekalo, delom zbog statusa frankofonog izvođača. Dion je konačno 1989. poslata u Berlic školu kako bi unapredila svoj engleski jezik i veštinu davanja intervjua. Time je počela njena anglofona karijera.

Muzička i izdavačka karijera

1990.–1992.: Proboj u karijeri

Godinu nakon škole engleskog jezika Dion je učinila pokušaj proboja na anglofono tržište albumom Unison iz 1990. Ovaj projekat je uključivao pomoć mnogih već priznatih muzičara, uključujući i kanadskog producenta Dejvida Fostera i Vita Luprana. Album je u najvećoj meri pokazivao uticaj mekog roka 1980-tih koji je bio pogodan za format "radija današnjice" za odrasle. Unison se dopao [|kritičar]]ima: Džim Faber iz "Nedeljne zabave" je pisao kako su vokali Dion "ukusno nenakićeni", i kako ona nikada nije pokušavala da "dosegne stilove koji su van njenog polja". Stiven Erlvajn iz "Vodiča svoj muzici" ga je proglasio "korektnim, sofisticiranim američkim prvencem". Među singlovima sa albuma su i (If There Was) Any Other Way, The Last to Know, Unison i Where Does My Heart Beat Now, baladu srednjeg tempa u stilu mekanog roka u kojoj se pojavljivala i električna gitara. Potonji je bio njen prvi singl koji se pojavio na američkoj lestvici "Bilbordovih vrućih 100", dosežući broj četiri i broj dva na AC lestvici. Album je uspostavio Dion kao izvođača u usponu u Sjedinjenim državama i širom kontinentalne Evrope i Azije. 1991., Dion je takođe bila solista i "Glasovima kojima je stalo", odi američkim vojnicima koji su se borili u Operaciji Peščana oluja u Iraku; singl je dosegao prvih 10 u SAD.

Dok je Dion nizala sve veće uspehe u SAD, njeni francuski obožavaoci su je počeli kritikovati kako ih zanemaruje. Nakon što je proglašena za "Anlgofonog izvođača godine" na dodeli Feliks nagrada, pokušala je da obnovi vezu sa svojim francuskim obožavaocima otvoreno odbijajući da primi nagradu. Izjavila je da je ona — i da će uvek biti — frankofona, a ne anglofona umetnica.

Pravi međunarodni proboj Selin Dion je došao kada je sa Piboom Brajsonom snimila naslovnu numeru za Diznijev crtani film Lepotica i zver (1991.). Pesma je čist primer muzičkog stila koji će Dion koristiti u budućnosti: obuhvatne balade klasične tradicije praćene mekanim instrumentalima. Izuzetno dobro primljena među kritičarima i na tržištu, pesma je postala njen drugi hit u prvih deset na američkim lestvicama, i osvojila nagradu Američke filmske akademije za najbolju pesmu i nagradu "Gremi" za najbolje pop izvođenje dvojca ili sastava sa vokalom. Lepotica i zver je bila uključena na albumu Dion iz 1992. koji je nosio njeno ime i, koji je, kao i prvenac, imao snažne uticaje rok muzike mešane sa elementima muzike duše i klasične muzike. Zahvaljujući uspehu predvodećeg singla i saradnji sa Fosterom i Dajanom Voren, album je primljen isto tako dobro kao i Unison. Među ostalim singlovima koji su postigli umeren uspeh su bili i If You Asked Me To (obrada pesme Pati Label iz filma Licence to Kill iz 1989.) koji je dosegao do četvrtog mesta na "Bilbordovim vrućih 100", zatim pesma Love Can Move Mountains sa primesama gospela, i Nothing Broken but My Heart. Kao i ranija izdanja Dion, album je imao snažno naglašenu temu ljubavi.

Do 1992. godine, albumi Unison i Céline Dion i pojavljivanja u medijima su uzdigli Dion na presto nad-zvezde u Severnoj Americi. Postigla je jedan od svojih glavnih ciljeva: prokrčila je svoj put na anglofono tržište i osvojila slavu. Osim sve većih uspeha, došlo je i do promena u njenom ličnom životu, tako što je Anželil od menadžera sve više postajao ljubavnikom. Međutim, veza je čuvana u tajnosti jer su se oboje bojali da bi javnost smatrala razliku od čak dvadesetšest godina između njih dvoje neprikladnom.

