Carstvo Inka
 
Carstvo Inka je najveće carstvo u predkolumbovskoj Americi. Bilo je to jedno od najvećih carstava u svetu u doba raspada. Administrativni, politički i vojni centar je bio Kusko. Nastao je na visoravnima Perua oko 1200. Od 1438. do 1533. Inke su koristile osvajanja i miroljubivu asimilaciju šireći svoje carstvo na velike delove zapadne Južne Amerike. U sastavu carstva su bili delovi Ekvadora, Perua, Bolivije, Argentine i Čilea.

Atahualpa je bio zadnji car Inka. Ubio ga 1533. je konkvistador Francisko Pizaro označavajući time početak španske uprave. Tokom španske uprave otvoren je najveći rudnik srebra na svijetu Potosi u kome su Inke radile kao robovi, a umirale bi za godinu ili dve rada u rudniku.

Ekonomija je bila bazirana na kolektivnom vlasništvu zemlje i dobro rešenom navodnjavanju. Postojala su dobro rešena velika skladišta hrane, koja su omogućavala napredak carstva u doba loše žetve. Mreža cesta je bila jako raširena, šro je omogućavalo lak transport roba i hrane. Arhitektura, umetnost i obrada metala su bili visoko razvijeni. Postojala je izuzetno napredna medicina sa razvijenom kirurgija lobanje.

Istorija
 
Mapa ekspanzije carstva Inka (1438-1527)

Inke su započele kao narod u području Kuskoa u XII veku. Pod vodstvom Manko Kapaka osnovali su mali grad državu Kusko. Započeli su ekspanziju 1438. pod vodstvom vođe Pačakutija. Tokom njegove vlasti većina Andi, tj uglavnom Peru i Ekvador dolaze pod kontrolu Inka.

Pačakuti je reorganizirao kraljevstvo Kusko u carstvo, jedan oblik federalnog sistema, gde su Inke bile na čelu centralne vlasti, a 4 regionalne vlasti su imale jake vođe. Smatra se da je Pačačuti izgradio Maču Piču. Pačakuti bi obično slao špijune u oblasti, koje bi nameravao osvojiti. Špijuni bi doneli bitne informacije o političkoj organizaciji, vojnoj snazi i bogatstvu. Pačakuti bi posle toga pozivao slao poruke vođama te zemlje da se pridruže njegovom carstvu, šaljući pri tome skupocene poklone i obećavajući bogatstvo, ako se pridruže njegovom carstvu. Većina bi prihvatila ponudu i mirno bi postali deo carstva Inka.

Deca od vladara takve nove zemlje dolazila bi u Kusko i tu bi ih učili administrativnom sistemu Inka. Posle toga oni bi bili vladari svojih zemalja. Deca vladara novih zemalja bi postajala plemstvo od Inka. Tradicionalno sin vladar Inka bi predvodio vojsku. Pačakutijev sin Tupak Inka započeo je osvajanja severa 1463. i nastavio je i nakon očeve smrti 1471. Najznačajnije osvajanje je predstavljalo osvajanje Kimora, koji je bio jedini ozbiljan protivnik Inka na obali Perua. Carstvo Tupak Inka širilo se do Ekvadora i Kolumbije.

Sin Tupak Inke je bio Huajna Kapak, koji je osvojio velike teritorije na jugu, tj. severni Čile i delove Argentine i Bolivije.

Društvo

Carstvo Inka se sastojalo od četiri provincije, koje su se sastajalu u Kuskou kao centru. U svakoj provinciji je postojao nezavisni lanac odgovornosti od guvernora nadolje.

Umetnost i obrada metala bile su jako razvijene. Kod Inka arhitektura je bila veoma značajna. Glavni primer je Makču Piču. Kameni hramovi koristili su način gradnje bez cementa. Kamenje bi bilo izdubljeno i nameštano tako da bi jedno naljegalo na drugo. Oni bi jednim kamenom izdubljivali drugi, da bi savršeno naljegali i bili sposobni da izdrže velike potrese.

