Русија појачава присуство на Балтику
Калињинград, гарнизон држава
Одговор Москве на нове базе НАТО-а у Пољској



Како ће Москва одговорити на нове базе НАТО-а на територији Пољске? Наиме, почетком деведесетих година тадашњи амерички председник Џорџ Буш усмено је обећао тадашњим совјетским лидерима да НАТО никада неће успоставити своје базе на територији Пољске. Његов син, садашњи председник САД Џорџ Буш Млађи, каже „да је то обећао тата некадашњем СССР-у којег више нема“. Управо због тога Русија појачава своје војно присуство у области Калињинграда, територији – енклави између Пољске и Литваније која је под директном јурисдикцијом Кремља. То опет изазива бројна питања у Пољској, али и у Немачкој јер је Калињинград некадашњи немачки Кенигзберг, главни град Источне Прускe. Совјетски Савез га је прикључио својој територији 7. априла 1946. и од тада га на Западу зову „западним Владивостоком“. Претходно су крајем 1945. четири совјетске армије од 137.000 људи и 530 тенкова поразиле немачку групу армија „Центар“ и за четири дана битке заузеле немачки Кенигзберг.

Локални лист „Калињинградска Правда“ још је у новембру 1992. објавио чланак под насловом „Немци долазе“. У тексту се говори о будућности тог подручја у контексту ситуације у којој Пољска и Литванија, које окружују област Калињинграда, то питање не смеју да поставе Москви, која опет о томе, наравно, не жели уопште да дискутује. Но, на Западу је све више питања о Калињинграду, граду – гарнизону при чему су два основна: зашто је то подручје препуно руске војске и у чему је „садашња легитимност руске окупације тог простора?“ Иако је члан 6. Мировног уговора из Потсдама на крају Другог светског рата одредио да територија бившег Кенигзберга буде под директном администрацијом СССР-а, неки кругови на Западу, у контексту Париске конвенције од 17. септембра 1990. око промена имена држава, Русији де јуре никада нису признали оно што она де факто има, а то је пуна контрола области Калињинграда. Које су онда алтернативе о којима размишљају западни стратези? Пуно укључивање те области у руски простор, око чега има проблема већ и због физичке изолације од матичне руске територије, повратак те области Немачкој што Владимир Путин тешко може да дозволи, трансфер Калињинграда Пољској или Литванији, или подела територије између те две земље, независност или интернационализација области? Где су у свему томе руски војни, економски, етнички и културни интереси у области у којој живи нешто више од милион људи, од чега 200.000 пензионера док су сви остали припадници руских оружаних снага и њихове породице?

Што се тиче локалног становништва оно се залаже за концепт слободне економске зоне, вероватно са одређеном аутономијом. Хоће ли то ићи природним историјским путем зависи и од војног присуства НАТО-а на западним прилазима Русији. На територији области Калињинграда Москва данас има 11. гардијску комбиновану оклопну армију коју чине: 1. гардијска тенковска дивизија (79. извиђачки батаљон, 89. и 117. тенковски пук, сви у Корневу, 79. моторизовани пешадијски пук, 183. инжењеријски пук и 767. батаљон везе, сви у Калињинграду), 1. гардијска моторизована пешадијска дивизија (35. самоходни пук артиљерије, 36. пук ПВО, 81. батаљон везе, 167. и 169. моторизовани пук пешадије, 213. батаљон инжењерије и 478. противтенковски батаљон, сви у Калињинграду, те 609. моторизовани пешадијски пук у Гвардејску и 20. тенковски пук у Долгорукову), 18. моторизована пешадијска дивизија у Гусеву, Чернајаховску и Чернишевскоју, 40. тенковска дивизија у Совјетску (75. моторизовани пешадијски пук, 225, 233. и 235. тенковски пук, 893. самоходни пук артиљерије и 80. батаљон везе, сви у Совјетску).

У базама Балтијск и Калињинграду су јединице флоте и 15. извиђачки пук стратешке авијације, 4. пук морнаричке авијације, 689. авијацијски пук ПВО, 288. хеликоптерски пук. Ту су још и 336. бригада морнаричке пешадије, 37. ваздушно-десантна бригада и 149. артиљеријска дивизија... Концентрација војника на релативно малом простору обезбеђује Калињинграду статус града тврђаве гарнизона. То је руски одговор на нове базе НАТО-а у Пољској.

Мирослав Лазански