Почивај у миру!

Čelsijevci odali počast voljenom Boroti


Stamford bridž čitav minut aplaudirao, odajući na taj način počast bivšem golmanu Čelsija Petru Boroti, koji je preminuo u petak.

Veliki klubovi nikada ne zaboravljaju svoje legende, igrače koji su obeležili jednu epohu. Takav je slučaj i sa londonskim Čelsijem, koji je oprostio od legendarnog golmana Petra Borote.

U subotu, na početku meča osmine finala FA Kupa između Čelsija i Kardifa, gledaoci na stadionu Stamford bridž aplaudirali su čitav minut u čast Borote, koji je preminuo u petak u 58. godini.

Geri Čivers, koji je igrao zajedno sa Borotom u Čelsiju,izrekao je puno lepih reči o legendarnom golmanu.

"Bio je neverovatan golman, akrobata i rekao bih čak da je presudno uticao na današnje golmane, jer je bio prvi koji se usuđivao da izleće iz šesnaesterca i da se upušta u driblinge. Često mu to nije uspevalo, ali se nije libio da ponavlja. Bio je zaista dobar čovek, čovek ispred svog vremena", rekao je Čivers.

(MONDO)


 

 

 

Čovek za sva vremena: Petar Borota

Ivan Mrđen
22.02.2010 | 12:51

Ima neke nebeske pravde u tome što je legendarni golman OFK Beograda, Partizana, Čelzija i Portoa (i još nekih manje bitnih klubova) Petar Borota, čovek koji je u pravom značenju te reči bio „legenda“ još za vreme svoje izuzetno zanimljive sportske karijere, dostojnije ispraćen na večni počinak u modernim informacionim i komunikacionim „izdanjima“ nego li u klasičnim medijima. Pošto propagandisti u sportskim listovima, rubrikama i redakcijama uglavnom nisu ni pokušali da naprave korak dalje od uobičajenog redosleda informacija, vest, malo statistike, poneko reagovanje, „mesto i vreme sahrane biće naknadno objavljeni“, priča o čoveku koji je zapamćen po nečemu što je suprotnost i njegove ličnosti i sportskog dostignuća ispričana je u reagovanjima posetilaca raznih „online“ izdanja i sajtova medijskih kuća, blogovima, forumima i diskusijama. U tom smislu je posebno podsticajan bio tekst „Legenda o Peri Boroti“, koji je u svom blogu za „Blic online“ napisao kolega Grada Branković.

Možda i zbog toga što je većina učesnika tih diskusija pretendovala da neko svoje viđenje ili iskustvo nametne kao „jedinu pravu istinu“ - ipak nije satkana pristojna priča o Petru Boroti, koji je posle duge i teške bolesti umro 12. februara 2010. godine, 22 dana pre svog 58. rođendana.

Pre svega zato što toj priči nedostaje jedan bitan odgovor na onih čuvenih „pet pitanja“ na koja mora da odgovori svaka vest - GDE je umro čovek koji je zaslužio da mu pre utakmice FA kupa Čelzi - Kardif čitav stadion čitav minut, umesto uobičajenog ćutanja - aplaudira. Kolega Sinan Gudžević, koji je o Borotinoj smrti napisao sjajan tekst za zvaničan sajt FK Partizan, pokušao je da proveri da li se to dogodilo u Đenovi (koja je poslednje poznato odredište) ili u Beogradu (kako je stajalo na zvaničnom sajtu OFK Beograda), pa je ipak, zbog takođe neobjašnjene poternice ovdašnjih vlasti za nekadašnjim reprezentativcem nekadašnje države (navodno zbog umešanosti u šverc slika), bliža istini verzija da se to dogodilo u Italiji.

