Lepota Srbije je i sad raskošna, besramno oskrnavljena od zločinaca: ne samo gradovi i sela, čija smo zgarišta posetili, ne samo oštećeni putevi i porušeni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteški rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristički rat

Za otadžbinu sve na kocku, otadžbinu nikada na kocku

Piše:Dragan Nedeljković    

   Lepota otadžbine opet traži da joj potvrdimo svoju vernost i da se žrtvujemo. Za otadžbinu možemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otadžbinu. To poznato upozorenje odnosi se i na one što vladaju i na one što nestrpljivo vlast priželjkuju. Posle ovog rata, koji moralno još nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politički očigledan, ništa ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetimo, ima katarsu - naš narod ju je doživeo. Tom narodu nije sad dobrodošla borba za vlast; jer vlast više nema nikakvog smisla ako nije služenje, a ne vladanje i, još gore, zloupotreba vlasti. Ministri bi trebalo da su sluge naroda, ili ne bi trebalo ni da ih bude. Ako uskoro dođe do izbora, a nekima se očigledno žuri, naš stradalni narod bi trebalo svima jasan odgovor da da, svima koji na stari način zamišljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da služe, koliko smerno toliko i znalački

Prokrstario sam ovih dana Srbijom sa duhovnicima iz Rusije i Moldavije. U letnjoj odeći, Srbija je prostirala pred nama svu svoju čednu i oskrnavljenu lepotu. Kako ne odvajam pejsaže od naroda, rekao bih: lepotu i dobrotu. I zemlja i narod, i sve što je ona rodila, a on stvorio - obavezuje sve nas. Svaka stopa je obrađena od naših spasilaca - zemljoradnika. Manastiri, u koje smo zalazili - Ravanica, Manasija i LJubostinja, Žiča, Studenica i Gradac - svaki od njih je delić raja, i zbog lepote mesta, i zbog topline ognjišta, i zbog umetnosti, neimarske i slikarske, koja pokorava vekove.

Zar nad tom divnom zemljom i tim blagorodnim delom čovečanstva da nebo bude zatvoreno? Zar da ne primi molitve tog čestitog naroda, koji četvrti put, samo u ovom veku, reče odlučno NE „naoružanoj nepravdi" što mu je došla na prag, ugnezdila mu se u dom?

Sami pod zatvorenim nebom

Teško smo se probijali putevima, i zbog porušenih mostova, i zbog gustih zbegova sa Kosova i Metohije. Ibarskom magistralom kreću se ili stoje kolone traktora sa prikolicama, kamioni i konjske zaprege, prepune sirotinjskih stvari, najnužnijih. A u popodnevne i večernje sate nebesa su grmela, munje su sevale, gromovi praskali, pljuskovi su se besno izlivali po ljudima, ženama, dečici i stoci. Gledamo odakle su vozila: Prizren, Peć, Istok, Priština, Uroševac, Kosovska Mitrovica...Pitamo poneke: "Zašto ste napustili ognjište?" „Tamo ubijaju, kolju„ - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi. Pogledi starijih žena - prazni. Da li prazni, ili su im oči ostale tamo, u napuštenim kućama, ostavljenim baštama, njivama, voćnjacima?

Policija se trudi da ne bude gruba, da ne uvredi, ali nemilosrdno zaustavlja kolone pred Kraljevom i ne da im dalje. Valjda ih ubeđuju da se vrate. Tek poneko se probija ko zna s kojim opravdanjem i čijom dozvolom. Zar središnja Srbija, zar Beograd da ne vide i saučesnički ne prime nove talase izbeglica? Pitam se i pitam: zašto se krije, zataškava, ograđuje velika istorijska nesreća našeg naroda? Ima seoba, ima smrti, a ljubavi nema dovoljno, ni saučešća, ni solidarnosti. Na putevima Srbije prognane i izbegle porodice sa Kosova i Metohije bile su same, pod zatvorenim nebom.
M. Bičanski - Molitva u Hramu Svetog Save, 20. aprila 1999. u Beogradu

