Астрономи су први пут у прилици да пажљиво проуче колебања температуре на једној планети изван Сунчеве породице (екстрасоларна). Како су то извели, ако је она 1.500 светлосних година далеко од нас?


Пролазак испред звезде

И до сада су се довијали на разне начине, а најновији који је све чешће у оптицају назива се, у најслободнијем тумачењу, пролазак испред матичне звезде. Новооткривена (Коро-9б, према истоименој летелици која ју је уснимила) изазива нешто налик маленом помрачењу. То ни издалека није као када Месец заклони Сунце, а на Земљи накратко настане тама, али се, у суштини, не разликује. Кружећи око звезде налик нашој, изгледа као већа црна тачка на сјајном диску.

Посматрајући је како кружи, истраживачи из Института за астрофизику на Канарским острвима закључили су да је величине и састава попут Јупитера или Сатурна и да је окружују високи облаци водене паре. А облеће путањом која је ближе него Меркур Сунцу. Брже-боље су израчунали да се површинска температура креће у распону од 23 испод нуле до 157 Целзијусових степени изнад нуле!

Иако је међу више од 400 опажених екстрасоларних планета приличан број са умереним температурама, тек сада астрономи могу поближе да је осмотре и проуче јер Коро-9б пролази испред властите звезде правећи круг за 95 дана.

Сасвим је јасно да тамо нема живота, али се не искључује да услови за опстанак постоје на неком од њених пратилаца (сателити), под условом да је то небеско тело стеновито. Зато ће осматрачи убудуће тражити и најмање наговештаје „надвлачења конопца” између планете и пратиоца, сличне игре у којој се од својег постанка надмудрују Земља и Месец.

Почетком прошле године иста свемирска осматрачница (CoRoT) открила је и прво небеско тело ван Сунчеве породице с густином приближном Земљиној, које је добило име Коро-7б. То је крупнија посестрима наше планете, због чега је сврставају у Суперземље. Узевши у обзир масу и пречник, срачунали су колико је сабијена – 4,7 грама по кубном сантиметру, чиме је завредила да буде сматрана стеновитом. Већина до сада откривених су веома крупне, наликују гасовитом диву Јупитеру.

Мерено космичким аршином, најновија облеће на веома малом растојању од матичне звезде (нешто мање, хладније и млађе од наше – старости милијарду и по година), на око 2,5 милиона километара, што је малтене 23 пута краће од удаљености Меркура од Сунца! Изгледа као да се приљубила уз своју звезду.

Због толике близине ухваћена је у својеврсну „плимску замку” бесомучно јурећи 700.000 километара на сат (седам пута брже од Земље), с једном страном стално окренутом „звезданој пећи”. Температура на површини премашује 1.000 Целзијусових степени, па се камење топи и кључа у виду лаве, што увелико подсећа на Дантеове (Алигијери) описе пакла. На супротној је хладно, стога се верује да су се тамо уобличиле планине.У струку је 80 посто пунија од наше.

Земља одавно није усамљена, има ко зна још колико ближих и даљих рођака у космичком бескрају. Чувени ловац на планете Мајкл Мејер са Универзитета Аризона (САД) установио је почетком прошле године да на око, најмање, петини звезда налик нашој у Млечном путу владају погодни услови за обликовање стеновитих планина, могуће да је их буде троструко више (60 одсто).

За посматрање је коришћен свемирски телескоп „Спицер” који је у стању да својим „инфрацрвеним очима” (детектори) уочи топлоту у космичкој прашини. Врућа треба да наговести постојање материјала који кружи на раздаљини упоредивој са Земљином и Јупитеровом.

Прва Суперземља уочена је пре четири године, у астрономским размерама, малтене иза нашег космичког ћошка (15 светлосних година далеко). У пречнику је два пута шира и приближно шест пута тежа (5,9).

Проналажењем таквих „космичких стена”, на којима би се живот зачео и опстао, људи ће се примаћи властитим хемијским и биолошким коренима у свеколиком бескрају. Скорашњи налази наговештавају да у космосу обитава мноштво земљоликих планета. Научници верују да су сада на корак ближе одговору на заветно питање: Да ли смо сами у космосу?



Izvor: Politika