Inke su napravile značajna otkrića u medicini. Izvodili su uspešnu kirurgiju lobanje, tako da bi bušili rupe na lobanji u slučaju ozleda glave.

Postojao je složeni sistem navodnjavanja pomoću terasa. Imali su dobro razvijenu mrežu cesta, tako da je to omogućavalo da se hrana raspodeljuje na velikim udaljenostima. Razvili su velika skladišta hrane, tako da su mogli živeti tokom godina, kad su susedne civilizacije oskudevale.

Svi stanovnici su bili obavezni da određeni broj dana obavljaju javne poslove za lokalnu i centralnu vlast. Zato je centralna vlast vodila brigu o ljudima u slučajevima oskudice i gladi. Brinulo se o starim i bolesnim.

Špansko osvajanje

Španske konkvistadore je predvodio Francisko Pizaro. Tokom istraživačkog putovanja 1526. dolaze do teritorije Inka. Postalo im je jasno da se radi o bogatoj zemlji punoj zlata i srebra. Posle drugog putovanja 1529. , Pizaro je otputovao u Španiju, da bi dobio kraljevu dozvolu da osvoji to područje i postane vicekralj.

Kada se Pizaro vratio u Peru 1532.,trajao je rat za nasleđe između sina od Huajna Kapaka i Atahualpe. Osim toga pojavili su se i nemiri u novoosvojenim teritorijama. Pizaro je imao samo 180 ljudi, 1 top i 27 konja. Često je morao da pregovara ne ulazeći u sukobe, jer su bili malobrojni. Prvi sukob je imao blizu zaliva Gvajakil u Ekvadoru. Tu je osnovao grad Pijuru 1532. Hernando de Soto je krenuo da ispita unutrašnjost i vratio se sa pozivom da se sretnu sa Atahualpom. Atahualpa je upravo tada pobedio u ratu za nasleđe, pa se odmarao u Kažamarki sa 80.000 vojnika.

Kada se Pizaro sreo sa Atahualpom, Atahualpa je došao samo sa malim brojem vojnika. Razgovarali su preko prevodioca, koji nisu baš dobro naučili jezike. U Pizarovoj pratnji je bio fratar, koji je nastojao da uveri Atahualpu, da pređe na hrišćanstvo, pokušavajući da objasni doktrinu. Atahualpa nije razumevao, a Španci su postali nestrpljivi i sukobili su se sa Atahualpinim vojnicima, pobedili ih i zarobili Atahualpu.

Atahualpa je obećao Špancima da će sobu ispuniti zlatom, a dve takve srebrom, samo da ga posle toga puste. Atahualpa je to i učinio, ali Pizaro nije oslobodio Atahualpu, nego ga je ubio 29. avgusta 1533. Španci su postavili Atahualpinog brata Manko Inku na vlast. Manko je neko vreme surađivao sa Špancima, dok su Španci gušili otpor na severu. U međuvremenu Pizarov saradnik Dijego de Almagro pokušao da preotme Kusko od Pizara, pa je Manko Inka zauzeo 1536. Kusko iskoristivši sukob među Špancima. Španci su onda ponovo zauzeli Kusko.

Manko Inka se povukao u planine, gde su on i njegovi naslednici vladali još 36 godina. Ponekad su napadali Špance. Zadnje uporište Inka je otkriveno 1572., pa je uhvaćen i ubijen zadnji vladar Inka Mankov sin Tupak Amaru. Time je okončan otpor španskom osvajanju.

Posle španskog osvajanja

Novi španski vladari su se brutalno ophodili prema narodu Inka i njihovim tradicijama. Kultura Inka je sistematski uništavana, uključujući i njihovo napredno stočarstvo. Španci su zloupotrebili inkanski sistem obaveznih javnih radovova, pa su terali ljude da rade dok ne izdahnu. Po jedan član svake porodice morao je raditi u rudnicima srebra i zlata. U Peruu je otvoren najveći rudnik srebra na svetu Potosi. Kada bi jedan član porodice umro od teškog rada u runniku, drugi član bi ga morao zamenjivati. Mnogi su umirali za godinu do dve rada u rudniku.