Od Kruševca vojska

U Kruševcu sretamo vojsku, koja se vraća iz Dečana i Peći. Okupljaju se oko crkve Lazarice, gde su se pričešćivali car-Lazarevi vitezovi. Smerno ulaze u crkvu, krste se i mole, možda zahvaljuju Bogu što su ostali živi. Onda se upućuju pravo ka Kosovskom velikomučeniku, kojega je oličio Nebojša Mitrić. S prisnim poštovanjem grle spomenik čestotoga Kneza, zbijaju se oko njega i slikaju s njim. Mladi kapetan (pamtim mu ime: Duško Đekić), tmuran kao Banović Strahinja, s velikom tugom u očima, pomišljam na sokola slomljenog krila, sedi na kamenu pred Lazaricom. Oko njega sedam sveštenika. Tiho mi odgovara da dolaze iz Dečana, da su u hramu Dečanskog i Silnog ostali kaluđeri sa stotinak Srba i pedesetak dece. Podižući zamagljen plavi pogled i još sasvim mladi glas, čujem da kaže: "Došlo mi je da bacim ovu uniformu i obučem crnu monašku rizu... Ne znam šta mi je bilo teže: da ostavim Visoke Dečane ili da prepustim sudbini ove dobre vojnike.„ - Odgovori: da su bombardovanja bila neprestana, da još u sebi osećaju podrhtavanja i tresak zemlje, da su mnogi poginuli, ali da se vojnici nisu obradovali naredbi o povlačenju, o napuštanju Metohije i Kosova. Misleći na pale junake što tamo ostadoše, prizivam poluzaboravljene reči Despotovog zapisa na kosovskom stubu, upućene prolazniku, došljaku ili ovdašnjem: "... i kao steg videćeš kako posred Polja uspravno stojimo.„

"Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine, i kao što Danac voli more (...). Kao yin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja Srba. Zeleni, lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja se igraju. (...) Grana je pustila korenje i, ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rašće smela kao jedno od prvih kraljevskih drveća Evrope. O ovome su pevale srpske drijade dok smo plovili, i dok smo se odmarali na travnom tepihu pod zastorom njihovih mirisavih i lepršavih kosa.„
H. K. Andersen

Neki hitaju da vide svečanu dvoranu opštine sa Srbinovićevim mozaicima. Začarani poluglasno čitaju stihove iz Despotovog "Slova ljubve„: "LJubav sve prevashodi... Koliko je u moći, mi ipak pesmu pletemo.„

Tvrđave neprijatelja

Zaobilaznim raskaljanim putevima jedva stigosmo do veličanstvene i gostoljubive Studenice. Ubrzo su za nama prispeli autobusi puni policajaca sa Kosova. Skrenuli su sa Ibarske magistrale u Nemanjinu zadužbinu. Namesnik, otac Antonije, prima ih u trpezariji Svetoga Save: monasi ih služe studeničkom prepečenicom; studenički lekar, dr Raša Stojanović, govori im o Simeonu Mirotočivom, o Svetom Savi, "početku svih početaka„, o svetom Kralju Prvovenčanom... Policija smerno sluša turobni doktorov glas i upućuje se ka velikoj Bogorodičinoj crkvi. Iako im otac Antonije kaže da ne odlažu oružje, svi se raspasuju i nenaoružani ulaze u sveti hram. Krste se i mole, celivajući ikone. Izlaze ozareni. Tiho razgovaram s pojedincima: "NATO propaganda pokazuje masovne grobnice Šiptara, govori o zverstvima srpske vojske i policije.? Da li ste videli ta zverstva. Da li ih je neko od vaših, od naših, činio? Da li su, možda, divljale paravojne formacije?„ Mladići iz Šapca, Mačve, Podrinja i Pocerja odgovaraju mi isto: da u našoj prirodi nije ni da činimo zločine koji nam se pripisuju, niti da silujemo žene; podsećaju na Markale: tako i sad sopstvene zločine pripisuju Srbima da bi opravdali i zamaglili svoj veliki zločin - ubijanje sa nedostižne visine, bombardovanje i vojske i stanovništva, naselja i svetih mesta. Teroristi su ubijali Šiptare koji im se nisu pokoravali, pa su ih sve, s predumišljajem, sahranjivali u zajedničke grobnice. - A zapaljena i razrušena šiptarska sela? Ta su sela bila tvrđave neprijatelja. Naši su ih čistili od terorista; a rat je rat. Zato i jeste nesreća što se, iz strašne nužde, ruši i pali. Tako govore sasvim mladi naši ljudi, deca naša, koja su učesnici tragedije. Izlaze iz nje gotovo posvećeni, čisti i preobraženi jer su doživeli veliku katarsu. Bio sam utešen kad sam se osvedočio da se u hramovima žičke i niške eparhije čitaju prozbe za naše hristoljubivo vojinstvo.
Studenica, kompleks manastira,
XII - XIV vek

