Najpre, da otvorim tako što ću reći da je ovo film u kome se na mnogo načina ne radi ni o čemu. Ne postoji klasičan zaplet kao takav, ne postoji radnja, skoro da ne postoje ni likovi... čitav film je ustvari niz predstava iz mitologije i života Tajlanda. Te predstave su često groteskne, apsurdne, smešne na neki uvrnut način, ali iz njih ne saznajemo mnogo toga o Bunmiju ili ostalim likovima. Ono što znamo je to da Bunmi umire, i da je ovo samo jedan od njegovih mnogih života - ali čak i kad se, kao što naslov kaže, on priseća svojih rošlih (i budućih?) života, to nigde nije jasno precizirano - ostaje na mašti gledaoca da rastumači slike koje mu se prikazuju u, može se reći, nasumičnim trenucima filma.



Ono što film jeste, to je rediteljeva meditacija o životu u smrti u duhu tradicije Tajlanda, i uopšte čitavog tog dela sveta. Igrom slučaja svojevremeno sam čitao zbirku vijetnamskih narodnih bajki, i ovde sam susreo mnoge elemente koji su prisutni i tamo (majmuni božanstva, vodeni duhovi, reinkarnacija...) Njihov odnos prema smrti je specifičan, baš zbog tog verovanja da ništa nikad ne umire, već se ponovo rađa sa mogućnošću da se seća prethodnog sebe - i to je stožer ovog filma, vertikala oko koje se naizgled nepovezane slike oblikuju i dobijaju smisao. Vidimo najmanje tri reinkarnacije ujaka Bunmija - sadašnju (Bunmi), prošlu (princeza) i buduću (monah). Ali ono što reditelj, po meni, želi da nam poruči je da između svih naših reinkarnacija ne postoji nužno uočljiva veza, svaki život postoji sam za sebe - ono što smo bili ranije ne utiče na ono što smo sada, a ono što smo sada ne utiče na ono što ćemo biti - kada umremo to na neki način jeste kraj, jer novi život u kome ćemo se roditi počinje od nule, i slobodni smo da budemo šta god želimo.



Ono što režiser jeste želeo (ponovo, moje mišljenje) da nam prikaže je njegov odnos prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čemu pre svega i služi posmatranje jedne duše kroz njene različite prikaze. Kod njega je prošlost romantizovana, onakva kakva je u pričama i bajkama iz tradicije njegove zemlje - tu imamo ljubavnu priču princeze i njenog stražara, ali i princeze i vodenog duha oličenog u somu (jedna od apsurdnih scena koje sam pominjao) što je moguće samo u bajkama; sadašnjost je onakva kakvu je poznajemo, ali samo donekle - njegova sadašnjost je fantastičan svet u kome je sasvim normalno da duhovi naših voljenih dođu da se oproste s nama pred smrt (a ko od nas nikad nije razmišljao o smrti na taj način), dok je budućnost nekakvo režiserovo apokaliptično viđenje sveta u kome monasi izlaze iz manastira u kafiće kao na odsustvo, dopisuju se preko kompjutera, dok sahrane služe samo kako bi se dobro zaradilo. A možda je to i sadašnjost, ko to može reći...



Što se tiče stila filma, iako je centralna tema smrt, film se ne fokusira na nju i mi tek sporadično svedočimo patnji koju Bunmi sigurno podnosi usled svoje bolesti... umesto toga, film odiše neočekivanim optimizmom i humorom, što je verovatno uslovljeno stavom da je smrt samo deo života, faza kroz koju se mora proći da bi se došlo do novog rođenja. Sa druge strane, pejzaži su prilično tamni i sumorni, boje zemljane, gluma minimalistička i naturistička, što predstavlja ogroman kontrast sveukupnoj atmosferi filma - ali mislim da to treba pripisati kako jednostavnoj produkciji, tako i težnji da film deluje što stvarnije i životnije, što je još jedan apsurd kada uzmemo u obzir magiju koja je prisutna maltene u svakom kadru filma.



To je to što sam zasad imao da kažem... očekujem da se film većini neće svideti upravo zbog svega što sam naveo u ovom postu, daleko je ovo od konvencionalnog shvatanja filma. Pošto ne gledam filmove zbog zapleta već zbog autentičnog filmskog jezika, upoznavanja novih kultura i režiserovog shvatanja filma i života, ovo je film za mene, pravo umetničko delo...