Kečua

Najveće jezike carstva Inka , kečua i ajmira jezik koristi katolička crkva pri pokrštavanju toga područja. Kečua i Ajmira su zato ostali kao najrašireniji indijanski jezici. Legende o Inkama su poslužile kao inspiracija pobunjenicima. tako se Tupak Amaru II pobunio 1780 protiv Španaca, a sadašnji gerilski pokreti su tupak amaru revolucionarni pokret i Sendero Luminozo u Peruu i Tupamarosi u Urugvaju.

Izvor: Wikipedia

neki dan je bila odlicna emisija(cini mi se na"history"kanalu).nemalo me je iznenadio podatak da su inke,tek po dolasku pizara videli-konje,koji su im do tada bili-nepoznati!(sto je ,izmedju ostalog,pored pusaka koje su spanci imali,jedan od razloga za atahualpov poraz,uprkos velikoj brojcanoj  nadmoci u ljudstvu...)

SACSAYHUAMAN

Kamena pumina glava

Severno od Kuska, glavnog grada drevnih Inka, na uzvisini od oko 3550 m nadmorske visine, gotovo pet vekova nakon propasti carstva Inka još uvek stoje veličanstvene zidine Saksajuamana (Saksaq Waman) – utvrđenja koje svojim dimenzijama i stilom gradnje ne prestaje da oduševljava arheologe, istoričare, turiste.

Kada su španski osvajači prvi put došli na ove prostore, nikako nisu mogli da shvate kako je taj „divlji” peruanski narod, „neobrazovan i bez sposobnosti logičkog razmišljanja”, mogao da sagradi takav kompleks. Mislili su da bi to moglo da bude delo demona i zlih duhova. Mnogi su i danas skeptični prema činjenici da su drevne Inke mogle da sagrade takvo čudo, pa neki smatraju da su u to prste umešali vanzemaljci sa svojim nadmoćnim tehnologijama, a drugi da je to delo nekih divovskih prethodnika Inka.



Kamena pumina glava

Da bismo u potpunosti mogli da sagledamo značenje tvrđave Saksajuaman, moramo da je stavimo u kontekst okruženja u kome se nalazi. Naime Kusko, sveti grad, čije ime na jeziku kečua (quechua) znači “pupak sveta”, sagrađen je u obliku pume - životinje koju su drevne Inke smatrale svetom. Tako je trbuh pume bio glavni gradski trg Čukipampa (Chuquipampa), obližnja reka Tuljumajo (Tullumayo) oblikovala je njenu kičmu, a Saksajuaman na uzvisini – puminu glavu. Kad celo zdanje gledamo iz vazduha, gigantske zidine Saksajuamana, saksajuamansagrađene na padini u cik-cak liniji, izgledaju kao pumini zubi. Sva svetilišta unutar grada pažljivo su raspoređena prema položajima zvezda, što, uz zapanjujuće graditeljsko umeće, pokazuje vrhunsko poznavanje astronomije.



U većini arheoloških dokumenata vezano za ovo zdanje možemo naći podatak da je izgradnja tvrđave započeta 1438., za vreme vladavine devetog Inke Pačakuteka (Pachacutec), a dovršena 1508. godine. Ostaci tri cik-cak zida, postavljena na padini paralelno jedan iznad drugog, danas su najupečatljiviji deo tvrđave. U njenoj izgradnji navodno je učestvovalo oko 25000 ljudi. Svaki od ta tri cik-cak zida ukupne dužine od oko 400 metara sastoji se od 60 manjih spojenih zidova. Za izgradnju su korišćeni blokovi krečnjačkog kamena, a najveći od njih visok je preko 8 metara i težak 300 tona! Da bismo dočarali tu impozantnu veličinu, dovoljno je reći da prosečna građevinska dizalica, kakva se obično koristi prilikom izgradnje velikih zgrada, može da podigne teret težak oko 3 tone. To znači da bi za dizanje jednog kamenog bloka drevnim Inkama bilo potrebno stotinu takvih dizalica.