Nastojao sam da što više nasamo razgovaram s vojnicima i policajcima, jer Srbijom uveliko kruže priče o zverstvima naših. Neumorni neprijatelj ne drema, i dalje nas demonizuje; on protura strašne vesti i grozne optužbe; plaća onima koji ih šire da ih što revnosnije i što više šire, kao zarazu. A laž je jako zarazna, pa i neki naši čestiti ljudi podležu epidemiji, prihvataju laži kao istine, postajući žrtve ogavne propagande, namenjene osobito "svetoj prostoti„ mnogomilionskog televizijskog gledališta, na što je lucidno ukazao dr Irinej Bulović, episkop bački: "Mi, doduše, nismo ni izdaleka bezgrešni - piše Vladika - ali najmanje prava da budu sudije nad nama imaju oni koji su sami sebi dali pravo da nam u isto vreme budu tužitelji, sudije i - yelati. U njihovim kompjuterima sve je predviđeno i proračunato osim Boga i pravde Božje. - Radi nas i radi njih, ne dozvolimo da tako bude u našim dušama i savestima!„

Jednom, verujem čestitom, ali naivnom čoveku, što mi vatreno zbori o velikom rasponu srpskih zločina, i pominje i zločine nad Hrvatima, zbog kojih treba javno da se kajemo i da sve oko sebe molimo za oproštaj, kažem prekidajući bujicu njegovih optužbi i samoosuda: "Recite mi samo jednu hrvatsku obitelj koja je cela uništena. A ja vam odmah mogu nabrojati bar desetak srpskih porodica, koje su istrebljene. Evo maločas sam bio kod vladike žičkog, preosvećenog gospodina Stefana: njegovih bliskih rođaka ubijeno je ili zaklano dvadeset osam. Često viđam svog bivšeg studenta, pesnika Dragana Kolunyiju: tridesetdvoje Kolunyija ubijeno je ili zaklano u poslednjim ratovima. Upoznao sam sjajnog lekara, svetski poznatog reumatologa, izbeglog iz Oseka, dr Milana Vujčića, koji je odrastao u domu za siročad, jer je u ratu izgubio roditelje, a uz roditelje stradalo je i dvadeset šest Vujčića. Na nesreću našu, takvih primera je tušta i tma među Srbima, a vi mi recite jedan jedini sličan među Hrvatima! Zato vas molim, dragi naivni prijatelju moj, da više nikad ne govorite o srpskim zločinima, jer time ponavljate optužbe neprijatelja naših. "Latini su stare varalice„ - bolje od mene pamtite taj stih, kao i onaj njegoševski: "Niko krupno k'o Turčin ne laže!„
Šta je Bogu zgrešio: razrušena kuća domaćina u selu Pričevići, 1999. godine

Novi svetski poredak se prerušava i ukoliko više zločina čini, utoliko, opravdavajući te zločine, nas ocrnjuje i celu planetu obmanjuje lažima. Ništa to novo nije, samo je sila zla sad veća, organizovanija, potpomognuta od moćne nauke, sramotno zloupotrebljene. Dr Irinej Bulović je savršeno u pravu kad kaže da je novi svetski poredak star, star koliko i nasilje, a nasilje je staro koliko i zlo, to jest koliko i greh.

            Ubijaju jedan narod.
            Gde?
            U Evropi.
            Ima li koga da to posvedoči?
            Svedok je jedan:
            Ceo svet.
            Viktor Igo

Rekoh da je lepota Srbije, i sad raskošna, besramno oskrnavljena od zločinaca: ne samo gradovi i sela, čija smo zgarišta posetili, ne samo oštećeni putevi i porušeni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteški rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristički rat. Sad nam tu oskrnavljenu lepotu valja negovati s velikom ljubavlju, ukrašavajući je novim delima graditeljskih i tvoračkih ruku da bi opet zablistala, kao Feniks, iz ruševina i pepela. Lepoti se mora služiti, za nju žrtvovati; jer kako Stendal reče "Lepota je samo obećanje sreće„, a ne gotova i neizmenljiva sreća!