BRACE YOURSELF

I ja sam samo to procitala. Uzbudjena sam kao pred giljotiniranje.

Pa jbg, mislio sam da ovaj bioskop i jeste mesto za gledanje drugačijih, netipičnih filmova... ovo ostalo može da se nađe i na Predlozima za gledanje.

Ово је филм који је можда припадницима будизма занимљив и некоме ко је читао вијетнамске народне бајке
Нама осталима, ово је невиђено говно од филма које није могуће ни одгледати до краја
Оукеј, упознајеш културу кроз филм, то је сјајно, али да ли је стварно неопходно да на самом почетку гледам краву једно три минута...

Или ова сцена..



Па, шта значи ова сцена? Пет минута гледамо како монтира ону боцу.. мери диурезу.. шта већ..
Или путовање колима.. гледаш кроз прозор као мајмун..

Него.. је л' то у једној сцени некога задовољава нека животињица у језерцету? 
И син појебао духа мајмуна.. вотафак

Нисам одгледао до краја, а био сам расположен на почетку

Никада нећу прихватити бесмислене сцене.. бесмислене разговоре.. бесмислену радњу и уз све то је филм преспор и тако се лако може отфикарити пола сцена да реално то и треба урадити

Kad ti budeš bio reditelj, otfikaruj koliko te je volja.

Jesi li čitao neki put naše narodne bajke? Znaš li kakvih gluposti i ludorija tamo tek ima, da je ovo ništa u poređenju s tim?

Elem, ne znam da li si obavešten, ali već sam rekao na glavnoj temi da ne očekujem ni od koga da pogleda ovaj fim... predložio sam da se izabere nešto drugo, ne znam zašto to nije urađeno. Ovaj film pripada drugoj kulturi i definitivno nije za svakog, predložio sam ga samo usled pogrešnog shvatanja koncepcije Burek bioskopa.

И је л' мени сад забрањено да гледам овај филм?
Изнервираћеш ме да ћу га одгледати до краја 
Мораћеш баш много да ме изнервираш

Бајке нисам читао, али не видим какве то везе има.. нико није терао ове људе да снимају лудорије

Па, добро, реци ми само како ти доживљаваш оне сцене које сам поменуо?
Да ли размишљаш о нечему? Гледаш с уживањем? Леп је на пример пејзаж приказан у неким деловима, али ја не мислим да је у филмовима пејзаж најбитнији.. снимаш дрво кад оно главни лик ти улети у кадар и поквари све 

Nije zabranjeno, samo se ne očekuje od tebe da ga pogledaš.

Mi imamo film o Baš-čeliku... oni imaju o svojim bajkama i narodnim predanjima. Ne sudi o tuđim kulturama prema parametrima sopstvene. Ne budi Amerikanac.

Bile su mi u isto vreme prelepe, komične, apsurdne i interesantne. Zadivljuje me koliko je njihova tradicija bogata i naizgled ni nalik našoj, a opet umnogome slična. Kažeš recimo, imaju vodeno stvorenje koje vodi ljubav sa ženom, ili čoveka koji vodi ljubav sa majmunicom. Da, ali u njihovoj kulturi ta stvorenja su fizička oličenja Boga. A kod nas je zvanična religija hrišćanstvo, u kome se prorok rodio tako što mu je Bog oplodio majku... u čemu je razlika?

I zanimljivo mi je njihovo učenje o reinkarnaciji, koje istovremeno pruža čoveku utehu, ali je istovremeno i izvor zebnje. Šta ako se ponovo rodimo u životu koji je gori od ovog koji sad živimo? Hoćemo li se sećati prethodnih života? Da li je bolje sećati se ili je bolje zaboraviti? I tako...

Гледо сам на б92 онај филм са "дај баба главу", заборавих која је то бајка..
Шта сад.. треба да се одушевим тако неким филмом? 
Сигурно знаш на који мислим


Занимљиво запажање.. разлика је у безгрешном зачећу.
Замисли да је бог прво изватао Марију, па је онда оплодио
То би било уврнуто скоро као безгрешно зачеће 

Не, већ сам рекао да је упознавање културе кроз филмове супер ствар
Али, ако планираш да направиш овако сморан филм, не очекуј да ће доста људи упознати културу твоје земље
Сад ћемо још ми које је филм сморио испасти неки простаци који не разумеју друге културе се своје.. њах..
Сигуран сам да може то доста боље