1993.–1995.:Dostignuta popularnost

1993. godine, Dion je izašla u javnost sa svojim osećanjima za Anželila nazivajući ga "bojom [moje] ljubavi" u odeljku za posvete na svom trećem albumu na engleskom jeziku The Colour of My Love. Javnost nije kritikovala vezu kako se Dion pribojavala već su potpuno prihvatili par. Konačno, Anželil i Dion su se venčali na ekstravagantnoj svadbenoj svečanosti decembra 1994.

Kako je bio posvećen njenom menadžeru, motiv albuma je bio usmeren na ljubav i romantiku. Album je izrodio Selinin prvi američki broj jedan The Power of Love (obradu hita Dženifer Raš iz 1985.). Međutim, sledeći singlovi poput When I Fall in Love (dvojac sa Klajvom Grifinom), Misled i Think Twice nisu uspeli da se probiju do prvih dvadeset. Album je bio uspešniji u Evropi, i posebno u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde su se i album i Think Twice istovremeno šepurili na vrhu odgovarajućih britanskih lestvica pet uzastopnih nedelja. Think Twice, koji je na prvom mestu ostao sedam nedelja, je postao četvrti po redu singl ženskog izvođača u istoriji koji je prodat u preko milion primeraka u UK.

Dion se držala i svojih francuskih korena, i nastavila da izdaje brojna izdanja na francuskom jeziku između svakog engleskih izdanja: Dion Chante Plamondon (1991.), À l'Olympia (1994.), album snimljen uživo tokom jednog od njenih koncerata u pariskom pozorištu Olimpija, i D'eux (1995.—poznati i kao The French Album u Sjedinjenim državama), koji je postao najbolje prodavani francuski album svih vremena. Uspeh ovih albuma na svetskom tržištu je naravno bio ograničen činjenicom da su bili na francuskom jeziku. Međutim, njeni frankofoni obožavatelji su sa zadovoljstvom prihvatali svako od izdanja i ona su generalno bila više cenjena od njenih anglofonih dela.

Sredina 1990.-tih je bila prelazni period za muzički stil Selin Dion, tokom kojeg se ona lagano pomerala od jakih uticaja roka ka stilu više obojenom popom i muzikom duše (mada je električna gitara ostala središnji deo njene muzike). Njene pesme su počinjale osetljivijim melodijama koje su koristile mekše instrumentalne podrške, i nadograđivale se do snažnih visokih tačaka, kroz koje su mogli biti prikazani njeni vokali. Ovaj novi zvuk je naišao na pomešane ocene kritike, tako da ju je recimo Arion Berger iz "Nedeljne zabave" optužio da se radije okreće vokalnim žongliranjima no dinamici, i da se usmerila pravcem neinsiprišućih "balada kojima će biti zadovoljene mase". U ishodu ove promene, počeli su je često porediti za pevačicama poput Vitni Hjuston i Maraje Keri. Bilo je i znakova da su njena dela postajala sve više ukalupljena: sa kritičke tačke gledišta, The Colour of My Love nije bio saglasan sa ranijim izdanjima. Međutim, dok je kritička hvala opadala, izdanja Selin Dion su nizala sve veće uspehe na međunarodnim lestvicama. i ona 1996. godine osvaja Svetsku muzičku nagradu za najbolje prodavanu kanadsku pevačicu godine—titulu koju je ranije već osvojila dva puta. Do sredine 1990-tih, Dion je čvrsto držala poziciju jednog od najbolje prodavanih izvođača na svetu, među pevačicama kao što su Keri i Hjuston.