Priču o izgradnji Saksajuamana još intrigantnijom čini podatak da u poluprečniku od 30 kilometara nije pronađeno veće nalazište krečnjačkog kamena iz kog bi se mogao vaditi materijal za gradnju. Osim toga, te ogromne kamene gromade nepravilnih oblika postavljene su jedna na drugu tako savršeno da se između njih ne može ugurati ni vlat trave. Među blokovima nema vezivnog sredstva, nema maltera, a rubovi su glatki i fino zaobljeni. Nema ukrasa, ni natpisa, samo goli kamen.



Povrh tih zidova nekada su stajala tri velika tornja od kojih su danas ostale samo ruševine, a dvadesetdvometarski prečnik temelja najvećeg od njih, Mujuk Marka (Muyuc Marca), dočarava kako je celo zdanje nekada moralo da izgleda moćno. Ostaci tornja Mujuk Marka sastoje se od tri koncentrična kružna zida međusobno povezana ravnim zidovima, tako da cela konstrukcija pomalo podseća na paukovu mrežu. Prema središnjoj kružnici vode tri kanala, koji su najverovatnije služili da vodom napune cisternu u sredini. Ceo kompleks sadrži neverovatno razrađen vodovodni sistem, kao i sistem za sakupljanje kišnice.

Druga dva tornja – Paukar Marka (Paucar Marca) i Saljak Marka (Sallaq Marca) – bili su jednako udaljeni od prvog, tako da su međusobno činili jednakostranični trogao i, za razliku od okruglog tornja Mujuk Marka, bili su kvadratnog oblika.

 

Zadovoljni soko - čuvar tajne

O samoj građevini najviše možemo saznati od hroničara toga doba, Inke Garsilasa de la Vege (Garcilaso de la Vega), sina španskog kapetana i inkanske princeze, unuke velikog vladara Tupak Jupankija (Tupac Yupanqui). Rođen 1539. godine u Kusku, prvih dvadesetak godina svoga života proveo je s majkom, tako da je vladao jezikom kečua kao i španskim. Nakon očeve smrti nasledio je nešto novca i odlučio da ode u Španiju na školovanje, gde je i ostao do smrti. Napisao je delo Comentarios Reales de los Incas, koje se temelji na pričama koje su mu pripovedali njegovi inkanski rođaci dok je još bio dete. Knjiga je izdata 1609. godine, a sastoji se od dva dela: prvi govori o životu Inka, a drugi o španskom osvajanju Perua. Godine 1780. kada je Tupak Amaru II (Tupac Amaru II), digao bunu protiv kolonijalističkih ugnjetavača, španski kralj Karlo III je ugušio, a zatim zabranio dalje izdavanje knjige zbog “opasnog” sadržaja. Sa njenim štampanjem se ponovo počelo tek 1918. godine.



Inka Garsilaso de la Vega nije ostavio zapis o tome kako su sagrađene zidine Saksajuamana (u prevodu “zadovoljni soko”). Napisao je: Ovo utvrđenje premašuje građevine poznate kao sedam svetskih čuda. U slučaju, na primer, Vavilonskog zida, kolosa s Rodosa ili egipatskih piramida, jasno se može videti kako su sagrađeni... kako su graditelji, sjedinjujući snažna tela radnika i prikupljajući građevinski materijal, dan za danom, godinu za godinom prevazilazili sve poteškoće koristeći ljudsku snagu kroz jedno duže razdoblje. Ali čoveku je zaista teško da razume kako su ti Indijanci, bez sprava i alata mogli da režu, stružu, podižu i spuštaju tako velike stene, više nalik na delove brda nego na građevinsko kamenje, i da ih postavljaju tačno na njihova mesta. Ako su neki od graditelja još živeli dok je de la Vega bio mlad, neobično je da mu niko nije ispričao priču o izgradnji. Znači li to možda da je Saksajuaman stariji nego što danas mislimo?