Lepoti se mora služiti

Lepota otaybine opet traži da joj potvrdimo svoju vernost i da se žrtvujemo. "Za otaybinu možemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otaybinu„. To poznato upozorenje odnosi se i na one što vladaju i na one što nestrpljivo vlast priželjkuju. Posle ovog rata, koji moralno još nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politički očigledan, ništa ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetismo, ima katarsu - naš narod ju je doživeo. Tom narodu nije sad dobrodošla borba za vlast; jer vlast više nema nikakvog smisla ako nije služenje, a ne vladanje i, još gore, zloupotreba vlasti. Ministri treba da su sluge naroda, ili ne treba ni da ih bude. Ako uskoro dođe do izbora, a nekima se očigledno žuri, naš stradalni narod treba svima jasan odgovor da dâ, svima koji na stari način zamišljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da služe, koliko smerno toliko i znalački.
Neka su prokleti tvorci haosa, a to su svi koji su opijeni vlašću ili žudnjom za njom. Pa ona je kao Kirka iz "Odiseje„: ljude pretvara znate u šta. Onaj ko je na čelu države ili polisa mora da je mudar i oprezan kao Odisej. NJega Kirka nije uspela da pretvori u svinju!
Srbi odlaze sa Kosova i Metohije, jun 1999. godine

Smena, ali generacijska

Preživeli smo ne samo promene nego - katastrofu. To je prošlo preko nas, i to nam i dalje preti, kao elementarna nesreća. Narod je odoleo toj nesreći - ON je heroj; njegova junačka vojska ostala je neporažena. Poraženi su političari i diplomate. Energiju probuđenog i ujedinjenog naroda treba sačuvati i na korist preporoda upotrebiti. Ne sme se ta energija rasipati u jalovim stranačkim rasprama. Ovo područje je još jako trusno; a vreme je i dalje preteće, smutno. Smena je, nesumnjivo, neophodna, ali ne da sjaši Kurta ne bi li uzjašio Murta, nego smena suštinska. Bez rasipanja vremena i snage u traženju krivaca. Krivac nije jedan, niti su koreni naše tragedije samo u ovom vremenu. Neka istoričari kopaju, neka sve društvene nauke utvrde dijagnoze, uzroke i posledice, da bismo svi izvukli pouke. Ponavljam: velika smena je potrebna, ali ne stranačka, nego generacijska. Srednje i osobito mlado pokolenje treba da preuzme sudbinu, svoju i zemlje, u svoje ruke. Stari i iskusni neka savetuju, ako imaju znanja i savesti, i ako smeju to, posle svega, da čine; posle svih promašaja i teških poraza pameti, a pamet nam se, zacelo, pokazala zastarelom i nedoraslom, ne samo u vladi i u opoziciji nego i u akademiji, i na univerzitetu, i u crkvi; dakle, koliko u politici toliko u nauci i u oblastima duhovnim. Da, gospodo i prijatelji, treba biti smeran i skroman; ne suditi lakomisleno i ne osuđivati brzopleto samo drugoga. Svak neka polazi od samog sebe i neka ubuduće čini najbolje što može. Ako tako budemo postupali, Srbija će se brzo preobraziti, jer ćemo pre nje biti preobraženi mi, svaki pojedinačno. Ima o tome jedan divan, pronicljiv i obavezujući tekst vladike Nikolaja Velimirovića, koji treba što češće čitati. "Naš pogled je postao pomućen od mizantropije; moramo se vežbati u ljubavi prema ljudima i pogled svoj izbistriti... Jezik naš postao je suviše brz u sipanju kletvi... Mi moramo skrenuti našu pažnju sa (ministarstava) na nas same, pomirivši se s mišlju da buduća srećna otaybina naša zavisi delom od svakoga od nas. Mi moramo stoga svi postati ministri unutrašnjih dela, naših sopstvenih unutrašnjih dela - policija duše naše. Mi smo svi brzi da budemo tuđa policija, mi smo svi spori da budemo svoje sopstvena policija. Mi mnogo govorimo o drugim ljudima, i mnogo kritikujemo druge, dok o sebi malo govorimo, i sebe nimalo ne kritikujemo. - Kod nas, nažalost, niko ne govori: ništa od nas ne može biti zato što sam ja rđav čovek, no svak viče: ništa od nas ne može biti zato što su drugi rđavi. Kad bi pak svak od nas viknuo: Srbija je nesrećna zato što sam ja rđav čovek i rđav njen građanin - Srbija bi se preporodila za tri dana, i za tri godine bila bi srećna, i mi bismo doživeli sreću njenu, zajedno sa decom našom... Šta nam ostaje drugo do da pođemo, dakle, od sebe, draga braćo?„

