Бугарски услов :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Врање „окупирају“ Бугари, продавци половних и нових ствари, покушавајући да преживе транзицију. У Бугарској је, кажу, већа беда и Врањанцима нуде гардеробу, алву, качкаваљ, патике, бомбоне...

Сваке суботе врањску улицу са именом једног од највећих српских јунака - војводе Мишића - „окупирају“ Бугари. На оградама и капијама окаче офингере са изношеним капутима, претпотопским оделима, хаљинама одавно изашлим из моде... Ту су, на продају, и ципеле са искривљеним штиклама, огуљене чизме, патике у којима је неко претрчао стотине километара.

На расклопљеним „пољским“ креветима има и хране „мејд ин Булгарија“: обавезна алва, качкаваљ, бомбоне у кесама од килограм, чоколадице.

- Ма, ову улицу више нико и не зове по војводи Мишићу, већ Перник, то ти је први бугарски град кад пређеш границу - каже постарија Врањанка, и љутито наставља: - Имам утисак да се у суботу сви преселе овамо.

Ипак, радознало преврће по изложеним стварима. Срдачно се поздравља са продавачицом, питају за здравље једна другу.

А Европска унија стигла у Врање комбијем у лику плавуше у најбољим годинама, Васке Дојчинове. Васка је професорка математике по струци, али од тог посла, признаје, ни у Бугарској вајде нема. Кућни буџет допуњује у Врању продајући гардеробу коју су супруг, деца и она одавно износили.

- У Бугарској је већа беда него овде. Да ово не радим, не знам како бисмо изгурали месец. Ма, каква Европа, какви бакрачи, нема од бољег живота ништа. Видећете - „прети“ Васка окупљеном свету.

Славе Георгијев такође је из Перника. И он сваке суботе комбијем долази на врањску пијацу. Продаје кожне јакне, доњи веш, тренерке.

- Све су ово нове ствари, али то код нас нема ко да купи. Људи раде буквално за 200 евра месечно. И то ако имају среће. Ја сам радио у државној пекари 20 година. Дошао приватник и за мене више нема места - жали се Славе.

Причају Васка и Славе још да се земља испразнила, да је младих људи све мање:

- Одоше деца у Немачку, Шпанију, Француску. Кажу да ни тамо није сјајно, али у Бугарској је још теже. Једино онај приморски део боље живи, али и то само лети.

Одмиче субота, а гужва у „Пернику“ све је већа. Муштерије Васкине и Славетове и неки Врањанци које би ретко ко очекивао на оваквом месту - лекари, судије, медицинске сестре...

Две госпође разменише неколико оштрих речи око тога која је прва видела кошуљу. Ношена је, већ избледела од прања, али кошта само 150 динара. Не попуштају ни једна, ни друга. Васка покушава да изглади свађу, обећава да ће следеће суботе имати исту такву. Без успеха. „Побеђује“ докторка и просто отима кошуљу „супарници“.

Славету и Васки је ово нормално. Кажу, тако је и код њих - у Европи.