Takvom razmišljanju u prilog ide činjenica da su početkom 2008. godine u neposrednoj blizini ove lokacije pronađeni ostaci drevnog hrama, mnogo manjih dimenzija, ali sličnog po načinu gradnje, za koji se pretpostavlja da datira iz doba pre Inka, kada su na ovom području boravili pripadnici kulture Kiljke (Killke, 900. - 1200.). Nije isključeno da su i temelji Saksajuamana podignuti u tom razdoblju. Međutim, kako sada stvari stoje, bez obzira na različite scenarije o njegovoj izgradnji, stvarni graditelji ovog arhitektonskog čuda verovatno će nam zauvek ostati nepoznati, kao i njegova izvorna namena.



Danas se Saksajuaman najčešće opisuje kao utvrđenje i osmatračnica jer je sagrađen na mestu koje je s tri strane okruženo strmim padinama, a s njega se pruža odličan pogled na celo područje Kuska. Ipak, to su tek nagađanja. Neki autori smatraju da je to bilo svetilište, i da tri zida tvrđave predstavljaju tri nivoa religijskog sveta Inka – prvi, donji je Ukju Pača (Ukju Pacha, podzemni), srednji – Kaj Pača (Kay Pacha, zemaljski) i gornji – Anan Pača (Hanan Pacha, nebeski). Dodamo li tome podatak da je Saksajuaman dva kilometra dugačkim podzemnim tunelom direktno povezan s Korikančom (Coricancha) u Kusku, glavnim svetilištem posvećenim vrhovnom inkanskom Bogu Sunca - Intiju, možemo pretpostaviti da je ceo kompleks osim vojne imao i religijsku ulogu.

Početak kraja



Bilo kako bilo, istorijske činjenice govore da su Inke taj kompleks pred kraj svoje vladavine  koristile kao tvrđavu i, boreći se protiv konkvistadora do poslednjeg daha, na kraju izgubile bitku. Španski osvajači na čelu s Franciskom Pizarom (Francisco Pizarro) ušli su u Kusko 1533. godine, svrgnuli tadašnjeg vladara, Atahualpu, i uveli diktaturu, ubijajući svakoga ko je odbijao da prizna špansku vlast. Tri godine kasnije, 6. maja 1536. godine, inkanski vođa, Manko Inka Jupanki (Manco Inca Yupanqui) okuplja sto hiljada ratnika i kreće u rat protiv Španaca. U bici kod Saksajuamana jedan inkanski ratnik ubio je Huana Pizara, Franciskovog brata, bacivši mu na glavu ogroman kamen dok je ovaj pokušavao da se popne na visoke zidine tvrđave. Ponosne Inke su na kraju ipak poklekle pred moćnim neprijateljem, i to ne samo zbog njegove nadmoći, već i zbog toga što su mnogi ratnici podlegli malim boginjama koje su doneli evropski osvajači. Konkvistadori su nakon toga još više ojačali vlast u Kusku i nastavili da uništavaju carstvo Inka. Kamene blokove sa zidova Saksajuamana, koji su bili barem tri metra viši nego danas, koristili su kao građevinski materijal za svoje kuće i crkve. Kada bi to kamenje moglo da govori, verovatno bismo čuli priče neverovatnih zapleta i obrta, i možda bismo tek tada saznali pravu istinu o Saksajuamanu.

Danijel Benko
Izvor
 

Na zabačenom peruanskom ostrvu Takile, usred velikog jezera Titikaka, stotine ljudi nemo stoji na trgu dok lokalni rimokatolički sveštenik izgovara molitvu. Stanovnici Takilea delimično vode poreklo od kolonista Inka, koji su ovamo bili poslati pre više od 500 godina, i pridržavaju se starih običaja. Oni tkaju odeću od jarko bojene vune, govore tradicionalnim jezikom Inka i vekovima obrađuju svoje njive na isti način. Praznicima se okupljaju na trgu i plešu uz zvuke drvenih frula i bubnjeva.