Deset dana kasnije, u ponedeljak 22. februara, niko od propagandista po ovdašnjim zvaničnim medijima nije objavio ni mesto, ni vreme sahrane, pa ni bilo koju značajniju informaciju u vezi sa prenosom Borotinih posmrtnih ostataka u Beograd. Ostao je manje-više neobjašnjen i poslednji period života Petra Borote, pa je tako poslednji zapis vezan za izložbu pod naslovom „Od fudbalskog do slikarskog umeća“, koju mu je 2004. godine u Đenovi organizovao likovni kritičar i bibliotekar Pietro Guella. On je kolegi Gudževiću ispričao da je izložba trajala oko dva meseca, da je Borota „zanimljiv likovni slučaj, eklektik, da na njegovim platnima ima mnogo ženskih figura“, ali i to da u Đenovi nije živeo ni u kakvom obilju, te da je imao neku garažu u kojoj je slikao... Posle toga ništa, pa čak ni neko pristojno objašnjenje koliko je trajala ta „duga i teška bolest“.

S druge strane, velika internet diskusija o fudbalskom umeću legendarnog golmana pretila je da se pretvori o priču o njegovim čuvenim „kiks golovima“. Za sva vremena zapamćen mu je gol koji je u jesen 1977. godine primio sa pola terena u Bukureštu na utakmici za fudbalske anale Rumunija - Jugoslavija 4:6 (što je čak opevavano i uz gusle); na golu Partizana protiv Dinama iz Drezdena u jesen 1978. godine u prvom kolu Kupa šampiona zaboravio je igrača iza sebe, spustio loptu, a ovaj je šutnuo u prazan gol, da bi usledila čuvena Šestićeva „kume, izvedi faul“ prevara u derbiju sa Crvenom zvezdom na Stadionu JNA 29. novembra 1978. godine...

Radio sam tada u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“ i dva od ta tri gola sam video „uživo“, na licu mesta. Za priču o Šestićevom mangupluku sam čak nagrađen, a za onaj u Bukureštu i dan-danas tvrdim da ni jedan golman na svetu ne bi odbranio taj šut rumunskog reprezentativca Vigua. Zapamtio sam, međutim, da je u oba ta slučaja Petar Borota hrabrio igrače ispred sebe, „nije ništa, igramo dalje“, svestan pravila da ništa ne može da poremeti igru odbrane kao strah od golmanovog kiksa.

Zato mnogo veću pažnju zaslužuju oni, istina nešto malobrojniji komentari, u kojima se naglašava sve ono zbog čega je Borota u ono vreme bio jedan od najboljih golmana na svetu i zbog čega je i branio u OFK Beogradu, Partizanu, Čelziju, pa i reprezentaciji one Jugoslavije.

Za ekipu sa Karaburme je branio na 176 utakmica, od toga 131 prvenstvenu. U vreme Petra Borote, OFK Beograd je osvojio dva treća, jedno četvrto, dva peta i jedno osmo mesto u jugoslovenskoj ligi, u kojoj su neprikosnoveni bili klubovi tzv. „velike četvorke“ (Crvena zvezda, Partizan, zagrebački Dinamo i splitski Hajduk), ali su sjajne ekipe imali i sarajevski klubovi Željezničar i Sarajevo, novosadska Vojvodina, Rijeka... Zato su ti plasmani popularnih „romantičara“ (mada stariji Beograđani pamte i nadimak „klomferi“) bili izuzetno dostignuće, što je Petra Borotu i dovelo u Partizan, gde je u sezoni 1977/78 postavio rekord u branjenju u jugoslovenskoj ligi od 18 klubova: primio je samo 19 golova, u jesen devet, u proleće deset. Partizan je osvojio titulu prvaka Jugoslavije sa 54 boda, pri sistemu dva boda za pobedu, jedan za nerešeno, što je rekordan broj osvojenih bodova u toj ligi.

