Počasni krugovi mržnje :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Počasni krugovi mržnje

LETEĆI cirkus Montija Pajtona mogao je nekada da sugeriše da u Britanskoj kraljevskoj mornarici postoji „malo kanibalizma“. Od Lamanša do Škotske, i šire, svi su se smejali. Kada je, nedavno, jedan njihov bivši član snimio dokumentarac u kojem za sva zla na Balkanu nisu krivi isključivo Srbi, obrve su se ukrutile. Namrštili su se i „zabrinuti gledaoci“ (po principu „tri žene iz Prizrena poručuju opoziciji...“) i birokratija.
Komisija za uređivačke standarde Bi-Bi-Sija je zaključila da je emisija nekadašnjeg „pajtonovca“ Majkla Pejlina „Rat i mir“ u pojedinim trenucima „mogla da stvori pogrešan kontekst o ulozi Srbije u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina“.
Nekako u isto vreme, britanski tabloid „San“ objavio je ekskluzivnu fotografiju uhapšenog Radovana Karadžića bez brade, uz komentar da je to „genocidna zver iz Bosne“. Ponovo smo saznali koliko na Ostrvu vole Srbe (podsetimo - Karadžić je samo optužen, ne i osuđen), ali - da se ne lažemo - ovakav izliv malograđanskih emocija na temu Srba gotovo je globalna, a u najmanju ruku zapadna pojava. Koncept političke korektnosti nastavlja da nas zatrpava uvredama, čim smo jednom proglašeni za „loše momke“.
Sociolog Milan Nikolić konstatuje:
- „Crna“ slika o Srbima u međunarodnoj javnosti je, možda, 50 odsto pravedna, ali je preostalih 50 odsto nastalo iz čiste propagandne potrebe.
Ne može se reći da se domaći političari nisu uopšte trudili da poprave stvar, mada ne sistematično i u kontinuitetu. Srbija je 2003, na početku evrointegracija, na godinu dana angažovala jednu briselsku konsultantsku kuću, ali taj ugovor nije obnovljen. Kasnije je Vlada platila američku lobi-kuću BGR, a Srpsko nacionalno veće KiM Agenciju „Venejbl“ iz Vašingtona. Plaćani su i skupi reklamni spotovi na Si-En-Enu. Kada se uzmu u obzir rezultati, sve su to odreda bili „ćorci“.

KAMPANjA
Sa druge strane, gebelsovski efikasna kampanja lobista iz „Ruder Fina“ o navodnim srpskim konc-logorima u BiH svojevremeno je kao munja pogodila svetsko javno mnenje, i, već na početku bosanske kataklizme, u zapadnom svetu „cementirala“ stereotip o „zlim Srbima“.
Loš imidž naše zemlje istoričar Radoš Ljušić objašnjava sa stanovišta svoje nauke:
- Slika o Srbiji i Srbima posledica je ishoda globalnog rata između Sovjetskog Saveza i NATO. U njemu su nastradale tri federalne države - SSSR, Jugoslavija i Čehoslovačka - a Srbija je bila jedina republika koja je branila federaciju, i tako ušla u rat sa zapadnim saveznicima. Srbija je izgubila, ali nije shvatila da treba da pogne glavu, da je onaj ko izgubi dužan da podnese sve što mu nametne pobednik. Nama nije traženo da platimo ratnu odštetu, ali smo kažnjeni oduzimanjem teritorije. Naša kazna je produžena, i na kraju može biti i teža nego što bi bila 1999. godine.

ŠTAPOVI
KAD god da su političari u Srbiji uradili nešto što je svet tražio, narod se nadao priznanju, nagradi; u stvari - da će ga stranci zaboraviti. Da za nas više neće biti štapa i šargarepe, jer nismo četvoronožne (domaće) životinje.
Ovih dana, međutim, turski fudbalski šampion Fenerbahče zatražio je da naš prvak Partizan bude izbačen iz takmičenja i pre nego što dve ekipe odmere snage - zbog veličanja Radovana Karadžića na jednoj prijateljskoj utakmici. Još su i poručili da će, ako zaista i budu igrali, pa im neko na partizanovom stadionu bude zazviždao, odmah napustiti teren!
Posle „petog oktobra“ bili smo sigurni da će nas ostaviti na miru barem u sportu, ako i bude političkih ucena i nefer trgovine, jer su sportske sankcije posebno teško primljene u Srbiji 1992. Verovali smo, godinama, da sport i politiku ne treba mešati, pa su nam surovo objasnili da - treba. Kada je, međutim, posle otcepljenja Kosova Milorad Čavić u holandskom bazenu napravio sportsko-politički „koktel“, obukavši majicu „Kosovo je Srbija“, odmah su ga izbacili iz daljeg takmičenja...
U jesen 2000. godine, pred demokratske promene, Zvezda je u Kupu UEFA igrala
protiv Lester sitija. Englezi su tražili razlog da ne dođu u Beograd, pa je njihov menadžer rekao i da „u Srbiji policajci nose vatreno oružje“(!), pa bi se oni, jadni, tamo osećali kao glineni golubovi... Zato se utakmica igrala u Beču, gde policajci takođe nose pištolje.
Prošao je i „peti oktobar“. I izručenje Miloševića. I uzastopni porazi radikala. I vraćanje ambasadora u države koje su priznale Kosovo. I izručenje Karadžića... Pa, ipak, posle svega, po engleskom receptu, ovoga leta Turci kreću na Partizan logikom da za Srbe ne važe ista merila kao za ostatak sveta.