1996.–1999.: Svetski tržišni uspeh

Album Falling into You iz 1996. je prikazao Dion na vrhuncu popularnosti i dalji razvoj njenog muzičkog izražaja. Kako bi privukao širu publiku, album je kombinovao mnoge elemente: opsežne, detaljne orkestarske dodatke i afričko pevanje i instrumente poput violine, španske gitare, trombona, karvakinja i saksofona koji su tvorili novi zvuk. Singlovi su obuhvatali raznolike muzičke smerove: u naslovnoj numeri i River Deep, Mountain High (obradu Tine Tarner) su istaknuto korišćene udaraljke, It's All Coming Back to Me Now (obrada pesme Džima Stajnmana) i obrada pesme All by Myself Erika Karmena su zadržali atomsferu mekanog roka, ali su spojeni sa klasičnim zvukom klavira, a plačljiva balada Because You Loved Me, koju je napisala Dajana Voren, je služila kao vodeća tema filma Up Close & Personal iz 1996. Pesma je na vrhu lestvice provela dve nedelje u Kanadi i šest nedelja u Sjedinjenim državama.

"Falling into You" je dočekan generalno povoljnim opisima. Sa jedne strane, Dan Leroj je pisao kako "Falling into You" nije veoma različit od prethodnih dela Selin Dion, a Stiven Holden iz Njujork tajmsa i Elajza Gardner iz Los Anđeles tajmsa su pisali da je album bio pokalupljen i da je nedostajalo osećajne veze sa pesmama. Međutim, drugi kritičari poput Čaka Edija, Erlvajna i Danijela Durholca su osipali album laskavostima kao "ganući", "pasioniran", "pun stila", "elegantan" i "izraženo dobro izrađen". "Falling into You" je postao kritički i tržišno najuspešniji album Selin Dion: bio je na vrhu lestvica u jedanaest zemalja i postao jedan od najprodavanijih album asvih vremena. Takođe je osvojio Gremi nagrade za "najbolji pop album" i "album godine". Položaj Selin Dion na svetskoj sceni je još više učvršćen kada je zamoljena da izvede The Power of the Dream na svečanom otvaranju Letnjih olimpijskih igara 1996. u Atlanti. U martu 1996. godine Selin je pokrenula "Falling into You" turneju kao podršku svom novom albumu, izvodeći koncerte širom sveta preko godinu dana.

Nakon "Falling into You" Dion izdaje album "Let's Talk About Love" (1997.), koji je predstavila kao njegov nastavak. Album je sniman u Londonu, Njujorku i Los Anđelesu, i uključivao je nastupe velikog broja posebnih gostiju: Barbra Strejsend je pevala u Tell Him, Bidžiz u Immortality, a čuveni tenor Lučano Pavaroti u I Hate You Then I Love You; među drugim muzičarima su bili i Karol King, ser Džordž Martin i jamajkanska pevačica Dajana King, koja je začinila Treat Her Like a Lady rege zvukom. Kako i samo ime nagoveštava, album se poput prethodnih albuma Dion bavio ljubavlju. Međutim, naglasak je takođe stavljen na "bratsku ljubav" pesmama Where Is the Love i Let's Talk About Love. Najuspešniji singl sa albuma je postala balada klasičnih uticaja My Heart Will Go On, koju je komponovao Džejms Horner, a producirali Horner i Valter Afanasijev. Pesma je služila kao ljubavna tema u blokbaster filmu "Titanik" iz 1997., popela se na vrhove lestvica u mnogim zemljama širom sveta i postala zaštitni znak Selin Dion.

Dion se otisnula na svoju turneju "Let's Talk About Love" kao podršku istoimenom albumu tokom 1998. i 1999. Komentari su bili uglavnom povoljni, ali su u dobrom delu žiže bili njeni scenski pokreti, koji su se često sastojali od udaraca o prsa, naginjanja unazad i sličnih pokreta koji privlače pažnju. Nekim ljudima su se ovi pokreti dojmili kao bombastični i čak luckasti, drugi su ih pak videli kao još jedan razvitak njenog nadređujućeg scenskog prisustva. Dion je okončala 1990-te sa još dva uspešna albuma: Božićni album "These Are Special Times" (1998.) i "All the Way... A Decade of Song" (1999.). Na "These Are Special Times" Dion je je učestvovala u stvaranju dela materijala. Bio je to njen album sa najviše klasičnih uticaja do tada, sa orkestarskim aranžmanima u svim pesmama. I'm Your Angel, dvojac sa R. Keli, je postao četvrti i poslednji singl broj jedan Selin Dion u SAD, a bio je veliki hit i širom sveta. "All the Way... A Decade of Song" je bio kompilacija njenih najuspešnijih hitova skupa sa sedam novih pesama, uključujući i predvodeći singl That's the Way It Is, obradu pesme The First Time Ever I Saw Your Face Roberte Flak, i dvojac sa Frenkom Sinatrom All the Way.