Eto, u tom duhu očekujte od mene besedu. Besedu pod zatvorenim nebom, koju kao i prethodne prožima preporuka pomenutog vladike Nikolaja: "LJubite prijatelje svoje!„ Ako još nismo sposobni, ni toliko jaki, da volimo i neprijatelje, koji nas ne samo mrze nego i tamane, moramo imati otvorena i čista srca za svoje najbliže, bez obzira na razlike u prolaznim političkim opredeljenjima. Nad svim sporovima treba da lebdi spasonosno geslo: "Srbin je Srbinu mio ma koje ideologije bio„. Jer ovo je sudnji čas, ovo je trenutak našega biti ili ne biti, i mi sve moramo podrediti spasenju našeg naroda, srpskih zemalja i država.

Borba za opstanak

Od Kosovske bitke 1389, srpski narod se bori za opstanak. U viševekovnoj odbrani gubici su bili ogromni. Seobe su postale sudbina Srba, a pod teškim, često nepodnošljivim pritiscima, najkobnije su bile seobe krvi: pretakanje pravoslavnih u islam i u katolike. Među muslimanima širom Balkana, i među Arbanasima, mnogo je srpskih konvertita; među Hrvatima bar trećina današnjeg hrvatskog naroda poreklom su Srbi, a i među Mađarima je znatan broj pretopljenih Slovena, pa i Srba. Sad su se seobe nastavile na sve kontinente - Srbi su se ukorenili u devedeset jednoj zemlji na planeti. Koliko će ih opstati?
Tokom borbi za oslobođenje i ujedinjenje, za poslednja dva stoleća, Srbi su pokušavali da se povrate, ali nikad više nisu postali onaj i brojem veliki narod koji su, u srednjem veku, bili; jer osipanje je bilo strašno: genocid, pokrštavanja, etnička čišćenja trajali su stolećima, a na Kosovu i Metohiji kako u doba turske petvekovne okupacije, tako i u oba svetska rata, a potom - sve vreme Titove vladavine. Sad paradoksalno oni koji su nas, blago rečeno, "čistili„ optužuju Srbe da su to činili. Srpska nacionalna svest, ma koliko jaka, nikad nije bila agresivna kao isključivi nacionalizmi suseda. Srbi su, ipak, bili prevashodno u defanzivi da bi im sad, na pragu trećeg milenijuma, bili poništeni plodovi dvovekovnih napora za oslobođenje i ujedinjenje.

Namenjujući nam sudbinu da budemo niži od zemlje i tiši od trave, NATO i naši žestoki susedi, opterećeni više nego nacionalizmom - šovinizmom, optuživali su nas za sva zla sveta, upravo za ona zla koja su oni nama činili. Najtolerantniji narod na Balkanu, Srbi, paradoksalno nose etiketu najvećih nacionalista, i onda kad im je nacionalna svest bila baš malaksala. Protivnici su se služili postupcima "Drž'te, lopova!„ i sve svoje grehe, mane, nasilja pripisivali bi Srbima, s ciljem da nas opterete kompleksima krivice, da ubiju u nama samosvest i volju za nacionalnim uznesenjem.