S Borotom na golu Partizan je te godine oba puta pobedio Crvenu zvezdu (ukupno je bilo 6:3), koja je godinu dana kasnije sa maltene istim timom stigla do finala Kupa UEFA. To je bila jedina titula prvaka koju je Borota osvojio, jer je u londonskom Čelziju (u koji je 1979. godine, mnogo pre „ere Romana Abramoviča“, prešao za samo 70.000 funti) branio u sezoni kad se taj klub borio za opstanak i potom igrao u drugoj engleskoj ligi. U toj drugoj sezoni Borota je propustio samo jednu utakmicu i Čelzi je završio na četvrtom mestu, a popularnost Borote kod navijača nikad nije dolazila u pitanje. Stalno je radio stvari koje su ih oduševljavale, a svaki gol Čelzija je proslavljao sa navijačima iza svog gola. Kad su navijači na jednoj utakmici besni uleteli u teren Borota im se pridružio. Često je driblovao protivničke igrače do polovine svog terena, tako je i primio jedini gol na utakmici protiv Votforda sa 30 jardi (jedan jard - 91,44 cm). Dovodio je trenere do ludila, jer je posle uspešne intervencije imao običaj da baca loptu na prečku od gola i da se tako igra sa živcima navijača i saigrača. U sezoni 1980/81 Čelzi je u 22 susreta postigao gol samo na tri, ali je Borota uspeo da sačuva netaknutu mrežu na čak 16 susreta, pa je te godine proglašen za Čelzijevog igrača godine.

Iz tog perioda je i legenda kako je Petru Boroti, nakon što je na golu Čelzija na nekoj utakmici odbranio penal, s glave kačket odleteo u mrežu, a on, s loptom pod pazuhom, ušao u prostor za linije, uzeo kačket, i tako sam sebi dao gol. Ta je priča išla od usta do usta kao narodna pesma, pa je čak i ovekovečena u filmu Radivoja Andrića „Kad porastem biću kengur“ (2004. godine). „Jedino što u FC Chelsea nema žive duše da to potvrdi. Jer sam jutros zvao i u London, arhivistiku Abramovićeva kluba. U Londonu mi uljudno vele da za takav slučaj nisu čuli, da toga na snimcima tekmi FC Chelsea nema, a da ima svašta i svačega drugog, je l da, no takva nam se stvar, da mi znamo, vele, još desila nije, a da se desila, nama ne bi promakla, ne samo nama, već ni drugima u Engleskoj“, napisao je u već pomenutom tekstu Sinan Gudžević.

Činjenica je da je nešto u tom stilu početkom osamdesetih godina prošlog veka objavljeno u ovdašnjoj štampi, pa je kasnije i demantovano, tako da ova legenda može da posluži samo kao dobar dokaz da su demanti i ispravke zaista „sakupljanje perja u jastuk na košavi“. U ova moderna vremena to postaje sve opasnije, jer se određeni „podaci“ i „informacije“ bez ikakve rezerve uzimaju i kopiraju kao poudane činjenice, u čemu naročito prednjači nova generacija „gugl - mobl“ propagandista. Dva podatka sa interneta, plus jedan usput telefonski razgovor - od toga se uglavnom sastoje propagandistička „istraživanja“ i prilozi, jer se „nema vremena“ za ozbiljniji posao, slaganje i vrednovanje podataka, razgovore sa svedocima, povezivanje činjenica...

Zato nije čudno što čak ni smrt tako zanimljive i kontroverzne ličnosti, sa bogatom ličnom i sportskom biografijom, kakav je bio Petar Borota, nije nikog podstakla da napravi makar jedan ozbiljan tekst ili prilog sa radnim naslovom „I legende su ljudi“. Ostaje nada da će, kad ovih dana budu „saopšteni mesto i vreme sahrane“, to učiniti makar neko od nas, starijih.
 
 
P.S. Ovaj tekst napisan je za januarsko-februarski broj „Helsinške povelje“, izdanja Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u kome ja već godinama pišem tekstove pod nadnaslovom „Sport i propaganda“.

Пренето са...

Sudbina voli ponavljanja
Broj 532
Tagovi: Petar Borota, sport
Datum objave: 27.02.2010.    Piše: Sinan Gudžević



Možda bi Jorge Luis Borges u smrti golmana i slikara Petra Borote imao dobru građu za još jednu parabolu o Sudbini kao ljubiteljici ponavljanja. Možda, jer je Borota preminuo 12. februara u Genovi, od raka grla, a dva dana nakon njega ubila se i žena s kojom je živio u kući njene majke. Ta Borotina compagna di vita, Talijanka, po zanimanju nastavnica u školi, bacila se s prozora stana u kojem je živjela s Petrom i svojom majkom.