Do kraja 1990-tih Selin Dion je prodala preko 100 miliona albuma širom sveta i osvojila niz nagrada muzičke industrije. Njen status kao jedne od najvećih diva savremene muzike je još jednom dodatno učvršćen kada je zamoljena da peva na posebnom izdanju VH1 Dive uživo 1998., sa nad-zvezdama Aretom Frenklin, Glorijom Estefan, Šenajom Tven i Marajom Keri. Iste godine Dion je dobila i dva priznanja među najznačajnijima u njenoj domovini, "Oficir Reda Kanade za izvanredan doprinos svetu savrmene muzike" i "Oficir Nacionalnog reda Kvebeka". Godinu dana kasnije je uvršćena u kanadsku Salu slavnih emitovanih i počastvovana je zvezdom na kanadskoj Stazi slave. Takođe, osvojila je i nagrade Gremi za "najbolji ženski pop vokal" i najpoželjniju nagradu "ploča godine" za "My Heart Will Go On" (pesma je osvojila četiri nagrade, od kojih su dve bile za autore pesme).

U poređenju sa prvim nastupima, i kvalitet i zvuk muzike Selin Dion su se znajačno promenili. Uticaji mekanog roka njenih ranijih izdanja nisu više bili izraženi; oni su zamenjeni uticajima muzike duše i savremenijim stilovima. Međutim, tema ljubavi je ostala u svim njenim izdanjima, i to je vodilo mnoge kritičare da počnu odbacivati njen rad kao "banalan". U nemilosrdnom pregledu albuma "Let's Talk About Love", Rob O'Konor je napisao:
"Nešto što nikako ne prestaje da me zapanjuje jeste kako najtričavija, najukalupljenija muzika često zauzme montažnu liniju hvaljenih profesionolaca muzičke industrije kako bi je oni usavršili... Brodovi koji tonu su ono što ja zamišljam dok ova pesma (My Heart Will Go On) ore dalje i dalje preko četiri minuta, i ovaj album kao da nikako da se završi. Je li tako da nije ni čudo da se tako bojim odlaska zubaru?"

Dion je takođe kritikovana za neke od svojih obrada i dvojaca: The First Time Ever I Saw Your Face i All the Way su opisani kao katastrofalni i jezivi od strane Alison Stjuart iz Čikaškog tribuna i Erlvajna iz Vodiča svoj muzici. Iako su je i dalje hvalili za njene glasovne mogućnosti (Gardner iz Los Anđeles tajmsa je njen glas nazvao "tehničkim čudom"), iako je ranije vokalno uzdržavanje (koje su kritičari veoma voleli) njenih ranijih izdanja takođe iščezlo, i Stiv Dolar je, u pregledu albuma "These Are Special Times" napisao kako je Dion "glasovni olimpijac za kojeg nema dovoljno visoke planine — ili skale."

2000.–2002.: Prekid u karijeri

Nakon što je tokom 1990-tih izdala i promovisala trinaest albuma, Dion je osećala da joj je potrebno da se stiša, i najavila je svoj poslednji album "All the Way... A Decade of Song", izjavljujući da su joj se dogodile mnoge stvari i da bi trebala da učini korak nazad i uživa u životu. Takođe ju je nagnalo da se povuče to što je Anželilu je nađen kancer ždrela. Nakon lečenja neplodnosti, Selin je 25. januara 2001. rodila sina, Rene-Šarla Diona Anželila.

Tokom prekida, Dion nije mogla pobeći iz žiže javnosti. Pred kraj 2002., Nacionalni istraživač je objavio lažnu priču o Dion, časopis je uz sliku pevačice sa svojim suprugom pogrešno naveo njene reči, štampajući naslov: "Selin — trudna sam i rodiću blizance!". Dion je kasnije tužila časopis za preko dvadeset miliona dolara. Urednici Istraživača su objavili izvinjenje Dion i potpuno povukli priču u sledećem izdanju, i donirali novac u ime Selin i njenog muža Američkom društvu za rak.

Nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001., Dion se vratila na muzičku scenu i pevala u televizijskom prenosu pesmu God Bless America na dobrotvornom koncertu "Amerika: Počast herojima". Čak Tejlor iz Bilborda je pisao kako "izvođenje... podseća na ono što ju je učinilo jednim od slavljenih sokalnih izvođača našeg vremena: sposobnost da prikaže osećanja koja potresaju dušu. Dirljiv, pun smisla i miline, ovo je muzički osvrt koji trebamo deliti sa svima od nas koji i dalje tragamo za načinima da se izborimo."

2002.–2003.:Povratak muzici

Podesno nazvan album "A New Day Has Come", koji je Selin Dion izdala u martu 2002., je okončao njeno dvogodišnje odvajanje od muzičke industrije. Tema ovog albuma su bili "novi počeci", i iako se nije sastojao od mnogih žanrova, nekoliko pesama u stilu plesnog popa (I'm Alive i Sorry for Love) se moglo naći među ostalim pesmama savremene muzike odraslih. Šenaja Tven i Šantal Krevjazuk su se takođe pojavile na albumu i pevale prateće vokale. Album je uspostavio i zreliju stranu Dion sa pesmama A New Day Has Come, Nature Boy i Goodbye's (The Saddest Word); ova promena je bila rezultat njenih novootkrivenih majčinskih odgovornosti, jer, njenim rečima, "postajanje majkom vas čini odraslim". "A New Day Has Come" je ponovo pokrenuo njen tržišni uspeh popevši se na vrh lestvica u sedamnaest zemalja. Uključivao je naslovnu numeru A New Day Has Come i obradu pesme At Last Ete Džejms. Koncert na televiziji CBS, tokom kojeg je Dion pevala sa Detetom sudbine i Brajanom Meknajtom, je pomogao u promociji albuma. Iako je izdanje postiglo uspeh, kritički komentari su sugerisali da je "zaboravljivo" i da su tekstovi "beživotni". Rob Šefild iz časopisa Roling ston je pisao kako muzika Selin Dion nije sazrela, i da je i dalje patila od osrednjeg glasovnog talenta. Sal Činkvemani iz časopisa Slent je nazvao album "dugačkom zbirkom ljigave, bljak pop pene".

"Crpeći inspiraciju iz ličnih iskustava", Dion 2003. izdaje "One Heart", album koji je obuhvatio njeno cenjenje zadovoljstava života. Album se velikim delom sastojao od plesne muzike — razilaženje od visokih, melodramatičnih balada sa kojima je svojevremeno nailazila na pomešan prijem. Iako je postigao umuren uspeh, "One Heart" je ukazao da Dion nije bila u stanju da prevaziđe stvaralački zid u koji je bila udarila, i reči kao što su "predvidljivo" i "banalno" su se pojavljivale čak i u najpopustljivijim kritikama. Obrada pesme I Drove All Night, izdata za pokretanje njene oglasne kampanje za Krajsler, je bila sačinjena od plesnog popa i rokenrola i za nju je rečeno kako podseća na pesme Šer iz 1980-tih, ali je odbačena kao pokušaj Dion da se udobri svojim sponzorima.

Do sredine 2000-tih, muzika Dion se promenila do tačke gde su njena izdanja imala snažne materinske okvire: "Miracle" (2004.), multimedijalni projekat kojeg su osmilile Dion i fotograf Ane Gedes je imao temu usredsređenu na bebe i majčinstvo. Album je bio krcat uspavankama i drugim pesmama o materinskoj ljubavi i inspiraciji, od kojih su najpopularnije bile obrade pesama What a Wonderful World Luisa Armstronga i Beautiful Boy Džona Lenona. Kritike za "Miracle" su bile uglavnom slabe: dok je Čak Tejlor iz Bilborda pisao kako je singl Beautiful Boy bio "neočekivan dragulj" i nazvao Dion "vanvremenskim, nenormalno raznovrsnim izvođačem", Nensi Miler iz Nedeljne zabave je napisala: "celo to izvođenje mame-na-zemlji je samo oportunizam".