Englez o Srbima

"Izgleda da ne znamo, da nedaleko od naše prestonice (Londona) - neka dva dana putovanja železnicom - nalazi se još jedna nerazvijena zemlja, vanredno plodna i vrlo bogata, čija je istorija čudnovatija od ma kakve vilinske priče - bajke, a narod je junačke rase i patriotski, koji može jednoga dana potresti celu Evropu„.
Ova knjiga, koju je Herbert Vivijan napisao o našoj otaybini zove se "Srbija: raj siromašnog čoveka„.
(Snimak iz beogradskog lista
"Pogled„ za 1897)

Rodoljublje bez mržnje

Davno je zapaženo da je srpsko rodoljublje bez mržnje i da zato nema dovoljnu ni odbrambenu moć ni udarnu snagu. Naši prijatelji su savetovali, u trenucima kad je nepravda trijumfovala, da poraženi Srbi, u Bosni i Hercegovini, pređu na metode osvete, atentata i terora, kako su to činili izvesni Arapi, na primer. Ni naši prijatelji nisu shvatili da Srbi ne mogu biti teroristi: to nije u srpskoj prirodi. Srbin vodi samo viteški rat, što je tragično u vremenima koja nisu nimalo viteška. Ne razumevajući koliko je mržnja u nesaglasju sa srpskim bićem, italijanski pesnik Danuncio, u poemi "Srbija„ iz 1915, kad se naša vojska povlačila preko zavejanih albanskih planina, slaveći Srbiju, opominjao je Srbe:

"Ako si gladan hleba bijeloga,
Mržnjom se zasiti!
Ako si žedan vina rujnoga,
Mržnjom utoli žeđ!
Samo te mržnja može spasiti...„

Mržnja nije osećanje koje vlada Srbima. Spremni da praštamo, odveć često lakomisleno zaboravljamo nedela neprijatelja naših. Ono što je teže pojmiti, u nas ni sad, kad je najneophodniji, nacionalni program ne postoji, a svi ga oko nas imaju, čak i ako nije doslovno obrazložen i napisan. Tu su nam najočigledniji primer Hrvati: cilj im je bio i ostao etnički i verski čista Hrvatska, koju su ostvarili patološkom mržnjom prema Srbima. Oni na sve načine sprečavaju povratak prognanih i izbeglih Srba. Malo da sanjamo: čak i ako bi svetska zajednica pritisla hrvatsku vladu, ako bi hrvatska vlada i iskreno poželela da reši srpsko pitanje, građani Hrvatske bi to sprečili, stvarajući nepodnošljive uslove za povratnike. To oni i sad stalno čine. Srbima ne vraćaju preotete im kuće i imanja, nego im, eventualno, dopuštaju da žive u svinjcima, da bi ih što više ponizili. Nedavno je kroz Hrvatsku, zbog porušenih mostova, za Beograd putovao kolima jedan poznati češki lekar: gde god bi, u Hrvatskoj, zapitao kako da iziđe na auto-put za Beograd, nigde ne bi dobio odgovor. Niko nije hteo da zna da Beograd postoji i da izusti tu reč. "Beograd, šta je to?„ - čudili su se i prosečeni građani susedne države. Naravno, to ponašanje nije uzor i mi bismo se stideli kad bi to bilo tako kod nas. Ali mi treba svakog trena da znamo s kim i u kakvom okruženju živimo; jer naša naivnost je bezgranična, skoro beslovesna.