NAIVNOST
RADOŠ Ljušić smatra da bi sva poniženja koja smo doživeli i 2000, i 2004, i 2008, u politici, u društvenom životu, sportu, prestala - da su Srbi 1999. godine umeli (hteli) da kleknu i da priznaju poraz.
U međuvremenu, u periodičnim napadima naivnosti, ovde se govorilo da su naši sjajni teniseri najbolji ambasadori zemlje u inostranstvu. Nadali smo se i hrabrili uz odsjaj srpske trobojke u oku Ane Ivanović, sa notama „Bože pravde“ koje plivaju kroz Bulonjsku šumu. Mnogi su se uzdali u festival „Egzit“, a za koncert „Rolingstounsa“ kazali su i da je „ključni korak u promeni imidža Srbije“. Pa seoski turizam, pa masovni dolazak evropskih bankara u Beograd, pa pijani Slovenci u Skadarliji, pa „Evrosong“, splavovi...
Dok su naši mediji i analitičari narodu u Srbiji ovako popravljali samopouzdanje, oni u koje su uperili poglede uzvraćali su nam, najviše, preko Haga. Aforističar Ranko Guzina napisao je da je tamo svako nevin dok se ne dokaže da je - Srbin. Zato je krvavi Naser Orić prvo osuđen kao da je obio kiosk uz pretnju šrafcigerom, onda su oslobodili Haradinaja, a posle i Orića, jer im je bilo glupo.
I Srbi su počinili ratne zločine, slaže se Milan Nikolić, ali i dodaje da su zbog toga nesrazmerno ocrnjeni.
- U rasturanju Jugoslavije učestvovali su i Srbi u Hrvatskoj i BiH, ali ne u meri u kojoj su to činili drugi narodi. Srpski nacionalizam je, takođe, objektivno bio manji od hrvatskog i, u početku, slovenačkog - kaže on. - Problem je bio, međutim, što se Srbi nisu dovoljno dobro opredelili. Umesto da prihvati da u izvesnoj meri služi interesima Zapada, Slobodan Milošević je bio arogantan i neinteligentan, nije razumeo odnose u svetu, da je s komunizmom gotovo a da za Ameriku nastupa trenutak kada će praktično sama moći da utiče na svetsku politiku.
Milošević je, nastavlja Nikolić, od Amerikanaca dobio ponudu da u politici učestvuje kao neka vrsta njihovog vazala. Odbio je.
- Da nije, sve bi imalo drugačiji tok. Srbi bi bili predstavljeni kao narod koji brani očuvanje Jugoslavije, a Hrvati i Slovenci kao secesionisti, kao „loši momci“. Ovako, preko „leđa“ Srbije ostvarena je i nova uloga Nato, sve sa ciljem da Amerika nastavi da kontroliše Evropu - misli on.
Kada će Srbi prestati da budu „crne ovce“? Istoričar Ljušić misli da se krug mržnje verovatno uskoro zatvara. Sociolog Nikolić - da će se završiti onoga časa kada Srbija uđe u EU i Nato.
- Tada prestaje „upotreba“ Srba u propagandne svrhe, ali to ne znači da će biti vraćanja u prošlost. Da bi se slika o nama makar malo popravila, moraćemo da upotrebimo nadljudske napore. Ta slika nikada u potpunosti ne može da bude ispravljena, jer je ušla u svest milijardi ljudi, pa naše resurse i energiju treba usmeriti u budućnost - poručuje Milan Nikolić.
- Mnogo je svrsishodnije da idemo „kraćim putem“, da ih ubeđujemo da smo se popravili, da smo drugačiji, iako smo isti kao što smo uvek i bili.

BALKANSKO NASLEĐE
NISU samo Srbi od naroda u okruženju deo evropskih stereotipa, mada su, trenutno, ipak jedini sa etiketom „ratnih zločinaca i zveri“, kako napisaše Britanci. Rumuni su, recimo, na veoma lošem glasu, pogotovu otkako bez viza mogu da putuju po Evropi. I Albanci su, čim je njihov prvi talas zapljusnuo Evropu posle pada komunizma, postali izrazito nepopularni, ali je to, bar na Si-En-Enu, moralo da bude „korigovano“, čim su se, „jadni“, konfrontirali sa – Srbima.

POBEDNICI ETNIČKOG ČIŠĆENjA
DA pobednik, kao u „Abinoj“ pesmi, uzima sve (i može sve), a gubitnik onako mali, stoji (u ćošku), dokazuju Hrvati iz jedne godišnjice „Oluje“ u drugu. Ono što je objektivno najveće etničko čišćenje na jugoslovenskim prostorima, u Hrvatskoj mogu da slave, pre svega zato što je - uspelo. Tamo je to praznik - „Dan domovinske zahvalnosti“. Možda bi se zvao i Dan zahvalnosti Klintonovoj administraciji, da istu temu u Zagrebu već nisu potrošili pesmom „Danke Dojčland“...

NIŠTA NOVO
„DAJTE Srbiji izlaz na more, a onda je POTOPITE“! Ovako su, u vreme Balkanskih ratova s početka 20. veka, britanske novine pisale o nama. Nije, ponekad, dovoljno biti mali i žrtva velikih da se pridobiju simpatija: istoričari su zabeležili da je u vreme kneza Mihaila i incidenta na Čukur-česmi britansko javno mnenje bilo ostrašćeno na strani – Turaka...

Novosti