Album na francuskom jeziku "1 Fille & 4 Types" (2003.), je prošao bolje od njena dva prva povratka i predstavio je Dion u pokušaju da se odalji od javne slike "dive". U pomoć je dovela Žana-Žaka Goldmana, Gildaa Arzela, Erika Benzija i Žaka Veneruzoa, sa kojima je prethodno radila na "S'il Suffisait d'Aimer" i "D'eux". Muzička tema albuma je bila zabava i opuštanje, i Dion ga je sama nazvala "albumom zadovoljstva". Omot albuma je prikazivao Dion na jednostavan i opušten način, u jasnom kontrastu sa koreografiranim pozama koje su obično krasila njene prethodne omotnice. Album je postigao relativan uspeh kod kritike: Stiven Erlvajn iz Vodiča svoj muzici je pisao kako se Dion "vraća osnovama popa i izvodi na nivou koji duže vreme nismo čuli".

Iako su njeni albumi bili relativno uspešni, znaci opadanja su se počeli pojavljivati u slabijem prijemu albuma "The Collector's Series Volume One" (2000.), "A New Day Has Come" (2002.), i "One Heart" (2003.) kod kritike. Kasniji radovi Dion su postajali slabije privlačni masovnoj publici naprosto zbog prirode tema. Njene pesme su se manje puštale na radiju dok su radio stanice izlazile iz medenog meseca sa pevačicama balada poput Dion, Keri i Hjuston, i sada se radije usredsređivale na bržu, ritam&bluz i hip-hop muziku. Kako bilo, Dion je do 2005. nakupila preko 175 miliona prodatih albuma, i primila svetsku muzičku nagradu Šopar Dajamond za najbolje prodavanog ženskog izvođača na svetu.

2003.–2005.: A New Day... Live in Las Vegas

Rano 2002. godine, Dion je objavila trogodišnji ugovor za 600 nastupa, prema kojem bi pet noći nedeljno nastupala u zabavnoj ekstravaganci A New Day... u Cezar palati u Las Vegasu (Nevada, SAD). Ovaj potez je viđen kao "jedna od najpametnijih poslovnih odluka u nizu godina koju je doneo bilo koji izvođač", obzirom na slabiji uspeh njenih trenutnih izdanja.

Ideju za program Selin Dion je sastavila nakon što je gledala Dragoneov O ranije tokom svog prekida u izdavanju, i počela je 25. marta 2003. u areni od 4000 sedišta posebno pripremljenoj za njen šou. Program, koji je sastavio Franko Dragone, je kombinacija plesa, muzike i vizuelnih efekata; dok Dion izvodi svoje najveće hitove iz pratnju niza plesača i posebnih efekata.

Majk Veterford u svom opisu kaže kako je osećao da, isprva, Dion nije bila opuštena koliko bi trebala biti, i da je povremeno bilo teško uopšte naći pevačicu na binu među preteranim ukrasima i plesačima. Međutim, primetio je kako se šou poboljšao boljim prisustvom na sceni Selin Dion i jednostavnijim kostimima. I publika je dobro primila program: uprkos žalbama na skupe karte, šou je bio rasprodat gotovo svake noći od svog otvaranja 2003. Prema Polstaru, Dion je prodala 322.000 karata za 43,9 miliona američkih dolara samo u prvoj polovini 2005, i do jula 2005. je prodala sve do poslednjeg mesta u 315 od ukupno 384 izvođenja. Do kraja 2005., Dion je prodala karata za preko 76 miliona dolara i zauzela šesto mesto na Bilbordovoj lestvici "fabrika novca" za 2005. Zbog uspeha programa, ugovor Dion je produžen do 2007. za neobelodanjen iznos.

2005. godine Dion je izdala svoj prvi sveobuhvatni album najvećih hitova na francuskom jeziku, "On Ne chnage Pas", na kojem su bile i tri nove pesme, uključujući i dvojac sa Il Divo nazvan I Believe in You. Nedavno, Dion je u intervjuu iza scene najavila da pravi planove za nove albume i na francuskom i na engleskom jeziku, kao i za još jednu bebu.