Nadmoćnost lepote

Na našim putevima su, prirodno, ostale oznake za Zagreb. To su odmah primetila i deca, rodom iz Zagreba, koju smo nedavno, kao rođake, ugostili: "A kod nas, u Zagrebu, nigdje nema putokaza za Beograd. Ovdje su svagdje oznake za Zagreb„. Zašto da ne kažemo da je to naša nadmoćnost, naša trezvenost, naša ljudska priroda, očigledno plemenita za razliku od onih koji samo umišljaju da su kulturno superiorniji? I kad to, slučajno, jesu, nedostaje im kultura srca; a mi se držimo Betovenovog gesla: "Ne priznajem drugi znak nadmoćnosti sem dobrote„. To je - zašto da ne kažemo kako bismo toga bili svesni? - naš znak. Ili u Americi, gde je ideal bio i ostao, postati bogat i slavan, danas i najprostiji, jedva pismeni čovek smatra da su Amerikanci apsolutni gospodari sveta, te da je njihovo državno pravo i nacionalni interes da na svakoj tački planete potvrđuju svoje gospodarstvo, namećući svoj način mišljenja i svoj stil življenja. Doista groteskno: taj dosad nečuveni totalitarizam nije nacionalizam, a naša odbrana zavetnog Kosova i Metohije - jeste nacionalizam, i to sa šovinističkim prizvukom?! Zato Koen može bezočno da kaže da će Amerika i dalje voditi ratove, s malim i velikim zemljama, ne vodeći nimalo računa o fer ponašanju: može, sileyija, da čini što god hoće, rušeći sve moralne norme, sva pravila ponašanja, sve zakone. A kako su bogati, mogu i sve da opravdaju: da plate i naruče pravljenje istine, uz pretvaranje pravih istina u laži. Mogu da određuju norme za demokratiju i za prava čoveka po svojoj ćudi i u svom interesu, gazeći demokratiju i izrugujući se nad ljudskim pravima. Sve je to u suprotnosti i sa hrišćanskim i sa humanističkim moralom. Nigde više nego ovde i danas ne važi jevanđeoska opomena, koja kao da je namenjena američkom i zapadnjačkom osionom ponašanju: lakše je kamili proći kroz uši iglene nego bogatašu ući u carstvo nebesko.

Gonoske Komai

JAPAN SRBIJI


O ti zemljo želja uzvišenih
Tvoja volja silna i ogromna
Povija se čak do zemlje crne
Tražeć iskru veličine bajne.

Kao bistri planinski potočić,
Što izvire u glečeru daljnom
I vijuga kroz planinsko žbunje
Žureć trudno samohranoj dolji.

A u putu sile skupljajući
Postav tako silnijem talasom
Hita žurno silnom okeanu
Ravan njemu i silom i snagom.

"Jugoslovenski dnevnik„
Subotica,�
7. decembra 1930.

U toj čudovišnoj atmosferi, antihumanoj i antihrišćanskoj, dopušteno je sve što služi silnima. Tako ovih dana, na prvoj stranici pariskog, kažu "uglednog„, lista Le Monde albanski pisac, nekad stegonoša socrealizma i zatočnik komunizma, a sad veliki "demokrata„, Ismail Kadare piše da su Srbi kanibali, koji osobito uživaju dok mljackaju meso albanskih beba, pečenih na žaru. Ne bih se čudio ako bi taj, već višegodišnji kandidat za Nobelovu nagradu - posle svega tu nagradu i dobio. Zašto ne Kadare, ako je i Klinton kandidat Nobela za mir, Klinton znamo kakve savesti i kakvih ruku? Klinton koji zaslužuje da postane simbol, odnosno da reč klintonizam - kao neohitlerizam - uđe u rečnike termina, u govorni žargon i novinsku upotrebu. Doduše, on je samo jedan u nizu onih koji su se proslavili razaranjima i ubijanjem pa i ubijanjem istine, zbog kojih su gusto naseljena mesta pretvorena u pustinje, u doslovnom i prenosnom smislu. Zbog takvih je Paskal tvrdio da na zemlji nema mesta istini i da istina, nepriznata i unižena, luta među ljudima, "to jest da je istina zato istina što ona samom svojom pojavom pretvara gusto naseljene gradove u bezljudne pustinje. Kad istina oseni čoveka, on odmah oseti da &qt;svi„, da "ljudi„ ... imaju dar i moć, koja se ničim ne da objasniti, da ubijaju istinu. O tome sa odvratnošću govori i Dostojevski, a mnogo pre njega Plotin. Lav Šestov, u tom smislu, pominje, kao vrlo karakterističnu, sudbinu Sokrata: "Sokrat nije poginuo zato što je došlo do sukoba dveju ideologija, nego zato što nije umeo, ili nije hteo, da drži jezik za zubima. LJudi se ne boje toliko ni novih ni starih istina, koliko se boje propovednika istina. Jer istina niti koga dira, niti uznemirava, a propovednici su neprijatan svet: niti sami znaju za mir niti drugima daju mira. Ukratko, Sokrat je, kako sam priznaje (u Platonovoj odbrani on sebe naziva obadom), ubijen samo zato što je on Atinjanima zagorčavao život, a da je budio samo sebe i svoje prijatelje, oprostili bi mu i čak bi za njim ponovili njegove reči o istinskom buđenju. Tako se u suštini i svršilo: čim je Sokrat umro, svi su ga počeli slaviti. Znali su da ih on više neće gnjaviti - a neme istine niko se ne boji„.