Prijatno je letnje popodne. Posmatram ih sa strane kako proslavljaju crkvenu svetkovinu u čast Santjaga, odnosno Svetog Jakova. U doba Inka bi se proslavljao Ijapa, bog munja i gromova. Po završetku molitvi četvorica muškaraca obučena u crno podižu drvenu nosiljku ručne izrade u kojoj se nalazi obojena statua Santjaga. Hodajući u maloj povorci iza sveštenika, nosači iznose sveca na trg da ga svi vide, baš kao što su Inke na ramenima nosile mumije svojih uglednih kraljeva.

Imena tih vladara Inka još uvek odzvanjaju snagom i ambicijom, čak i sada, vekovima posle njihove smrti: Virakoča Inka (što znači tvorac bog vladar), Uaskar Inka (vladar zlatnog lanca) i Pačakutek Inka Jupanki (onaj koji preoblikuje svet). I zaista su preoblikovali svet. Izdigavši se iz anoninomnosti u peruanskoj dolini Kusko u XIII veku, kraljevska dinastija Inka je vrbovala, podmićivala, zastrašivala i potčinjavala svoje rivale da bi stvorila najveće carstvo u Novom svetu pre dolaska Kolumba.

Naučnici su dugo imali vrlo malo podataka o životima kraljeva Inka, ne računajući njihove laskave istorijate koje su plemići Inka usmeno kazivali posle dolaska španskih konkvistadora. Inke nisu imale hijeroglifsko pismo, kao što su imale Maje, a eventualni portreti kraljeva koje su možda pravili umetnici Inka bili su odavno izgubljeni. Kraljevske palate u Kusku, prestonici Inka, brzo su pale u ruke evropskih osvajača i na njihovim ruševinama nikao je novi španski kolonijalni grad, čime je prošlost Inka bila razorena ili pokopana. Ne toliko davno, osamdesetih godina XX veka, zbog izbijanja građanskih nemira u peruanskim Andima, malo se arheologa više od decenije usuđivalo da kroči u srce zemlje Inka.

Sada arheolozi nadoknađuju izgubljeno vreme. Proučavajući stenovite planinske padine oko Kuska, pronalaze hiljade ranije nepoznatih lokaliteta koji bacaju novo svetlo na poreklo dinastije Inka. Na osnovu tragova iz kolonijalnih dokumenata, iznova lociraju davno izgubljene posede vladara Inka i proučavaju složen život i odnose vladara i njihovih slugu na dvorovima. Na obodima izgubljene imperije sklapaju dramatične dokaze o ratovima koje su kraljevi Inka vodili i psihološkim bitkama koje su vojevali da bi desetine podeljenih etničkih grupa spojili u jedno kraljevstvo. „Izuzetna sposobnost vladara Inka da pobeđuju na bojnom polju i grade civilizaciju kamen po kamen slala je jasnu poruku okolnim narodima“, kaže Denis Ogbern, arheolog sa Univerziteta Severna Karolina u Šarlotu,. „Mislim da su poručili: ’Mi smo najmoćniji narod na svetu i nemojte da vam padne na pamet da se kačite sa nama’.“

Jednog sunčanog julskog popodneva Brajan Bauer, arheolog sa Univerziteta Ilinois u Čikagu, stoji na trgu prostranog obrednog lokaliteta Inka u Maokalakti, južno od Kuska. Nateže gutljaj vode iz čuture, zatim prstom upire ka visokoj, izbočenoj, sivoj litici ka istoku. Dugačke stepenice usečene su sve do oštrog vrha kao deo velikog hrama Inka. „Pre nekih 500 godina“, kaže Bauer, „hodočasnici su ovamo dolazili da se pomole na strmoj litici, nekada jednom od najsvetijih mesta u kraljevstvu, rodnoj grudi dinastije Inka.“

http://forum.burek.com/carstvo-inka-t136800.msg8946354.html

savetujem da pretrazis burek zbog slicne teme pre nego sto postavis novu 

Spojeno.. hvala sandra

Uvek 

Izvinjavam se, nisam videla da tema postoji, pozdrav 

Pa oni su za vucu koristili lame, konje nisu ni videli prvobitno kada su videli Spance na konjima, pomislili su da su djavoli ili sta vec, a kada su videli puske....