Sastav
Eliz Digvaj, prateći vokal
Žuli Leblank, prateći vokal
Barnev Valsen, prateći vokal
Klod "Mego" Leme, klavir, muzički direktor
Andre Kutu, gitara
Pol Pikard, udaraljke
Iv Frula, klavijature
Mark Lanži, bas gitara

Javna slika

Dion često cene zbog njenih glasovnih talenata, što je uticalo na pevački stil drugih izvođača poput Džesike Simpson i Keli Klarkson. Na MTV-jevom odbrojavanju "22 najbolja glasa u muzici", bila je na devetom mestu (šestom među ženskim izvođačima), i takođe je bila četvrta na spisku "100 izvanrednih pop vokala" Kov časopisa. U programu "Najboljih 20 božanstevnih diva" MnogoVišeMuzike, Dion je bila treća, iza Vitni Hjuston i Maraje Keri. Oni su takođe opisali njen glas kao "jedan od najsnažnijih glasovnih razvoja koji su ikada snimljeni".

I dok je zvaničnici muzičke industrije ističu zbog njenih glasovnih mogućnosti, Dion je često predmet ismejavanja u medijima, i često imitirana u programima poput MADtv, Subota uveče uživo i Saut park zbog njenog kvebečkog naglaska, konzervativne prirode i pokreta na sceni. Dion kaže da je medijsko ismejavanje ne dodiruje: "Prija mi kada neko uloži vreme da bi vas imitirao. Mislim da je to dobar znak." Dion je čak i pozvala Anu Gastajer, koja ju je ismevala na SNL, da se pojavi na sceni tokom jednog od njenih izvođenja.

Dion je retko u središtu medijskih kontroverzi. Međutim, 2005. godine, nakon katastrofe koja je usledila po uraganu Katrina, pojavila se na programu Lari King uživo i u suzama kritikovala predsednika SAD Džordža V. Buša povodom rata u Iraku i njegovog sporog odgovora u pomaganju žrtavama uragana Katrina: "Kako to da je tako lako poslati avione u drugu zemlju, da ubiju sve živo u sekundi, da unište živote? Mi trebamo da budemo tamo upravo sada da spasimo ostatak ljudi." Kasnije je izjavila: "Kada sam na intervjuu kod Lerija Kinga ili drugim sličnim velikim TV emisijama, oni vas dovedu na crtu, na lice mesta, što je veoma teško. Ja imam mišljenje, ali ja sam pevačica. Ja nisam političar."

Druge aktivnosti

Dion je postala preduzetnik osnivanjem svoje restoranske franšize "Nikels" 1990. U međuvremenu je prodala svoj udeo u lancu i od 1997. nije vezana za Nikels. Dion takođe ima i opseg okvira za naočare i liniju parfema koje proizvodi Koti. U oktobru 2004., kanadski nacionalni avioprevoznik Er Kanada je zaposlio Dion kao deo svog novog reklamnog napora koji je pratio nove usluge u toku leta i nov spoljni izgled aviona koje je kompanija uvela. You and I ("Ti i ja"), pesmu koju je pevala Dion, je napisao direktor reklame koji je radio za Er Kanadu.

Dion je aktivno podržavala mnoge dobrotvorne organizacije širom sveta. Zastupala je Kanadsku zadužbinu za cističnu fibrozu od 1982. i postala je "nacionalni slavni zaštitnik" Zadužbine 1993. Dion je i osećajno vezana za zadužbinu pošto je njena nećaka Karin podlegla bolesti kad joj je bilo šesnaest godina. 2003. godine, Dion se pridružila drugim slavnim ličnostima, sportistima i političarima u podršci "Svetskom danu dece", svetskom naporu za prikupljanje sredstava koji je sponzorisao Mekdonalds. Napor je prikupio novac iz preko stotinu zemalja i pomogao mnogim sirotištima i ustanovama za dečije zdravlje. Dion je bila i značajan podržavalac T.Dž.Martel zadužbine, Fonda spomena na Dijanu, princezu Velsa, i mnogih zdravstvenih i obrazovnih kampanja.

Dion je prihode sa nekih od izvođenja svog programa u Las Vegasu poklonila u razne dobrotvorne svrhe.

Izvor: Wikipedia