Kad je dolar - Bog

Bog je ljubav. Bog je mir. Bog je i istina. A ljudi se, vrlo često, klanjaju svemu oprečnom. "Idoli su im ponekad bliži i shvatljiviji nego Bog. O tome se mnogo govori u Svetom pismu. Čak i jevrejski narod, čija je misija bila da polovini ljudskog roda otkrije Boga, zaneli su idoli i samo blagodareći po svome naporu nečuvenim pozivima proroka, uspeo je da se uzdigne na visinu sa koje se otkrivaju Večne istine„.

Zlatno tele je, u jednom odseku vremena, očaravalo i izabrani narod, te nije bilo lako Mojsiju da ozakoni Deset Božijih zapovesti. Problem je iskonski i večit. Sad je Zlatno tele potpuno ovladalo Zapadom, osobito Amerikom, čiji je bog - dolar, zbog čijeg se umnožavanja vode najbezumniji ratovi i ruše svi zakoni, božanski i ljudski. Ima i na Zapadu, pa i u Americi, proroka; ali ko sad njih sluša? (Da shvatite zloduh Amerike - čitajte pažljivo bar Noama Čomskog, preveden je kod nas.) Vladajuća ideologija je sileyijski klintonizam, viši stadij hitlerizma, obogaćen licemerjem i u svojoj amoralnosti lišen i prividnog viteštva. U njegovoj službi je olbrajtizam, veštičja diplomatija, koja zaudara nečistoćom. Ti zli dusi, te nečiste sile vladaju danas našom planetom. S njima smo se zatekli suočeni, mi usamljeni, naivni i nepokorni Srbi, i čitav čopor svemoćnih, što svako protivljenje doživljavaju kao virus, koji se mora surovo kazniti, pa i uništiti da ne širi zarazu.

Rečeno je: đavo i Bog vode večiti rat. Srbi su i nagonski i svesno stali na stranu Boga i božanskog načela. Jer čovek se, pa i narod, kako piše Sergej Bulgakov, "pojavljuje kao saradnik Boga u stvaranju sveta, i to saradnik u duhovnoj sferi„. Ta zamisao je duboko ukorenjena u mislima velikih spiritualista, pa i humanista kojima religija nije tuđa. Odavno sam upamtio opomenu Romena Rolana: "I Bog se bori„, pa prema tome čovek, sazdan po obličju Božjem, ima dužnost, ako je veran svome Tvorcu i duhovnome načelu, da pomaže Bogu u preteškoj borbi za trijumf ljubavi i dobra, istine, mira i pravde. Danas je ta borba ogorčena i neizvesna, bar što se čovečanstva, tog samo delića kosmosa, tiče, u kome je ravnoteža narušena i ugrožena. Na sceni su antibožanske sile, koje se cinično odnose prema zakonima Božjim, podrivajući mir i harmoniju visokih vrednosti i etičkih vrlina. Našoj Evropi preti propast, kao iščezloj mitskoj Atlantidi. "Treba samo podići oči da bismo na pretećem crnom nebu, koje postaje sve više preteće i sve crnje, nebu naše druge Atlantide - Evrope pročitali tu reč napisanu ognjenim slovima: RAT„ - čitam upozorenja Dimitrija Mereškovskog. U svojim delima ovaj pisac, možda odveć strastveno, "naučnike i intelektualce uopšte naziva divljacima nad divljacima i naročito se okomljuje na tehnička dostignuća, mehaniku, pomoću koje ljudi utiču na prirodu; delujući na nju spolja, oni razjedaju prirodu iznutra„. Nauka jeste dostignuće kojim se Evropa, jalova kad su u pitanju religije, i s pravom ponosi. Amerika je još više razvila nauku, ali ju je - svedoci smo, nažalost - zloupotrebila i obeščastila.

....

Srpsko Nasleđe