Slučaj vuče na ravno devedeset godina staru priču o Amedeu Modiglianiju i njegovoj saputnici Jeanne Hébuterne, koja se, dan nakon smrti umjetnikove, bacila s prozora na petom spratu kuće u Parizu, 25. januara 1920. Modì je pokopan javno i svečano, uz prisustvo svih važnih umjetnika s Montmartrea i Montparnassea na groblju Père Lachaise, a trudna samoubica Jeanne, dan kasnije, tajno, na groblju predgrađa Bagneux.

Niko ništa ne zna

Ne znamo gdje je pokopana životna drugarica Petra Borote. Pouzdani izvori u Genovi kažu da se sve, kako nalažu ovakve smrti, dogodilo u najvećoj tišini. Novine ni internet nisu objavile nikakvu osmrtnicu pokojnice. A Borota je, koliko znamo, još neukopan. Odnekud se u ponedjeljak, 22. februara, pronijela kroz Beograd riječ da bi ove sedmice tijelo Borotino moglo biti dopremljeno u Beograd. Iz Genove je, međutim, tijelo Borotino za Beograd otpremljeno još 16. februara! Potvrđeno u centralnoj mrtvačnici grada Genove. No vijesti o njegovu pokopu ni sedam dana nakon toga nema, a sportska društva čije je golove, i četvrtastih i oblih vratnica, branio na jedinstven način, ponašaju se kao da ih se kovčeg s golmanom unutra ništa ne tiče. Mi ne znamo ništa, nažalost, vele, sve sama finost i nevinost.

A možda su ga rodbina i vjerni prijatelji (takvih uvijek bude) pokopali u tišini, daleko od očiju javnosti. To bi bio naravno bio najotmjeniji odgovor na neosjetljivost i lažnu mističnost klupskih i drugih glavešina i struktura.

Pričalo se da je Borota bio osumnjičen za nekakvu prodaju slika, pričalo se i da je zbrisao iz Jugoslavije kako ne bi služio vojsku. Te su priče bile zakulisne, s mnogo repova, krojene da služe kao djelo s otvorenim završetkom. Kao da nikada niko nije švercao slike i kao da su svi jugovići baš bili ludi za služenjem vojske, te eto Pero Borota, još i danas kvari sliku Srbije u svijetu!

Pa i Vuk Karadžić je, i te kako i te koliko, iznosio ikone iz manastira i prodavao ih po Beču, e sve skupljajući pare za kupovinu imanja u rodnom Tršiću. Udruženim snagama s Vukom Vrčevićem. No se to, ni nakon stotinu i pedeset godina, u školi ne uči, valjda da ne bi noćca pala na Vuka jednoga. Iako znanje o tom petljanju ne bi nipošto moglo potamniti ono u čemu je Vuk istinski bio velik. (Schopenhauer: U djelu velikoga duha mnogo je lakše ukazati na greške i zablude, nego jasno i u potpunosti obrazložiti šta čini njegovu vrijednost.)

Pokopajmo ga u selu Grab

Ne mora čovjek biti baš nosilac filozofskog ordena za postavljanje razlike između pojave i stvari po sebi da bi u ove dvije sedmice od smrti Borotine došao do misli da sportski Beograd možda i nije zaslužio da ima grob golmana Petra Borote. Petnaest dana od te smrti, dva velika kluba, OFK Beograd u kome je proveo osam godina i Partizan, koji je s njime osvojio osmu titulu prvaka Jugoslavije, još čekaju da im nepoznat netko dopremi tijelo umrlog golmana. A tek Fudbalski savez Srbije! O da, tamo se valjda čeka formiranje radne grupe za odluku o tome može li reprezentativac biti ukopan, ako ne baš u nekoj od aleja na Novom groblju, a ono barem negdje na groblju Zbeg, onome na Zrenjaninskom putu, na putu za grad u kojem se rodio.

Ako ga rodbina i prijatelji nisu već sahranili, predlažem osjetljivim ljudima i navijačima, ofkovcima, partizanovcima i ostalima da Petra Borotu pokopamo u groblje moga rodnog sela Grab na južnoj padini Golije.

Цео текст